Nikolaj Gogolj i njegovi svetovi besmisla

Nikolaj Gogolj i njegovi svetovi žarkog besmisla

Nikolaj Gogolj najveći ruski humorističar, temeljno je zbunjivao svoje savremenike. Čudan, neobičan, otkačen, ćaknut, bizaran, uz mnoge druge reči koje ukazuju na zagonetnu nesvakidašnjost, ponavljaju se u opisima Gogolja. „Kakvo inteligentno, čudno i bolesno stvorenje!“ primetio je Turgenjev. Drugi veliki prozni pisac Sergej Aksakov govorio je o „nedokučivoj neobičnost njegovog duha“. Kada je Gogolj umro, pesnik Pjotr Vjazemski je uzdahnuo: „Tvoj život je bio enigma, kao što je tvoja smrt danas.“

Gogolj je, prema rečima drugog savremenika, ostao među „najneodnonetljivijimljudima na svetu“. „Reći da je Nikolaj Gogolj jedna od najkontroverznijih ličnosti ruske književnosti“, započeo je svoju kultnu studiju o piscu Viktor Erlih, „znači izneti jednu od retkih nekontroverznih tvrdnji koje se legitimno mogu dati o ovom izuzetnom piscu“. „Svi me smatraju zagonetkom“, primetio je Gogolj i nije bio ništa manje zagonetan sebi. Nadao se da će njegovo poslednje delo, drugi deo remek-dela Mrtve duše rešiti „zagonetku (njegovog) postojanja“, ali bilo mu je jasno da nije tako, pa je neposredno pred smrt veći deo rukopisa spalio u književnom auto-da-fé.

Gogolj je rođen, verovali ili ne, 1. aprila (20. marta po tada korišćenom kalendaru) 1809. godine u malom ukrajinskom mestu Soročinci. U skladu s time, i prezime „Gogolj“ bilo je podvala. Kada se njegov deda, Afanasij Janovski, oženio bogatom Kozakinjom koja je imala trista kmetova, Katarina Velika je upravo bila naredila da samo plemići mogu posedovati kmetove, pa je Janovski listao ukrajinsku istoriju dok nije „otkrio“ svoje poreklo od ratnika iz XVII veka, Ostopa Hohola (ili Gogolja na ruskom). Njegov unuk je rođen kao Nikolaj Gogolj-Janovski i kasnije je odlučio da zadrži samo izmišljeni deo svog prezimena.

Gogoljev otac, mali zemljoposednik koji je pisao loše komedije i radio kao svojevrsna dvorska luda za bogatog dostojanstvenika, umro je kada je Gogolj imao šesnaest godina. Biografi vole da se zadrže na Gogoljevoj previše zaštitnički nastrojenoj majci, koja mu je ne samo lažno pripisala bezbroj književnih dela (uključujući, na njegovu nesreću, i vrlo loša), već je bila uverena da je on izumeo parni čamac, železnicu i svaku drugu veliku tehnološku inovaciju tog vremena. Religija koju mu je prenela nije bila usredsređena na Boga već na đavola, a u Gogoljevim najboljim delima đavo se krije na najneverovatnijim mestima.

U internatu, gde je bio poznat kao „misteriozni patuljak“ i bio, prema njegovim rečima, „sumnjičav prema svima“, započeo je svoje prvo delo, manirističku romantičnu pesmu Hans Küchelgarten. Po završetku studija, izgarajući od želje da „služi državi“, krenuo je u Sankt Peterburg, gde su se njegove veze pokazale bezvrednim, pa tako nije mogao da nađe bolje zaposlenje nego da bude službenik nižeg reda. Kada je o svom trošku objavio Hans Küchelgartena, dobio je samo dve kritike, i obe su ga sasekle. Njegova reakcija postavila je obrazac budućih razočarenja: uništivši svaku kopiju pesme koju je mogao da pronađe, pobegao je u inostranstvo u Nemačku.

Da bi platio putovanje, zadržao je novac koji je majka poslala da plati hipoteku na njihovo imanje u Ukrajini. Ne bi li se opravdao, napisao joj je pismo izmišljajući neuspelu romansu sa nepristupačnom „boginjom lagano odevenom u ljudsku strast“, eteričnim bićem „čiji se rasuti sjaj impregnira u srce“. Ali zašto ići u inostranstvo? U drugom pismu, u kojem je očigledno zaboravio šta je rekao u prvom, naveo je da traži lek za strašan osip. Sabravši dva i dva, njegova majka je zaključila da je dobio veneričnu bolest od neke kurtizane, što je bio zaključak utoliko čudniji jer je Gogolja čitavog života odbijala seksualnost.

Kada se vratio u Sankt Peterburg, dobio je manju državnu službu i, što je još važnije, upoznao je vodeće ruske pisce, uključujući Puškina, koji mu je (barem je Gogolj tako tvrdio) preneo zaplet Mrtvih duša i njegovu dramu – koju mnogi smatraju najvećom ruskom dramom – Revizor. Koristeći trend priča sa lokalnim koloritom, objavio je nekoliko dobro smišljenih ukrajinskih priča u kojima su predstavljene veštice, demoni i drski Kozaci. Ubrzo su usledila njegova najbolja dela – priče, drame i roman. Ne znam nijednu smešniju priču od „Priče o tome kako se Ivan Ivanovič posvađao sa Ivanom Nikiforovičem“, „Avenije Nevskog“, „Dnevnika jednog ludaka“ i njegove dve najbolje „Nos“ i „Šinjel“. Prema (neverovatnoj) anegdoti, kada se Revizor izvodio na sceni, prisutni imperator Nikolaj I, car koji najčešće nije imao smisla za humor, zahvalno je primetio: „Svi su dobili svoje sledovanje od njega, a ja više od svih“.

Predstava je bila uspešna, ali je Gogolj, očigledno šokiran nekim kritikama, ponovo pobegao u inostranstvo, gde je, osim dve posete Rusiji, boravio dvanaest godina. Bilo je to kao da beži od postojanja, ili bar od ruske egzistencije, kako ju je opisao. Život je, bojao se, bio ništa drugo do neprestana poshlost, reč koja, kako je Nabokov objasnio u svojoj divnoj knjizi Nikolaj Gogolj, znači nešto poput krajnje vulgarnosti, neublažene otrcanosti i puke grubosti, a sve to u kombinaciji sa simuliranjem ukusa i kulture. Gogolj: “Puškin bi mi uvek rekao da nijedan drugi pisac nije imao sposobnost da tako živo prikaže poshlost života, da da skicu poshlyj čoveka tako da trice koje bi lako mogle promaći nekom drugom, tu su toliko velike da ih niko ne može propustiti.”

Mrtve duše, koje je dovršio u inostranstvu, prikazuju svet prepun poshlosti i junaka toliko ispunjenih prazninom da, kako to njegov pripovedač slavno primećuje, smeh prelazi u suze.

Posle ovih neverovatnih uspeha, dogodilo se nešto dovoljno čudno da stvori zaplet za jednu od njegovih priča. Godine1842–43. Gogolj je doživeo versku krizu i pisao pisma u kojima je kombinovao samoveličanje i mazohističko samognušanje, pa je zaključio da je pozvan da bude veliki moralni učitelj. U ovom raspoloženju objavio je skandaloznu knjigu Izabrani delovi iz prepiske sa prijateljima (1847), u kojima je propovedao da su socijalni uslovi, uključujući kmetstvo, bogomdani, da je rusko pravoslavno sveštenstvo „jedino u stanju da reši sve naše probleme” i da niko ne može biti spasen bez ljubavi prema Rusiji. Uveren u dubinu ovih banalnih ideja i u svoj stav hrišćanskog učitelja, pozvao je ljude da se uzdrže od postavljanja njegove statue nakon što umre i da mnogo čitaju njegova poučna pisma: „Teško onima koji ne slušaju moje reč! Ostavite neko vreme sve stvari, ostavite sve takve užitke koji vam golicaju maštu u časovima dokolice. Povinujte mi se.” Konzervativci i slovenofili bili su iziritirani jednako kao i radikali i zapadnjaci. Kao što su čitaoci primećivali od tada, čini se da se Gogolj pretvorio u jednog od svojih grotesknih likova.

Najuticajniji ruski kritičar, Visarion Belinski, bio je posebno razočaran kada se pokazalo da je autor kojeg je slavio kao veliku nadu ruske književnosti i za koga je pretpostavio da je radikalan, zapravo reakcionar. Njegovo otvoreno „Pismo Gogolju“ nazvalo je njegovog nekadašnjeg junaka „propovednikom sa kamdžijom, apostolom neznanja, braniteljem mračnjaštva“. Kada je Dostojevski uhapšen 1849. godine, jedna od optužbi protiv njega bila je da je puštao u cirkulaciju pismo Belinskog.

Da bi se iskupio za svoje neozbiljne komedije, Gogolj je pokušao da napiše drugi tom Mrtvih duša, u kome je trebalo da junak Čičikov propati i, došavši pod uticaj potpuno pozitivnih likova, počne da se menja. Ukoliko je prvi deo bio pakao, drugi deo je trebalo da bude čistlište, a možda bi čak postojao i raj. Nepotrebno je reći da Gogolj nije mogao da usmeri svoj genij u ovom pravcu. Mihail Bahtin nazvao je ovaj neuspeli pokušaj guranja satire tamo gde joj nije mesto „tragedijom žanra“.

Gogoljeva manija religioznosti se pogoršavala. Putovanje u Svetu zemlju nije ublažilo njegovu moralnu hipohondriju. Na kraju je pao pod uticaj fanatičnog oca Matveja, koji ga je nagovarao da napusti književnost kao nešto grešno. Nedeljama Gogolj nije jeo – Nabokov piše da mu se mogla napipati kičma kroz stomak – da bi umro dok su ga lekari mučili pijavicama koje su mu visile sa ogromnog nosa. Ovaj kraj je utoliko groteskniji jer je Gogolj bio opsednut nosom, frktanjem, kijanjem, dlakama, brkovima, mirisima svih vrsta i bezbrojnim ruskim idiomima koji podrazumevaju olfaktornost (Nabokov je za njih odvojio čitavu stranicu). Njegove poslednje reči – „Lestvice! Lestvice! “ – očigledno izražavaju njegovu celoživotnu želju da se uzdigne iznad onoga što pripovedač Mrtvih duša naziva „ljigavom tricama i kučinama koje su nam priklještile život“.

Budući da veliki deo Gogoljevog humora zavisi od lingvističke igre, pokazao se teškim za adekvatan prevod. Većina prevoda Mrtvih duša nije smešna, a šta je poenta čitanja komičnog romana koji nije smešan? Jedini izuzetak je briljantna verzija koju je pre više od sedamdeset pet godina uradio Bernard Gilbert Gurni (Bernard Guilbert Guerney), a koja je dostupna u reviziji Suzan Fuso (Susanne Fusso) od 1996. Na početku romana, junakov sluga,

(…) lakej Petruška se stade nameštati u malom predsoblju, vrlo mračnom ćumezu, u koji je već uvukao svoj šinjel i, zajedno s njim, nekakav svoj osobiti zadah, kojim beše zapahnuta i odmah zatim unesena torba s raznom lakejskom toaletom.[1]

„Razna lakejska toaleta“ je ono kako Gogolj često zvuči, ali u prevodu Džordža Rivija to je „vreća u kojoj je držao toaletni pribor i koju je doneo kasnije“, što uopšte nije smešno.

U njegovoj najzabavnijoj priči „Nos“, major Kovaljov se budi otkrivši da mu nedostaje nos – ne postoji ništa osim zaravnjanja tamo gde se nekada nalazio – pa kreće u potragu za njim. Utvrđuje da se nos nekako pretvorio u odraslog visokog zvaničnika, koji je očigledno imao dugu karijeru, što znači da je i prošlost promenjena. Priprosti major Kovaljov ne može da odluči kako da se obrati uvaženom nosu kojeg zatiče kako se moli „s najvećom pobožnošću“ u Kazanskoj katedrali. Kada Kovaljev konačno uspe da kaže da nos treba da zna gde mu je mesto, njegov bivši dodatak odgovara da ono što Kovaljev govori nema nikakvog smisla, što je najrazumnija rečenica u čitavoj priči. Tek na kraju pripovetke Gogoljev pripovedač ističe da su ovi događaji „zaista čudni“ – kao da nije previše siguran i želi da spreči sumnju.

(…)

Na svakom mestu, Gogolj opisuje svet žarkog besmisla. Stvari mogu izgledati fascinantno, šaroliko i beskrajno zanimljivo, kao što pripovedači njegovih priča ponekad sugerišu na početku, ali do kraja počne da isijava metafizička dosada sveta. Dok pripovedač u priči „Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič“ napušta grad u kojem se istoimeni junaci godinama svađaju oko krajnje trivijalnosti, on ovako razmišlja:

Vlaga me probija do srži kostiju. (…) Opet ista polja, (…) pokisle čavke i vrane, monotona kiša, uplakano sumorno nebo: Dosadno je na ovom svetu, gospodo![2]

