O francuskoj šansoni – Žak Brel

Belgijanci deluju kao ne isuviše zanimljivi ljudi, nacija trgovaca, buržuja, posrednika koji žive usred, po prirodi malo zanimljive zemlje, u kojoj su „katedrale najveće planine“, kako je to pevao Žak Brel.

Ali Belgija je i nacija velikih umetnika, i to ne samo onih iz srednjeg veka (flamansko slikarstvo), već izuzetnih ličnosti XX veka od arhitekata stila „nove umetnosti“ čijih je dela, tj. građevina, prepun Brisel (Viktor Orta), preko slikara nadrealista (Rene Magrit), pisaca (M. Jursenar) do velike belgijske škole stripa, koja je možda jedno vreme bila najznačajnija i najuticajnija u Evropi (Erže sa Tintinom, Moris sa Taličnim Tomom, Franken sa Spiruom i Gastonom, izdavač Dipui, časopisi Pilot i Spiru i td).

U onom starom Briselu, u kom ulice nose srednjovekovne nazive, poput „Jama za vukove“ ili „Brdo sa lekovitim travama“, u gradu u kom se još do nedavno danju govorilo jednim, a sanjalo na drugom jeziku, odrastao je Žak Brel, čije ime je postalo skoro sinonim za velikog pevača francuske šansone, koji je ispevao jednu od najlepših ljubavnih pesama svih vremena („Ne ostavljaj me“ – Ne me quitte pas) i čije pesme su pevali mnogi, uključujući brojne anglosaksonske muzičare poput D. Bovija, Nil Dajmonda, Rej Čarlsa, Džon Denvera, Nine Sajmon, Frenka Sinatre i mnogih drugih.

Tokom šesdesetih godina, Brel je preko nastupa u Parizu – kako to obično biva – postigao veliku popularnost, da bi se krajem decenije povukao sa scene, zamenivši jedno vreme muzičku karijeru filmskom. Relativno rano je teško oboleo, pa je rešio je da poslednje godine života posveti plovidbi okeanima i životu na kraju sveta (Polinezija) da bi (kao Leonard Koen kasnije), uoči smrti snimio jedan od svojih najlepših albuma (Ostrva Markizi). Njegova smrt je (1977), sećam se, predstavljala događaj od nacionalnog značaja u Francuskoj i Belgiji.

Verujem da je jedan od razloga iscrpljenosti i premora zbog kojih je Brel rano napustio pevanje uživo poticao od trošenja velike energije tokom izvođenja, kako se to lepo vidi u sledeće dve pesme, koje odlikuje koliko snažan tekst i melodija, toliko i impresivan nastup.

„Amsterdam“ je jedna od najupečatljivijih Brelovih pesama. Himna gradu mornara i „nevernih žena.“

….

U amsterdamskoj luci

Neki mornari umiru,

Puni piva i drama

u prvoj svetlosti zore.

U amsterdamskoj luci

Neki mornari se rađaju

U teškoj, gustoj vrelini

Okeanske tuge.

…

U amsterdamskoj luci

Neki mornari plešu,

I trljaju debeli stomak

O bokove žena

Dok se vrte i plešu

ko sunce koje se gasi

u pocepanom zvuku

trule harmonike

…

Vezul je zabavna i satirična pesma, kakvih je bilo puno u Brelovom opusu – ovaj put na temu supruga- papučića, kog žena vuče tamo-vamo, a da on nije sposoban da joj se odupre. Izvođenje je maestralno i vrtoglavo – u ritmu koji se stalno ubrzava.

…

Htela si da vidiš Pariz, i videli smo Pariz

Htela da vidiš Ditrona, i videli smo Ditrona

Ja sam hteo da vidim tvoju sestru, video sam tvoju majku

Htela si da vidiš Hortenziju, ona je bila u Kantalu

želeo sam da vidim Vizantiju, stigli smo do Pigala

Na stanici Sen-Lazar, video sam „Cveće zla“

Sasvim slučajno

Više nisi volela Pariz, pa smo otišli iz Pariza

Više nisi volela Ditrona, pa smo ostavili Ditrona

Sad mešaš tvoju sestru i planinu Valerijen

Od svega što znam o Hortenziji je da neću ići u Kantal

I k vragu Vizantija, kad već videh Pigal

A na stanici Sen-Lazar vlada skupoća i to boli

Kako kad

….

Ostrvo Markizi je melanholični i nostalgični poslednji album, pun scena ljubavnih rastanaka po aerodromima ili sećanja na mrtve prijatelje, poput Žožoa, nekadašnjeg Brelovog producenta.

„Šest stopa pod zemljom, Žožo, ti nisi mrtav“.

Žožo,

Evo dakle malo smeha, malo vina i par plavuša

Drago mi je da ti kažem da će noć biti duga, da postane jutro

Žožo,

Čujem te kako grmiš kroz pesme morskih talasa

Gde Bretonci naslućuju pospani Sen-Kast

Negde duboko u magli

Šest stopa pod zemljom, Žožo, ti još pevaš

Šest stopa pod zemljom, ti nisi umro.

….