Ono kao ljubav i sve druge strasti

Pre otprilike pola godine, zamolio me je jedan dobar prijatelj, da napišem redak-dva o ljubavi: a pošto ja nisam sklon i naročito vičan ovoj temi, i pošto ona premaša moje skromne mogućnosti, odlagao sam  to “pisanije” što sam duže mogao. U tom periodu, osim toga, bio sam zauzet drugim poslovima. Bavio sam se pretežno ekonomijom (čitao sam Tomasa Piketija, pisao o Karl Marksu), te međunarodnim odnosima, domaćom i svetskom politikom — sve u svemu, nešto “ozbiljnijim” temama. Kud baš sad’ da pišem o ljubavi!? Međutim, pošto želja mog prijatelja nije popuštala, već bi me redovno o njoj podsećao, nisam više mogao da je odlažem, i naposletku sam se  nakanio da i ja kažem nešto o tome. Međutim, on je ovde reč ljubav uzimao u širem smislu: ne, dakle, samo za onu polnu, uobičajnu ljubav, već ju je koristio i za sve druge odnose, kojima je pojedinac izložen u društvu. Prema tome, tako je i ovde treba razumeti. O Bogu sam, doduše, najmanje pisao, pošto tek to prevazilazi moje mogućnosti. Ali, nešto se ipak mora reći, a o svemu tome sam odavno imao neko mišljenje. Meni se, zapravo, čini, da se već ovde iskrada njena definicija, ljubav je zapravo recipročan odnos, uzajamna težnja: ona je uvek obostrana, živa, dinamična, i baš nam ta njena razbacanost i neujednačenost, otežava da o njoj kažemo nešto određeno i kategorično. Jer nije isto pisati o kometama, koje se, istina, možde ne kreću prosto mehanički, ali se sigurno ni ne kreću tako složeno kao što je to slučaj u ljudskim odnosima.

Ljubav, prema tome, kao i sve druge strasti (iako ih ona, verovatno, sve nadilazi i obuhvata), spada u predmet psihologije. A pošto je svako  od nas svoj na neku ruku, ta kretanja postaju nemoguće zamršena i bespredmetna. Pa ipak, da bismo nekako počeli, moramo sve te odnose da apstrahujemo u dve velike celine: zapravo, na one pojave koje se najčešće ispoljavaju u društvu.

Po mojoj slobodnoj proceni, najkarakterističnija grupa ljudi su praktičari: i moram da priznam da njima potajno zavidm. Ova grupa ljudi, sa tolikom lakoćom uređuje svoj život i prelazi preko nekih stvari, koje neke druge ljude staju ceo život. Ovi prvi su neobično druželjubivi i komunikativnii. Oni, baš zbog te sposobnosti, vrlo brzo sklapaju i raskidaju prijateljstva: ali u svemu tome oni ne ulažu mnogo sebe. Istina, sa svima su u “dobrim” odnosima i razgovaraju. Osim toga, oni imaju neobičnu sposobnost prilagođavanja. Unutar sebe, naravno, oni nisu tako heterogeni i prijemčivi, već o svemu imaju jasno i određeno mišljenje. Ali ti njihovi stavovi, što je vrlo bitno, nikada ne izlaze na površinu, osim ako im neko ne povredi samoljublje: tada, i samo tada, umeju da budu vrlo otvoreni i nezgodini. U svakom drugom slučaju, oni se trude da se suzdrže suđenja, kako ne bi narušilu onu idiličnu atmosferu i harmoniju koja se odvija oko njih. Sa druge strane, oni zbog te zatvorenosti ipak jako duboko pate. Njima se s vremena na vreme  smuči to odmereno ponašanje i prefriganosti, ali ipak se nje drže i neodustaju. Prema tome, ta prijateljstva, koja oni gaje i čuvaju, su krhka i nestabilna: ali baš zato što nisu  čvrsto povezana, ona se neobično održavaju i traju. U suprotnom, ako čovek traži neki čvršći, pouzdaniji, jači i stabilniji savez, neku dublju ljubav i poznanstvo: ona se baš zbog te iskrenosti teže održavaju, i veoma su često, ako ne i uvek podložna propadanju. Na papiru, ovo možda ne zvuči strašno, ali ova surova realnost je uzrok mnogih naših patnja i razočaranja: jer čovek se ne miri tek tako sa tim gubicima. Baš suprotno, tek kad se ova ljubav jednom iskusi i prođe, život postaje taština i laž. Tek nad njom kao osnovom života, naziđuju se oni površni odnosi koji se održavaju  traju.

Prema tome, prava, istinska ljubav, ne zna za meru i granicu, za razum i rasuđivanje. Ona se, bez ustručavanja i ostataka, naprosto pruža i daje; ali baš to se ne može podneti: u apsolutnom smislu, baš to je onemogućava. Od nje, zatim, neostaje ništa više, ona se naprosto rasipa u prostoru i vremenu. Ostaje, zapravo, idealno, samo u našem sećanju i podsvesti, kao uspomena koju potiskujemo, baš zato što nije mogla da se ostvari u realnosti. Ponekad sama navrne, i tada nas opet grdi i baca u očajanje. Pred njom niko ne može da se opravda i oseća nedužnim. Pred njom smo izgleda svi krivi. Ona se, u stvari, ponaša prema nama, kao što se zelenaš ponaša prema dužniku, koji ga je prešao i nema sredstva da izmiri račune sa njim. Mi smo, dakle, pred tom pomišljom u trpnom i podređenom položaju — najgorem mogućem: a pošto se stvar ne menja na bolje, i pošto ne možemo da se izborimo sa njom i razračunamo, preostaje nam samo da je odbacujemo i ignorišemo do daljenjeg: da smišljamo raznorazne odbrambene mehanizme i smicalice, ne bili, kada se sledeći put pojavi, što lakše podneli taj teret.

Ljubav, prema tome, može da bude ili ograničena, odmerena, podnošljiva — relativna; ili neograničena, apsolutna, naprasita, nesnošljiva. Ova prva je palanačka, društvena, malograđanska, a ova druga je bila predmet i inspiracija Šekspira, Dantea, i drugih velikih pesnika tragedija. U svakom slučaju, ne treba osuđivati ni jednu ni drugu: obe su nam neophodne i imaju podjednako pravo na život. Naši stari su, recimo, brzo primetili, da je ova druga ljubav možda primamljivija i lepša, ali i destruktivnija. Ona mnogo daje, ushićuje, ali mnogo više oduzima. Čovek se, zapravo, u stanju zaljubljenosti ne pokorava više ustaljenim običajima i normama. On, na neki način, prkosi samom Bogu, što na kraju  mora da se plati. A pošto su se mnogi i sami opekli, kako bi zauzadali ovu napast i pomamu, ozbiljna društva su počela da zabranju deci da slobodno stupaju u bračnu vezu. Jer, po njihovoj opravdanoj bojazni i  mišljenju, ako bi se ona dopustila da slobodno deluje, nastao bi haos u društvu i opstanak zajednice bi bio ozbiljno doveden u pitanje. Tako se sad’ između  potencijalnog bračnog para našlo mnoštvo posrednika i prepreka (država i običajno pravo, u širem smislu, i porodica, roditelji, provodadžije u užem ),  koji su se kao bedem postavili naspram te osione buice i reke. Ona bi, istina, i pored tako čvrstog bedema  uspevala da se probije, i da podseti javni moral da je još uvek živa i prisutna. Ali samo na kratko i u izuzetnim slučajevima, posle toga bi se opet povlačila od očiju javnosti.

U kapitalističkim zemljama Zapadne Evrope i Sevrene Amerike, društva su polako počela da se oslobađuju od tog bedema i zapreka, ali se čudivšno arhajska baština, na kojoj su radili naši preci,  i dalje zadržala. To se da primeti u svemu: jer danas, iako institucijalno ne postoje više zapreka u bračnim odnosima, ljudi kao da apriorno znaju o njenoj nemogućnosti, pa se vrlo retko i upuštaju da je sprovedu u delo. Pa ipak, pošto ne postoji više onog patrijahalnog ograničenja, porodica kao stub zajednice je bitno oslabela i narušena. U brak se danas vrlo često ulazi iz one primamljive čežnje, ali se parovi zato vrlo brzo razvode. Zbog slabosti našeg doba i roditelja, tu decu posle nema ko da vaspitava. Fridrihu Ničeu je to bilo vrlo jasno: zapravo to, da ta ljubav ne može da se institucijalizuje, da je ona sklona destrukciji i propadanju. A danas se, eto, u ime “slobode”, “jednakosti”, “prava” i drugih besmislica ona dopušta. Vremenom, usled te slobode i neograničenosti, ona se polako potiskuje i iz naše uobrazilje i fantazije. U kapitalističkim društvima je ismejana romantičarska ljubav. Ona ne živi više u književnosti. Platonska ljubav je kompromitovana, izviždana, baš zato što je svakome pala pod ruku. A nekada je bila viteški ideal.

Sve u svemu, o njoj će da se priča i bude reči, dokle god ljudi budu bili ljudi. Mi nikada ne smemo da zaboravimo, da je ona upravo “krivac” za najveličanstvenija dostignuća ljudskog duha i umetnosti, pored kojih mi rado provodimo svoje vreme i dokolicu.  Ona, zapravo, nikada neće da bude proglašena za apsolutnu fantasmagoriju, kao što je bilo reči u ovom tekstu, i to najmanje iz dva razloga. Pre svega, zato što sve dok se ona bude pojavljivala u našim srdašcima, dotle će da postoji makar kao mogućnost. A sve dok postoji kao nada, ko ima prava da je porekne? I drugo, ona, iako ne može praktično da se ostvari, ipak nas radikalno preobražava i menja. Posle nje, dakle, ništa više nije isto. Mi postajemo drugi ljudi, dublji, možda čak i pametniji. Istina, dok je čovek zaljubljen, on je zatucaniji nego obično, ali i smeliji, što znači da je tako “glup” spreman na sve i svašta. Dok onako “pametan”, pak, sve odmerava po pet puta i ne pomiče se sa mesta.  Ona, dakle, čak i kao promašaj, ume da nas promeni i usmeri u pozitivnom pravcu: da proširi naše horizonte: da nas navede na ozbiljno razmišljanje o smislu života, i tako dalje, i tako danje.  I posle nje, može se slobodno reći, da je naš identitet najvećim delom formiran, ako ne gotovo i u potpunosti.

Posmatrao sam ljude pre i posle te ljubavi, i zaista je tako bilo. Muškarac pre nje je još uvek neozbiljno dete, posle nje već postaje muškarac. Žena je, istina, i pre i posle nje delimično ista. Ona se ne troši puno u ljubavi, pošto je sva ona: njen početak, izvor i kraj. Ona, zapravo, započinje taj tok, izvire ko zna od kuda, formira se oko svoje delte, i posle se najzad gubi u druge vode. Žena, zapravo, zna samo za taj unutrašnji život. Ona traži mesto na kom će da bude tajna: na kom niko neće da prepozna tu njenu tajanstvenu prirodu. I što je više žena, to je po pravilu više misterija. Čim počneš da je otkrivaš, ona se odmah uzvrpolji i počinje da se plaši za svoju slobodu i postojanje. To je, dakle, razlog za njen odlazak u druge vode, gde krišom može da očuva svoju slobodu i identiet. Taj drugi čovek, što je sada pored nje, nju zna samo površno, a ona to baš i želi. Po tom prostoru ona može sada nesmetano i sigurno da se kreće. I ona će u tom braku da pretrpi sve, čak i mnoge uvrede, poniženja, nedostatak pažnje i ljubavi, samo da sačiva tu slobodu; zbog čega je, ustalom, i pošla za njega. Takva je žena, barem po mom mišljenju. No, o tome više možda nekom drugom prilikom.   

“Slobodna ljubav” je tako nečujno izbačena iz javnog života, a kad bi se tu i tamo pojavljivala, to bi se obično završavalo nekim skandalom, koji je bio naravno društveno neprihvatljiv. Mi ćemo ovde da napomenemo par najuobičajnijih: a) obostranim ili jednostranim samoubistvom; b) ubistvom, pa samoubistvom; c) intrigama i neumesnim podmetačinama. To se, naravno, dešavalo samo u ekstremnim slučajevima, ali “slobodna ljubav” se lukavo uvek približava tome. Po nekim teolozima, što takođe treba naglasiti, u zaljubljenom stanju čovek je opsednut demonima.

