Metafizičke i kosmičke reminiscencije o romanu Moma Kapora „Onda” i povezivanje srodnih duša

Nežan, tanani zvuk reči let u vlastitoj prividnoj jednostavnosti sjedinjuje čudesnu moć nadilaženja sopstvenih prirodnih omeđenosti koje nam onemogućavaju da spoznamo tajne što se skrivaju iza jasnoće i određenosti realno postojećih i vidljivih stvari, one čarobne eterične svetove koje nekada proživimo iza nedokučive koprene snova, i izaziva mnoštvo raznovrsnih metafizičkih asocijacija i pitanja koja upućujemo nedosežnim prostranstvima vaseljene, znajući da će nas u osnovnom postojanju ostaviti bez odgovora. Naime, obično u kasne noćne sate, kada se sve utiša i predeo zaodene neprozirnim tamnoplavim plaštom posutim sitnim treperavim zvezdama, čovek posmatra njihov nečujni let nebom. Vidi ih kako se pojavljuju i iščezavaju mu iz vidokruga, daleke i gotovo nestvarne, iskrsavajući i nanovo se skrivajući u naborima beskrajno guste pomrčine, što se na trenutke usled opsene čula činila tako blizu da se može pomilovati dodirom ruke i poima da se iako su raštrkane po neizmernom kosmosu, one udružuju po svojim unapred određenim zakonitostima. Neke ne lutaju usamljene, već se na osnovu bliskosti i sličnosti okupljaju u formacije različitog odnosa i rastojanja oblikujući neki zamišljeni lik i nazivaju se zvučnim i mističnim imenom sazvežđa, često ovenčane nazivima što potiču iz drevnih dubina istorije, iz samog perioda antičke Grčke.

Pomen drevnih helenskih vremena i nestalnost zlatnih treptavih zvezda vode misao nevidljivim stazama filozofske povezanosti raznolikih komparativnih nauka i opominje kako je veliki Heraklit iz Efesa, pripadnik grupe jonskih filozofa presokratovaca koji su za primordijalni uzrok svega smatrali oživljenu materiju hyle ( ὕλη ) u svom specifičnom učenju kao praelement uzeo vatru zbog njenog neprestanog kruženja tokom nestajanja i iščezavanja, neuhvatljivu i promenljivu. I zvezde, tako daleke, bez prestanka nestaju i nanovo se ukazuju pogledu u samo jednoj milisekundi u ogromnom vremenskom kontinuumu. A u nezadrživoj uzročnoj povezanosti, misao se prenosi u još dalja vremena i podseća čoveka na učenje Anaksimena, jonskog filozofa što je tvrdio da je u osnovi svega vazduh, i njegovu podelu stvari i njihovih činilaca po principu zgušnjavanja i razređivanja, gde se zvezde sagledavaju kao zgusnuta vatra i stoga su u biti zadržale njenu prirodu nepostojanosti i neuhvatljivosti. Ova dva naoko posve drugačija filozofska učenja tako se nadopunjuju, pokazujući da su razmišljanja jonskih filozofa bliska po svojoj suštini, samo se razlikuje način određenja glavnog uzroka svega postojećeg. Empedokle će kasnije kao prvobitni izvor sveobuhvatnog kosmosa smatrati sva četiri činioca što je još jedna veza među ovim mudrim promišljanjima, koja ukoliko ih oslobodimo metafizičkih naslaga, anticipiraju brojna dostignuća moderne fizike.

A među silestvom zvezda čiju svetlost upijamo iz dubine očiju sa ogromne prostorne i vremenske razdaljine, tražimo najudaljeniju i najlepšu, gde obitava duša neizmerne dobrote, uznesena na nebo da ga greje svojom  toplinom i obasjava unutrašnjom svetlošću. I bude i nama toplo na srcu, dok u duši zaiskri suza. U vidljivom ili barem zamislivom delu univerzuma, ova sazvežđa se zajedno s drugim zvezdama i sitnim finim česticama zvezdane prašine na osnovu sile jake uzajamne privlačnosti udružuju u nebrojeno ogromnih zvezdanih obličja koje u dostupnim predstavama liče na mlečnobele kružne putanje, odnosno galaksije. Naša se galaksija, uostalom, i zove Mlečni put. Zadivljujuće je i ujedno zastrašujuće to silno bezmerje pred kojim se čovek nalazi kada noću gleda u nebo posuto sitnim zlatnim treperavim zvezdama nalik na male svetiljke, kako u svom romanu Mali Princ, posvećenom zlatokosom dečaku koji je tragao za ljubavlju i razumevanjem veli čuveni francuski pisac i avijatičar Antoan de – Sent Egziperi. U toj beskonačnosti, od koje je ljudskom poimanju dostupan samo mali zakrivljeni deo, možemo da zamislimo  unutar našeg mlečnog kruga neko od mnogobrojnih sazvežđa, neznano koje, i zvezdano jato sastavljeno od sitnih treperavih svetala. A onda, u jednom trenutku u vremenskom sledu, jedna zvezda svojevoljno, ili je pak i to bilo determinisano datim momentom, napušta svoje jato i leti beskrajnim svemirom.

Možda je to ona zvezda snohvatica koja se odvaja od nebeskih prostranstava i označava želju što se njenim letom ispunjava? A vrlo moguće da je i dvojna zvezda, jer je zaustavivši se na nekom nedokučivom mestu na zemlji, stvorila istovremeno dve duše. One dve duše što žive udaljene, ali im je suđeno da se ponekad, shodno drevnom antičkom mitu o raspolućenim delovima jednog prvobitnog celovitog bića, što se nikada više ne mogu sastaviti telima, no mogu da se metafizički spoje u uzvišenom žaru iskrene ljubavi njihovih ustreptalih srca, pronađu nakon dugih lutanja. Neke provedu čitav svoj privremeni vek na zemnom šaru ali se nikada ne sastanu, jer im susret nije suđen u tom periodu trajanja konstelacijom zvezda. Međutim, ove dve duše su već po samom rođenju bile predodređene za susret, koji se desio još u samom začetku njihovih postojanja, jer su nastale istovremeno od jedne zvezde i od iste su materije bile satkane, iste lepe spoljašnjosti, samo različitih polova i moglo se očekivati da će kao deca zvezde snohvatice, dugo i srećno živeti, u ljubavi i razumevanju. Ali, da li negdašnja božanska pravila, proistekla iz savršenosti, mogu da se ovaplote na Zemlji u svom punom obliku? Ljubav se rascvetala u opijajućoj i srećnoj mladosti, ruže stidljivosti i sreće ocrtale su se na obrazima, dok su oči blistale blagom svetlošću i sjedinjenje duša bilo je potpuno. No, koliko apsolutni principi boga Erosa mogu da potraju u nesavršenom i uzburkanom svetu poput našeg, gde ne vlada mir konačne i iskrene ljubavi, već srce, naliveno uzburkanim osećanjima, neprestano rasipa ovaj dar poput sunčeve svetlosti, ili kao nestalni leptir oprobava više cvetova da bi osetilo raznovrsnost mirisa. Kako i naš veliki pesnik Milorad Mitrović kaže, „ al ‘ to momče leptir beše”.  

Da li se sa slabljenjem ljubavi uzrokovanim njenim krunjenjem i razastiranjem polako produbljuje jaz, metaforično oličen u smanjivanju, i sa sve većim smanjivanjem ljubav sve viši čili i izmiče? Da nije to fizičko umanjivanje uzrokovano blagim prilivom sumnje koja prouzrokuje ljubomoru, ili pak samo gorčinu i duboku tugu? A ono je u čudnoj igri suprotnosti u isti mah i uzrastanje, gde je vidna drugačija priroda duše i tela, dualni princip, koji je Dekart uspostavio, jer smanjivanje podrazumeva udaljavanje, znak sve veće i neopozive razdvojenosti između ovih bića, raskidanje njihove večne povezanosti koja se ne može ostvariti na Zemlji, što pokazuje nesavršenosti konačnog sveta gde se večni mit o spajanju duša ne obistinjuje čak ni predodređenima. A onda, u obrnutoj proporcionalnosti tela i duše, sa svakim smanjenjem i odmicanjem tela, duša se mnogostruko uznosi i biva sve lepša i plemenitija, oslobođena nečistog taloga ljudskih nedovršenosti. I dok se sa sve većim udaljavanjem iz vremenske perspektive privremenosti čini da drugo telo biva sve veće, ono kao odraz u ogledalu, gubi dobrotu duše, sputane i okovane strasnim porivima i neutoljivim putenim žudnjama. Sapeto materijalnim željama, ovo biće je negativ onog drugog, koje sve više iščezava odričući se svega zemaljskog i privremenog. Ono zauvek ostaje zemaljsko i čulno i podleže promenama koje vreme ucrtava. Strasti mu ostavljaju neizbrisive brazde na licu, te se sa svakom grešnom pomišlju urezuju se u teksturu njegove brade i obraza, odražavajući, poput godova na stablima drveća, godine što se vrtoglavo nižu, i čini se da ga svaki minut strasti ostari. A telo koje se smanjuje i odlazi izvan okvira privremenosti što više gubi od telesnosti, koja se otkida u kauzalnoj vezi sa željama onog prvog bića, biva sve lepše i uzvišenije, dok se jednoga dana, postavši satkano od čiste kristalne lepote sveprisutne duše, ne vine ka zvezdama odakle je i poteklo i gde će zasvagda svetleti najlepšim i najčistijim sjajem.

Da li je ovo udaljavanje bilo neminovno i determinisano? Čoveku je ostavljena slobodna volja da dela po svom nahođenju, a u nesavršenom, često neskladnom svetu nailazi na brojne prepreke koje pobuđuju neke praiskonske nagone i nadvladavaju razum. Ponekad ovi porivi poništavaju čistu i istinsku ljubav koja je po sebi božanskog porekla i u okvirima konačnosti često nesagledana, neshvatljiva u punom vidu apstraktne i celovite sile i obesnažena rasipanjem na više malih, privremenih ljubavi.  Ona je neostvariva zbog čovekove nestalne prirode, pa ipak dešava se da je neko prihvati i prigrli dok još ne bude kasno, dok drugi, koji nisu ispunili pradavni zavet bogova lutaju pogledom nebesima i u vedrim noćima, kada se sve umiri, učini im se da vide jednu treperavu i blistavu, posebnu zvezdu. I čini im se da sija samo za njih, za njihovo zakasnelo kajanje, lepa i svetla, izdvojena među nebrojeno istih takvih u univerzumu, ali u njihovim dušama jedinstvena i naročita, kao neka davna i daleka tajna.

za P.U.L.S.E Milena Blagojević

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Milena Blagojević, Momo Kapor, Srpska književnost