Ово је (јужна) Србија – Аризани Ивана Ивановића

Симо Матавуљ оставио нам је Далматинца Пилипенду, Петар Кочић Босанца Давида Штрпца, Добрица Ћосић Моравце Катиће, Драгослав Михаиловић Ресавку Петрију, Данко Поповић Шумадинца Милутина.

Јужна Србија, не тако бучна након Коштанине песме и Ивкових ловачких прича, ипак је пустила од себе гласа преко Дољевчанина Санде из романа Аризани Ивана Ивановића. У Санди се сажео и из њега букнуо сав пркос који са собом носе Пилипенда, Штрбац, Катићи, Петрија. Наслућујемо ту и будућег Милутина, с том разликом што Ивановићев роман непрестано одише ведрином и, такорећи, позитивном енергијом, док са романом Данка Поповића то дефинитивно неће бити случај.

Санда Аризан искаљује свој бес попут Пилипенде, бистар је попут Давида Штрпца, бори се попут Катићâ кад хоће да истраје у својим идејама, прича непресушно попут Петрије, а опет све то са једном неодољивом дозом хумора и оптимистичког погледа на живот, мада редовно са благом иронијом.

Ивановић је овим романом испричао не само историју фамилије Аризани, него и заједничку историју великог броја србијанских породица током и након Другог светског рата. Док чита роман, читалац са ових простора има осећај да слуша приповест свог деде који се добро сећа окупације, братоубилачког рата, револуције, мобилизације, сељачких задруга, амбициозних подухвата током индустријализације земље, а онда и постепеног пропадања села, појаве гастарбајтерства, најзад и повратка на онакав начин живота против кога је револуција и била подигнута.

Међутим, и поред свега тога, оптимизам превладава. Санда Аризан никада неће пожелети да оде из свог села нити ће изгубити наду, па колико год се жалио на тежак живот, он тај и само такав живот самоуверено наставља. Ако село једнога дана и пропадне, то се неће и не сме се десити док је Санда жив!

Србија коју Санда Аризан представља јесте она Србија између четника и партизана, између капитализма и социјализма, између приватне и колективне својине, између традиционалног и модерног. Управо је Санда тај преко кога се ломе кола: оптужују га и да је партизан и да је четник; навикао је на приватну својину, али учлањује се у задругу; с једне стране стоји његов отац Тома Аризан, стари промућурни сељак, а са друге стране стоји Сандин син Мићко, младић који због посла и пара одлази у бели свет да се више никада не врати на село. На тај начин, Санда Аризан повезује старо и ново, али успева да остане самосталан, да и од старог и од новог узме само оно што хоће и што сматра да му припада. Он хоће да остане, пре свега, ЧОВЕК, а то ће надвисити и надживети све могуће идеолошке поделе којима је српски народ тако често био изложен. Наравно, у таквом окружењу, тешко је остати човек и не завадити се ни са ким, па ће се и Санда опећи неколико пута и због своје брзоплетости завадити са комшијама, земљацима, друговима, рођацима, али ће готово свака свађа бити на неки начин превазиђена, најчешће онда кад и други схвате да су погрешили, те опет постану ЉУДИ.

Ипак, ако нешто у Србији остаје овековечено, то је надимак, па тако и Санда остаде популаран као „Јуда“, како га једном прозва његов рођак четник. Може све да се промени, свако да се са сваким измири, могу да се забораве старе зађевице и да се крене новим путем, али надимак остаје. Можда је баш тим феноменом надимка Ивановић једним потезом продро у живац Србије.

Поучен животним искуством, Санда Јуда на крају романа баца један поглед на оно што је прошло и покушава да извуче неки закључак не би ли разјаснио заврзламу у коју је упала не само његова породица, него цела земља. Нажалост, Сандине мисли и закључке нико неће чути, јер Санда „говори“ свом коњу Цветку, но ваљда је писац Ивановић рачунао да су ту и читаоци (ваљда достојнија и разумнија публика од коња), те да Сандине мисли неће бити без одјека.

Санда, наиме, закључује да сви друштвени сталежи, па самим тим и сељаштво, једноставно треба да постоје и да је то неминовност, али да је погрешно што држава запоставља село, које уствари треба да буде њено истинско огледало. Ово питање актуелно је и данас, можда још актуелније него у време кад је Ивановић писао свој роман. Истина је да у Сандиној визији о сељаштву као ослонцу сваког друштва има и неке утопије, али много више има прекора несавесној држави која свесно уништава оно из чега је поникла уместо да баш том слоју укаже највише пажње и поштовања.

Сандине мисли сигурно би биле широкогрудо прихваћене у некој другој земљи, рецимо Швајцарској, тамо би сигурно још неко имао слуха за такве ставове. Међутим, земља у којој Санда обитава није Швајцарска, него Србија, а ако још нагласимо: АРИЗАНИ – ТО ЈЕ ЈУЖНА СРБИЈА, тек тада није потребно никакво додатно објашњење.

За ПУЛСЕ Душан Милијић

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Arizani, Dušan Milijić, Književnost