Lenka Dunđerski, južnobačka bogatašica, koja je opevana u čuvenoj pesmi Santa Maria della Salute, verovatno u najlepšim stihovima srpske poezije, preminula je neposredno posle ženidbe Laze Kostića, istaknutog pisca i autora one veličanstvene pesme. On je, naravno, posle toga pao u šok i nevericu. U svojim dnevnicima, pisao je kasnije, a i u pesmi je zabeleženo, da mu se priviđala do kraja života. Laza Kostić je nju prvi put video u 50. godini, kada je posetio imućnu porodicu Dunđerski, koja je, između ostalog, poštovala njegovo stvaralaštvo i često ga materijalno održavala. Ona je i pre toga bila na glasu, kao sad već “devojka za veridbu”. Bila je “neobran plod”, u jeku svoje mladosti i nevinosti, kada je žena zaista na vrhuncu svoje lepote. Da je bio nešto mlađi, čisto sumnjam da bi je odbio, već bi za njom najverovatnije pošao. Međutim, to mu nisu dozvoljavale godine i “zdrav razum” (sve je to fino opisano u pesmi): a razum, kad smo već kod toga, valjda i ide sa godinama. On je, dakle, za razliku od nje, bio na “rubu” starosti, što nije baš tačno, ali nije više bio ni tako mlad. I danas je još skandal, kad je među supražnicima velika razlika u godinama, pa možemo da pretpostavimo, kako se taj pritisak tek osećao krajem devetnaestog veka?! U svakom sluačju, Kostić je poslušao svoj “razum”, on nije bio “avanturista”, pa se na vreme povukao iz te priče. Međutim, ona je to shvatila kao njegovu slabost. Znala je da je voli, i nije mogla da mu oprosti tu izdaju. U njoj se neobično probudio prkos. Ubila se, i tako rešila da mu napakosti. Istina, ona je u tome umnogome uspela, pošto je sigurno ostao sluđen do kraja života. Sva sreća, pa je iza ove ljubav ostala pesma, koju ona praktična ljubav nikada ne bi mogla da proizvede.

Ksenija Pajčin je svima nama ostala upamćena kao vanredna lepotica. Njenu karijeru i nastupe možda nismo pratili, ali nju, kao karakterističnu ličnost i pojavu sigurno nismo mogli da zaobiđemo. Nju su žene bukvalno prezirale. Čuo sam skoro da su njene koncerte posećivali samo mušrakrci, “i tek po neka žena”; dok se ona, paradoksalno, udešavala i spremala samo zbog lepše polovine. Osim toga, bila je izvrsna plesačica. Tokom adolescencije, najviše ju je obuzimalo njeno telo. Po njoj, “žena treba da prestane da se stidi svog tela”, i na tom polju je radila celog svog života. U emisijama na kojima je gostovala, ona je sa svojim telom izvodila takve akrobacije, da je sve ostavljala bez daha. Naravno, sve je to bilo izvedeno sa stilom i harizmom (a ne onako prostački, kao to često ume da bude), što je još više podsticalo njen seksipil i posebno privlačilo pažnju muškaraca. Žena, po teolozima, treba da se stidi, jer je stid najveći pokazatelj njene dobrote i devičanstva. Tako se žena čuva: a čim prestane da se stidi, ona tada narušava harmoniju sa samom sobom, i obično postaje bludnica i razvratnica. Ja neću da kažem da je to bila Ksenija Pajčin, ali njeni nastupi svakako jesu. Ksenija Pajčin je, dakle, htela da razbije onu “predrasudu”. U privatnom životu, relativno kasno je počela da traži “pravog muškarca”, koji neće odmah da se “zacopa” u nju i “vuče za suknju.” I zaista, takao atraktivne žene najčešće se susreću sa tim problemom. Kada je upoznala Filipa Kapisodu, ona je počela da koristi jedan termin: “svestan je”, što je valjda ukazivalo na to da se nije odmah “zacopao” u nju i izgubio pamet.  On je bio veoma mlad. Crnogorac. U par navrata, Ksenija je priznala da su po mnogo čemu isti. Međutim, često su se svađali, razmenjivali neprimerene reči u javnosti, i očigledno je da nisu mogli jedno sa drugim. Ksenija se često pravila, da njoj uopšte nije stalo do njega (tako su barem delovale njene izjave), a verujem da se slično ponašala i prema njemu. Ona je, zapravo, posle tolikog niza godina, po prvi put stvarno postala slaba na nekog muškarca: i to je sad ono što ju je iritiralo. Ljubav se vrlo često dželatski odnosi prema nama: ona, kao što smo rekli, želi da nas poništi kao individue i potpuno poseduje. Istina, u tom periodu joj se probudio i majčinski instikt (prijatelji njeni su to kasnije pričali, a i sama je izjavljivala “da želi da se konačno “skrasi” i ostvari kao majka”), ali na kraju ipak nije mogla da pobedi sebe. Filipa je izluđivala više nego što je on to mogao da podnese. Takve žene, sve u svemu, muškarca bacaju na nemala iskušenja. Meni se čini da je Kapisodi ta misao o ubistvu pala na pamet veoma rano. On ju je sigurno nosio u sebi duže vreme. To se, dakle, nije desilo iz afekta, već promišljeno. U tom odnosu fluktuiralo je isuviše emocija i strasti. Kapisoda je permantento bio napet, pod pritiskom, a to je verovatno izazivala Ksenija. Ubio ju je u njenom devojačkom stanu, a posle toga oduzeo je i sebi život. Njegov otac se, na zaprepašćenje srpske javnosti, izjašnjavao posle da je njegov sin pošteno postupio (pošto je ubio sebe, naravno, a ne nju). Nije okaljao obraz: ”okončao je časno, ka svaki Crnogorac”.

