Film koji je obeležio jednu generaciju, savršeno oslikava duh jednog vremena i ostvarenje koje se slobodno može svrstati među najbolje filmove svih vremena. “Ponoćni kauboj” snimljen je po istoimenom romanu koji je napisao James Leo Herlihy.
Maestralni Dastin Hofman i zvezda u usponu Džon Vojt odigrali su te 1969. svoje role do te mere upečatljivo i originalno da se u njihovom izvođenju ne može naći nijedna slaba tačka ili nekakav „prazan hod“. Ukoliko ga kojim slučajem niste pogledali, nemojte čekati više ni sekunde. Ovo je jedno od onih dela koje će vas naterati u promišljanje, istovremeno davajući vam osećaj blagoslova koji se doživljava u trenucima kada svojim očima posmatrate nešto što je nezaboravno i što će svojim značajem večno obasjavati kulturu čitave zapadne civilizacije.
Film prati lepog, mladog, pomalo glupavog i nadasve dobrog provincijalca iz Teksasa koji odlučuje da svoj životni put i sreću potraži u grandioznom Njujorku. Ne sluteći da metropola takve veličine usisava u svoju tminu proste duše pustih snova, Džo Bak (Džon Vojt) prati svoj sanjalački entuzijazam i jasan plan da postane žigolo bogatih Njujorčanki. Trnovit put ubrzo Džoa izvrće iz sna u surovu realnost, a njegova naivnost postaje oružje drugih. Na tom putu, on upoznaje sitnog prevaranta, obogaljenog šibicara Ratsa (da se ne uvredi ipak je Rizzo) kojeg je Dastin Hofman svojim talentom odigrao na veličanstven način. U seriji događaja punih prevrata, oni grade neraskidivu vezu zasnovanu Džoovoj dobroti i naivnosti i Ratsovoj prepredenosti i lukavosti. Postaju partneri u poslu zvanom puko preživljavanje, a iz tog partnerstva se rađa i iskrena ljubav i prijateljstvo. Džo, sa svojim dobrim srcem ni u jednom trenutku nije posmatrao Ratsa, zbog njegovih hendikepa, kao obogaljenog klošara koji ne zaslužuje poštovanje i toplu ljudsku reč. Tu tako retku ljudsku osobinu koja se još ređe viđa u velikim metropolama, Ratso je prepoznao i nagradio svojom vernošću, a u službu tog drugarstva stavio je svo svoje ulično obrazovanje, iskustvo i prepredenost kojom je godinama izbegavao propast. Dok je Džo prodavao svoje mlado telo, kako muškim tako i ženskim klijentima, kako bi došli do novca za osnovne potrebe, Ratsu se pogoršavalo zdravstveno stanje. Njegova želja da vidi Floridu biće uslišena…
Film je te 1969, na tada još uvek prestižnom Oskaru, zaslužio 7 nominacija, a pobedio je u tri kategorije: najbolji film, najbolja režija i najbolji scenario baziran na materijalu iz drugog medija, u ovom slučaju romana. Vojt, Hofman i Silvija Majls su na dodeli Oskara dogurali samo do nominacija, ali su zato na drugim festivalima pokupili glavne nagrade. Zlatni globus za nadolazeću zvezdu prigrabio je Džon Vojt i tim filmom sebi trasirao zvezdani holivudski put, dok je Zlatni laurel za najbolju dramsku ulogu, 1970. godine, pripao Dastinu Hofmanu, već tada jednom od najvećih. Ne sme se smetnuti sa uma ni sjajna pesma Harija Nilsona, Everybody’s Talkin, koja se savršeno uklapa u čitav koncept ovog remek dela i koja svojom koloričnom melodijom boji i nadopunjuje muzičku sekvencu.
Svi imamo svoje snove, želje koje ostaju puste zbog nedovoljne hrabrosti i odlučnosti da ih prigrabimo i dozvolimo da nas vode kroz život koji je sam po sebi dovoljno težak. Svako će iz jednog ovakvog filma nešto naučiti, naći neku svoju poruku i poentu, a oni pojedinci koji u sebi nemaju nikakvih želja jednostavno nisu za ovaj film, a možda ni za život kao takav. Ići i probijati sopstvene granice jedini je recept, neupitno napredovati uz očuvanje svojih vrlina i ljudi koji vas vole i koji su vam dragi. Budite svoji i ne zaboravite da je život zaista prekratak, da je jedini i nema popravnog. Svako bi to morao da zna. Zato glavu gore, pravac u nebo gde ćete naći svoju zvezdu vodilju, a sa njom i osećajem koji ćete spoznati, čitav ovaj tmurni život može poprimiti sasvim razuman i prelep oblik.
ATaK
Izvor: DŽabaletan