Produženi život Sandokana
Prošlo je već više od mesec dana kako se završilo prikazivanje televizijskog filma u nastavcima ‘Sandokan’/Italija/, a uzbudjenje širokog televizijskog gledališta nikako da se stiša. Ilustrovani listovi se utrkuju u objavljivanju fotografija glumačkog para Kabir Bedi-Karol Andre, na radio-talasima se gotovo neprestano vrti muzika iz uvodne špice ovog filma, a poslovni maheri zaduženi za mlaćenje para iz ‘novokomponovane narodne muzike’ uspeli su da podmetnu narodnu i jednu domaću obradu muzičke teme ‘Sandokana’.
Izloge najelitnijih beogradskih knjižara zastiru veliki posteri s bradatim likom Kabira Bedija, koji pozivaju na kupovinu munjevito objavljenih dela italijanskog avanturističkog pisca Emilija Salgarija /1863-1911/, a šta tek da kažemo o školskim sveskama i dečjim majicama na kojima se šepuri Sandokanov muževno-bradati osmeh!
Mnogim pratiocima naših kulturnih prilika ovaj niz podataka izmamiće podsmešljiv osmeh, odsečnu tvrdnju o skandalozno niskoj razini umetničkog ukusa, izraz prigušenog zgražavanja. Ništa lagodnije nego presuditi nečemu pre nego što se shvatilo šta je po sredi.
O toj opasnosti jednom je govorio italijanski estetičar Djilo Dorfles: ‘Čitavo ono obimno umetničko područje koje jedna vrlo izražajna nemačka reč definise kao ‘kič’ i koja je estetska hrana velike većine, ignorišu upravo poznavaoci koji se, jaki po svojoj ekskluzivnoj kompetentnosti u materiji, ne dostoje niti jednog pogleda na petparački roman, diletantski pejzaž, pomodnu pesmu, strip’.
‘Fenomen Sandokana’ se ne da objasniti ni ogromnom hipnotičkom snagom koju, kako mnogi misle, gotovo automatski daruje televizijski medij mamutskim televizijskim serijama. Kad bi sve bilo tako, kako bi se onda moglo objasniti da američka detektivska serija ‘Ulice San Franciska’, koja se u odnosu na ‘Sandokan’/nedelja, podne/ još prikazuje u daleko povoljnije vreme/petak veče, prvi program/, nije izazvala nikakvo primetnije zanimanje ili uzbudjenje ogromnog gledališta? Stvari postaju utoliko zagonetnije kad se zna da naša publika ima tradicionalnu slabost prema detektivskim serijama sa američkog tržišta, da u ‘San Francisku’ igra provereni glumac Karl Malden, kome se usko umetničkom smislu, Kabir Bedi nije ni do kolena.
Pažljivije poredjenje ovih dveju serija pomoći će nam da uočimo izvesne specifično televizijske prednosti koje su smišljeno postigli tvorci ‘Sandokana’. Tu je najpre formula serijskog filma u nastavcima, za razliku od serije u kojoj svaka epizoda stoji sama za sebe sa svojim zapletom i raspletom. Ne samo u našim okvirima, primećeno je okretanje sklonosti televizijske publike ka prvom tipu filma. Obično se pri tom kao sižejna podloga koristi neko klasično delo, kakvo je ovog puta ‘ Malezijski tigar’ pisca avanturističkih romana Emilija Salgarija. ‘Ulice San Franciska’, medjutim, ne uspevaju da izbegnu nategnutost i stereotipnost kriminalističkog zapleta, gde se nakon desetak minuta sve do kraja lako da predvideti.
U ‘Sandokanu’ postoji dramaturška uprošćenost radnje koja podseća na ikonografsku uprošćenost stripa. Sledeći ovu tipsku usmerenost, tvorci ‘Sandokana’ svesno računaju na izvesnu naivnost zbivanja, u kojoj se pogodno uklapa romantični borac za slobodu i pravdu, ‘malezijski tigar’. U ‘Ulicama San Franciska’ formula serije sledi prototip televizijskog detektivskog trilera. Ali to je oblast u koju je poslednjih godina naglo hrupio film nizom sjajno izvedenih ‘spektakla’, kao na primer u ‘Francuskoj vezi jedan, dva’, ‘Kumu jedan, dva’, ‘Tri dana kondora’, ‘Maratonac’…Okolnosti za televizijski ‘detektivac’ postaju sve teže i beznadnije, pogotovu kad se ovakav, kao što se dogodilo u slučaju ‘Ulica San Franciska’, liši šarma: glavnih junaka /Karl Malden i Majkl Daglas su daleko od uobičajenih standarda Meklauda, Kodžaka, Kenona, Kolomba/, seksa ilepih šena/čak i u umetničkom filmu odricanja od toga uglavnom vodi komercijalnom samoubistvu/ i nasilja /koje je često nametnuto jemstvo poslovnog uspeha, ali i neophodan sastojak koji jasno nameće žestina savremenog života/.
Oslanjajući se na šarm tumača Sandokana Kabira Bedija, egzotičnu lepotu ‘cveta od Labuana’ Karol Andre i vešto pripremljene prizore bitaka i dvoboja, tvorci ‘Sandokana’ su uključili sve što jedan televizijski strip zahteva. Tu je i grafički izvanredno izvedena špica serije, kao i muzička tema koja je mesecima bila na vrhu ‘top-liste’ u Italiji, pre nego što se to dogodilo i u nas.
Okupljajući širok izbor neophodnih sastojaka, ‘Sandokan’ je tačno pogodio ‘srednji televizijski ukus’ našeg gledališta. Naši nacionalni Sandokani, potencijalni naravno, čekaju da budu svrgnuti u blato opšte televizijske popularnosti. Da li se toga baš svi pribojavamo?
Milan Vlajčić / april, 1977./
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
Produženi život Sandokana napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →