Нова српска раса из 3Д лабораторије

СРБИЈА НА ФИЛМУ 3. ДЕО

ANDY WARHOLS FRENKENSTEIN 1973.

Ако вас неко пита који је први роман научне фантастике тачан одговор је “Франкенштајн (или модерни Прометеј)” енглеске књижевнице Мери Шели настао 1818. Овај готски роман о истоименом научнику који из неживог кадавера ствара нови живот кога се потом и сам ужасне изнедрио је неочекивано популаран лик одбаченог људским хиром васкрслог чудовишта који је уз Дојловог Шерлок Холмса, Стокеровог Дракулу и Бероузовог Тарзана лик најадаптиранији у свим медијима па тако и на филму. Најпознатији и најбољи (од скоро стотињак) су они црно-бели који су садржани у трилогији из тридесетих Џејмса Вејла са Борис Карлофом (рођаком стрип цртача Хуго Прата) у улози Франкенштајновог чудовишта: Франкенштајн, Франкенштајнова невеста и Франкенштајнов син. Упечатљиви Карлоф је након ова три филмa престао да га глуми након тога је му је лице било алергично на шминку чудовишта и његову беживотну маску од крагујевог меса те су упражњено место похитали да попуне многи други добровољци. Чак се и Роберт Де Ниро окушао као лик Мери Шелиног зомби чудовишта у једној а популарни басиста групе Полис (The Police) Стинг у улози доктора у другој верзији. Занимљива је свакако и пародија Мел Брукса Франкенштајн Јуниор. Да да своје виђење ове већ два века несмањено популарне приче страве пожелео је и Енди Ворхол (1928-1987).

У његовој верзији из 1973. (коју режијски потписује његов пулен Пол Мориси)  доктор Виктор Франкенштајн живи и ради – У СРБИЈИ! Овај филм првобитно пуштен у биоскопе као грозоморна 3Д атракција (у којој сецирани органи лете гледаоцима право у лице) добио је одмах ознаку X због свих могућих неукуса којима је суверено располагао. Наравно Ворхол није ни хтео да направи породични филм већ да шокира публику колико год може.

Зато је у овој опсценој верзији Франкенштајн ожењен сопственом сестром. Са њом има и двоје деце сабласније од Среде и Пагзлија из породице Адамс. Наравно Др Франкенштајн своје брачне и очинске дужности потпуно запоставља јер је сав опседнут идејом да створи расу надљуди – а направиће их управо од Срба јер (како каже у једној сцени) по њему они су једини прави настављачи Хеленске традиције и генетике (?!) Да би одабрао идеалне узорке за свој екстремни експеримент др Франкенштајн тражи жртву која ће као индицију здравих гена за даљу манипулацију имати одговарајући НАЗУМ – на латинском: нос. Да ли се Ворхол повео за оном нашом шаљивом какав нос такав и понос? Није искључено јер чак двојица глумаца који играју његова експериментална чудовисшта имају наша имена: Срђан Зеленовић и Миомир Алексић. У својој књизи Окултура и Владимир Ђурић покушава да нас убеди да је и сам Ворхол пореклом Лужички Србин – нажалост потврду ове натегнуте теорије не поткрепљује ни један други извор. Ендијев отац Андреј Вархола и мајка Уља Јустина Завацка били су имигранти радничке класе, русинског порекла из села Микó, Угарска. (Данас: Микова, Словачка). Породица је припадала Русинској католичкој цркви источног обреда.

Ho вратимо се ми филму и нашем неуморном научнику који од делова пронађених  лешева Срба полако саставља савршено мушко и женско биће чије ће потомсто за њега освојити сав свет. Нажалост његов Супер Србин има изузетно низак либидо и нема никакву намеру да се пари са намењеном му српском супер невестом. Франкенштајн покушава да нађе на том плану продорнијег српског младића за свој паклени план. Затиче једног наизглед прикладног на излазу из локалног бордела али реч није о редовном посетиоцу већ пријатељу сталне муштерије који је одлучио да се замонаши. Мало је рећи да докторови планови поново сходно томе падају у воду. Монахова глава накалемљена на претходно чудовиште даје монстpума још незаинтересованијег за приплод. Следећа огледна жртва би могло постати локално сељаче са којим Франкенштајн открива да га жена, за време његовог боравка у лабораторији, вара (а тумачи га Boрхолов љубимац Џо Далесандро). Ипак са његовом лудом главом чудовиште постаје толико темпераментно да ни једна партнерка не успева преживи његов помахнитали љубавни загрљај.

Све у свему потпуна збрка на свим плановима могло би се рећи. Многи критичари гледају на овај филм као иронијски осврт на хипијевску слободну љубав са краја шездесетих и само још веће отуђености међу људима које је она (место очекиване дубље блискости и разумевања) свету донела.

Како другачије иначе објаснити да је Тонино Гуера сценариста антологијских филмова Амаркорд и Увећање (Blow Up) написао нешто овако скарадно-трагикомично сем са неким вишим циљем? А није он једини познати доајен седме уметности који је радио на овом остварењу. Чувени стручњак за комбинацију маски и специјалних ефеката Карло Рамболди који нам је подарио Итија (Е.Т) и сцену изласка (Аlien) осмог путника из Џон Хертовог стомака радио је на визуелизацији свих вивисецираних српских монстриума у овом филму.

У својој рецензији овог остварења за Њујорк Тајмс Нора Сејр је написала: -На неки свој муљав начин овај филм покушава да нас подучи о универзалној носетљивости. Томе да смо можда и сами донекле живи мртваци. Неосетљиви за било шта што је мање од гротескног. Ипак и поред пар забавних преокрета далеко је ово од успешне пародије оригинала те остаје само храбар оглед о људској деградацији (у име псеудо прогреса)- Ијан Џејн класификује ово остварење као морбидну комедију а Крег Батлер нас у свом виђењу Ворхоловог Франкенштајнеа упозорава на грозне дијалоге и још грозније визуелне грозоте којима се он уствари подсмева својим највернијим следбеницима.- Сигурно се у свом величању свега артифицијелног Енди делом осецао као Виктор Франкенстајн.

Као свој замак Франкенштајн за експерименте дест година пре снимања поменутог филма – 1963. основао је атеље „The Factory“ и око себе је скупио сликаре, писце, музичаре и познате андерграунд личности. Почео је да се бави штампом на тканини – ситотиском и слике је радио у серијама, постижући тиме не само да се бави уметношћу – масовне производње, већ и да сама уметност постаје масовни продукт. Изјављујући да жели да буде машина и умањујући значај своје креативности у продуковању своје уметности, Ворхол је начинио револуцију у уметности. Његов рад веома брзо постаје контроверзан и популаран. Штампао је слике новчаница, звезда, брендираних производа и слике из новина. Почео је да промишља однос између комерцијалне уметности и уметности и уместо да их види као супротности (што је био случај са осталим уметницима) почео је да их спаја стварајући експерименталну форму : Поп арт. Његове прве слике приказују ликове из цртаних филмова и реклама, које је радио ручно. Касније, Ворхол своје теме тражи у самим иконама попа – брендовима, звездама и доларима – и искључује сваки траг „руке“. Ворхол је радио у многим медијима – сликарство, фотографија, цртеж и скулптура. Поред тога између 1963. и 1968. снимио је преко 60 филмова. Његов најпопуларнији филм који је добио и најбоље критике је Chelsea Girls (1966.). Филм приказује два филма истовремено, са различитим причама. Чувени су и његови анти филмови који приказују без икаквог додатног монтирања у реалном времену: једење, љубљење, спавање…

Током 50-их Ворхол је, користио асистенте да би повећао своју продуктивност. Ворхол је, такође, ценио интензиван холивудски гламур: „Волим Лос Анђлес. Волим Холивуд. Тако су лепи. Све је пластично, али ја волим пластику. Желим да будем пластичан.“ Кад су га питали како би волео да изгледа кад би могао да бира он је рекао као певачица групе Блонди – Дебора Хари. У трећем разреду Ворхол се разболео од хореје, која изазива трзаје мишића. Ова болест је довела и до промена у пигментацији коже, а касније је развио и хипохондрију и страх од лекара и болница. Пошто је био везан за кревет као мали, био је искључен из друштва својих вршњака и постао веома везан за мајку. Када је био у кревету волео је да црта, слуша радио и скупља сличице филмских звезда, које је лепио око кревета. Ворхол је касније своје болешљиво детињство описао као веома важно за развој његове личности и способности.

Наравно лако је из Ворхолове биографије наћи ове или неке друге још ближе везе које би указивале на лирски паралелизам његовог живота са Франкенштајном (једна од његових протажисткиња је дигла и руку на њега у покушају атентата те се сигурно и он сам попут др Виктора згрозио над својом креацијом коју је несмотрено пустио из боце).

Али нама који живимо у Србији остаје наравно као најбитније питање зашто Ендијев Франкенштајн живи и ради баш у Србији и покушава да створи своју накалемљену иберменш расу управо од Срба? Истина Добрица Ћосић је похађао вишу калемарску али тешко да можемо очекивати да је Ворхол знао тај податак.

Један од могућих одговора на ово питање дао је Горан Бреговић средином деведесетих за часопис (Жица) Wire кад су га страни новинари питали како је успео да буде најпопуларнији музичар у (Социјалистичкој Федеративној Републици) Југославији. Одговор је гласио крајње тематски нам  пригодно:- Па пошто је Југославија била Франкенштајнска творевина ја сам правио франкенштајнске емулзије песама из тог региона (калемивши Тамо Далеко на Љепа Наша, босанске севдалинке на албанске ритмове, бунт против милиције у песме за децу итд..).- Франкенштајнски је потом наставио да прерађује остатке својих песама из Бијелог Дугмета за саундртаке страних филмова тако да у француском филму о бартоломејској ноћи 1527. – Краљици Марго можемо (у 75. минуту) чути и делове Све ће то покрити рузмарин снегови и шаш и у сцени лова (у 85. минуту) Пљуни и запевај моја Југославијо.

Ако Ворхолов Франкенштајн (у неким земљама дистрибуиран и под називом Flesh for Frenkenstein) и није злурада критика несложне давно распале федерације јужних словена могао би да буде опомена за опасне сањаре који несмотрено сневају о свом народу као небеском?

Могао би… Сасвим.

За П.У.Л.С: Младен Калпић

Претходни текст

Следећи текст

  D.O.M.I.N.E, Endi Vorhol, Film, Mladen Kalpić, Srbija i Holivud