Arsen Dedić – ”Poletov” poletarac

Arsen Dedić – ”Poletov” poletarac

O Arsenu Dediću, istaknutoj ličnosti jugoslovenske kulture i estrade, pisalo se i zna se mnogo. Njegov odlazak i pet godišnjicȃ koje su već protekle, bili su prilike za brojna podsećanja na Dedićevo delo, za celovitija sagledavanja bogatstva i značaja njegovog stvaralaštva. Izrečeni su i sudovi o visokim dometima njegovog ne samo muzičkog, već i pesničkog dela. Na književnoj kritici je da, umesto kratkih i prigodnih opaski, o tom delu kaže svoju reč.

Što se tiče same biografije, izgleda kao da je ona rekonstruisana u celini i da tu nije ostalo ništa nepoznato. Da li je baš tako?

Danas je već postalo uobičajeno da prvu informaciju potražimo na Wikipediji. Članak o Arsenu Dediću je opsežan i informativan. Oslanja se na brojne biografske tekstove koji, međutim, svi odreda, previđaju rano stvaralaštvo mladog Arsena, godine njegovog formiranja, sazrevanja i sticanja duhovnog, a ne samo kalendarskog punoletstva u Šibeniku. Wikipedijin članak, kao i svi na koje se on oslanja, početak Arsenovog stvaralaštva vezuje za godinu 1957, za dolazak na studije u Zagrebu. Srednjoškolsku, gimnazijsku, delatnost Arsenovu potpuno previđa. Navodi se da tek u Zagrebu počinje pisati pesme i zanimati se za umetnost, za slikarstvo i da tu, u časopisu “Prisutnosti”, 1958 godine objavljuje preve dve pesme. A to je, uglavnom, netačno!

Još pre dolaska u Zagreb, Arsen je već bio objavio, prve dve, na konkursu odabrane, pesme, prve grafike, dobio prvu nagradu za svoj likovni rad, objavio prvu kratku prozu i doživeo da bude predstavljen javnosti objavljivanjem njegove biografije i fotografije. Do sada to niko nije pominjao, a ne bi smelo da i dalje ostane nepoznato.

Pre ploda i cveta javlja se pupoljak. On je, u Arsenovom slučaju, bio nabubrio još u Šibeniku. Kant nas podseća na to da “kopriva što će biti, rano žari”. Bogati duhovni život radoznalog i svestrano obdarenog mladića tražio je način da se izrazi i to je činio u različitim vidovima. Arsen počinje da piše, da se bavi grafikom, da svira, studira sve dok najzad nije našao sebe i svoj put. Svestrana obdarenost i njeno rano potvrđivanje, potrebno samopouzdanje, u osnovi su njegovog stvaralaštva i uspeha.

Prvi koraci Arsenovi vezani su za zagrebački časopis ”Polet – Srednjoškolski list za književnost, nauku i umjetnost“. Reč je o publikaciji koja je odigrala značajnu ulogu u duhovnom formiranju Arsenove generacije (i pisca ovih redova). Bio je to list za srednjoškolce, mesto gde su oni najistaknutiji počinjali da pišu i objavljuju svoje radove. Pokrenut je iste godine kada je Arsenova generacija pošla u srednju školu (1953) i stasao zajedno sa njom. Delovao je širom Jugoslavije. Imao je saradnike iz skoro svih gradova i izlazio u tiražu koji danas ne postižu ni neki dnevni listovi. (U maloj provincijskoj školi pisca ovih redova bila su čak 62 pretplatnika ovog časopisa!). Imao je neverovatan uspeh i popularnost kod srednjoškolske omladine i postao glasilo generacije za koju je Arsen u svojoj poznatoj pesmi rekao ”u proseku… 1938…”. Obeležavan je prema školskim, a ne kalendarskim godinama. Publikaciju je odlikovala stalna i razvijena komunikacija redakcije sa saradnicima i nastojanje da se čitaoci i saradnici osećaju kao jedna zajednica, kao “Poletovci”! Kao i Arsen, u “Poletu” su prve radove objavili kasnije afirmisani književnici, filozofi, novinari i likovni umetnici: Marija Čudina (saputnica Leona Šejke), Ante Stamać, Tvrtko Zane (kasnije znan kao Branimir Donat), Zvonimir Majdak, Božidar Šujica, Mirjana Stefanović, Miladin Ćulafić, Duško Trifunović, Bogomil Đuzel, Husein Sušić, Davor Rodin, Ljerka Šifler, Milan Kovačević, Trivo Inđić, Miloš Jeftić i drugi. Među autorima (s)likovnih priloga bili su kasnije vrlo istaknuti umetnici, poput Virgilija Nevjestića i Mersada Berbera te Slavoljub Lacković, Halil Tikveša, Ismet Ramnjak, Petar Jakelić, Vila Memnuna (Bogdanović) pa i autor ovih redova i mnogi drugi.

“Poletov” poletarac, Arsen Dedić, učenik trećeg razreda gimnazije, javlja se u trećem broju trećeg godištu časopisa, novembra 1955. Objavljena mu je grafika “Motiv iz Šibenika”, koja je na konkursu najboljih likovnih radova osvojila treću nagradu. Prvi saradnički korak je bio više nego uspešan i vezao je Arsena za časopis. U istom godištu, u martovskom broju (7/1956), Arsen je u “Poletu” već kao u svojoj kući: objavljene su mu pesme, koje su, uz to, “odabrane na natječaju”, “Krovovi” i “Vode”, kao i jedan likovni prilog, crtež “Ribe”. Uz to, u feljtonu o nagrađenim saradnicima časopisa, objavljen je tekst o Arsenu sa njegovom fotografijom i dodatnim Arsenovim proznim prilogom “Mladić sa periferije”. Sa ovim brojem časopisa Arsen se našao među njegovim istaknutim saradnicima, kao nosilac priznanja za svoj pesnički, prozni i likovni rad. Pesma “Krovovi” objavljena je i u sledećem godištu (2, 1956), sa čime je zaključena saradnja sa “Poletom”. Nije to značilo da Dedić više nije želeo da piše ta ovaj časopis, niti da redakcija nije prihvatala njegove priloge. Radi se o tome da je redakcija nastojala da što širem krugu saradnika omogući da se pojave na stranicama časopisa i ograničila je autore na dva pojavljivanja u toj publikaciji. Arsen je već bio u dva navrata objavio stihove i likovne radove, a kratka proza se našla samo prilog uz njegovu biografiju, čime je on kompletirao svoju saradnju.

U sredini gde je živeo već je bio priznat i kao perspektivan muzičar. Sa tim priznanjima i potrebnim samopouzdanjem postao je punoletan i otišao na studije u Zagreb.

Šta o Arsenu govori njegova objavljena biografska beleška i šta kazuju njegovi stihovi i grafike?

Možda je najzanimjiva Arsenova opaska: “Čitati i pisati počeo sam kada su drugi primjetili da mi to lako ide, a svirati, kad su me na to primorali (ali nimalo hajdučki!)”. Pisanje je, dakle, u početku, pretpostavljao sviranju, na koje je, kako kaže, bio nateran! Ova izjava se odnosila samo na prve korake, ali odmah je usledilo preciziranje: “Danas sve to radim sa oduševljenjem”.

U samopredstavljanju Arsen ukazuje i na svoje uzore među slikarima i pesnicima i pokazuje obaveštenost o modernom slikarstvu i tadašnjim tokovima naše poezije. Od slikara najviše ga inspirišu Anri Matis i Raul Difi, a od domaćih Antun Motika, čije je radove gledao u Modernoj galeriji u Zagrebu. Arsenovi objavljeni crteži nose tragove uticaja pomenutih slikara. U vezi sa likovnom umetnošću otkriva svoju strast da skuplja reprodukcije u boji. Današnji čitalac možda neće razumeti o kakvoj je “strasti” tu reč. Tada je bilo vrlo malo dostupnih knjiga o slikarstvu sa kvalitetnim reprodukcijama u boji, tj. prilika da se bolje upozna veliko slikarstvo, za čim je Arsen težio. On je čak predlagao redakciji “Poleta” da slike na naslovnoj strani svog časopisa pokuša dati u boji, što redakcija nikako nije mogla da prihvati i realizuje.

Od domaćih pesnika Arsen je naročito cenio Branka V. Radićevića, Slobodana Markovića i Zlatka Tomičića, koji su snažno uticali na celu njegovu generaciju. Od stranaca tada mu je glavni uzor bio slavni Tomas Sterns Eliot.

Kada je reč o muzici, naveo je da najviše voli da svira flautu i Baha i da time ispunjava prazne zimske dane. Ističe da, inače, živi miran život u kome nema nikakvih ispada i „hajdukovanja“.

Uz Dedićevu biografsku belešku redakcija je dodala da se radi „o talentiranom mladom grafičaru“, koji ima samo jednu manu ̶ to „što šalje svoje priloge na malim papirićima, kartonima, da radi brzo i mnogo i ne odabire uvijek ponajbolje što nacrta“. Primedba upućuje, zapravo, na to da mladi umetnik sledi svoju inspiraciju, da deluje spontano, brzo, na materijalu koji mu je na dohvatu ruke, bez robovanja nametnutim pravilima redakcije, da je samouveren i siguran u sebe.

U „Mladiću s periferije“, krokiju kakvi su i njegovi likovni radovi, autor ja otškrinuo svoju unutrašnjost, naznačio suptilna zapažanja o sebi i okolini i u pojmu periferije video svoju poziciju u svetu, osamljenost, tišinu i izmaglicu u kojoj svira Baha, dok je sve to „išlo oblacima“. U toj kratkoj prozi, kao na slici, upečatljive su i važne boje: zelena prozora, crvena i ljubičasta vrteške, modra izmaglice, žuta zemlje. Arsenova kratka proza je slika puna sete i prigušenih osećanja.

Ubrzo, posle pomenutog proznog zapisa, učinio je iskorak i otišao sa pomenute periferije, u veliki grad, u veliki svet i postao Arsen, veliki Arsen! Ali, klica na koju podsećamo, već je bila tu! I da ponovimo: