Ponavljači iz istorije | PULSE Magazin

Ponavljači iz istorije – Nekad se pripovedalo da se ozbiljni narodi uče na najprestižnijim univerzitetima – Harvardu, Oksfordu i Kembridžu, a tragični Srbi – na sopstvenim greškama. I to je, čak, prestalo da važi. Nema te nesreće i zablude, koju već nismo oduševljeno izabrali za svoju sudbinu. A, stalno nam je neko drugi kriv. Donekle smo i ponosni na svetsku zaveru protiv Srba. Da ne valjamo, ne bi svi bili protiv nas. Sve je manje svedoka koji pamte da smo nekad bili miljenici i mezimci ne samo istorije, nego i velikih sila, jer smo neoprezno i zabadava proćerdali dva veka moderne srpske istorije.

Ne može nam, zaista, niko ništa. Koji se još narod, samo u dvadesetom veku, najmanje pet puta usudio da se suprotstavi najvećim imperijama, baš kad su bile na vrhuncu: Turska, Austrougarska, Nemačka, pa opet Nemačka. Staljinu smo 1948. rekli NE, kao i Evropi i Americi, posle pada Berlinskog zida. Nismo skinuli petokraku ni kad je bila smaknuta sa Kremlja. Ismevali smo kada su ljudska prava ušla u modu. Ponašali smo se kao da nas je sto miliona i kao da imamo sto atomskih bombi. Ponosili smo se svojom propašću, bedom, siromaštvom i nepravedno nametnutim sankcijama međunarodnih zajednica, daleko više nego što se bogati i moćni hvale svojim bogatstvom i silom. Pobedili smo NATO, a dobro smo znali da nam nema spasa, bez Trećeg svetskog rata.

I dalje smo verovali – neka bude, što biti ne može. Da će istina o Srbima pobediti i kad nas ni ovoliko ne bude. Svi drugi su na vreme kupili korisnu istinu o sebi, pošto nije bila ni skupa. Nudili su je i nama, gotovo na rasprodaji i ispod cene. Nedosledno – jeftino! Kad vidim da su u Srbiji svi u pravu, srećan sam što nisam s njima. Uživam u svojim greškama. Jednostavno, nemam sluha, pa nikada nisam ni mogao da pevam u horu.

Niko se ne uzbuđuje što više niko neće s nama, što su se uz međunarodnu podršku komšije i braća od nas razbežali, pobegli i negde drugde, lako našli mnogo više sreće. U samoodbrani smo nastavili da buncamo da smo, opet, lider u regionu. Niko nam ništa nije oprostio, ma koliko se okolo izvinjavali, unapred nudeći oproštaj za sve što su oni nama kroz istoriju učinili.

Ne osećaju nam se dužni ni za zajedničku prošlost, koja nam je, očigledno, bila neuporedivo uspešnija od neizvesne sadašnjosti, a možda i budućnosti. Nikad nisu ni krili da smo im tek uzgredna i usputna tranzitna stanica, jer su odavno znali tačno kuda su pošli i gde će stići.

Da nije bilo onih zlokobnih sankcija i strogog viznog režima, ni ovoliko Srba ne bi ostalo – ni u Srbiji. Ko je uspeo da se izbavi i snađe, pronašao je nešto daleko bolje. Kada su srpski političari obećavali da će nas od nečeg odbraniti, bio je to najbolji znak da treba bežati bestraga. Što smo više patili i tumarali od nemila do nedraga, nastavljali smo po starom. Na sve smo bili spremni, osim da se osvestimo, opametimo i makar promenimo.

Ono što meni često pada na pamet, ne misle ni najgori domaći izdajnici – za velike pare. Čak i najveći neprijatelji su daleko nežniji. Njima se, uglavnom, dopadaju naše katastrofe, mane, zablude i promašaji. Kod nas dolaze, otprilike, kao na safari. Kao da smo zaista divlje zveri, kako su Srbe satanizovali njihovi svetski mediji. Mnogo se iznenade što smo isti, kao i svi ostali. Čak i daleko simpatičniji i dobrodušniji. Toga se najviše i pribojavamo. Najbolećiviji smo prema svima koji nam rade o glavi. Izdali bismo same sebe, kad bismo dozvolili da nas pripitome u kalupe, upristoje i svedu na pravu meru, da ne budemo loš primer ostalima.

Bolje da ostanemo strašila nego da im se posle svega, slučajno, ne dopadnemo. Da smo to hteli, ne bismo ovako ni prošli. Na muci se poznaju junaci. Ovo sigurno niko ne bi izdržao, osim nas. I od goreg smo nepogrešivo birali – mnogo gore. Tek toliko da ostanemo u kondiciji. Zato se s nostalgijom sećamo Jugoslavije, Tita, Miloševića, a pomalo i onih petsto godina robovanja pod Turcima. Kad je Evropa odlučila da ukine granice, rešili smo da zaratimo i oko nepostojećih granica.

Možda bi se neko lako i u svom nacionalnom interesu nagodio oko Kosova, kao i ranije – oko raspada Jugoslavije, sloma komunizma i nepostojećeg projekta Velike Srbije. Ali samo smo mi ponosno izgubili četiri-pet ratova u kojima nismo učestvovali i već nekoliko puta platili ratnu štetu, na koju nismo osuđeni. Međunarodne sankcije smo dočekali kao jedinstvenu razvojnu šansu i spas od sveopšteg globalizma i terora Novog svetskog poretka. Isključivo najpokvareniji među nama, iskoristili su to da se besramno obogate. Oni pametniji, nisu hteli da se brukaju i sramote. Pošteno su se držali podalje od toga, samozadovoljno i dostojanstveno uživajući u patnji i sopstvenoj propasti.

Ima li zemlje na svetu, koja je kao Srbija, s olakšanjem dočekala najnoviju svetsku ekonomsku krizu, čvrsto ubeđena da će je mimoići? Naravno da nema! To mogu jedino oni koji su toliko puta na svojoj grbači dokazali da su jedinstveni i neponovljivi. Najbolji, a najgori ponavljači istorije, kako nas decenijama lažno predstavljaju u svetu. Malo smo se bili uplašili posle petog oktobra i rušenja Miloševića, kad su iznenada počeli da nas hvale, slave i da nam se dive. Srećom, to je vrlo kratko trajalo! Nismo lakoverno zagrizli ni mamac Evropske unije, kao ni tolike šargarepe kojima su nam mahali, dok su nas krvnički udarali po glavi. Srbija se saginjati neće i u Evropu će ući tek onda kada se ona raspadne i potpuno propadne.