Овако је говорио Чехов

Овако је говорио Чехов

Част се не може одузети, она се може само изгубити.

Људском бићу, баченом у чељусти немани зване живот не преостаје ништа друго осим да цео свој век посвети борби за свој углед и положај, ма колико се то у неким тренуцима чинило бесмислено. Окарактерисани борбеношћу, жељом за ужитком, често егоистичношћу или пак неоснованим унижавањем из страха, човек се током свог постојања затекне у бројним апсурдним ситуацијама са којима само наше тело и ум знају како се изборе. О тананим говорима ума, тела и душе кроз векове проговарали су они који најбоље знају да ослушну све оно невидљиво. Међу најбољима у сликању унутрашњег човековог света истакао се Антон Павлович Чехов. У својим драмама и приповеткама Чехов нас без устручавања упознаје са свим мрачним пределима човекове душе, свим немирима који опседају наш ум и страховима који на тренутке умеју да зауставе свет. Читалац просто устукне пред толиком лепезом емоција, побуда и осећаја које су ту у нама и које се буде с времена на време у свом најјачем или нешто слабијем сјају. Свет и свакодневница су само окидачи, све остало је у човеку. Занимљиво је да поред толико нерава, ганглија, удова и глава, постоји нешто тако скривено, дубоко у нама, а тако снажно и вечно.

Као неко ко је био располућен између две велике љубави, медицине и књижевности, Чехов и кроз своје књижевно стваралаштво настоји да помогне човеку, да пробуди његову свест и директним сликама из свакодневог живота укаже на људске слабости, често иронијом оствари дидактичку функцију.

Ко је био Червјаков и одакле толико немира, страхова и самоунижења у једном, наизглед просечном, људском бићу? Зар то живот тако обликује да нас из безбрижне мајчине утробе шаље у различите положаје све док од нас не начини ходајућу бригу и немир?

Или је, пак, за све крива вечита хијерархија од које ниједно друштво не може побећи? Да ли и они од којих нама проструји крв у жилама икада осете исто због неког другог, нечег другог?

Сигурна сам да Червјаков у својим мислима није ни успео да оде овако далеко, када страх обузме тело, једна мисао изводи акробатски плес, нема ту места за остало. Наизглед банална ситуација претворила се у опасност по људски живот. Червјаков је кинувши попрскао генерала и то никако није могао себи да опрости. Његову бригу нико не разуме, жена је потпуно смирена, а генерал којем се извињава на разне начине, безброј пута, на крају посумња у његове намере. Ето, колико далеко може да нас одведе сопствени ум, без икакве основе изгради сопствени свет и сопствено виђење све док нам не узме и последњи атом снаге и жеље за животом.

Зашто у хладној зимској ноћи нико није желео да саслуша све оно што тишти Јона, његову болну судбину, узроке смрти његовог сина? Или је боље питање зашто је Јона имао потребу да све то подели са неким, било ким, чак и животињом од које зна да неће добити одговор. Јер он није у потрази за одговором, ни за разумевањем, само за осећајем ослобођења кад његов бол маскиран у речи изађе напоље. Са друге стране, они који су у том тренутку имали надмоћ нису умели, нису желели да ослушну једну напаћену душу, већ су искористили прилику да је повреде још више. Човек нема свест о могућности сопствене патње док ужива у оном лепом делу живота који му је судбина одредила. Чехов, мајстор сликања људског немира, као књижевник и сам је знао најбоље за ослобађајућу моћ речи, катарзичну улогу дијалога и монолога. Кроз своја дела, а посебно кроз психолошко нијансирање ликова својих дела, успео је у читаоцима да покрене лавину питања о људској егзистенцији, о човеку као комплексном бићу и апсурду као саставном чиниоцу свачијег живота. Указавши нам на сву тежину постојања у телу човека покренуо је у читаоцима саморефлексију која и јесте суштина књижевног стваралаштва. Та вечита борба у нама завршиће се тек након наше смрти, можда тада успемо да одлучимо да ли смо волели живот, јер како је говорио Чехов: