Однос материјалне и духовне стране у западним, односно источним културама – 4. део

Шта је хомеопатија?

Године 1980. навршило се 225 година од рођења Ханемана (Samuel Hahnemann, 1755-1843), оснивача хомеопатије. Жестоко нападана у медицинским круговима и у оно време, као и данас, хомеопатија је прокрчила себи пут, иако још није увршћена у строго научне методе лечења. Нема данас, ипак, нити једног већег града у Америци, Европи или Русији у коме се поред тзв. алопатских апотека, са званично признатим лековима, не продају у тим истим или посебним апотекама и хомеопатски лекови. Број хомеопатских лекара, чак и клиника, у порасту је.

На каквим се принципима заснива овај метод и чему он има да захвали за свој успех постојања и ширења? Значајно је рећи да је идеја аналогија и сличности постојала још у најстаријим цивилизацијама, а да је први пут научно разрађена у хипократским текстовима. Осим ових идеја, коегзистенција закона сличности и закона контраста, јасно формулисана у Хипократовим предавањима, било је лекција о којој су медитирали лекари свих епоха. Сам Хипократ имао је узоре у научном постављању својих закона у вавилонским магима, египатским свештеницима, јонској и италској филозофској школи, у Питагори и Емпедоклу. Хипократово дело, најпре привидно обамрло у земљама Европе, дискретно сачувано на Истоку, ризници свих старих мудрости, доживело је дуг пут -да би се преко Арабљана вратило у Француску, затим у Италију и прихватили га алхемичари који су припремали медицинску ренесансу. Велики лекар тога доба, мали Леонардо свих скупљених идеја ранијих векова, са генијалном интуитивношћу практичара, Парацелзус, остварио је ову ренесансу. Снажно нападајући искључивост тада владајућих идеја Галена, он се вратио Хипократу, спајајући филозофију и медицину у такво јединство какво више никада после њега није остварено, а чему ће несумњиво поново да тежи медицина сутрашњице. Осим неколицине познатих лекара и  проналазача, Зајденхама (Sydeham), ван Хелмонта, Хофмана (Hofmann), који су прихватили основне идеје Парацелзуса, овакав покушај све до Ханемана није прихватила већина ортодоксно оријентисаних медицинара.

Шта је био болесник а шта болест за ове прве хомеопате историје? Болесника, најпре, не би смели одвајати од његове физиолошке и космичке средине, јер он подлеже низу утицаја: метеоролошком, расном, социјалном, афективном, који сви заједно одређују различите реакције према старости и конституцији организма. Болест није никаква изолована појава коју болесник пасивно подноси. Она представља захват у читаву супстанцију пацијента, она је физиолошко кретање читавог организма, чији прави почетак није лако увек препознати. Брижљиво посматрање и поређење сличности и различитости човекових болесних реакција са његовим стањима здравља, студија конституције, темперамента, одбрамбених фактора, одводе лекара правој дијагнози и прогнози. Тек је онда приступ терапији отворен. У њој, пак најважнији принцип јесте остваривање јединства болесника, болести и лека. индивидуација болести кроз препознату индивидуалност болесника реализује клиничку синтезу и успех у лечењу. Ова револуционарна Хипократова мисао пала ми је на памет када сам недавно прочитао да је неко у свету рекао: “Читава данашња наука о човеку највише што је у стању јесте то да препозна типично, још никако и индивидуално”.; Сваком болеснику одговара, међутим, она терапија;; која је својствена његовим реакцијама. Најзад, последњи закон у хомеопатији гласи: similia similibus curantur (слично се сличним лечи).

Сада бисмо могли поставити и дефиницију хомеопатије, речи грчког порекла чије значење долази од : две речи: сличан и болест. То би био метод лечења малим дозама оних средстава против неке болести која би код здравог човека изазвала ту исту болест. Ханеман, који је 1796. године поставио темеље савремене хомеопатије, писао је: “Медикамент који делује на здраве људе тако да производи већину симптома сличних болести а који се препоручује у лечењу, ако се употреби у довољно ублаженим дозама, стварно поседује способност да уништи ову болест.” Принципи хомеопатије онако како их је Ханеман дефинисао, служећи се искуством раније поменутих старих лекара, остали су до данас непромењени. Да их поновимо: 1) Закон сличности (све супстанције које су у стању да код здравих људи произведу извесне болесне манифестације, у стању су да код болесног отклоне сличне манифестације). 2) Индивидуација болесника (води се рачуна како о егзогеним факторима, као што су: клима, социјална средина, породична средина, професија, тако и о ендогеним факторима: равнотежа неуроендокриног и неуровегетативног система). 3) Индивидуација лека (сваком болеснику дати лек који одговара његовом организму). 4) Разблаживање медикаментозне супстанције (треба рећи да су у хомеопатској медицини у питању исте основне материје из којих се добијају лекови као и у алопатској медицини). На крају, сваког ће читаоца да занима какве успехе овакав, за данашње појмове помало чудан метод лечења, може лекар да постигне код својих пацијената. На ово питање није нимало лако да се одговори. Подаци из хомеопатске литературе, књига и часописа морали би да се примају са резервом, јер су пуни, као што је то обично случај са оваквим методама, ентузијастичких похвала. Писац је посетио, на кратко, две хомеопатске клинике, једну у Немачкој (Штутгарт), другу у Швајцарској (Арлесхајм код Базела). На њима је могао само површно да оцени да су били у питању исти болесници, и то од најтежих срчаних, па до неких менталних поремећаја, који се виђају и на обичним клиникама. Успех у лечењу било је тешко проценити за време ових кратких посета. Наравно, и њему се, као и осталим рационалистички одгајеним лекарима нашег доба, наметала сумња и питање сугестивног, односно аутосугестивног дејства оваквог начина лечења. Ово утолико више после занимљивих огледа у званичној медицини са плацебом, (неутралном супстанцијом која често производи исте оздрављујуће ефекте као и прави медикамент) код неких болесника односно болести. На страну чињеница што је неопходно разлучити праве хомеопатске лекаре од разних шарлатана, па и несавесних лекара који се иза овога имена крију! А када се ипак остане очи у очи са оним принципима какве су изградили Хипократ, Парацелзиус, Ханеман, када се негде у самом себи поново, ту и тамо, пронађе изгубљена равнотежа микро и макрокосмоса и њихових закона, научна и људска радозналост за хомеопатију опет расте.

Бајке као терапеутско средство

Нерешено је питање историјског порекла бајки. Познато је да сви народи света, они који су изумрли у давној прошлости, као и они који данас живе, најразвијенији, па и они најзаосталији – познају бајке. Када су Јакоб и Вилхелм Грим 1812. године објавили своју прву збирку бајки, већ неколико стотина година пре овог доба постојала су у Европи растурена, несистематска и заборављена издања појединих виђенијих људи који су скупљали усмена народна казивања из света бајки. Када се после Гримовог доба почело са систематским истраживањем овог зачараног света, тако блиског и драгог сваком детету, али и одраслом човеку, када се почело с овим истраживањем и по осталим континентима, откриће је било јединствено и у први мах изненађујуће. Потпуно истоветни мотиви сачињавали су садржај бајки, независно од било каквог преношења, међусобних утицаја, настали у различитим пределима, код разних народа и у разно доба. Већ је Вилхелм Грим насЛутио истину када је писао: “Постоје стања која су толико једноставна и природна да се увек изнова враћају, као што постоје и мисли које се саме од себе намећу”.

Интересовање етнолога и антрополога за митове старих народа и њихово порекло, потпомогнуто открићима психолога и психијатара о архајским слојевима у људској психи, која има нешто заједничко свеједно о коме је народу реч и о коме историјском добу, условили су настанак тзв. антрополошке теорије о бајкама двојице енглеских истраживача, Тејлора и Ланга. По овој теорији, која је стекла општа признања, бајке представљају отиске људских пратипова и људских прамотива. Увек изнова у бајкама се појављују добри и зли, паметни и глупи, лукави и наивни, мушкарац као херој, освајач или врач, који своја натприродна својства користи у добре или рђаве сврхе, жена као мајка, сестра, љубавница, која доноси спас мушкарцу или га као вештица омађија. Мотиви су такође увек исти: бескрајна авантуристичка путовања у потрази за благом, заробљеном принцезом, немуштим језиком итд. Појам времена недостаје, сто година не представљају ништа. Свет у бајкама освојен је делањем, јунак је стално активан, а успех његовог деловања је преображај. Пошто су објекти лишени својих стварних одлика, могућа је трансформација фигура, тако да сваки са сваким може да ступи у контакт. Краљеви, просјаци, умрли, ђаволи, животиње, биљке сусрећу се на једној равни. Пошто позив на делање, као и потребне снаге и способности долазе јунаку из околине, он може да оствари своје планове тек предавањем свету. Задаци, тешкоће и опасности који му се супротстављају, служе му као могућности. У сусрету са њима његова судбина постаје нешто одређено и битно. Помоћи које успут добија, или их сам налази, не служе му ради задовољавања неких његових ћуди, већ само да би још сигурније ишао путем своје судбине. Тако исто, ако он помаже другима, не мислећи притом на себе, управо таквим поступком отвара себи пут ка циљу. Идући смело сопственим путем, јунак и не знајући помаже другима, али и обратно, мислећи само на друге, достиже сопствени циљ.

Да би се још боље приближили стварном терапеутском циљу бајки, које се данас примењују не само код неуротичне деце, као један од саставних делова сложене и циљане терапије, већ све више по психијатријским клиникама у свету и код неуротичара, па и психотичара, морали бисмо да испитамо дејство оваквих читаних или причаних бајки на људску психу.

Најпре се дошло до констатације да бајке разумеју и деца и одрасли, сасвим независно од њиховог познавања митологије и психологије, на један непосредан, могло би се рећи чак интуитиван начин. Када слушамо неку бајку, чврсте споне које ограђују наше свесно од несвесног бића попуштају, давно заборављени и делом потиснути свет раног детињства поново искрсава пред нашим духовним очима и то наше несвесно, овако ослобођено уобичајених ограда, непосредно упија и сместа схвата скривени циљ и поуку. Ако у бајкама и има повремено нечег интелектуалног и рационалног, оно оставља слушаоце или читаоце недирнутим. Тек када отпочне активно емоционално идентификовање са збивањима јунака, у њима се буди сопствена прошлост која не остаје изоловано доживљена, већ подстиче елементарну вољу за животом, иницијативу према делању, прилагођавање свету, као и оно толико потребно, нарочито душевно поремећеним, неопходно осећање збринутости у свету догађаја.Сваки од нас повремено осећа потребу за оваквим светом чаролија, јер у њега може да смести сопствене конфликте у којима врви читав један свет жеља, страха и потребе за заштитом. Услуга коју бајке чине деци и одраслима непроцењива је; она је посебно код деце она драгоцена помоћ коју одраслима пружа позориште, читање романа и понекад биоскоп. Разна ружна дела у бајкама, привремено тријумфовање зла, па чак и свирепости, не умањују радост изазвану причањем. Напротив, психоаналитичари су открили парадоксално осећање у слушаоца или читаоца, које су назвали: задовољство од страха. Страх бива доживљен на реално-иреалном тлу и на овај начин боље припрема доживљавање неког реалног страха у животу. Ово је врло погодан пут припреме детета за зрелије доживљавање страха, од кога га живот касније сигурно неће поштедети.

Покушајем идентификације пацијента са догађајима у бајци приближавамо га, као што смо рекли, његовим сопственим унутрашњим збивањима. После понављаног слушања једне исте, за сваки случај посебно изабране бајке (које се могу користити и као групна терапија), затим причања и препричавања те бајке и најзад, играња садржаја из бајки – уочава се да пацијент постаје активнији, отворенији, од својих болесних симптома удаљенији и за контакте способнији. Погрешно је бајке садржајно интерпретирати и накнадно рационализовати. Корисно је, међутим, натерати пацијенте да и сами измисле бајке, када су у групи да поделе улоге и сами режирају збивања, јер ће тако њихови проблеми постати јаснији. Колико је овакав начин терапије природан и неусиљен доказује и чињеница да деца међусобно често организују управо такву врсту игре.

Не знамо како су настале бајке и митови. На питање да ли у њима, нарочито у митовима, има и трагова неких стварно одиграних догађаја, као на пример у миту о потопу, који познају заиста сви народи из најдавније прошлости или су они остаци дечје душе примитивног човека преисторијског доба (да ли је овај био баш толико примитиван?), начина на које он реаговао на спољашње промене у природи и унутрашње промене у сопственој души, још је тешко прецизно одговорити. Поред елемената несумњиво сликовитог начина представљања магијског доживљавања једног анимистички схваћеног света са конкретним, дечијим начином мишљења, сигурно је да постоје и врло јаке способности апстрактног мишљења. Некад врло дубока филозофска нота у бајкама, етички принцип у њој, зрелост размишљања о разорној снази зла у свету, или још и јачем принципу добра, указују на могуће утицаје већ развијенијих религиозних система народа у којима су овакве бајке настале. Такве су, на пример, бајке из Тебе из 253. године пре наше ере Чаробна књига бога Тота, или из предела Амазоне Небеске сузе, или из Африке Како је рат дошао у свет.

У сваком случају, митови и бајке представљају трајно културно добро човечанства које вероватно никад, док је света и века, неће изгубити од своје снаге и благотворног деловања на појединце и групе, децу и одрасле. Савремена психијатрија ово је тачно уочила, отуд је примена бајки у терапеутске сврхе постало још једно оруђе у рукама вештих терапеута. Педагошки принципи сваког родитељског дома не би се смели у одгајивању деце никад одрећи овог блага. Оплемењивање читаве човекове личности ублажавањем јаза између његовог свесног и несвесног принципа, упознавање и помирење нашег Ја са хаосом, али парадоксално и са хармонијом нашег несвесног бића – постиже се уживљавањем у митове и бајке.

Психијатрија и фантастика

Свет у коме живимо, фантастичан је. Онај у нама, као и онај ван нас. Он је, најпре, поиман нагонски и интуитивно. Они који посматрају ствари у развоју, рекли би, најпре нагонски, па онда интуитивно, или, они други, интуитивно, па нагонски. А зашто не би било све одједном дато? Представу и слику о свету стварали су упоредо страх и дивљење. Неко би рекао да је то једно исто, али мени се чини да није. У доба првих Веда – ко ће им знати порекло, творце и време – имамо готово паралелно две сасвим различите концепције космоса. Једну антропоцентричну, до баналних детаља, створену несумњиво из нуминозно доживљеног страха, другу грандиозно монотеистичку и апстрактну, у најлепшем, филозофском смислу речи, створену из дивљења. Морамо при овој подели свакако се потрудити да сагледамо шта се још све крије иза оног обичног страха и дивљења. Нашег, на пример, свакодневног, свесног, присвесног и несвесног. Страх и дивљење имају огроман спектар доживљавања. Од зебње и зебње-дивљења, плашење и плашење- дивљења, па до ужаса и ужаса-дивљења. И још пуно других варијанти. Значи ли то да ипак поистовећујемо страх са дивљењем? Одговор је и потврдан и одречан. Потврдан, уколико заиста у оном нуминозном страху стваралаца Веда, и не само Веда, мора да има елемената нуминозног дивљења, и обратно, одречан, када закорачимо у фантастику слојевитости психе. Нећемо да вршимо привлачно поређење – чувајмо се свих аналогија као замке Аристотелове логике – са слојевитошћу земље, прстенова на дрвету или атома. Али у замку смо већ упали. Јер како ћемо да представимо психу са њеним ултравиолетним, инфрацрвеним и каквим још обојеним стањем! Бројне су психијатријске шеме душевног живота човека. Некако је морало да се нацрта, служећи се божанском геометријом, све то што реално постоји, а не може се видети нити опипати. Свеједно што ништа није у интелекту што претходно није било у чулима, јер ништа није ни у чулима што претходно није било у крви. Најзад, заиста, како би око приметило Сунце да није сунчано, као што рече Гете.

Да бисмо се вратили на тему, треба да створимо један мит, који је постојао одувек, који постоји и данас у нама, који нам је страховито близак и удаљен, од кога се плашимо и коме се дивимо. Када га се јако уплашимо, онда стварамо различите бране, кинески зид и све гвоздене завесе света, одувек присутне. Онда стварамо неправе филозофе, неистините рационалисте и играче-логичаре. Када му се јако дивимо, онда смо опасно препуштени неправој мистици, неправој магији и лудилу. Одувек је било лажних мистичара, лажних мага и правих лудака. Одувек је било лажних пророка, неискрених рационалиста и бојажљивих логичара. А све ово као последица површног додира са митовима или само са једним митом у нама. Знам, требало би да објасним шта је то уопште мит, али ово ћу препустити другама, или себи другом приликом. Овога пута нека је само једно извесно. Знам да је мит стварност и онда када се најдубље могуће загледам у себе и онда када најозбиљније поразговарам са савременом науком; као што су Гримове или све остале бајке света стварност, као што је мит о стварању човека, о рају, првородном греху, или о потопу, стварност, као што су алхемијске или данашње приче о атомском језгру стварност.

И, ево, како постепено ниче тај мит у нама, скаска о Једном и Мноштву, о Све и Ништа, о Жени и Мраку, који су се удружили да би створили ваздух и дах. Није сад више битно што је ваздух требало да представља чист интелект, а дах прво живо биће. Ближе нам је када чујемо како је из овог новог удруживања произашло космичко Јаје. Падамо, у ствари, опет у нову замку да тобож стварамо из оног што чујемо, видимо или опипамо. Вратимо се радије крви, макар и Фаустовој крви, за коју је речено да је “сасвим особит сок”. Стварајмо тај један и тај исти мит из наше крви, те особене текућине одређеног и познатог састава са својим временима и полувременима трајања, односно распадања, тог алхемијског еликсира из кога сасвим сигурно произилази злато. Како се то може створити злато из мешавине разнородних, распадљивих и неплеменитих састојака? У томе је тајна алхемијског процеса и реторте алхемичара. Једно је доста вероватно: треба познавати присутне елементе, водити их кроз брижљиву анализу једној синтези од које ће само у једном једином, од хиљаду, милион или неизбројивих покушаја, произаћи зрнце злата. У свим осталим случајевима мешања створиће се нешто од чега се можемо ужаснути, што се не усуђујем ни да слутим.

Остаје толико још питања, нека и остану, али једно се ипак намеће: шта бива са тим зрнцем створеног злата што кола крвљу? Рећи ћу вам тајну у коју ћете одмах поверовати, или нећете никада поверовати. То зрнце злата мења сада читав састав крви, а тај нови састав мења целокупан крвоток.

Али да се вратимо теми: психијатрија и фантастика. Какве је везе све ово до сада имало са насловом? Везе су стоструке и ево опет поређења, оне су као сви они конци које држи управљач театра лутака.

Та фантастика света, та фантазија у нама, то Ма-Шта, што би рекли надреалисти изнад и испод нас, почело је да се меша, да се креће у ковитлац. Ковитлац и вртлог, свеједно да ли спиралан, кружни или праволинијски, најбоље илуструје фантастику. Налазим је, овако надохват асоцијација, понајвише, најпре у маглинама и свим тим лудим и лудијатим астрономским и астрономско-физичким теоријама о прошлости и садашњости, па онда у тој немогућој јурњави сперматозоида према јајету и првим деобама у јајету и с тим у вези оном млечном замућењу бистре морске површине у јужном

Пацифику и западној Индији, када неке чудне врсте гусеница само једном у години, и то у одређен дан и сат, када је месец у последњој четвртини, избацује своја јаја и семе на тој кристалној морској плочи; налазим га, даље, у Мунховом и ван Гоговом сликарству, у Баховим коралима, токатама и фугама и – доста. Замара свака конкретизација и убија свака довршена форма.

Психијатар данас има пред собом велике могућности и велику шансу: да једним новим језиком, свакако делом фантастичним и митским, исприча причу о настанку ковитлаца. Да би то могао да постигне, он мора имати не само најбоље сараднике, у првом реду физичаре, математичаре, биологе и уметнике, већ мора да оствари сарадњу са фантастиком у самом себи. Без овога последњег он ће само да описује, разлаже и спаја, као у игри луде домаћице храном којој недостаје соли. Биће то бљутава храна. Покушали смо већ њоме да се узалуд нахранимо. Да ли су већ на помолу горе описани психијатри? Мислим да смо једнога већ имали, великог мага и алхемичара – Карла Густава Јунга. Овај човек, и то Швајцарац, није седео попут осталих његових земљака у протестантским хладним лабораторијама и тамо правио исечке из фантастичног света, лепећи сличице једну поред друге да би створио некакав прихватљив мозаик. Он је пошао, најпре, заједно са Фаустом, затим алхемичарима, па онда путем Тибета, Индије и Кине, на крају

потпуно сам са звезданом шаром горе и доле, ушао у сопствену крв. Тамо је нашао готово све оно што му је требало да промуца неке истине о фантастици и психијатрији. Снови, визије и лудило не само што му нису били страни већ је у њима деценијама гнездио своју личност доживљавајући наизменично страх и дивљење.

Тако је почела прва психијатријска прича, изречена новим језиком, о ковитлацу генија и вртлогу лудака. И један и други постали су нам кроз ову причу ближи. Геније није више остајао само друг олимпијске дружбе већ и део митова сваког од нас, састојак наше крви и наших архетипова. Лудак није више везан ланцима којима је Прометеј био везан и прикован у неприступачним кавкаским висинама. И он је постао део нас самих, открили смо га у тамним дубинама сопственог несвесног у којима вештице коло воде, а вилењаци се кикоћу на валпургијској гозби.

Процес великог откривања је незадрживо отпочео. Фантастика нас самих, земље и васионе, продрла је у психијатрију и она је кренула, први пут неуплашена (јер се још Фројд стравично плашио богова) да разуме, овлада и тумачи ову фантастику. Јер заиста “нема ништа тајно што неће бити јавно, ни скривено што се неће дознати и на видјело изаћи”.

Владета Јеротић

“Човек и његов идентитет”

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  bajke, fantastika, homeopatija, Psihologija, Vladeta Jerotić