Nikos Kazancakis – Životno putovanje

„Svaki čovek u sebi, u srcu svoga srca ima jedan mistični centar oko kog se sve vrti“ (Kazancakis)

Pri kraju sjajnog Sorentinovog filma „Grande belezza“ (Velika lepota), glavnog junaka zvanog Džep – intelektualca i bonvivana koji život uglavnom provodi po noćnim zabavama – pitaju zašto nije nastavio da piše, nakon što je još kao mlad pisac postigao veliki uspeh sa svojom prvom knjigom. Bio sam zauzet, tražio sam veliku lepotu, kaže Džep, rezimirajući na neki način sudbinu svakog ljudskog bića. Jer svako od nas spontano traži neku „veliku lepotu“, odnosno smisao života, bilo kroz ljubav, veru, lepotu ili na neki drugi način.

Za razliku od Džepa, veliki grčki pisac Nikos Kazancakis pisao je mnogo tokom celog života, ostavivši iza sebe ogromno delo (romani, poezija, epopeja, filozofska dela, putopisi idr). Njegovo autobiografsko delo „Pismo Greku“ sadrži upečatljivu ispovest o duhovnoj potrazi za životnim smislom, od rane mladosti pa do kasnih godina. „Svaki čovek dostojan imena „sin čovečji“ mora podići svoj krst, i popeti se na svoju Golgotu“, piše Kazancakis u uvodu, rezimirajući svoju duhovnu odiseju ispunjenu potragom za odgovorom na velika životna pitanja, i privučen i zanesen primerima velikih vođa čovečanstva ili mislilaca, od Hrista i Bude, preko Homera do Ničea i Lenjina.

„Od svoje mladosti sve do duboke starosti, razmišljao sam o svakoj reči i delu koje mi je donela sudbina…Ako ne saznam koji je smisao života na zemlji, kako mogu znati koji je smisao mog malog, nevažnog bića?“

Posebno zanimljiv je prvi deo Kazancakisovog dela, u kome opisuje svoju porodicu i detinjstvo. Otac mu je bio „čovek koji se nikad ne smeje…nepodnošljivo tvrda srca“, a preci po ocu opasni i mračni gusari. Sa majčine strane, koja je „imala sve strpljenje, srdačnost i ljupkost ovoga sveta“, Kazancakis je nasledio nežniju i veseliju stranu, kritskih seljaka. Posebno tople stranice posvetio je dedu po majci, što pomalo podseća na uspomene iz ranog detinjstva našeg Branka Ćopića u „Bašti sljezove boje“.

Upečatljivo je duboko identifikovanje Kazancakisa sa svojim precima čiji duhovi kao da nastavljaju da žive u telu i krvi tog njihovog „poslednjeg potomka“:

„U nama su mnogi mračni putevi, duboki glasovi, čupave, gladne zveri.. Zar ništa ne umire?…Dokle mi živimo, sve će pračovečanske noći i svi pračovečanski meseci, sve će gladi i žeđi, sve pradavne gorčine, živeti i gladovati, žeđati i mučiti se u nama…Ako nestanem ja, nestaće i oni sa mnom. Zajedno sa mnom, u mome grobu biće zatvorena čitava vojska kosmatih zveri i obespravljenih ljudi.“

Dramatična su Kazancakisova detinja sećanja (rođen 1883, umro 1957) iz vremena kritskog ustanka protiv Turaka: dok pobesneli Turci pale i ubijaju po naselju, njegov otac sa porodicom čeka iza zabravljenih vrata kako bi pružio poslednji otpor. Na sreću, njihova kuća je bila pošteđena. Užasi iz detinjstva su ipak ostavili duboke tragove: Kazancakis je prezirao Turke i slavio hrabrost i slobodarski duh svoje domovine. Zabeležio je da mu jedan od najupečatljivijih doživljaja u životu bio doček grčkog princa Georgisa na Krit, čime je obeleženo oslobođenja ovog velikog ostrva od turske vlasti.

