Легенда, мит, посвећени спис, светилиште језика

 

Мало је, ако упоште има таквих дела у нашој књижевности, којима се спонтано прилази са посебним осећајем – jедном врстом страхопоштовања – како је то случај са „Горским вијенцем“, који стоји изван и изнад свега другог, који је литерарни монумент нашег језика без поређења, и чије би делове требало „у камен урезати“, како је то написала Исидора Секулић – онако како су Римљани радили са великим елегијама. Сваки стих и ред Горског вијенца чита се као посвећени спис који одјекује из дубине и помера читаоца из равнотеже оном архетипском снагом којом је Његош успео да у спеву-поеми у десетерцу сажме велику синтезу засновану на народној песми, традицији и миту.

Зборећи с бесмртности, „Горски вијенац“ стоји у нашој књижевности и језику као што стоје оне древне монументалне грађевине – „Лављих врата“ у Микени, неолитски камени монолити из Стонхенџа, египатске сфинге и пирамиде – за које су људи у прошлости веровали да их је изградила нека друга раса – раса надљуди попут Титана – којој би, у овом нашем случају, несумњиво припадао и Његош – наш владика Раде – онако неземаљски висок, леп и стасит, а преко сваке мере речит, мисаон и мудар… „Горски вијенац је величанствено и свечано дело мудрости и поезије, и језика од саме поезије и мудрости, јединственог нашег језика. Са Горским вијенцем владика Раде је једним махом прешао пут од архаизма до националне класике“. (И. Секулић).

 

„Горски вијенац“ садржи приповест о једном и за владику Рада врло давном догађају – „истрази потурица“ – који се десио почетком XVIII века за живота владике Данила Петровића Његоша. У ширем смислу то је спев о борби за народну слободу, односно о људском настојању да се живи живот достојан човека и да се буде и остане достојан високих начела части, поштења и јунаштва. Снагом свог песништва, Горски вјенац се уздиже на ниво ванвременске легенде и мита – заснованог на оном народном миту – косовском – који прожима живот и мисао те херојске заједнице у којој се „крсту служи, а Милошем живи“ и где јунаци, након смрти „пред Милоша излазе“.

 

„Чудесан је то спев. Свега нешто преко две хиљаде и осам стотина стихова, колико нешто дужа народна песма, а толико садржине и толико разноликог“ (В. Латковић). Почиње као поетска визија, наставља се као поетско-историјска драма, прелази у венац епских слика из народног живота, а завршава се као паралела историјских збивања и и филозофских монолога (Ј. Деретић). Приказани су скупови, већања, светковине, сватови, погреб и нарицање, обичаји о Божићу, обреди, жалости, весеља, певање уз гусле и у колу – скоро све појаве као и ликови свакидашњице – војводе, сељаци, свештеници, борци, одиве, хришћани и муслимани – а све то на позадини дубоке медитација о људској судбини – од љубавних згода до погибија и трагедија. „Свега дакле има у Вијенцу, и слика, и нежности и лирике, свих врста лирике, безмало свих врста поезије. Све то игра, дрхти, трепери…“ (П. Поповић).

 

 

„Горски вијенац“ је по својој форми много тога – спев, драма, поема, роман у стиху, легенда и мит -али је у првом реду једна врста литерарног светилишта, храма нашег језика који је у стању да у једној великој синтези изрази суштину постојања, веровања, хтења и судбине једне поносне и жилаве заједнице која је опстајала и уздизала се упркос свему, живела животом колико тешким и мучним толико и узвишеним и херојским. „Јако као драма, а није драма, живо као прича а није прича…брујни стихови као музика а није музика…“ (И. Секулић).

 

 

Горски вијенац спада „у оне изузетне поетске творевине у које као да се слегло свеукупно искуство читавих епоха у животу појединих народа и цивилизација, историјско песничко и филозофско“ (Ј. Деретић).

 

Ипак да додам свој утисак да Горски вијенац, колико био с једне стране безвремено дело националне поезије, толико у конректном контексту развоја литературе и друштва XIX века, пре представља финални израз оног духа који је током миленија кроз народну поезију стварао епове и легенде Балкана, него што је значио нови почетак у изградњи модерне српске културе којој су темеље поставили Доситеј и Вук. У том смислу, епска хероика „Горског вјенца“, данас још увек јединствено блиста и светли као неко усамљено и далеко народно светилиште, исклесано у граниту на врху планине –тамо међу облацима, попут Његошеве гробнице на врху Ловћена – ближе давним хомерским праузорима, него Његошевим литерарним савременицима и сународницима, попут Бранка (Радичевића), Ђуре (Јакшића), Змаја и других.

 

Данашњи читаоци, посебно они из млађих генерација сусрећу се са проблемима у првом читању и разумевању језика Горског вијенца. Владичин језик и израз – пун локализама и дијалекта, поетски сажет у својој мисаоној пуноћи – ни његовим савременицима није био сасвим лако разумљив и одмах примјемчив. Многи стихови и изрази Горског вијенца подразумевају потребу додатног тумачења. Али слично је и са Дантеовим тосканским, Монтењевим француским или Шекспировим елизабетанским енглеским итд.

 

Његош је имао тек 34 године када је спевао Горски вијенац. Највећи српски класик је умро врло млад – попут руског класика на класицима – Пушкина (у 38 години) и далеко млађи него било који од класичних зачетника великих европских националних литература: Вергилије је умро са 50. година, Шекспир са 52., Шпанац Сервантес са 69, Италијан Данте са 56, Пољак Мицкијевич са 57, Французи Монтењ са 59 и Расин са 60 г, а Португалац Камоиш са 55 г.

 

Смртно болестан, 1850. године, говорио је Његош једном пријатељу: „Не бојим се смрти, али сам се надао…исписати можда неумрле стихове“.

 

 

Колико би још бесмртних дела, питам се, створио владика Раде да га судбина није тако рано и сурово зауставила?