Podzemni utopizam – Čini se da već dugi niz vekova tragamo za društvenim uređenjem koje će garantovati jednaka prava svima i besprekorni razvoj zajednice, a sve u slozi i skladu s prirodom. Dobili smo pregršt sistema, panteona, religija i političkih uređenja koja imaju taj ideal u osnovi, ali se isti prečesto usput izgubi. Uglavnom izgubimo iz vida dobrobit zajednice i okrenemo se nama samima, ne mareći više za druge. Pitanje stanja svesti, čini mi se. Tako smo, na žalost, uspeli da početni entuzijazam svedemo na legendu i maštanje o jednoj nedostižnoj vanvremenskoj utopiji. Od svega je ostala samo bajka, o kojoj se razmišlja tek usput, u pauzi surove borbe za opstanak. Još jedna civilizacijska uspavanka.

Ovde ću pokušati da se osvrnem na tek nekoliko legendi i ideala rezervisanih za mali broj odabranih, a posebno ovekovečenih u dva mita – o Šambali i Agarti. Oba su tako daleko od današnjih pogleda na svet i stavova savremnog čoveka, te se kao takvi sele u podzemlje, što se i savršeno poklapa s praksom proterivanja u mrak podsvesti i reone unutrašnjeg bića, te se više i ne podudara s aspektima koje svesno razumemo. A kojima još manje i težimo.

Šambala je drevno mistično kraljevstvo skriveno u unutrašnjosti Azije, iza belih i snegom išaranih vrhova Himalaja. Svoje uporište nalazi u Budističkoj tradiciji i delima poput Kalachakra Tantra i starog teksta Zhang Zhung (Xang Xung). Mada određeni motivi dolazi i iz Hinduističkog mita o osvajaču Kalki iz dela Mahabharata. U slobodnom prevodu šambala označava mesto mira, sreće i umerenosti. Duhovnog uzdignuća, rasta, mesto izolovano od svake vrste materijalnog uticaja, ostavljajuću prostor za rast, isključivo usklađen s prirodom. Jer smo njen neodvojivi deo. Uticaj ovog mita išao je mnogo dalje od okvira izvornog Budizma, uticajući tako na mnoge duhovne struje i inspirišući ih da krenu u potragu za ovim skrivenim svetom.

Po predanju, Šambala je naseljena isključivo prosvetljenim dušama, u večitoj potrazi za mističnom spoznajom postojanja. Centralno mesto je glavni grad Kalapa. Legenda kaže da će jedan od kraljeva Šambale, izlaskom iz skrivenog grada uspostaviti novo zlatno doba civilizacije, okrećući je ka čistoj duhovnosti i vrednostima van materije. Kao u svakoj duhovnoj tradiciji, određeni izvori sugerišu da mit o Šambali treba isključivo posmatrati kao unutrašnji duhovni impuls adepta, a ne kao poziv za otkrivanje fizičkih tragova na mapi sveta. Više kao uzvišeno stanje uma, svesti. Ali tumačenja se bitno razlikuju dolaze li iz spoljašnih ili unutrašnjih redova Tibetanske tradicije. Do sada su izneti različiti predlozi o mogućoj lokaciji Šambale. Dobar deo njih podudara se, pri analizama određenih tekstova, u tome da ulaz u skrivene odaje prosvetljenog podzemlja treba tražiti pri višim nivoima Himalaja, u okolini Dhauladhar planina, odakle čak i Dalaj Lama, u egzilu, upravlja Tibetom, kao što su i njegove prethodne inkarnacije na Zemlji činile.

Zapadna civilizacija upoznata je s pričom o Šambali tek početkom XVII veka, kada portugalski katolički misionar Estevao Cacella objavljuje prve informacije o šambali, prikupljene za vreme jedne od njegovih brojnih poseta tom predelu. Tek u XIX veku mit poprima mnogo veću pažnju zapadnjaka nego ikada do tada, i to kroz rad Teozofskog društva i Helene Blavacke (H.P.Blavatsky), koja celu priču mnogo detaljnije analizira kroz ezoternu tradiciju istoka.

U osnovi, Teozofsko društvo je panteističko-duhovni pokret, duboko ukorenjen u hinduizmu i budizmu. Osnovni teozofski stav je postojanje visoko razvijenih učitelja koji upravljaju ljudskom civilizacijom, pri čemu se ne misli na duhovna bića, već na pojedince, koji su ciljanim duhovnim razvojem navodno stekli nadljudske sposobnosti. Godine 1875. Helena Blavatska je, sa još par prijatelja, osnovala Teozofsko društvo u Njujorku. Sledeća bitna godina u radu Blavatske jeste 1888. kada je izdala svoje kapitalno delo Tajna doktrina, proširenu verziju prethodne knjige Razotkrivena Izida, koja je predstavljala temelj njenog novoosnovanog društva. U mnogim svojim delima Blavatska Šambalu pominje, takođe, na dva načina – kao skriveno društvo unutar među vrhovima Himalaja, ali i kao stanje svesti koje treba dostići. S druge strane, rad Teozofskog društva naterao je mnoge ekspedicije u potragu za ovom obećanom zemljom, kako Sovjetsku Rusiju, tako kasnije i nacističku Nemačku, odnosno Treći rajh. Nacisti su u tome videli motive čiste, uzvišene, rase, povezane s korenima njihovih predaka. Tako su u više navrata, od 1930. pa do kraja Drugog svetskog rata organizovali mnoge ekspedicije koje su imale za cilj pronalaženje što više fizičkih dokaza koji bi podržali tvrdnje o Šambali. Posle rata pronađeno je mnogo dokaza i materijala koji upravo svedoče o brojnim posetama ovim predelima od strane nacista u potrazi za skrivenim znanjima. Čak su i mnoge monahe, sa kojima su dolazili u kontakt, vodili sa sobom nazad za Nemačku. Ostalo je puno dokaza o tim posetama i putovanjima u oba smera. Iz svega ovoga na kraju je proisteklo to da je Šambala negativno ovekovečena u istoriji, iako za to apsolutno nema valjanih razloga. Najpoznatiji primer zloupotrebe jeste Hitlerovo preuzimanje svastike i upotreba u zločinačke svrhe od strane Trećeg rajha.

Takođe, ovaj mit je dobrim delom oblikovao čuvenu novelu Izgubljeni horizont (Lost Horizon), iz 1933. godine, Džejmsa Hiltona (James Hilton). Tu se pominje koncept Shangri-La, kao jedan od sinonima za Šambalu, utopiju u predelu Himalaja, potpuno izolovanu od spoljnog sveta. Nastanjena mudracima.

Legenda o Šambali često je povezivana i s motivom Agarte, koja predstavlja jedan potpuno drugačiji koncept i ideju. Te je drugi mit je, o kojem ćemo govoriti, upravo mit o Agarti. Naime, radi se o gradu (prostoru) u podzemnim odajama naše planete. Prve informacije o Agarti na zapad je plasirao Aleksandar Sent-Iv (Alexandre Saint-Yves d’Alveydre), ali za razliku od Šambale, za Agartu se predpostavlja da se nalazi u samom središtu planete Zemlje, za koju se tvdi da je dobrim delom šuplja. Legenda kaže da će se vrata Agarte sama otvoriti čovečanstvu kada ono dosegne određeni stepen mentalne zrelosti i duhovnog rasta.

U tim pričama čest je motiv večnog Sunca, koji se najviše sreće u priči o Agarti, a koji omogućava život i razvoj u dalekim dubinama Zemlje. S naučnog stanovišta lako se može pretpostaviti da se radi o usijanom jezgru naše planete, koje bi svojim isijavanjem toplote i svetlosti omogućavalo neometani rast i razvoj. Isti mit nam kazuje da postoje određene tačke na površini planete koje služe kao ulaz i prolaz do ovog tajnog i svetog grada i da su mape tih mesta strogo čuvana tajna Tibetanskih monaha. Naravno, Tibet se pominje kao jedno od ključnih mesta. Osim svoje uloge u tradiiji istok, simbol večnog Sunca javlja se, u malo izmenjenom obliku, i kod nordijskih naroda. Kao prvi Bog. Period konstantne svetlosti, večnog dana, kada Sunce nije umiralo na kraju i ponovo se rađalo narednog dana.

Kao i u prethodnom mitu, govorimo o utopiji, predstavljenoj u slici mudrosti i blagostanja za određeni broj duša i učenjaka koji tamo obitavaju. Ferdinand Osendovski (Ferdynand Ossendowki) u svojoj knjizi iz 1922. godine Zveri, ljudi i bogovi (Beasts, Men and Gods) upravo govori o Agarti, kao podzemnom kraljevstvu okrenutom ka duhovnom prosperitetu čitave civilizacije i njenom uticaju na sve nadzemne religijske tokove. Kod budista poznata je i kao Agarti.

Veruje se da su oba ova mita inspirisala velikog engleskog pisca i političara ser Edvarda Bulvera-Litona (Edward G. E. Bulwer-Lytton) da 1871. godine napiše svoj popularni roman Vril – Moć nastupajuće rase.

Ovo delo bilo je jedno od najneobičnijih i najuticajnijih knjiga svog vremena. Protagonista, bogati američki putnik, kao inženjer prati prijatelja unutar obrušenog rudnika i otkriva ogromnu šupljinu dobro osvetljene, civilizovane zemlje koju nastanjuju čovekolika bića koja sebe nazivaju Vril-ya. Spokojni vegeterijanci i mistici, Vril-ya su posvećeni moćnoj sili Vril – misterioznom izvoru energije koji je moguće koristiti da prosvetli ili uništi. Ovde je do detalja predstavljeno društvo, svet za sebe, koje funkcioniše u dubinama naše planete. Tako ser Liton daje neverovatne opise predela i superiornih bića koja nastanjuju taj čudesni svet. Inače, to je rasa ljudi koja živi u apsolutnom ekvilibrijumu s prirodom i koja se obavezala na povratak na površinu Zemlje, odakle je davno proterana i kada će se ponovo sukobiti sa civilizacijom koja je proterala. Roman je nakon objavljivanja podigao veliku prašinu u predratnoj Nemačkoj i inspirisao mnoge njihove mistike da se dublje upuste u čitavu priču.

Ser Edvard Bulver-Liton je, sa preko stotinu dela, bio veoma plodan pisac i još uvek važi za istaknutu figuru britanske literature XIX veka. Vril – Moć nastupajuće rase, najčešće je kategorisano u klasike naučne fantastike i mnogi ga smatraju prvim delom tog žanra, mada nije mali broj onih koji ga takođe smatraju okultnom fikcijom. Još jedno od dela ser Litona, prevedeno kod nas je i Poslednji dani pompeje.

Osim ova dva centralna mita o Šambali i Agarti, postoji još nekoliko njih koji opisuju davno izgubljene civilizacije i predele. To su takođe i priče o Hiperboreji ili Tuli, u kojima se takođe opisuju mesta koja predstavljaju utočišta i mir za velike umove svih epoha. Duhovni centri moći. Ove legende su svakako posebne iz razloga što iza njih imamo duboku tradiciju jakih struja istoka, gde se već hiljadama godina pripovedaju ove božanstvene priče. Skrivene od očiju većine.

.

Za P.U.L.S.E / Dražen Pekušić

Sajt ARSmagine.com

Um i Spoznaja na portalu P.U.L.S.E

  Agarta, Bulwer-Lytton, podzemno kraljevstvo, Šambala, Utopija