Progres ili nazadovanje civilizacije: hoće li nam biti bolje ili gore?

Šta mislite, hoćemo li u budućnosti živeti bolje ili gore? Prilikom gotovo svakog ispitivanja većina kaže da će nam biti gore. Međutim, to nije vezano za Srbiju ili Balkan, niti za ovdašnje političke i ekonomske prilike. Ispitivanja javnog mnjenja i u bogatijim državama Zapadne Evrope i u Sjedinjenim Američkim Državama isto pokazuju da prevlađuje pesimistično viđenje da će nam biti  sve gore. Mnoge stvari doprinose takvom univerzalnom pesimističnom pogledu na svet, ali u njegovoj srži se nalazi logička greška „zlatnog doba“, poznata svima iz svakodnevnog života kao izraz „dobra stara vremena“.

Sama ideja je jednostavna – nekada nam je bilo bolje. Imamo osećaj kao da je vreme kada smo bili mladi bilo bolje ili čak da su dobra vremena prošla mnogo pre našeg rođenja. Vrlo vešto koristimo Okamovu metlu da gurnemo činjenice koje nam ne odgovaraju pod tepih kako bi naša interpretacija vrlo komplikovane situacije bila jednostavna. U našem slučaju, kada analiziramo da li je nekada bilo bolje nego sada zaboravimo sve loše stvari koje su se dešavale i naglasimo one dobre. Dodatan problem je u tome što je proces podsvestan budući da je ljudima urođena sklonost ka potvrđivanju.

Odakle bismo mogli da počnemo sa razbijanjem iluzije o „dobrim starim vremenima“? Možda od Jugoslavije jer mnogi SFRJ pamte samo po dobrim stvarima, a u današnjem svetu vide isključivo loše stvari. Recimo, Srbija ima veliki problem sa time što ljudi napuštaju zemlju kako bi posao i sreću tražili drugde. Međutim, šta je sa popisom stanovništva SFRJ iz 1971. godine koji je pokazao da je samo na privremenom radu u inostranstvu bilo preko 671.000 radnika? Ako je bilo idealno vreme, zašto je toliki broj ljudi sreću tražio drugde? Hoćemo li zanemariti Goli otok ili postojanje i rad tajne policije? Kritikujemo današnje autokrate i iznosimo političku slobodu kao ideal kome treba težiti, ali to zanemarujemo kada nostalgično gledamo na prošlost.

Možda ćemo idealizovati neki drugi period, recimo srednji vek, što je česta pojava. Mnogima se sviđa ideja da žive u srednjem veku, želeli bismo da budu vitezovi i princeze jer misle da su to bila jednostavnija vremena. Naravno, ako pogledamo racionalno, postoji razlog zašto su ljudi u proseku živeli oko 30 godina; mnogi su umirali još kao deca od zaraza, a majke su često umirale na porođaju. Da i ne pominjemo što ljudi koji danas žive u gradovima i maštaju o srednjem veku ne bi izdržali težak život koji su zemljoradnici tada imali.

Hipotetički, kada bismo imali mogućnost da se rodimo u srednjem veku, veća je verovatnoća da bismo završili kao neko ko obrađuje zemlju nego kao plemić. To je očekivano – bilo je mnogo više zemljoradnika nego vladara i samim tim je veća verovatnoća da bismo imali vrlo težak život obrađujući zemlju nego ugodan u dvorcu. Čak i da imamo mogućnost da biramo u kojoj porodici ćemo se roditi, da li neko iskreno želi da bude princeza ili vitez? Koliko god to zvučalo lepo, malo koja žena bi htela da se vrati u period kada ne bi imala nikakva prava i bila primorana da se uda i udovoljava mužu koga nije izabrala niti poznavala. Teško da bi bilo koji muškarac želeo da bude vitez i ide u vojne pohode, koliko god to primamljivo zvučalo – srednjevekovna ratišta su bila užasni prizori. Dok danas ljudi pucaju iz pušaka, tadašnje borbe su se odvijale prsa u prsa što iziskuje mnogo više truda i veštine; protivnici su se klali, ništa se nije čulo od vrisaka i urlikanja, bojno polje je bilo prekriveno telima koja bi ljudi gazili (čak i ukoliko su ljudi na zemlji živi, drugi vojnici bi ih gazili da bi mogli da se bore), krv je bila svuda, a čak i ukoliko ratnik preživi to i ne razvije posttraumatski stresni poremećaj, najmanja rana koju je dobio se može inficirati i ubiti ga. Romantizovana slika viteza je daleko lepša od realnosti.

Nema vremena koja su bila savršena. Uzmimo kao primer da smo imali sreće i rodili se u nekom skorijem istorijskom periodu u bogatoj porodici. Možemo uzeti čak i da smo rođeni u 19. veku u jednoj od poznatijih imućnih porodica kao što su Karnegi, Rokfeler ili Rotšild. Da li biste želeli da budete Rotšild u 19. veku?

Mnogi će bez oklevanja prihvatiti, ali uporedimo životni standard danas i tada. Čak i kao najbogatiji čovek na svetu ne bi imali televizor, kompjuter, mobilni telefon, internet, serije, filmove, video igre, avion, klima uređaj, frižider, ili mnogo bitnije, savremenu medicinu. Ne biste imali pristup današnjim lekovima i mogli biste umreti od bolesti ili povrede koja danas ne bi bila fatalna. Nejtan Mejer Rotšild, koji i jeste bio najbogatiji čovek na svetu tada, je umro 1836. godine od običnog inficiranog apscesa. Bogati ili siromašni, kroz istoriju bolest poput velikih boginja nije diskriminisala – samo u poslednjih 100 godina pre nego što je iskorenjena ova bolest je odnela oko 500 miliona života, kao i živote nekoliko vladara kroz istoriju, ali danas niko ne oboljeva od velikih boginja jer je ova pošast dokumentovana još u drugom milenijumu pre nove ere zvanično iskorenjena 1980. godine zahaljujući vakcinaciji.

Posedovati bogatstvo Nejtana Rotšilda bi verovatno smanjilo nivo stresa u životu i donelo prestiž, ali ako govorimo o dužini života, iskustvima i njegovom celokupnom kvalitetu, prosečna osoba danas ima mnogo bolji život nego najbogatija osoba na svetu pre 200 godina. Zamislimo tek da se menjamo sa najbogatijom osobom 16. veka, Jakobom Fugerom. Koliko bi nam tek onda opao životni standard iako je i dalje najbogatija osoba na svetu u pitanju. Uostalom, zamislite da možete da se vratite u prošlost i porazgovarate sa nekim od rimskih careva. On vlada najvećim carstvom tog doba, a ipak bi se bez ikakve sumnje za tren oka menjao sa Vama jer bi mu zvučalo kao da dolazite iz mesta gde žive bogovi – mesta gde ljudi umiru zato što imaju previše hrane a ne premalo, mračne noći ne postoje zato što su ljudi ovladali strujom, ratovi su retki, možete odleteti na drugi kraj sveta za svega par sati, svi imaju pristup obrazovanju, u proseku ljudi žive preko 70 godina, mnoge bolesti koje su ubile njegove poznanike nisu smrtonosne… Mi danas živimo u utopiji kakvu su ljudi zamišljali kroz celu istoriju, a toga nismo ni svesni. Eto koliko uzimamo prosperitet 21. veka zdravo za gotovo.

Lepo je razmišljati o „dobrim starim vremenima“ dok imamo pogodnosti današnjeg vremena. Paradoksalno je, ali nam objektivno nikada nije bilo bolje dok nam subjektivno nikada nije bilo gore. Baš zato što su ljudi nesrećni su i pesimistični kada razmišljaju o budućnosti. Svet je odavno izgubio nadu u progres prisutnu tokom Prosvetiteljstva 18. veka, ali da li to znači da njega nema? Ne samo da naše društvo napreduje, već se može reći da napreduje brže nego ikad i to ne samo što se tiče tehnologije. Progres možemo videti u svim sferama, sve što je potrebno je da pogledamo statistiku.

Dobar pregled statističkih podataka nudi Stiven Pinker koji je u svojoj knjizi Prosvećeni svet izneo neosporive dokaze da danas živimo bolje nego ikada ranije; ne mi u Srbiji, ne ni ljudi na Zapadu, nego svi! Pinker je analizirao sve aspekte koji utiču na to da imamo bolji i srećniji život kroz više vekova. Analizirao je kako tehološki progres, tako i društveno–politički, statistički potkrepljujući stvari kojih smo svi svesni, ali ih uzimamo zdravo za gotovo, poput toga da se medicina razvija neverovatnom brzinom i zato živimo duže i zdravije, da više ljudi nego ikada ima priliku da ide u školu i stekne obrazovanje, da naši poslovi nisu toliko fizički naporni kao u ranijim vekovima zbog tehnološkog napretka, da žene imaju mnogo bolji položaj u društvu nego ranije…

Međutim, pokazao je i mnoge stvari koje nam nisu toliko očigledne, poput toga da svet postaje mirniji i bezbedniji (kroz celu istoriju je bilo očekivano da države konstantno vode ratove, a mir je bio samo privremeno stanje između ratova tokom kog se za njih pripremalo, što danas nije slučaj u većem delu sveta), demokratičniji (zaboravljamo da i pored uspona autokratije, demokratsko uređenje je prisutno u većini država dok je bilo praktično nezamislivo pre svega 300 godina), pa čak i liberalniji (činjenica je da svet postaje sve liberalniji, uključujući i najkonzervativnije delove poput Bliskog istoka – tako žene smeju da voze u Saudiskoj Arabiji od 2018. godine što nije bio slučaj početkom ovog veka; istina je da su ovakvi pomaci frustrirajuće spori ponekad, ali je činjenica da se dešavaju jer su i najliberalniji ljudi 19. veka bili daleko konzervativniji od današnjih konzervativaca).

Pinker je pokazao i da ovakav napredak nije slučaj „samo za neke ljude“ i „samo za neke države“ već univerzalni trend. Kroz veći deo istorije je postojala velika verovatnoća da većina stanovništva umre od gladi; sve što je bilo potrebno da se to obistini jednom prosečnom seoskom domaćinstvu je suša koja im uništi žetvu. Danas je to u razvijenom svetu praktično nezamislivo, a glad se iskorenjuje i u mestima gde postoji, poput delova Afrike i Azije. Užasno je što i dalje postoje slučajevi da ljudi umiru od gladi, ali su mnogo ređi nego pre par decenija i vekova, a sudeći po trendovima razvoja biće sve ređi u budućnosti dok konačno ne iskorenimo i glad. Dakle, iako naš svet nije savršen, on je daleko bolji nego što je bio i to za sve.

Činjenica je da današnji svet ne želi da prihvati ideju o progresu, ali on je neupitan. Hteli to da priznamo ili ne, mi danas živimo bolje nego bilo koja generacija pre nas, a samim tim je sasvim logično očekivati da će naredna generacija živeti još bolje jer govorimo o viševekovnom napretku koji je praktično nemoguće poništiti u tako kratkom roku. Istina je da imamo probleme na kojima radimo, ali to ne znači da svet treba klonuti duhom. No, koji je razlog za to što mislimo da će nam biti sve gore uprkos jasnim dokazima da se svet poboljšava iz generacije u generaciju? Sasvim je jednostavno – to je društvo u kom živimo.

Internet, jedna od tih tekovina koje uzimamo zdravo za gotovo, nas je povezao. Kao rezultat te povezanosti delimo informacije daleko brže nego ikada, a svaki dan smo bombardovani informacijama kako je u svetu loše. Čim pogledamo bilo koje vesti, vidimo samo crne hronike i po neku vremensku prognozu: desila se prirodna katastrofa, neko je ubijen, saobraćajna nesreća je odnela više života, sutra mestimično oblačno, izvršen teroristički napad… Kada bi neko sudio o tome u kakvom se stanju naše društvo nalazi samo na osnovu vesti, bez ikakve sumnje bi rekao da smo pred smakom sveta što je daleko od istine. Ali, nažalost, to i jeste način na koji većina sudi o vremenu u kom živi.

Jasno je zašto mediji tako funkcionišu – zamislite scenario gde se pojavljuje „udarna vest, danas nije bilo terorističkog napada“. Ili, još bolje, „udarna vest – manje ljudi zaraženih malarijom nego prošle godine“. Mediji plasiraju ono što ljudi žele da čuju, vide i pročitaju kako bi privukli pažnju. Nikada vest o nečemu dobrom neće privući toliko pažnje kao vest o nečemu lošem i zato susrećemo ove druge mnogo češće. Samim tim što se prenose gotovo isključivo loše stvari svi vremenom prihvatimo da je takav i svet u kom živimo; jedno mračno mesto za koje nema nade, a zbog tih kratkoročnih loših vesti zaboravimo na viševekovni napredak koji je teško uočiti – da bi ga videli moramo proučiti istoriju, dok je za stvaranje pesimističnog pogleda na svet i budućnost dovoljno samo živeti u današnjem vremenu.

Kao pojedinci želimo da čujemo stvari koje su u skladu sa onim što mislimo i zbog toga kao društvo želimo da čujemo kako nam je loše, a ne kako živimo bolje nego bilo koja generacija pre nas. Ne želimo da se osvrnemo na univerzalni napredak koji bi nam dao nadu da živimo u svetu koji je sve bolji, već želimo da izolovano posmatramo najgore stvari današnjice i prognoziramo kako će nam biti sve gore. Ne želimo da prihvatimo nešto što je statistički očigledno, već da ostanemo pesimistični bez ikakvog razloga. To je ono što najviše poražava, ta činjenica da želimo da postanemo sve depresivniji dok živimo sve bolje iz decenije u deceniju, i iz generacije u generaciju. Ne može se reći da ne želimo, jer sve što je potrebno da razbijemo pesimistični svetonazor našeg društva je da na sekund ostavimo po strani naše kratke živote i pogledamo širu sliku; nešto što u našem individualističkom društvu zvuči kao svetogrđe jer mi sebe i svoje živote doživljavamo kao jedinu bitnu stvar. No, taj osvrt bi nam vratio nadu. Ukoliko zaista pogledamo unazad, ukoliko pogledamo istoriju civilizacijskih tekovina, jasno ćemo videti da čovečanstvo napreduje. Progres je tu, doveo nas je dovde, i i dalje se dešava. Napredak je neosporiva činjenica, poput gravitacije ili evolucije, hteli mi to da priznamo ili ne. Zato, čak i ako verujemo u suprotno, neupitno je da će generacije koje dolaze živeti još ugodnije nego mi, pa čak i ukoliko im prenesemo naš nepotrebni pesimizam.

Za P.U.L.S.E Miloš Todorović

  Društvo, Miloš Todorović, progres, tehnologija