Gogolj smišlja tako otužne razgovore, ne bi li postigao neku vrstu negativne uzvišenosti. Junak iz jedne njegove rane priče, „Ivan Fjodorovič Šponka i njegova tetka“, s ponosom izgovara veoma duboke misli, poput: „Imao sam priliku da vidim kakve sve daleke zemlje postoje na svetu!“ i “Mnogo je muva leti, gospođo!” Kad Šponka čita, to je uvek ista knjiga, baš kao što će činovnik Akakije Akakijevič nekoliko puta dnevno čitati adresar sa neizmernim zadovoljstvom, bez ikakvih skrivenih ciljeva; njega jednostavno zabavlja štampani spisak imena. „Ah, Ivan Gavrilovič Tako-i-tako!“ mrmlja u sebi u tišini … i sledeći put to pročita ponovo sa potpuno istim uzvicima.

Jedan lik iz Mrtvih duša čita mu sve što mu se gurne u ruke, jer razumevanje nije najvažnije: ono što on voli je „sam proces čitanja – čujte i počujte, ova ili ona reč neizbežno je u jednom trenutku nastala iz gomile slova, iako ponekad sam đavo zna šta ta reč znači.“

Pokret koji nikuda ne vodi, energija koja se troši ni na šta i aktivnost odvojena od svoje svrhe stvaraju privid biografija koje žive ljudi u simulakrumu. U Mrtvim dušama jedan lik Nozdrjov besmisleno laže samo radi laganja, čak i protiv sopstvenih interesa, a drugi, Pljuškin, toliko je škrt da zapravo počinje od toga da siromaši. „A da li bi čovek od takve beznačajnosti, sitničavosti, podlosti mogao da potone?“ pita pripovedač. Mnogi kritičari primetili su da su Gogoljevi ljudi homunkuli ili ljudi u pred-individualnom stadijumu koji lebde „na samoj ivici nepostojanja“, kako je junaka „Šinjela“ opisao kritičar Apolon Grigorijev u XIX veku.

Da li ovi likovi imaju duše? Kada javni tužilac u Mrtvim dušama umre, tek tada građani otkrivaju da je uopšte imao dušu, „iako se iz skromnosti nikada nije razmetao“. Čak su i njihovi životni apetiti ograničeni na jelo. Gogoljeva verzija idiličnog bračnog para, njegovog Baucisa i Filemona, u „Zemljoposednicima Starog sveta“ ne radi ništa drugo osim što hrane jedno drugo slatkišima, a njegovi pripovedači opisuju beskrajna jela sa takvim oduševljenjem da su, izveštava Solženjicin, gladni zatvorenici iz Staljinovog Gulaga zabranili samo ime Gogolj. Neki likovi su toliko poput biljaka da se njihovo ponašanje sastoji od tropizama: u „Aveniji Nevski“ „mlada dama … okreće glavu prema blistavim izlozima kao što se suncokret okreće ka suncu“.

Bez duše koja drži čoveka na okupu, deo tela – posebno nos – može se potpuno odvojiti. Sumanuti junak „Dnevnika jednog ludaka“ smatra da ljudi ne mogu da vide sopstveni nos jer su se svi nosevi uputili na mesec. Ponekad se čini da je neka crta lica zavladala životom. Na aveniji Nevski „srećete čudesne brkove (…) kojima je posvećen veći deo života“. Postoje čak i „brkovi koji mogu izazvati zaprepašćenje “.

Gogoljeva najpoznatija priča „Šinjel“ je studija o oduzimanju. Koliko možete oduzeti čoveku a da ga i dalje ostavite, makar jedva, čovekom? Junak, Akaki Akakijevič – kakati na ruskom je deminutivni glagol koji znači „srati“ – nema, bukvalno i figurativno, gotovo nijednu sopstvenu reč. Ispunjava razgovor poštapalicama – eto, znate, pa, slično – i ponekad nikad ne stigne dalje od toga. On nije samo ćata – vrsta ljudske Kseroks mašine – on u prepisivanju takođe pronalazi „viziju sopstvenog raznovrsnog i prijatnog sveta …“. Neka pisma su mu bila najdraža, a kad je stigao do njih, bio je izvan sebe.“ Kod kuće prepisuje pisma za svoj ćef.

Iako krajnje zanemarujući svoju odeću, Akakija Akakijeviča je napokon ruska zima primorala da zameni svoj neverovatno iznošeni šinjel. Da bi uštedeo dovoljno za novi, jede manje i hoda „gotovo na vrhovima prstiju” kako bi poštedeo kožu cipela. Ali on ima svoj san. Iako gladan, „bio je duhovno nahranjen, noseći u mislima večnu ideju budućeg šinjela“. Njegov život postaje puniji, kao da se oženio (…) kao da se (…) prijatna životna saputnica složila da ide životnim putem zajedno s njim – a taj pratilac bio je niko drugi do debelo postavljeni kaput sa jakom postavom na kojoj se ne vide tragovi habanja.

Tek što je kaput dovršen – „najsvečaniji dan u životu Akakija Akakijeviča “ – on biva ukraden. Po prvi put krši protokol da bi se direktno obratio „značajnoj ličnosti“ (koja je donedavno „bila beznačajna ličnost“), ali ovaj je jedan od onih Gogoljevih likova kojima niko nije ravan ako nije njihovog ranga. Voli da vređa potčinjene: „Kako se usuđujete! Da li znate sa kim razgovarate? “ Kad prekori Akakija Akakijeviča, ovaj siroti službenik odlazi kući i umire.

Ali tu nije kraj priče. Kruže izveštaji da je leš, kojeg neko prepoznaje kao Akakija Akakijeviča, lutao ulicama, nerazumljivo mrmljajući i zahtevajući od ljudi da mu daju svoje kapute. Policija izdaje naredbu „da se po svaku cenu uhvati leš, mrtav ili živ, i da se najoštrije kazni, za primer drugima“. Kod Gogolja je čak i natprirodno često banalno, ali zbog toga nimalo manje zastrašujuće.

Gogoljev svet je naseljen imitatorima, falsifikatima i ljudima sa velikim samopouzdanjem, otelotvorenim prazninama. Naslov Mrtve duše doslovno se odnosi na nešto što nije opipljivo. Bogatstvo i poreska obaveza ruskog zemljoposednika utvrđeni su brojem „duša“ – odraslih muških kmetova – koje je on posedovao. Između popisa, zemljoposednici su bili dužni da plaćaju porez na kmetove koji su umrli – to jest, na „mrtve duše“. Čičikov, junak romana, stiže u provincijski grad, šarmira lokalne zvaničnike svojim ekstravagantnim dodvoravanjem i kameleonskom sposobnošću da deli njihove opsesije. Zatim posećuje vlasnike zemljišta u okolnom selu. Nakon što je sebe učinio savršenim slušaocem, on nudi da kupi mrtve duše zemljoposednika – to jest, da izvrši službeni čin kupovine duša, kao da su žive. Vlasnik zemljišta imao bi koristi na dva načina: od novca koji bi dobio i od ukidanja poreske obaveze. Tek na kraju romana saznajemo da Čičikov planira da koristi ovu zakonski potvrđenu imovinu kao zalog za hipoteku.

Ponekad Čičikov ima problema da objasni zemljoposedniku svoj predlog. Korobočka je, objašnjava pripovedač, jedna od onih osoba koja, bez obzira na to koje argumente koristite, ne može da promeni način razmišljanja. Ona se brine da bi „nekako mogla da pretrpi gubitak“. Bezuspešno se Čičikov pita: Kako možete izgubiti ništa, i zašto vam treba nešto što postoji samo na papiru? Drugi zemljoposednik, Sobakevič, tvrdi pazar: „Vi cenite ljudsku dušu kao da je kuvana repa. Dajte mi najmanje tri rublje “. Kada Sobakevič tvrdi da „trpi gubitak“, Čičikov ističe da ono što prodaje jeste ništa, izmišljotina, nebitna senka, vazduh, nikome ne koristi. Možda je tako, odgovara Sobakevič, ali čemu onda služe živi? “Muva je mnogo, ljudi ne!”

Vraćajući se u grad, Čičikov, poput đavola, sa oduševljenjem pregledava spisak stečenih duša. Kad ga pitaju da li ima dovoljno zemlje za toliko kmetova, on odgovara: „Biće je dovoljno za kmetove koje sam kupio.“ Neko se brine da li će doći do pobune među tim iskorenjenim ljudima, ali Čičikov objašnjava da su „bili izuzetno poslušnog karaktera“.

Kada se sazna da kupuje mrtve duše, stanovnici grada rade na tome da shvate zašto bi ih neko želeo. Možda, smatraju oni, sama fraza „mrtve duše“ ima skriveno značenje, za koje svaka osoba otkriva da je njegov najgori prestup. U vezi s tim, oni pitaju, ko je Čičikov? Možda je on skriveni vladin inspektor? Činjenica da se ne ponaša kao da se skriva samo pokazuje koliko mu je dobra maska. Slabo odbranjive teorije stvaraju još više slabo odbranjivih teorija. Da li bi Čičikov mogao biti Napoleon, koji je nekako pobegao sa Elbe i ušunjao se u Rusiju da ugasi tržište mrtvim dušama? Možda je on zaista … antihrist? Ako čitaoci prigovore da je sve ovo prilično malo verovatno, primećuje pripovedač, trebalo bi da vide kako naučnici razvijaju svoje omiljene teorije.

Ljudska sklonost da se nedostatak dokaza tretira kao dokaz – neizbežna karakteristika zavereničke logike – oblikuje radnju Revizora. Kako se predstava otvara, gradonačelnik udaljenog grada poziva sve gradske zvaničnike, koji su nesposobni i korumpirani čak i po ruskim standardima, kako bi otkrio zapanjujuće tajne informacije: skoru posetu anonimnog revizora. Oni moraju brzo učiniti da sve stvari izgledaju pristojno. Možeš li učiniti nešto s tim svojim činovnikom koji uvek smrdi na votku? zahteva gradonačelnik. Ne, zvaničnik odgovara, to je njegov „prirodni miris“: „njegova sestra ga je ispustila kao bebu i od tada je miriše malo na votku“. Zvaničnik zadužen za bolnice insistira da leče pacijente „kao muve“.

Dva lokalna nametljivca žure da izjave da je maskirani revizor već u gostionici. To ne može biti niko drugi jer odbija da plati račun i neće da ode. U stvari, posetilac je neozbiljan mladić, Hlestakov, koji je sav novac izgubio na kartama. Dok mu se gradonačelnik i zvaničnici dodvoravaju, udovoljavaju i podmićuju ga, on u početku ne može da razazna šta se dešava. Neoprezni kritičari opisali su Hlestakova kao prevaranta, ali to je mašilo poentu: gradske vlasti same sebe obmanjuju – kao što ljudi čine češće nego što su toga svesni. Kada Hlestakov konačno prihvati sve to, ne može da se obuzda. Zavodi gradonačelnikovu ćerku: „Pobeći ćemo u neku srećnu dolinu ispod sene potoka!“ Preuveličavajući svoju važnost, on tvrdi da zapošljava „35.000 glasnika“, služi lubenice u vrednosti od sedam stotina rubalja i da se druži sa Puškinom: „Pa, stari Puš, kako stoje stvari? “-„ Kao i obično, dragi moj “, kaže on (…) Kakav lik! “ Kao što je Gogolj objasnio, nadahnuti Hlestakov je toliko zanesen da zaboravlja da laže: „Ovo je generalno najbolji i najpoetičniji trenutak njegovog života“.

Kada Hlestakov, na nagovor svog sluge, konačno napusti grad pre nego što istina izađe na videlo, ne može da odoli da jednom svom prijatelju ne napiše pismo puno nimalo lepih opisa domaćina. Šef pošte, naravno, otvara pismo i okupljenim zvaničnicima otkriva identitet Hlestakova. Svi su ispali budale i rasipali mito, ali najgore od svega je, žali se gradonačelnik, to što će ih, kad priča izađe na videlo, neko škrabalo –„prokleti liberali!“ – staviti u komediju. Dok se publika smeje, gradonačelnik se iznenada okreće prema njima – prema nama – i izgovara najcitiraniu rečenicu ruske komedija: „Čemu se vi smejete? Sebi se smejete!”

Baš u tom trenutku ulazi žandar da najavi dolazak pravog revizora, koji uopšte nije prerušen. Predstava se zatvara tako što svi stoje u šoku, sleđeni u grotesknim držanjima i stavovima, „pritupa scena“ koja traje „skoro minut i po“. Lako ćemo otkriti alegoriju o strašnom sudu ili sopstvenoj savesti ili, na neki način, užasnoj istini koja nas sve stiže.

[1] Prevod Milovan i Stanka Đ Glišić, izdavač: Laguna, 2018, Beograd, str. 29.
[2] Prevod: https://pdfcookie.com/documents/kako-su-se-zavadili-ivan-ivanovic-i-ivan-nikiforovic-x20g444k3yl3

Piše: Gary Saul Morson
Izvor: nybooks.com
Prevod: Danilo Lučić
Ilustracija: Silvia Beneforti

Izvor: Glif

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

Glif, Književnost, Nikolaj Gogolj