Paklena pomorandža, iako kratak distopijski roman, sadrži nekoliko slojeva priče, a kroz njih razmatra bitna etička, pravna i uopšteno društvena pitanja. Sam naslov knjige je preuzet iz starog londonskog govora, a prevod doslovce bi glasio Mehanička pomorandža, što je bio naziv za potpuno nenormalnu osobu ili krajnje bizarno ponašanje. U okvirima romana koristi se i u smislu istiskivanja svega živog iz čoveka i primenjivanja pravila funkcionisanja mašina na ljudsko biće.

Bardžis nas uvodi u iščašeni svet bezrazložnog nasilja ne navodeći konkretnu sliku uređenja države i društva u kom se radnja odigrava, niti detaljniji opis porodične situacije protagoniste Aleksa, gde bi se moglo saznati o uzrocima njegovih sadističkih poriva. Država se javlja kao činilac represije, bez naznaka prevencije, što pojačava doživljaj nasilja kod čitalaca. Drugi fenomen kojim je protkana priča je klasična muzika. Aleks, iako izopačen mladić, izuzetno je inteligentan sa razvijenim muzičkim ukusom. U njemu postoji ogroman kontrast uzrokovan paroksizmom na ponašanja vođena neukusom zbog čega dolazi i sukob sa najbližom sredinom. Ta protivrečna preosetljivost je i jedan od razloga rascepa njegove ličnosti i pratećih tragičnih dešavanja.

Nasilje je vezivni element priče i javlja se u više oblika, kroz ubijanja, krađe, razbojništva, nanošenja teških telesnih povreda, silovanja, viktimološki gledano ne birajući starost, pol, klasnu pripadnost, svi su moguće žrtve. Ono je način života i komunikacije sa širom okolinom protagoniste i njegove bande. Na kraju njihove saradnje Aleks i sam postaje žrtva svojih drugova, a kasnije i državne represije.

Prilikom podvrgavanja Aleksa specifičnom tretmanu resocijalizacije, Bardžis pokreće pitanja slobode moralnog izbora, načela humanosti i pravednog kažnjavanja. Zadiranjem duboko u njegovu psihu stvaraju uslovni refleks na nasilje i određene umetničke sadržaje, u vidu neizdrživih mučnina čime on gubi mogućnost da bude agresivan. Ovde se isprečava i veliki problem koliko sama država sme da uđe u ličnost pojedinca, makar bio i  osuđenik na najteža krivična dela. Takođe još jednom kontroverznom metodom, hipnopedijom, vraćaju Aleksa na staro, da može da bira između dobrog i lošeg, ali ostaje velika senka nad svim tim pitanjima koja su fundamentalna za moderna društva. Poznato je da su tretmani resocijalizacije poput lobotomije i kastracije bili prisutni u mnogim i visokorazvijenim društvima, a u nekima se i danas primenjuju ali uz dozvolu osuđenika (hemijska kastracija). Da li osoba ostaje ljudsko biće ili samo isprazna ljuštura posle ovih postupaka ili je vrednost koja se njima štiti mnogo bitnija od života izvršilaca najtežih krivičnih dela?

Knjiga je podeljena u tri dela, sa po 7 poglavlja, a poslednje 21. je izbačeno iz američkog izdanja, jer je previše sladunjavo zbog  Aleksovog početka menjanja na bolje, a izdavači su smatrali da je čovek deo nepopravljivog zla i da ovakve promene su skretanje od surove ljudske realnosti i uništavaju priču. Imali su stav da je epilog pelagijanski kako piše sam autor, a da čovek ne može da se preobrazi, da je skretanje od zacrtane antropopesimistične niti fabule. Bardžis u svom pogovoru navodi da je zadržao tradicionalizam, da je promena na bolje moguća. Ovde možemo povući paralelu sa antropooptimizmom Dostojevskog i romanom Zločin i kazna u kom se glavni lik Raskoljnikov menja, prolazeći kroz katarzu. I jednim, na neki način vanknjiževnim putem roman dotiče još jedno pitanje, da li se čovek može promeniti u bolju osobu nego što je bio.

Pisac je zadržao stari, biblijski stav da ljudsko biće može da iskorači i prevaziđe dijabolične okvire funkcionisanja. Novozavetni razgovor Isusa i fariseja Nikodima nas susreće sa duhovnom metamorfozom kojom čovek postaje nanovo rođen za vreme svog života, transformacijom duše, tj. očišćenjem od grehova. To shvatanje, oslikano u ovom dijalogu iz Jevanđelja po Jovanu, utelovljeno je u Paklenu pomorandžu kroz poslednje poglavlje i pogovor romana, usmerene na prikazivanje pozitivnih potencijala ljudskih bića.

Mnoštvo aksioloških i ontoloških pitanja utkanih u knjigu je upotrebljeno radi prikaza jedne ne tako crno-bele stvarnosti, sprečavanjem uskog pogleda na svet i čoveka.

Za P.U.L.S.E Spasa Vidljinović

Literatura:

-Paklena pomorandža, izdanje Algoritam 2018. godine, prevod Zoran Živković

prevod 21. poglavlja Aleksandar B. Nedeljković

-Krivično pravo – opšti deo, prof. dr Zoran Stojanović, Pravni fakultet Univerzitet Beograd

-Novi Zavet, prevod Vuk Stefanović Karadžić

  Entoni Bardžis, Književnost, Paklena pomorandža, Spasa Vidljinović