Prevršila Dara meru – Da li je jasno da smo, kada gledamo film, podložni manipulaciji? Ako je „navođenje“ bolje urađeno, shvatamo li da vidimo više nego nego što nam oči pokazuju? Razumemo li da film namerno ide do krajnjih linija ljudskih odnosa (najdublja mržanja, najveća ljubav)?

Hugo Minsterberger, jedan od prvih teoretičara filma, smatra da je to „umetnost duha“ i da je samo snimanje analogno našem procesu opažanja, a montaža analogna našem pamćenju. I najvažnije je da gledalac doživi priču, onako kako ga reditelj navodi.

Još 1926. Pudovnik je primetio da ćemo, ako na filmu gledamo osmeh ili plakanje, imati asocijacije na naše doživljene slične emocije i da se možemo poistovetiti sa pričom. Bez emotivnih reakcija, prosto ne učestvujemo u prikazanom. I valjda nam je jasno da i kada gledamo istu stvar, nekome će sve to biti prebrzo, nekome presporo, pa još ako nas reditelj zatpa „podacima“, neki od nas neće moći da prate filmski ritam.

Poason je dobrim filmom nazvao onaj koji predstavlja „sliku života“, čak veću od samog života u kojem žive zločini i junačka dela, i u kome se gube najveća razočarenja i rađaju najluđe nade. Mi smo u stvari neka vrsta voajera, bez motoričkih radnji, a povišenim stepenom angažovanja vizuelenih i auditivnih funkicja, a to Kristijan Maz povezuje sa tim kako Frojd govori o mehanizmu sna.

Ako to sad prenesemo na trenutne polemike, voleo bih da skrenem pažnju na scene velike fizičke i psihičke agresije, koje nas stavljaju u ambivalentan položaj, jer se istovremeno identifikujemo i sa napadačem i napadnutim. Ako nas takav film uvuče u priču, doživećemo je emotivno i otvoreno kao deca od pet godina, ali kad se završi (čim izađemo iz bioskopa), naglo ćemo da odrastemo. U tome je još jedna magija filma.

Lakan kaže da se ego određuje identifikovanjem sa slikom drugog i preko drugog, i usled neprestanog identifikovanja, ego je od samog nastanka osuđen na obmanu. Film stvara snažnu iluziju stvarnog sveta, preko ličnog „uživljavanja“ u likove. Mi se osećamo kao junaci koji rizikuju, volimo kao u bajci ili trpimo patnju, jaki smo i lepi ili smo ružni prljavi i zli.

Jedan od glavnih problema aktelnih polemika oko Dare je naša želja za konačnim razrešenjem, jer smo se kao gledaoci (izraženo i kod čitalaca) „vezali“ za priču.

Žorž Bataj napominje da to film (ili knjiga) mogu jer smo ubeđeni da nam se otkrivaju mnogostruke životne istine. Čak nema veze da li smatramo film briljantnim ili osrednjim (intelektualno, ideološki, umetnički) mi u oba slučaja imamo koherentnu celinu, jer smo u potrazi za vlastitom istinom, odnosno višestrukom istinom života.

Naša identifikacija je povezana sa „slikom sebi sličnom“. Srbi, Hrvati, Bosanci, nacionalno nejasni, i imamo određene simpatije jer smo se „prepoznali“.

Na kraju da kažem nešto i o samoj “Dari” iz naslova. Dara nije osoba. To je reč turskog porekla i označava ambalažu. Može biti i bure. U našem slučaju, svakako je prevršila meru. Postala je više od filma. Ponovo je naše balkansko bure baruta pred eksplodiranjem.

Autor kolumne:Vojislav Radojković

Izvor: Fokus vesti

  Film, Fokus vesti, manipulacija, montaža, Sociologija, Vojislav Radojković