Pisanje je za Nikosa Kazancakisa bio način da pronađe lični izlaz u trenucima beznađa, onda kada je upadao u unutrašnje krize ili blokade. Tako je prvo delo napisao nakon jedne ljubavne krize, otkrivši svoj dar (pisanje), što ga je navelo da odustane od drugih životnih puteva, poput otvaranja pravničke kancelarije ili odlaska u manastir.

„Meni se sviđa boriti se s Bogom, makar umro. On je svet stvario od gline, ja ću ga stvoriti rečima…Ah reči, reči! Za mene nema drugog spasenja. Ali ja uza se imam samo 24 vojnika, dvadeset i četiri slova alfabeta i samo s njima mogu izgraditi vojsku da pobedim smrt“.

Centralni deo Kazacakisove biografije u „Pismu Greku“ čine opisi njegovih duhovnih i intelektulanih doživljaja, preopražaja i iskušenja, poput posete Svetoj Gori (Atosu), boravka na planini Sinaj (u Svetoj Zemlji gde se zamalo zamonašio), hodočašća po Grčkoj, života u Parizu… susretanja sa učenjima Bude, Svetog Franje, Ničea i Bergsona…utiscima iz prve zemlje komunizma – SSSRa, koju je Kazancakis doživeo kao najavu novog, posthrišćanskog doba. U pojedinim delovima ove knjige, čitalac će više saznati o unutrašnjim proživljavanjima i previranjima pisca, a mnogo manje o onoj banalnijoj, ovozemaljskoj strani njegovog života. Tako on skoro i ne pominje svoje brakove (dva puta se ženio), a o vremenu II svetskog rata govori više usput, opisujući okolnosti i stvaralačke motive koji su ga podstakli da napiše svoj čuveni roman „Zorba“, kao i unutrašnje borbe prilikom pisanja svoga epa kojim je nastavio „Odiseju“ (s tim što je Kazancakisov ep tri puta duži od Homerovog originala).

Susret sa Ničeovim delom predstavljala je jednu od prekretnica u duhovnoj avanturi Kazancakisa:

„Obuzela me je njegova žestina i ponos, opila me opasnost i zadubio sam se u delo pun požude i straha, kao da ulazim u džunglu punu gladnih zvveri i divljeg ljudožderskog cveća…Nikada jači krik nije provalio iz čovekovih grudi“.

Krićanin Kazancakis je svoju ispovest uputio drugom velikom umetniku sa Krita: El Greku, poistovećujući se sa žarkim misticizmom koji struji sa dela ovog neobičnog slikara.

„U početku beše vatra. Na kraju nije ni besmrtnost, ni naknada, ni raj, niti pakao. Na kraju je Vatra…Sarađivali smo s njom, da telo pretvorimo u plamen, da misao pretvorimo u plamen. Nadu, beznađe, čast, obeščašćenost, slavu, da sve to pretvorimo u plamen. Ti si bio na čelu, ja sam te sledio….Ti si me naučio da plamen u nama, za razliku od tela, može godinama tinjati.“

Sav u napetosti, opsednut dilemama, patnjama i pitanjima, sav u untrašnjoj borbi, u vatri traganja, Kazancakis je ispovest Greku završio pomiren sa onim na šta se ipak svodi svačija ljudska sudbina:

„Svi putevi vodili su me u bezdan…No sada, u starosti, stojim uspravan i miran, pred bezdanom, bez straha. Više ne bežim, više s ne mučim…Učinio sam što sam mogao.“

O borbama Grka i Turaka i borbi za slobodu Kazancakis je napisao izuzetan roman „Sloboda ili smrt“ (naslov originala je „Kapetan Mihalis“) koji toplo preporučujem. Ovim velikim delom, u kome se smenjuju priče o suživotu i o mržnji, o niskosti kao i o uzletima i podvizima ljudi iz dve suprostavljene zajednice sa Levanta – one turske i one hrišćanske – Kazancakis se po tonu i duhu najviše približio stvaralaštvu jednog drugog velikog pripovedača, Homerovog potomka sa Balkana – Ive Andrića.

Kaznacakis je sahranjen na voljenom Kritu, u gradu svog detinjstva i mladosti Iraklionu. Na njegovom grobu piše: