Pozitivna nula. Budući da je  celokupna priroda toliko filigranski savršen mehanizam, oduvek mi je bilo teško da poverujem da se na ovom svetu bilo šta odvija nasumično i tek tako. Ako sve velike imperije propadaju u trenutku svog vrhunca, ako mravi veličine 3 milimetra pod zemljom besprekorno izgrađuju čitave megalopolise na kojima bi im pozavideo svaki arhitekta, opstanak najsposobnijih reguliše prirodna selekcija, a rasađivanje biljaka u slobodno vreme pčele, prosto je nemoguće da Život najsavršenijih od svih bića na planeti, predvodi Slučaj funkcionišući po nekakvoj odokativnoj metodi.

Kako bi lakše podneli neizvesnost svakog nastupajućeg dana, predstojeće važne životne odluke ili jednog običnog avionskog leta, ljudi veruju u nezadrživu ruku sudbine koja će ih odvesti na isto mesto ma gde oni krenuli; u astrologiju i zvezde u kojima je zapisana svaka projekcija njihovog postojanja; Boga, koji će do kraja života umesto njih odlučivati jer on svakako zna najbolje, ili jednostavno – da će na kraju sve biti dobro, a da kada god nešto nije dobro, to samo znači da kraj tek predstoji.

Ja ne mislim da će sve biti dobro. Kad god se desi nešto loše, želim da verujem da unapred samo otplaćujem nešto jako dragoceno, ali to je samo potajna nada i odraz optimizma. Ja zapravo nemam nikakvu veru da će to biti baš tako, pa samim tim ni sigurnost u hepi endove i zaslužene pozitivne ishode. Ali verujem u nešto drugo. Verujem u ono što mnogi nazivaju kosmičkom pravdom. Ljudi taj kosmički balans shvataju najpre kao potencijalni princip po kom funkiconišu njihove lične životne situacije i svode ga na dobre stare “Kako činiš tako će ti se vratiti” ili “Sve se vraća, sve se plaća” milozvučne formule. Ne. Svi znamo previše onih kojima se vraćalo 10x bolje/gore/drugačije od onoga kako su činili, kao i onih kojima su loše stvari koje su radili bile vraćene i isplaćene jedino u novcu. Međutim, još poznatija nam je činjenica da ko god i šta god imao, uvek pati za nečim što nema. Od ženske želje da im kovrdžava kosa bude ravna (i obrnuto) do multimilijardera suočenih sa monetarnom istinom da se zdravlje i ljubav ne mogu kupiti.

Ako uzmemo to u obzir, automatski utešno deluje pomisao da smo zapravo svi tu negde na istom. Nažalost, to bude samo trenutno a potom opet prvom narednom prilikom očajno želimo nešto što sebi ne možemo da priuštimo a drugi ga ima, zavidimo onima kojima se tako lako ostvaruju želje i besni smo što uvek neko drugi ima više one lutrijske sreće u životu, dok se nama slabo kad isplati i težak trud i rad. Naravno, sve to nije prijatno. Svaki put nas učini manje zadovoljnim. Svaki put intenzivira želju da to Kosmos ispravi. I stvarno, pomisao da taj jedini Život koji imamo neko provede u rudniku, neko na rubu egzistencije, a neko na proputovanjima po svetu i materijalnom izobilju, je krajnje užasna i brutalno nepravedna.

Kosmos je previše opterećen svime što u njemu postoji, a što u svakom slučaju premašuje naše znanje i maštu. Ko zna koliko oblika života ili zvezdane prašine nije zadovoljno svojom pozicijom u njemu, a tu količinu ispravljanja čak ni jedan nepojmljivi Kosmos, sigurna sam, ne može da podnese. I zato ja nepokolebljivo verujem da smo svi mi suma sumarum u identičnoj poziciji. Možda nemamo istu boju kose, možda su nas učiteljice različito volele, fakultetsku diplomu smo ne podjednako zasluženo stekli ili uspešno unovčili, možda nam deca nisu podjednako lepo vaspitana a u ljubavi smo se drastično različito snašli – sve to je čist odraz kosmičkog umeća razbijanja monotonije. Ali svi imamo po dva oka, svima srce kuca na identičan način u identičnim situacijama, svi smo na isti način nastali i svi ćemo neopozivo umreti. I pošto je jedno monotonija a drugo nepravda, koju Kosmos sebi nikako ne bi smeo da dozvoli, sigurna sam i u to da kada bi mogao da se osmisli savršeni sistem vrednovanja svega što čini život – bi svi mi na kraju njega bili na nuli.

8 poena za lepo lice, 6 za izvrsni slikarski talenat, – 5 za neobjašnjivi, konstantni osećaj melanholije, 10 za lakoću uspeha u karijeri, -9 za lenjost i -12 za 3 propala braka iza sebe et voila – na istom ste sa nekim ko nikada ne bi bio izabran za (mis)tera na maturi, ne zna ni da peva ni da piše niti da slika, ali je zato vredan kao pčela i večno srećan i u ljubavi i u svim situacijama koje ga u životu zadese! Ako ipak mislite da biste se menjali sa njim, razmislite još jednom za šta tačno na ovom svetu biste se odrekli svojih prijatelja, tog neprocenjivog osećaja kada nekoga zapanji neki vaš talenat ili bilo čega od onoga što u svom Životu nepojmljivo cenite? Ni za šta, tako je. Kao što ne biste ni kada biste bili u situaciji čoveka kojem ne trebaju realni povodi za osećaj sreće, jer ste predugo u svojoj sopstvenoj koži i van nje bi se tek osećali kao da nešto nije u redu. A na kraju krajeva, samo je ona vaša, a selektivnog biranja tuđih osobina i činilaca života nema. Kosmos nije pijaca, Kosmos je uzvišeni sistem čiji ste vi besprekorni deo. To ste, što ste i ako možete ikome verovati za tako nešto na reč – ni za šta niste zakinuti! (Što je prava sreća jer koliko god bio savršen, Kosmos još uvek nije organizovao višu instancu za apelacioni postupak)

Ako, daleko bilo, smatrate da u vašem Životu ne postoji ništa apsolutno vredno življenja baš tog i takvog, vašeg života, budite spokojni i sigurni da biste tako protraćali i bilo čiji drugi Život u Univerzumu – vama ni selektivna razmena ne bi pomogla.

Naravno, svako će odmah pomisliti na decu u Somaliji koja do pete godine umru od gladi ili decu koja su umrla već na rođenju. A i ti Životi su neponovljivi i božanski vredni. Ali, koliko god to surovo zvučalo, toj deci nije stiglo da se oformi ružno lice niti zdepasto telo koji bi u onom savršenom kvantitativnom vrednovanju života poneli toliko negativnih poena; niko nije stigao da im slomi srce za naredna 3 života, niti da ih maltretira na poslu iako im nije ni do kolena; nisu došli, niti mogli da dođu, u situaciju da im se dete drogira ili umiru najbliži, a da su oni toga svakom svojom suzom svesni. Verovatno je lepše proživeti ceo život sa usponima i padovima koji se međusobno dopunjuju i čine da se osećate živima i da budete zahvalni zbog toga. I verovatno bi svako pre izabrao da se 80 godina i smeje i plače naizmenično, nego da je umro po rođenju.
Ali za nas kojima se to svakako nije desilo, mislim da je više nego umirujuća ta vrlo logična ideja da do kraja Života stižemo podjednako (ne)zadovoljni kao i bilo ko drugi na svetu, bez obzira što je takva osećanja nemoguće uporediti.

Onima kojima je i dalje veća impresija onaj preskupi automobil u garaži njihovog komšije ili njegova prelepa žena, od ideje da je sve na ovom svetu uravnoteženo i vrlo precizno (do u poen) jedino preostaje da se podsete da, koji god bio taj princip po kom njihov Život funkcioniše, treba da učine sve da ga prožive što zadovoljniji, jer je nezadrživo neponovljiv – a to je već više nego dovoljno i obećavajuće.

za P.U.L.S.E   Jovana Babić

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Filozofija, Jovana Babić, Psihologija, Sociologija, Život