Ništa u njegovom životu nije toliko ličilo na njega kao način na koji je otišao. Persi Biš Šeli, obučen u crno, leži na granju lomače; bledo lice mu izgleda kao da spava, kosa mu je začešljana unazad, ruke su mu pale po strani. Još na sebi ima svoje kožne cipele. Kao “duh vedrine” iz Ševe spreman je da se vine iz svog fizičkog oblika.

Talasi dima izvijaju se po goloj pustoši Vijaređa u Italiji, oblačno je i nebo je jesenje tmurno, a more u kom se utopio srebrno je sečivo na horizontu. Sa leve strane vidimo kulu sa satom, kočije na čekanju, suvo, usamljeno drvo i, u prvom planu, tri hitklifovske figure: Lorda Bajrona, kome kravata nepristojno leprša na vetru, Bajronovog “buldoga” Edvarda Džona Trilonija i pesnika i novinara Lija Hanta sa belom maramicom. Iza njih je pesnikova udovica, Meri Šeli, kleči i moli se. Cela scena liči na ruganje centralnoj slici iz njenog romana Frankenštajn, gde je stvorenje koje je naučnik sastavio polegnuto na klupu i čeka da ga oživi.

Šeli je uradio mnogo toga da bi sam sebe mitologizovao, ali opšteprihvaćeni mit o njemu, započet njegovom sahranom i nastavljen slikom Luja Eduara Furnijea iz 1889. godine čije kopije, kako je to rekao V. B. Jejts, vise na zidu svake učionice u umetničkim školama, imaju malo veze sa stvarnim događajem.

Kada je Bajron umro 1824. godine boreći se za nezavisnost Grka, Engleska je zapala u takvo tugovanje kakvo nismo ponovo videli sve do smrti Dijane, princeze od Velsa, ali Šelijeva smrt u 30. godini, u julu 1822, kao ni Kitsova 1821, isprva nije bila primljena kao nacionalna tragedija. Pre nego što je kanonizovan, Šeli je bio odbačen (i to ako se o njemu uopšte i govorilo) kao ateista, protivnik establišmenta, vegetarijanac i anarhista koji je verovao da je pesma radikalno oruđe. “Šeli, pisac nekakve neverničke poezije, udavio se. Sad zna da li Boga ima ili ga nema”, izvestio je Kurir kada su vesti o tome stigle do Engleske.

Kada se 8. jula otisnuo na plovidbu iz Livorna, Šelijev brod zahvatila je oluja u zalivu La Specija. Pre nego što ga je voda izbacila na obalu, ruke i lice pojela mu je ajkula; identifikovan je po izdanju Kitsovih pesama u džepu. Telo u raspadanju bilo je pokopano u pesak, a potom iskopano za kremaciju, koja se dogodila 16. avgusta. Dan uopšte nije bio tmuran, nego je spoj sunčeve žege i vreline vatre, zapisao je Triloni u Sećanjima na poslednje dane Šelija i Bajrona, “bio tako žestok da je vazduh treperio i talasao se”.

Triloni, inače sklon preterivanjima, opisao je kako se telo, poliveno sa više vina nego što ga je Šeli za života popio, “naprasno otvorilo i srce je ležalo golo. Čeona kost lobanje… je otpala; a dok je potiljak ležao na usijanim zadnjim rešetkama krematora, mozak je doslovno ključao, penio se i kipeo kao u kotlu, i to je veoma dugo trajalo”. “Da li je ovo ljudsko telo?”, izleda da je deklamovao Bajron. “Šta, više liči na mrcinu ovce”.

Žene nisu prisustvovale sahranama, pa je Meri Šeli ostala kod kuće, dok je Hant, poslednja osoba koja je svog prijatelja videla živog, bio suviše potresen da bi izašao iz kočije. Kada se završilo, Bajron je otišao da pliva, a Triloni je, pošto je zgrabio srce iz plamena, otišao i predao ga Hantu, koji ga je nevoljno dao Meri. Ona ga je držala na svom pisaćem stolu do kraja života.

Šelijevom imidžu priliči da ga vidimo kao usamljenog mornara u buri, ali on nije bio sam kada mu je brod potonuo; pratio ga je njegov prijatelj Edvard Vilijams, čije telo je kremirano dan ranije. Njih dvojica otišli su u posetu Hantu, koji samo što je stigao u Italiju sa namerom da pokrene novine Liberal. Vilijams i njegova žena iz svetovnog braka Džejn živeli su sa Šelijevima u nekadašnjoj kući na vodi zvanoj Casa Magni u Lerićiju, gde je morska plima stizala do ulaznih vrata.

Meri, koja je već sahranila troje od svoje četvoro dece, mesec ranije skoro je nasmrt iskrvarila posle pobačaja. “Nema tih reči kojima bih mogla da ti opišem koliko sam mrzela našu kuću i zemlju oko nje”, sećala se tog vremena.

Casa Magni postala je entitet od kog je valjalo zazirati, a Šeli, navučen na laudanum i zaluđen Džejn Vilijams, počeo je da halucinira. U jednoj od vizija je video golo dete kako se izdiže iz vode dok radosno tapše. “Evo ga opet!”, rekao je Edvardu Vilijamsu, upirući prst ka moru. “Tamo!” U drugoj viziji video je Džejn i Edvarda prekrivene krvlju, a u još jednoj čoveka sa njegovim licem kako davi Meri. Bio bi najsrećniji, rekao je prijatelju, ako bi prošlost i budućnost mogle da budu izbrisane, pa da on i Džejn sa njenom gitarom mogu prosto da otplove u čamcu.

Za Šelijeva života je Bajron, kicoš, ciničan i satiričan, bio u usponu. Gusar, napisan na brzinu, hvalio se za večerom, prodat je u 10.000 primeraka istog dana kad je objavljen, a Šelijeva izdanja nikada nisu dobacila ni do 250. Preobražaj iz nevernog pesnika u “neuspešnog anđela” (sintagma Metjua Arnolda) započet je nakon što je Li Hant objavio knjigu Lord Bajron i neki od njegovih savremenika (1828), a Triloni Sećanja na poslednje dane Šelija i Bajrona (1858). Hant, prvi kritičar koji je prepoznao genijalnost Šelija i Kitsa, podsetio je čitaoce da Šeli ne samo što je bio “sin baronese” sa ukusom i manirima priličnim svom položaju, nego je bio i suviše dobar za ovaj svet.

Već 1860-ih je Volter Badžit opisivao je Bajronove stihove kao “vrstu senzacionalističkog romana u metru”, a Šelijeve kao “ozbiljnu i duboku stvar”. Ako je Bajron bio melanholični dendi, Šeli je bio instrument spontanosti. “Učini me lirom tvojom, ko šuma što je”, napisao je u “Odi zapadnom vetru”. Instrument koji sam svira, lira (otud “lirika”), kvintesencijalna je metafora romantičarskog nadahnuća, a to “da se pesnik prepusti i da se vetar njime posluži”, kako to kaže Merl Rubin, “blisko je šelijevskom stavu”. I kada Vil Ladislav (idealista građen prema Šeliju) u Midlmarču Džordž Eliot (1871) objašnjava da je pesnik primalac spoljašnjih i unutrašnjih utisaka, on peva iz Šelijeve pesmarice:

Biti pesnik znači imati dušu hitru da razluči, da joj nijedna nijansa svojstva ne promakne, i hitru da oseti da je to razlučivanje samo ruka koja svira po fino uređenoj raznolikosti akordima osećanja, dušu u kojoj se znanje odmah premeće u osećaj, a osećaj zauzvrat zablista kao novi organ saznanja.

Šeli je ponovo dospeo u umetničku prozu 1891. kao Ejndžel Kler u Hardijevoj Tesi od Ubervila, a 1893. je izložena raskošna mermerna skulptura Utopljenik u Univerzitetskom koledžu u Oksfordu, velikoj školi iz koje je pesnik izbačen 80 godina ranije jer je objavio pamflet O neophodnosti ateizma.

Šta bi se dogodilo sa Šelijevom reputacijom da je umro kao starac u Sariju umesto kao mlad čovek u Tirenskom moru? Ako je umiranje u mladosti bio dokaz senzibilnosti, onda je takvo umiranje na Mediteranu jamčilo pretvaranje u božanstvo.

Da li su Šelijeva najbolja dela već ostala za njim te 1822. godine? Sada priznat kao naslednik Dantea i Miltona, Šeli nam je podario neke od najlepših lirskih pesama engleskog jezika (Ševi, Oda zapadnom vetru, Ozimandija); Adonisa, elegiju posvećenu Kitsu koju je Mik Džeger čitao na koncertu u Hajd parku posle smrti Brajana Džonsa; drame Čenči i Oslobođeni Prometej; dijalošku poemu Džulijan i Madalo, kao i uzvišeni Epipsihidion. Ali najbolje je upamćen po Maski anarhije, napisanoj posle masakra u Piterluu avgusta 1819. kada je na mančesterskom Sent Piter Fildu konjica pucala na demonstrante koji su tražili parlamentarne reforme.

Pol Fut, čija knjiga Crveni Šeli (1981) je pesnika predstavnika romantičarske imaginacije pretvorila u maskotu levice, znao je da odrecituje celu Masku anarhije, kao i njegov stric Majkl Fut (britanski političar, laburista, prim. prev.) i njegova tri sina. I Džeremi Korbin ju je recitovao, ili bar njenu poslednju strofu, pred masom od 120.000 ljudi na festivalu Glastonberi 2017. godine:

Ustajte ko prenuti lavovi
U brojnosti ste nepobedivi
Otresite lance ko rosu, na tlo,
što vam snenima vlaži čelo
Vas je mnogo, njih – nekoliko.

Isti stihovi pevani su na trgu Tjenanmen 1989, na Tahir skveru tokom Egipatske revolucije 2011. i na marševima protiv “poreza po biračkom spisku” (neka vrsta komunalnih taksi u doba tačerizma, prim. prev.); Maska anarhije nije samo najveća protestna pesma na engleskom, nego i na bilo kom drugom jeziku.

Šta bi se dogodilo sa Meri Šeli da joj je muž bio tu narednih 50 godina? Imala je više mira kao udovica nego kao supruga. “Do sada smo proživeli zajedno pet godina i ako bi svi događaji iz tih pet godina bili izbrisani, možda bih bila srećna”, napisala je 1819. Pre nego što se Šeli zaljubio u Džejn Vilijams, bila je tu Sofija Stejsi, a pre nje Emilija Vivijani i Merina polusestra Kler Klermont. Šelijeva prva žena, Herijet, imala je 15 godina kada ga je srela, 16 kada se za njega udala, 18 kada je zatrudnela sa drugim detetom i on ju je napustio zbog Meri, a 21 jednu kada se, trudna sa trećim detetom, namerno utopila u Serpentinu decembra 1816. godine.

Dva meseca ranije, Merina polusestra Fani Imlej, takođe zaljubljena u Šelija, progutala je smrtonosnu dozu laudanuma.

Voleti Šelija bilo je smrtonosno jer je Šeli idealizovao ljubav. U beleškama za Kraljicu Mab skicirana je njegova filozofija: “Ljubav vene pod prinudom… Ljubav je slobodna. Obećati da ćete zauvek voleti istu ženu nije ništa manje apsurdno nego obećati da ćete verovati u istu veru”.

Šeli je doktrinu o slobodnoj ljubavi prihvatio iz radikalne filozofije Merinih roditelja, Vilijema Godvina i Meri Volstonkraft. Godvinova rasprava protiv braka i vlasništva pod naslovom Zahtev u vezi sa političkom pravdom popločala je put za romantičarske eksperimente sa življenjem u kolektivu, a Meri Volstonkraft, koja je umrla rađajući Meri Godvin bila je legenda za svoju ćerku i njenu generaciju.

Kada su Šeli i šesnaestogodišnji izdanak ove dve izuzetne ličnosti pobegli zajedno 1814, pretpostavljali su da će Godvin to odobriti; on je, na kraju krajeva, i odgajio ćerku kao “filozofa” i “kinika”. Ali u skladu s trendom među ondašnjim očevima, Godvin je bio zapanjen onim što je smatrao pesnikovim zavođenjem njegove ćerke. Nije, međutim, Šeli taj koji je zaveo Meri, nego je Godvin zaveo Šelija. Sirota Harijet Šeli je ovo odmah razumela: “O ogromnom zlu koje je izazvala ta knjiga ne treba ni govoriti”, rekla je o Političkoj pravdi.

U međuvremenu je Harijet videla da je Meri “raspaljivala (Šelijevu) maštu pričajući o svojoj majci (i) odlascima sa njim na groblje svakog dana”. Uprkos tome što ih se Godvin odrekao, Meri i Šeli prečešljavali su stranice njegovog dela kao vodič za to kako da ubuduće žive, što je značilo da živote provedu u dobrovoljnom izgnanstvu u Italiji bez doma, prihoda i izvesnosti.

Dva veka po njegovoj smrti, Šeli više nije stigmatizovan, mitologizovan, pa čak nije, izuzev toga što se njegove pesme horski pevaju na protestima, ni mnogo čitan i shvaćen. Bio je revolucionarni pesnik, ali njegovo shvatanje revolucije uključivalo je širenje koncepta ljubavi koja dolazi iz dubokog unutarnje refleksije. “Želimo”, objasnio je, “kreativnu silu da zamislimo ono što znamo; želimo plemeniti podsticaj da činimo ono što zamišljamo; želimo poeziju života”.

Možda će biti izbačen i nestaće iz nastavnih programa na univerzitetima, pa buduće generacije neće čuti šta je Šeli imao da nam kaže o tiraniji, slobodi i tome kako je najbolje živeti. Ili će možda biti ponovo čitan, pomno i sa punom pažnjom za njegovu kompleksnost. Šeli je bio “izraziti”, kao je ocenio Vilijam Rozeti, “pesnik budućnosti” i njegovom sonetu Engleska 1819. možemo se okrenuti kad nam padne napamet “star, lud, slep, prezren, umirući” Vladimir Putin:

Vladari što nit vide nit osećaju nit znaju
i ko pijavice na zemlji obamrloj vise
dok slepi od krvi, bez daha, ne padnu na kraju.

Piše: Frensis Vilson
Izvor: The New Statesman
Prevod: Matija Jovandić

Izvor: Glif

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Glif, Književnost, Persi Biš Šeli