Primitivno i moderno, zajedničke osobine direktnog i maskiranog

Svrha ovog poređenja će biti da se ustanove zajedničke crte između onoga što čovek naziva “primitivno”, to jest onoga što je direktno i što se ne stidi sebe, i sa druge strane “modernog”, to jest onog što postavimo na postolje i zamaskiramo idealom, a u stvari ta maska civilizacije samo prikriva stanje koje se ne razlikuje puno od onog pređašnjeg.

Ovo će biti još jedna od analiza spoljašnih struktura koje neminovno utiču na našu individuu i za tu priliku – iskoristićemo Fromovu (Erich Fromm) analizu nedestruktivno – agresivnog društva, tačnije plemena Manus.

Spomenimo u startu glavne odlike ovog tipa društva:

Rat i agresivnost su normalne pojave iako ne od središnje važnosti. Postoji takmičenje i hijerarhija. Može se reći da je ovakav sistem prožet i muškom agresivnošću, individualnošću i željom da se steknu stvari i izvrše zadaci. Sistem ne prožima destruktivnost, okrutnost ili sumnjičavost… Ali nema ni blagosti, kao ni poverenja u većoj (upečatljivijoj) meri.

Glavni cilj života: postizanje individualnog uspeha kroz ekonomske aktivnosti. Još jednom, nema upečatljivog nasilja, destruktivnosti ili sadizma. Ne kao kod destruktivnog plemena Dobu koje ćemo kasnije spomenuti. Žive na moru, u selima i bave se ribolovom. Sva njihova energija usredotočena je na postizanje materijalnog uspeha, a rade tako naporno da mnogi muškarci umiru u srednjoj dobi. Oni nisu opsednuti neumornim radom samo zato jer je uspeh glavna vrednost, već i zbog sramote koja je povezana sa neuspehom(!) Zvuči poznato? Setimo se koliko je pritiska stavljeno na pojednica u modernom svetu zbog fenomena zvanog “Samostalnost”.

Kod odgoja mladih iz ovog plemena najviše se naglašava poštovanje vlasništva, strah od sramote i fizička efikasnost. U modernom svetu to bi izgledalo ovako: “Kad ćeš da imaš svoju porodicu, svoj stan, svoj posao…” I tako dalje. Fizička efikasnost se u našem jeziku lepo ocrtava u poluupitnim rečenicama tipa “Jesi muško ili nisi” ili “Jesi li ti doručkovao jutros” ukazujući na sramtoni nedostatak snage pri fizičkim aktivnostima.

Zakon o ženidbi je strog, kako From naglašava, sličan moralu srednje klase iz 19. veka. Glavni poroci su izazivanje skandala, opscenost, ne plaćanje dugova, nepomaganje rođacima i neodržavanje kuće. Zajedničke crte sa “modernim” su ovde očigledne.

Zanimljivo je da su pripreme za težak rad i razna takmičenja jedino u suprotnosti sa fazom u životu momaka pre njihove ženidbe. Tada mladi neoženjeni muškarci se udružuju u neku vrstu zajednice, žive zajedno, imaju zajedničku ljubavnicu (obično ratni zarobljenik), dele duvan i betel orahe. U ovoj fazi žive dosta veselim i raspuštenim životom na marginama društva. Možda je ovaj interval potreban da pruži muškarcima malo užitka i zadovoljstva bar dok se ne zaduže i ne počnu da rade. Pređimo u civilizaciju. Poznato je da u siromašnim ali civilizovanim zemljama modernog sveta postoje one rečenice “Smirio se.” ili jedna malo kompleksnija izjava za koju bi možda trebao čitav novi tekst obrazloženja – “Smirila ga je.” Što verovatno znači da više nije vođa navijača i da sada radi u cementari.

A sada brak. Da bi se oženio, mladić iz plemena Manus mora posuditi novac i za vreme prvih nekoliko godina braka za njega postoji samo jedan cilj – vratiti taj dug. On ne sme uživati u svojoj ženi dok još duguje jedan deo novca za nju. Kada je ta prva obaveza namirena, oni koji žele izbeći neuspeh moraju se posvetiti zgrtanju bogatstva, te sada oni pomažu u sklapanju drugih brakova; to je jedan od uslova da bi postali važni i ugledni članovi zajednice. Postoji par bizarnih činjenica u našem svetu koje bi mogli sada spomenuti. Naime poznato je već kako se bira pouzdana radnička snaga. Izabereš pojedinca koji se upravo oženio, čeka dete i plaća kredit za upravo kupljen stan… Brak je velikim delom ekonomska stvar i ono što je tužno jeste to da ljubav i seksualni interesi igraju relativno malu ulogu.

Kako From navodi:

“Nepostizanje ekonomskog uspeha, sa kojim dolazi i određena akumulacija kapitala, stavlja čoveka u kategoriju bez ikakvog društvenog ugleda.”

U civilizovanoj realnosti morali bi da pazimo kuda se kreće linija profita i da biramo polje u kom možemo najviše da zaradimo. Samim tim verovatno će patiti naša kreativna, duhovna crta. Ono “Ko sam ja?” upada u već predodređeni kalup. Nadajmo se da se pred kraj našeg vremena nećemo zapitati za koga smo sve to radili.

Treba spomenuti još i to da se rat u ovakvim društvima uglavnom smatra nepoželjnim jer poremećuje trgovinu i nije put ka uspehu.

Religiozne ideje jasno održavaju sistem, temelje se na isključivo praktičnim namenama: ugađanje duhovima sitnim formalnim darovima, utvrđivanje metoda otkrivanja razloga bolesti i nezgoda, otklanjanje tih razloga itd.

Možda ovde bi bilo skladno spomenuti jednu Jungovu izjavu iz teksta “Duševni problem modernog čoveka”:

“Dokle god čovek živi u čoporu – nema dušu i nije mu ni potrebna, izuzimajući verovanje u besmrtnu dušu.“

Centar života je vlasništvo i uspeh, glavna opsesija je rad, a najveći je strah, strah od neuspeha, a sve to dovodi do napetosti i nemira, a tu imamo našu osnovnu korensku povezanost sa konfliktom.

A sada jedno zanimljivo pitanje. Setimo se destruktivnog društva sa početka kojem još treba da ukažemo pažnju. Pleme Dobu. Njegove karakteristike: nećemo ih opomenuti zbog njihove opasnosti, zbog međusobnog nepoverenja (čak i sa bračnim partnerom), niti ćemo da okarakterišemo njihovu ozbiljnost i bežanje od sreće, čak i osmeha, kao nepotreban bunt. Uživanje je zabranjeno. Njihov život je ispunjen neprijateljstvom, sumnjom, verovanjem u zloćudnu magiju , čitava egzistencija se zasniva na krvavom takmičenju i svaka prednost se stiče porazom rivala. Takmičenje nije iskreno, već tajno i podmuklo. Ideal dobrog i uspešnog čoveka je onaj koji je uspeo prevarom skloniti drugog sa njegovog položaja. Stavimo to sve sa strane. Cilj izlaganja ovih činjenica neće biti da ukažemo na moguću transformaciju u modernom društvu iz nedestruktivno-agresivnog u destruktivno društvo, niti da naglasimo da se možda pleme Dobu krije u svima nama, mada to verovatno i nije tako daleko od istine. Pređimo na stvar.

Pleme Dobu pored svih navedenih unazađujućih društvenih motiva ima nešto što retko koje drugo društvo poseduje u tako čistoj formi. Velika sloboda u seksu. Seksualne tehnike i seksualna strast se veoma cene. Samim tim ovo je veliki deo pečata njihove kulture.

Nešto što možda nedostaje ostalim kulturama? Zašto? Šta to Dobuanci znaju što drugi ne znaju? Da li žrtvujemo strast ako se obavežemo na uspeh? Da li žrtvujemo strast ako hoćemo toplinu, sigurnost, harmoniju, razumevanje…? Da li sme iko da se zapita da li je moderan čovek zaista rešio sve zagonetke strasti ili ih je samo ostavio negde sa strane da uvenu dok se on bavi onime šta drugi smatraju da je bitno za njega?

Za kraj osvrnimo se i na jedan zaključak iz “Primitivnih svetova” od Meri Daglas.

“(1)Verovanja u automatsko kažnjavanje, sudbinu, osvetničke duhove, veštice – kao točkići mašinerije za rešavanje gorućih problema – postepeno se kristališu u ustanove.”

Ne možemo reći da nismo deo onog sveta koji veruje u sudbinu, u to da će da kosmos vrati pravdu koja je uskraćena (“sve se vraća sve se plaća”).

“(2)Unapred definisani primitivni pogled na svet, kao takav, retko postaje predmet konteplacije i spekulacije. On se razvio kao posledica drugih društvenih ustanova: utoliko je nastao posrednim putem, i utoliko primitivnu kulturu moramo smatrati nesvesnom same sebe, nesvesnom sopstvenih uslova.”

Primitvina plemena se nikada nisu trudila da zamaskiraju svoje društvene prioritete i svoje običaje iako nisu preterano svesni uticaja istih. Sa druge strane moderan čovek, tu ne – svesnost dodatno maskira time što začini svoju kulturu visokim duhovnim idealima i velikim žrtvama zarad sopstvenog produhovljenja a još uvek iscrtava i ostavlja iza sebe iste forme kao i njegov kulturološki prethodnik koga je on tako bespravno oslovio epitetom “Primitivan”.

Kultura je napredovala samo na papiru. Čovek je u sukobu sa prelaskom iz jednog sveta u drugi.

za P.UL.S.E:  Juror 8

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

  Feljtoni, Juror 8, Priroda konflikta