Slobodna ljubav se, dakle, završava ili sa ovako fatalnim posledicama, ili se zapliće u zamršene odnose, spletke i intrige. Tu su obično uvučene cele familije. Čovek se tu spušta na patos i ume da bude neobično jadan. Oni iznose prljav veš bez bilo kakvog stida i sramote. Proklinju jedne druge, mrze se iz dna duše i časte najodvratnijim kletvama i uvredama; idu u svakojake abnormalnosti, i to se pritom uopšte ne drži u tajnosti, već se sve se to odvija naočigled svih, pa je cela zajednica izložena ovakvim gadostima.

Meni se čini, mada ne umem da objasnim zašto, da čovek oseća neko posebno zadovoljstvo kad se sve to dešava tako transparento. A sve to zato što su se isuviše dobro poznavali i voleli. Ko vele: ako sam mogao da joj poklonim dušu pred svima, da se ponižavam, da joj dam celog sebe, da budem najbolji prema njoj (ili u suprotnom, ona prema njemu ), sad mogu vala da budem najgori, kakav nikada nisam bio ni prema kome!

Prema tome, ja bih ovde hteo da zaključim dve stvari, koje su mi bile neprestano na umu dok sam pisao ovaj kratak tekst: 1) prvo, da takva ljubav treba da se ograničeva (bez obzira kako se to nama danas činilio primitivno ), kako bi naša zajednica ponovo ojačala i ozdravila. Ovako “slobodne ljubavi” su zaista krive za mnoga zla koja nam se dešavaju. Ozbiljno, uređeno društvo i porodice, koje računaju na neku budućnost i dugovečnost, ne može da se zasniva na ovako šarlatanskim brakovima. 2)

Ali poenta je da ta “ljubav” time neće ništa da izgubi. Baš suprotno: to ograničenje će pozitivno da utiče na nju. Ona će sve više da raste i pronalazi svoj put do realizacije, kao što je to vekovima i činila. Ona, po meni, i treba da bude tako skrivena, retka, nepristupačna, zabranjena, izuzetna, a ne kao danas da kvari omladinu i upropašćuje sve redom.  Ona je nekada bila tabu tema, rezervisana samo za one malobrojne duhove, koji su se nekim svojim prirodnim talentom zaista istakli iznad ostalih, i koji su se zbog toga udostojili da joj pođu u susret. Istina, i one su se mahom završavale tragično, ali su barem iza sebe ostavljali neki smisao, trag i priču.

Za P.U.L.S.E Dalibor Stefanovski

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  Dalibor Stefanovski, Društvo, ljubav, Psihologija