Ples Ja i Senke kroz ogledalo bajke Vasilisa Prekrasna

Sve što postoji ima svoju senku. Onaj deo, koji bar u jednom periodu, dobu dana, godine, života ostane nevidljiv, nespoznatljiv, neuhvatljiv. Neki aspekti bitka i tvari, pod određenom igrom svetlosti,  neminovno ostanu senoviti. Iako sakriveni od svetlosti Sunca ili pre od nje zasenjeni, oni ne samo da ne prestaju da postoje, već što duže ostaju bez “Videla dana” bivaju sve življi, a ponekad i podivljaju. Žive po nekom svom ritmu, ritmu noći. Ta noć je ponekad čarobna, poput one, kada mesečina baca svetlucave odsjaje na bezbrižnu igru srna i jelena, dok miomiriše tek razlistala šuma, a katkad, noć biva strašna, kada se kroz mrkli mrak probije medveđe ili vučije zavijanje i Baba Jagin zov.

 Kroz ogledalo bajke možemo posmatrati kako se senoviti aspekti psihe formiraju,  kako žive, čime se hrane, koju priču pričaju i po čemu se ona razlikuje od priče našeg svesnog Ja, kao i na koji način je sa njom povezana. Takođe i zašto je priča Senke važna, zbog čega je važno da je osluškujemo, upoznajemo, učimo da plešemo sa njom kroz život?. Koje su zamke i rizici, ali i blagodati i darovi ovog unutrašnjeg rada?  Kroz ogledalo bajke “Vasilisa Preskrasna” možemo videti kako može veličanstveno da se pleše sa Senkom. Pratićemo Vasilisu kroz šumu do Baba Jage, njen boravak kod moćne Jage i iskusiti snagu i smisao obavljanja poslova za nju.  I ako budemo imali sreće, dobićemo dar od nje i poneti ga sa sobom u svakodnevni život, obogaćeni  novim znanjem o sebi, svom unutrašnjem životu, ali i odnosima sa drugima.

Ako čeznemo za dubljim, življim, ispunjenijim životom, za otkrivanjem naših autentičnih potreba, osećanja i vrednosti, rad sa Senkom je neizbežan. On nas otvara za zrelu ljubav i razumevanje, kako prema sebi tako i prema drugima, ali i za razvoj naših talenata i potencijala. Suočavanje sa Senkom predstavlja i našu etičku odgovornost da živimo život koji nam je dat i preuzmemo odgovornost za sopstvene izbore, umesto da nesvesno nastojimo da drugi to čine za nas, bilo time što na njih projektujemo naše slabosti, bilo naše snage, koje nas plaše. Samo spoznati senovite sadržaje, u etičkom smislu, ne znači mnogo, iako je potrebno mnogo hrabrosti da bismo priznali  “tamnog brata ili tamnu sestru” u nama. Etički značajniji zadatak je – šta sa tim? Da li i kako preuzimamo odgovornost za novootkriveni senoviti sadržaj? Koji etički stav ćemo zauzeti? Možemo li da integrišemo Senku u svakodnevni život, a da ne skliznemo u jednu od dve krajnosti: odigravati Senku ili je suviše inhibirati, dok ne potone ponovo u nesvesno.

Pokušaćemo i mi poput Perseja da posmatramo Meduzu kroz ogledalo. A u te svrhu smo izabrali bajku Vasilisa Prekrasna.

Na početku priče majka umire i svojoj devojčici ostavlja lutku kao blagoslov i kaže joj da je nosi uvek uz sebe, da je hrani i pita za savet kad je u nekoj nevolji ili dilemi.  Ubrzo, u Vasilisin život ulaze maćeha i sestre, koje je omalovažavaju i traže da ih služi i radi teške poslove.  Vasilisa se ne protivi, radi sve ono što se traži od nje, ali to ne umiruje njihovu zavist, već kao da je još više produbljuje.  Otac je naivan i odsutan koliko fizički, toliko i psihološki, tako da Vasilisa biva potpuno izložena na milost i nemilost ovim zlonamernim ženama. Kada bi ostala sama, žalila se lutki i hranila je, a lutka bi je uvek utešila.

Ovaj motiv predstavljan je u mnogim bajkama, od kojih je možda najpoznatija bajka Pepeljuga, a ono sto su zajednički elementi: kćerka ostaje bez zaštitničke i negujuće figure majke, ali joj ostaje blagoslov, koji je različito predstavljen u bajkama, a koji joj biva gotovo jedini resurs, oslonac i uteha u surovom okruženju u kojem se našla. Ako ovaj kontekst bajke prevedemo na psihološki nivo, stiče se utisak da su obe dobile veliku ljubav majke, jer čini se da je samo ljubav tako snažna i moćna sila koja može da preživi u najtežim i najsurovijim uslovima, jer ne zavisi od spoljnih okolnosti, već se napaja sa sopstvenog Izvora, izvora Duše.

Prateći analogiju sa bajkom Pepeljuga, možemo primetiti da obe naivno veruje u dobro, da je svet dobar i da su svi dobri – da je dovoljno samo da si dobar, činiš i i misliš dobro i sve će biti dobro. Zašto Vasilisa i Pepeljuga pristaju da služe, zašto ćutke sve prihvataju, podnose, praštaju i pomažu iznova. Zašto se ne usprotive? Gde je njihova granica i da li osećaju pravo na nju? Da li ih je majčina bezgranična pažnja i ljubav učinila pre-zaštićenima i stoga naivnim? Kako razvijaju svest o sebi, o svojim vrednostima?

I Vasilisa i Pepeljuga se nose sa zavišću slatkoćom, trpeljivošću i poslušnošću. Stiče se utisak da one pokušavaju da umilostive tuđu surovost tako što se ne protive, čine ono što misle da bi se drugima, odnosno maćehi i sestrama svidelo, nadajući se da će se tako zaštiti od grubosti i da će se prema njoj odnositi majčinski. Posmatrajući ovaj kontekst bajke iz ugla analitičke psihologije, može se reći da je Vasilisino trpeljivo držanje prema surovosti, možda dalo vremena da njeno Ja ojača.  Da je reagovale ranije mogao bi je afekat savladati, te bi i sama postala gruba i surova, kao i one od kojih se brane. U japanskoj odbrambenoj borilačkoj  veštini  “Aikido”, onaj koji je napadnut naizgled se prepušta napadu, ne opire se, odnosno ne troši energiju na odbranu, već koristi energiju neprijatelja, tako što kroz to “prepuštanje” prepoznaje pravi trenutak kada će napad neprijatelja usmeriti ka njemu samom. Ovakvo držanje je vrlo karakteristično za ženski način nošenja sa konfliktom.

Kako bi uništili Vasilisu, maćeha i sestre smišljaju da ugase žar u kući i pošalju je kod strašne stare Jage po žar. Šta zapravo gasi žar u kući, odnosno šta simbolično gasi žar u Vasilisinoj psihi? Koliko god bi se trudila da dokaže svoju vrednost, nikad ne bi bilo dovoljno i što bi više nastojala da se prilagodi njihovim očekivanjima, to bi sve više gušila svoja duboka osećanja i unutrašnji žar bi se gasio. Paradoks je u tome što u nastojanju da ne bude odbačena, sve više odbacuje samu sebe. Ona lako odustaje od sebe, s jedne strane zato što nije svesna sebe, svojih vrednosti, svoje moći i traži potvrdu u drugima, a s druge strane iz straha da će je odbaciti ako bude to što jeste. Često odbijamo da se suočimo sa Senkom i pribegavamo određenim odbranama kako bi na taj način sprečili senovitim delovima da se probiju, iz straha da se ne prekinu, ne raskinu emotivne i društvene veze koje imamo, iz potrebe da sačuvamo dobre odnose. Stiče se utisak da upravo ta psihološka tendencija preti da prekine nit sa unutrašnjim žarom. Za maćehu, postaje kriva ni zbog čega drugog, no zbog samog svog postojanja, ona je kriva što je živa, zbog sopstvenog žara, zbog onoga što jeste. Ako ostane, nestaje žar, psihološki umire, ako krene rizikuje život. Čini se da promena kod Vasilise, nastupa nakon gašenja žara, ona kao da tek tad gubi naivni optimizam – verovanje da je sve je dobro, da su svi dobri, nada joj malakše, a još više istog, dobrog, predobrog, ne pomaže. Iz ovog konteksta, možemo majčinu smrt sagledati simbolički  – dominantna predstava ženskog se pomera, pokrenuta je od strane Jastva na preobražaj. Vasilisa je, po svemu sudeći, živela u skladu sa dominantnom predstavom o ženskim vrednostima u datoj kulturi – bila je ljubazna, blaga i popustljiva prema svima, bdila nad ognjištem. A da li ognjište može opstati bez vatre?

Šta Vasilisa čini da bi povratila žar u svojoj kući? Kreće kod Baba Jage, ulazi u mračnu šumu. Na tom putu se savetuje sa lutkom.  Kada naiđe na raskrsnicu, upita lutku kojim putem da krene, a lutka veli desno ili levo. Ova izazovna životna situacija u kojoj se našla traži od nje da pokrene svoje najdublje resurse kako bi psihološki preživela. Vasilisa “hrani lutku”, njoj poverava strah i bol koji su joj na srcu. Ulazak u šumu može simbolično predstavljati ulazak u sebe, pokretanje introspekcije i unutrašnjeg dijaloga. Hranjenje lutke kao osluškivanje svoga bića, svoje duše. Kada ostanemo sa emotivnim stanjem duše, podnosimo ga, ne negiramo, ne guramo, već bivamo sa tim što se događa u našoj unutrašnjosti – kada usmeravamo pogled ka njoj, Duša odgovara. Kroz ovu samorefleksiju, samoogledanje koje je personifikovano dijalogom sa lutkom, Vasilisa se sve više diferencira od kolektivnih, porodičnih i društvenih vrednosti i počinje da se oslanja na sebe, na svoju intuiciju – kako će postupiti, kakav stav zauzeti. Kao da počinje da uzima život u svoje ruke. A to često ume da pokrene, s jedne strane, nesigurnost, jer nas suočava sa ranjivošću, sa pogrešivošću, a sa druge strane, to nas dovodi u dublju vezu našom psihičkom snagom, izvorom života, što jača i obogaćuje naše Ja. Ona tu u šumi sreće konjanike – jedan jaše belog konja, drugi crvenog, a treći crnog. Kasnije saznaje da su Baba Jagini, da njoj služe.  Konji mogu da predstavljaju bazične afekte, pozitivne i negativne (radost i tugu, bol i radost, strah i poverenje). Vasilisa, kako postaje svesna sebe, ona sigurno prepoznaje loše namere maćehe i sestara i možemo pretpostaviti da dolazi u kontakt sa svojim besom, koji je prirodna reakcija na nepoštovanje i napad na njen integritet. Vasilisa uspostavlja kontakt sa senovitim sadržajima psihe, koji, budući da su dugo, generacijama potiskivani, oni nisu više samo deo ličnog nesvesnog, već su pomešani sa arhetipskim, što je u bajci, čini se, predstavljeno likom Baba Jage.

A ko je Baba Jaga? Da vidimo kako je u bajci opisan njen lik, karakter? Ona živi u kući na kokošijim nogama. Njena kuća je znači organska, nije delo ljudskih ruku, ona je životinjska. Zašto baš kokošije noge? Kokoške ležu jaja, a jaje u mnogim mitovima i legendama predstavljaju simbol života, samo načelo života. Takođe, kokoške su u pojedinim legendama predstavljene kao psihopomp, koji prenosi duše umrlih na onaj svet (A. Gerbran, Ž. Ševalije, 2013, Stilos; Dž. K. Kuper, 2004, Nolit). Ako ovaj kontekst bajke, pokušamo da tumačimo iz ugla analitičke psihologije, možemo reći da Baba Jaga simbolizuje onaj deo praiskonskog ženskog koji je duboko instinktivan, predstavlja arhetip pramajke plodne i okrutne, koja daruje, ali i uzima život. Ona kao da predstavlja sam princip prirode, u kojoj se smenjuju život i smrt, dan i noć, godišnja doba. Ono što je još karakteristično za nju je da ima veliki apetit i to prema sirovim neskuvanim stvarima; ona se poput životinja u prirodi hrani sirovom hranom. Ako se izrazimo jezikom analitičke psihologije, možemo reći da se arhetip instinktivne, praiskonske majke, hrani sirovim sadržajima psihe, dakle ne prerađenim, već onim odbačenim, proteranim u mrak. Jer sve što smo odbacili ili ozbiljno zanemarili u našoj psihi vraća se u utrobu pramajke.

Kako se Vasilisa postavlja i drži u susretu sa moćnom starom Jagom?  Vasilisa se pojavljuje pred njom kakva jeste i traži od nje, tačno i samo ono što joj je potrebno – žar.  Dakle, zna šta joj je potrebno i to i traži. Takođe, ona pita taman koliko je potrebno – oseća šta ne treba da pita, jer lutka pomaže. Pita je za konjanike, koje je videla dok je bila u šumi, ali ne pita za par misterioznih ruku koji je služe. Čini se da su neophodni resursi u opštenju sa numinoznim – osećaj za meru, poštovanje ljudskih ograničenja i nedokučivosti nekih aspekata prirode.

Izgleda da Vasilisa kroz susret sa Baba Jagom obnavlja odnos sa svojom instinktivnom prirodom. Nameće se utisak o regresivnom kretanju Vasilisine psihičke energije i to nakon kulminacije starog načina prilagođavanja okruženju – preterana ljubaznost, popustljivost i slatkoća, koji više nije davao ploda. Ovde vidimo da patrijarhalna predstava ženskog, koja odgovara hrišćanskom arhetipu duhovnog ženskog, biva izazvana na preobražaj, dolaženjem njenog Ja u kontakt sa arhetipskom energijom instinktivne praiskonske majke. Vasilisa boraveći sa Baba Jagom i obavljajući zadatke na koje je uputila, uspeva da probudi, razvije i integriše u sebi, neke od njenih karakteristika. I ponese sa sobom u život nešto od njenog žara.  Dok pere njen veš, sređuje kuću, kuva hranu za nju, razvrstava kukuruz, ona posprema svoj unutrašnji prostor. Bira i priprema adekvatniju Personu, ali uči da hrani i neguje svoju dušu- odvaja dobro od lošeg, korisno od beskorisnog, lažno od istinitog. Istovremeno, može se pretpostaviti, ona stiče kapacitet da se na dubljem nivou povezuje sa drugima, što je bila njena dominantna potreba i princip kojim se vodila. I pošto je obavila sve zadatke uspešno, Baba Jaga joj zauzvrat daruje vatru, odnosno lobanju iz čijih očnih dublji greje ili peče (kako koga) Vatra. Nameće se predstava o vatri kao elementu koji svetli i greje, ali i peče i sagoreva. Vatra, ne samo da osvetljava i omogućava raspoznavanje i razlikovanje stvari, ona i greje. Njena toplota prodire u unutrašnjost i zagreva i telo i dušu.  Vasilisa vraća vatru u dom, odnosno, prateći simboliku vatre, možemo reći da je njenom unutrašnjem životu vraćen Žar.

A Vatra iz očnih dublji lobanje pratila je svaki pokret maćehe i sestara i do jutra ih je u pepeo pretvorila. Nakon tog čina Vasilisa je zakopala lobanju u zemlju. Ukoliko bismo maćehu i sestre posmatrali kao aspekte Vasilisine psihe, možemo reći, da je ona uspela da sopstvenu Senku u velikoj meri osvetli i integriše i to kako pomoću introspekcije, tako i uz pomoć saosećajnog i toplog, ljubavnog odnosa prema sebi, svojoj duši.

Ostaje pitanje zašto je Vasilisa na kraju zakopala lobanju? Ovaj njen čin, možda simbolično predstavlja njenu svesnost ili pre intuitivnu mudrost, da ne može stalno bdeti nad svojim životom i ognjištem poput boginje Hestije jer ona je ljudsko biće, nije boginja, a ni anđeo. Čini se kao da odustaje da od sebe da očekuje besprekornost, ali ni druge nema u nameri da drži pod “lupom”. Svesna je svojih ljudskih ograničenja i koristi energiju numinoznog samo onoliko koliko joj je potrebno za razvoj, jer ona zna: ” Ko suviše pita prerano će ostariti”. A mi bismo dodali: “Ko suviše dugo ćuti, ostaće bez žara”. Čini se da je dobro naći meru između pronicljivosti i naivnosti,  kao i između kontrole i spontanosti. To izgleda nije teško kad imate lutku. A šta je lutka u našem životu?

Videli smo kroz ogledalo bajke Vasilisa kako se Ja (ego) razvija iz arhetipskog jezgra, iz ”rajskog stanja” identifikacije sa Jastvom. Sa razvojem svesti, kroz životne izazove i sudar sa realnošću, njeno Ja je polako gradilo sve snažniji identitet. I sve više je bivalo u stanju da zauzme nezavisni stav, kako u odnosu na zahteve i norme sredine, tako i u odnosu na arhetipske energije (impulse, zahteve) kolektivnog nesvesnog.

Možemo se reći, koliko je za razvoj ličnosti važno prilagoditi se socijalnim i kulturnim normama sredine u kojoj živimo, isto tako je važno da imamo hrabrosti i kapaciteta da se iznova povežemo sa otuđenim delovima sebe, sa svojom Senkom i gradimo sopstveni etički stav, a samim tim dublji odnos sa sobom i drugim ljudima.

O senci saznajemo najneposrednije kroz afekte i njihove telesne manifestacije, naročito kroz emociju stida, koja čuva kapiju ka Senci, ali ujedno predstavlja i vezu sa njom. Stid predstavlja nit sa našom ranjivošću, podseća da smo krhki i nesavršeni. Pomaže da se ne uznesemo u iluziji svemoći usled moguće preterane  identifikacije Ja sa arhetipom heroja, što bi moglo dovesti do otuđenja od sopstvene duše i Jastva. Čini se,  dok smo u kontaktu sa svojim stidom, u kontaktu smo sa vrsnim poznavaocem i vodičem do sopstvene senke. Ali potrebno najpre da se ne stidimo stida, potrebno je da smo u stanju da ga zagrlimo. Jer on, poput Vasilisine lutke, tu, da nas pri susretu sa numinoznim, opomene i podseti na ljudska ograničenja. Tek kada uspemo da ga izdržimo, nosimo, odnosno sadržavamo,  on nam tada zaista može postati dobar vodič u arheologiji ličnog nesvesnog (unutrašnjeg sveta).

Stiče se utisak da je rad sa Senkom pre odgovor na poziv koji dolazi iznutra, iz središta ličnosti – Jastva, koje nas podstiče na individuaciju, nego što je stvar naše racionalne odluke. To ne znači da svesna odluka nije važna, već samo da nije dovoljna da bismo započeli ovo putovanje. Videli smo da se Vasilisa savetuje sa lutkom pre nego što se uputila u šumu ka Baba Jagi, preispituje se, čini se da razgovara sa svojom dušom i donosi odluku. Ali ono što je prethodilo ovoj odluci je to što je život doveo pred svršen čin – nestaje žar u njenoj kući, što znači da se nešto mora preduzeti, da se po starom više ne može. Na unutrašnje putovanje se ne kreće iz puke radoznalosti, jer bismo u tom slučaju mogli doživeti sličnu sudbinu devojčice koju je Gospođa Truda pretvorila u komad drveta i bacila u vatru, jer budući da nije iz preke potrebe došla, sve vreme je bila vrlo ljubotljiva i nadmena što je koštalo života.

Bajka o Vasilisi otvara značajna pitanja koja se tiču duševnog života; Kako da znamo kada je pravo vreme za susret sa Senkom ili pojedinim senovitim aspektima? Koji su to upozoravajući signali nesvesnog da dalje upoznavanje sadržaja Senke može postati opasno za naš integritet ličnosti? Koja je razlika između prave i lažne savesti i kako je možemo prepoznati? Koje smo poruke dobile od majke i kako to utiče na odnose koje gradimo sa drugima, kao i na odnos  prema sopstvenoj ranjivosti i generalno odnos prema životu? Koji su nam resursi od koristi za rad sa Senkom? Šta je lutka u našem životu?

za P.U.L.S.E: Ivana Radovanović

Literatura:

Afanasjev, Aleksandr Nikolajevič – Sabrane Ruske Bajke. Knj. 1. Beograd, Prosveta, 1982.

Bašlar, Gaston – Psihoanaliza Vatre. Alef. Beograd, 2019.

Bašlar, Gaston – Zemlja i Sanjarije o Počinku: Ogled o Slikama Intimnosti. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2006.

Bele, Alan; Derem, Silvi; An, Eger; Žuv, Frank; Lepeti, Emanuel; Mijeron, Patris; Verner, Elen – Mitovi, Priče i Legende Iz Celog Sveta. Beograd: Mladinska knjiga, 2011.

Bettelheim, B. – Značenje Bajki: Značenje i Značaj Bajki. Nova knjiga plus, 2015.

Džonson, Robert A. – Kako Ovladati Sopstvenom Senkom: Kako Razumeti Mračnu Stranu Psihe. Beograd: Mali vrt, 2017.

Đorđević, Tihomir R. – Veštica i Vila u Našem Narodnom Verovanju i Predanju. Niš: Talija izdavaštvo, 2020.

Edindžer, Edvard F. – Ego i Arhetip: Uvod u Religijsku Funkciju Psihe: Studija Iz Oblasti Jungovske Psihologije. Beograd: Medijska knjižara Krug, 2014.

Estes, Klarisa Pinkola – Žene Koje Trče s Vukovima: Mitovi i Priče o Arhetipu Divlje Žene. Beograd; Nova knjiga, 2016.

Franc, Marja-Luijza fon – Motivi Iskupljenja u Bajkama. Beograd: Fedon, 2020.

Franc, Marja-Luijza fon – Senka i Zlo u Bajkama. Beograd: Fedon, 2012.

Franc, Marja-Luijza fon – Ženski Princip u Bajkama. Beograd: Fedon, 2017.

Gura, Aleksandar – Simbolika životinja: u slovenskoj narodnoj tradiciji. Beograd: Brimo Logos, 2005.

Harding, Ester – Misterije Žene. Beograd: Plavi jahač, 2004.

Jung, Karl Gustav – Simboli Preobražaja: Analiza Predigre Za Shizofreniju. Atos, 2005.

Kuper, Dž. K. Ilustrovana Enciklopedija Tradicionalnih Simbola. Nolit, 2004.

Nojman, Erih – Psihologija Ženskog. Fedon, 2015.

Prop, Vladimir Jakovljevič – Folklor i Stvarnost: Izabrani Članci. Beograd: Logos, 2020.

Prop, Vladimir Jakovljevič – Historijski Korijeni Bajke. Sarajevo: Svjetlost, 1990.

Stivens, Entoni – Arijadnino Klupko: Vodič Kroz Simbole Čovečanstva. Stylos, 2005.

Ševalije, Žan; Gerbran, Alen – Rečnik Simbola: Mitovi, Snovi, Običaji, Postupci, Oblici, Likovi, Boje, Brojevi. Stylos art; Kiša, 2009.

Vudman, Marion – Svesna Ženskost: Razgovori s Marion Vudman. Beograd: Fedon, 2022.

Vudman, Marion – Trudna Devica: Proces Psihološkog Preobražaja. Beograd: Fedon, 2016.

Wilson, Matthew – Symbols in Art. Thames and Hudson, 2020.

Zvajg, Koni; Volf, Stiv – Romansa Sa Senkom: Skrivena Moć Tamne Strane Ljudske Duše. Beograd: Fedon, 2016.

  bajke, Ivana Radovanović, Književnost, Vasilisa Prekrasna