Normala i priključenija

Normalnost je relativan pojam. Ono što je nama normalno, ne mora da bude normalno nekome drugom.
Sigmund Frojd.

Zamislite kreaturu koja ne pripada vašoj vrsti, no naizgled se ni po jednoj fizičkoj odlici ne razlikuje od nje. Ona tumara u doba kada sav normalan svet spava i ubija ih po kućama. Ovakvu premisu postavio je pre više od 60 godina Ričard Metison u knjizi „Ja sam legenda“, samo s jednom začkoljicom u zapletu – kreatura je čovek.

U postapokaliptičnom svetu, Robert Nevil je poslednji čovek na Zemlji, opustošenoj bolešću. Preživeli su se transformisali u vampire koji pohode njegovo dvorište svake noći, vabeći ga da izađe iz zabarikadirane kuće i prepusti im se. Preko dana, on tumara gradom u potrazi za usnulim vampirima i ubija ih zabadajući im kolac u srce. Većini će ovo zvučati poznato, manje zbog sjajne filmske adaptacije iz 1971. godine sa Čarltonom Hestonom pod nazivom „The Omega Man“, a na žalost više zbog akcione avanture iz 2007. sa Vilom Smitom koja je potpuno promašila poentu. A ona se svodi na sledeće: kada manjina postane većina, a većina manjina, ima li potonja prava da sebe naziva „normalnim“?

Rečnik Matice srpske termin „normalan“ definiše kao „pravilan, kakav treba da bude, uobičajen, redovan, prirodan“. No, postavlja se pitanje ko u pomenutoj situaciji definiše šta je to. Većina, očigledno, ali aktuelna – bivša više nema tapiju na to. Kako je koje carstvo padalo, a varvari preuzimali primat, postavljali su se novi standardi – generacija koja je osamdesetih uživala u procvatu roka dok je novokomponovana muzika potpadala pod porez za šund sada može samo iz prikrajka da se čudi turbofolku i čitavoj estetici oko njega koja je postala mainstream. Da, dragi moji, vi više niste normalni.

Tranzicija nekada bude munjevita, dok je ponekad slučaj kao u onom eksperimentu sa žabom koju stavite u hladnu vodu i polako podižete temperaturu dok se ne skuva. No, kao sa ovim čemu smo trenutno svedoci, izgleda da postoji nekoliko zajedničkih činilaca u prelaznom periodu – orgijanje medija i koprcanje onih koji se nisu snašli. Metison o tome piše:

Postojalo je nešto groteskno u svemu tome; grozničava nastojanja da se novine što bolje prodaju u trenucima kada je svet neumitno klizio ka propasti. Pa ipak, nisu sve novine podlegle toj atmosferi. One novinske kuće koje su živele na častan i pošten način, i umrle su tako. Bulevarska štampa je sasvim pomahnitala tokom poslednjih dana. Uporedo sa tim uzimao je maha veliki polet kulta života. U tipičnom grozničavom traženju brzih odgovora, lako shvatljivih, ljudi su ponovo potražili spas u primitivnim religijskim transovima. Ali uspeha nije bilo. Oni ne samo da su umirali podjednako brzo kao i ostali svet, već su kopnili sa užasom u srcima i sa samrtnim strahom koji im je tekao u venama.

Takođe, tu je i primamljivost prelaska na „tamnu stranu“ zbog instant prestanka agonije:

Zašto nastavljati sve ovo mučenje kada bi poluotvorena vrata i nekoliko koraka napolje okončali celu stvar? Ovako, nije znao šta ga još čeka u životu. Postojala je, doduše, slaba nada da negde još ima živih ljudi, koji pružaju otpor u nadi da će jadnoga dana ponovo biti među sebi sličnima.

No, otpor je još problematičniji i zbog obećanih darova, gde je protagonista romana u iskušenju:

Ponovo je zatvorio oči. Žene su bile te koje su mu otežavale položaj, pomisli on, žene koje su se neprestano ponašale kao poročne lutke u nadi da će on, gledajući ih, odlučiti da iziđe na ulicu.

Svi mi imamo ponekog drugara koji je počeo da izlazi po splavovima, zar ne?

Sa sociologije, da se vratimo malo na psihologiju. Mnogo je teže definisati normalnost nego patologiju te je izgleda jedini način putem eliminacije – ako osobi nije dijagnostifikovan neki mentalni poremećaj možemo je uslovno smatrati normalnom. Po Frojdu, to je „sposobnost čoveka da voli i radi“. Ipak, svi znamo nekog ko ide redovno na posao i ima partnera, a opet se bori s nekim demonima. No takođe imamo i slučajeve npr. sadomazo odnosa gde se svaki od pojedinačnih učesnika te veze odvojeno ne bi smatrao normalnim, ali zajednički savršeno funkcionišu u svom mikrokosmosu gde je to jedini vid normale – shodno onome što smo naučili iz prethodnih pasusa, pokušajte prema takvoj osobi nešto iz klasičnog miljea i zapravo vas će ona proglasiti nenormalnim.

Sa druge strane, Jung tvrdi: „Dajte mi normalnog čoveka i ja ću ga izlečiti. Biti normalan ideal je neuspešnih, onih koji još uvek funkcionišu ispod opšteg nivoa adaptacije“. Ovo ne znači da je Jung protiv samog koncepta normalnosti već da on ne sme biti nametnut osobi kao imperativ. Stoga možemo zaključiti kako je jedini ispravan način da ona sama ustanovi kako je raskorak između njenog poimanja stvarnosti i onoga što pod time podrazumeva većina oko nje, prevelik.

Da završimo ovo putovanje muzikom sa jedne od ploča koje Robert Nevil pušta u svom karantinu. Ako vam se svidi, normalni ste. Ili ne, zavisno od ugla posmatranja.

Pun krug, pade mu na um, dok mu se telom lagano razlivala malaksalost. Pun krug. Novi užas rođen u smrti, novo sujeverje ulazilo je zauvek u neprobojnu tvrđavu ljudskog roda.

Ja sam legenda.

Za P.U.L.S.E Vladan Aleksić

  Ja sam legenda, Književnost, Naučna fantastika, Ričard Metison, SF