Protestantizam ili modernizacija sveta

Predavanje bivšeg direktora beogradske kancelarije Fondacije Hajnrih Bel, održano 13. juna u Gete institutu u Beogradu, kao jedan od događaja kojima Gete institut obeležava 500. godišnjicu protestantske reformacije.

Iz perspektive hrišćanskog pravoslavlja, reformacija je unutrašnje pitanje zapada: sukob između protestanata i katolika. Onome ko tako misli nedostaje osećaj pripadanja zapadnom svetu. Protestantizam je upravo poziv na učešće u „pozapadnjivanju“ sveta. Pod time se podrazumeva modernizacija sveta započeta reformacijom u 16. veku, zajedno sa kapitalizmom u nastanku. Taj „duh kapitalizma“ do danas menja svet – nabolje i nagore.

Srbija se kreće prema zapadu i teži članstvu u Evropskoj uniji. Zato bi bilo zanimljivo na ovu okruglu godišnjicu reformacije osvrnuti se na kulturnu revoluciju koju je ona izazvala i pozabaviti se protestantskim shvatanjem vrednosti obrazovanja, nauke, rada i profesije kao izraza ljubavi prema bližnjem. Tu spada i rizik od radikalne individualizacije, koja protestanta u velikoj meri ostavlja prepuštenoga samome sebi pred svojom savešću i svojim bogom. Šta protestantizam znači danas u zemljama reformacije kao što je Nemačka? Koja je uloga protestantskih pokreta u borbi protiv korupcije u Latinskoj Americi? Koji je značaj protestantizma u Srbiji?

Pravoslavna crkva kaže DA reformaciji, ali NE protestantizmu. Protest Martina Lutera iz 1517. godine, koji se poput šumskog požara raširio najpre po zemljama nemačkog govornog područja, a kasnije i po čitavoj Evropi, bio je izraz protivljenja pojavnim oblicima rimskog papstva, koje je doživljavao kao degeneraciju. Cilj Martina Lutera bilo je ponovno uspostavljanje istinske vere u crkvi. On se pozvao na zahtev formulisan na Saboru u Konstanci od 1414. do 1418. za kontinuirano ponovno uspostavljanje crkve: ecclesia semper reformanda est.

Iz perspektive pravoslavne crkve, Luter je ovim nastavio ono od čega se u hrišćanstvu odustalo razdvajanjem rimskog katolicizma i grčko-istočnog pravog katolicizma 1054: sa reformacijom u smislu ponovnog jedinstva hrišćana u znaku prave vere. Pravoslavna crkva smatra da je više udaljena od protestantizma nego od rimskog katolicizma. Pritom se misli na subjektivizam i individualizam protestantskih hrišćana.

Luterovo pozivanje na tri „sola“ – sola scriptura, sola fide, sola gratia / samo knjiga, samo vera, samo milost – po kojima su samo spisi, a ne crkveno učenje, pravi putokaz ka hrišćanskom životu i po kojima se spasenje duše postiže verom kao poverenjem u božju milost i tom milošću umesto bogobojažljivih dela i vršenja crkvenih rituala – zamenilo je nepogrešivost pape nepogrešivošću pojedinca i time se udaljilo od prahrišćanske istine ekumenskih sabora iz prvog milenijuma nove ere još više nego rimski katolicizam.

Kao reformator, Luter je zaista želeo da se vrati ujedinjenom prvobitnom hrišćanstvu, ali doprineo je daljem razbijanju hrišćanskog sveta (Corpus Christianum), srednjovekovnog jedinstva crkvene i svetovne vlasti. On označava kraj „Stare Evrope“. Od tada se teži njenom ponovnom jedinstvu. U 16. veku ona se ujedinjavala protiv osmanske pretnje (1529. turska vojska je stigla do Beča), a kasnije je ideja evropskog ujedinjenja bila protivteža samouništenju Evrope u verskim i nacionalističkim ratovima, kao i način suprotstavljanja spoljnim pretnjama od neliberalnih poredaka širom sveta.

Svojom polemikom protiv autoritarnosti pape, svojim povezivanjem sa vladajućim plemstvom i distanciranjem od radikalnijih i, kako bismo danas rekli, komunitarističkih karakteristika protestantizma (poput reformista oko Cvinglija u Cirihu), Luter je doprineo pluralizaciji hrišćanske vere, što je u značajnoj meri doprinelo kreiranju modernog zapadnog sveta – kroz strašne sukobe poput verskih ratova u 17. veku i preko veličanstvenih kulturnih dostignuća poput prosvetiteljstva i idealizma. Od mnogih faktora koji su doprineli modernizaciji sveta želeo bih da bliže razmotrim njih nekoliko koji mi deluju posebno zanimljivo:

Protestantizam za posledicu ima jačanje individualnosti – u smislu otkrića subjektivnog.

On je doprineo jačanju svetovnog i otvorio put novom shvatanju rada, profesije i obrazovanja – kao poziva na preoblikovanje sveta.

On je uslovio pojavu labilne protestantske ličnosti – što je rizik koji sobom nosi evangelistički hrišćanski čovek.

Kulturna pluralizacija izaziva i sukobe – postavlja se pitanje da li oni razgrađuju društva ili se prelivaju u nove vrste društvene integracije. U 16. i 17. veku ovi sukobi su doveli do žestokih verskih ratova i pospešili nastanak evropskih država. Posledično su u Evropi razvijene strategije pravne kontrole takvih sukoba, koje bi trebalo da nas danas, u doba ponovo rastućih kulturnih i čak eksplicitno verskih sukoba, motivišu na pronalaženje novih strategija njihove kontrole.

Protestantizam je i pokret protiv korupcije – zadatak da se realizuje dostojanstvo svojstveno profesionalnom životu i institucijama. Ovaj pokret je i danas jak u Africi i Latinskoj Americi. Takav protestantizam potreban je i Srbiji čiji se novoizabrani predsednik veoma rado i licemerno poziva na protestantsku radnu i profesionalnu etiku. Ukoliko ne odustane od autoritarnih vođa i ne prihvati demokratske institucije koje počivaju na slobodi, Srbija neće moći da se pridruži zapadu i Evropskoj uniji.

Jačanje pojedinca – protestantizam je nastao iz protesta univerzitetskog teologa Martina Lutera protiv crkvene institucije koju je doživljavao kao svemoćnu. On je svoj protest formulisao imajući u vidu božju reč, onako kako ju je on razumeo samostalno proučavajući Sveto pismo. Jevanđelje je jedini obavezujući autoritet za protestantskog vernika. To je protestantsku pobožnost dovelo u sukob sa institucijom crkve koja počiva na tradiciji. Središte verske orijentacije pomereno je sa institucije spasenja na pobožnog pojedinca, vernika.

Srednjovekovna crkva je u značajnoj meri vladala dušama vernika tako što je sve što ima veze sa religijom (veru, iskupljenje, spasenje, prokletstvo, večni život) definisala pre svega ili čak isključivo preko odnosa prema instituciji crkve. Institucija crkve polagala je pravo i na unutrašnji život čoveka i želela da raspolaže dušom vernika. Nasuprot tome, reformatorski pokreti verniku daju prednost u odnosu na instituciju. Umesto institucionalnog usmeravanja spolja dolazi do usmeravanja iznutra, koje sledi samo božju reč.

Protestantski vernik oslobođen je starateljstva institucije crkve i doveden je, uz posredovanje samog Isusa, u direktan odnos prema bogu. Za različite protestantske pravce u 16. i 17. veku stoga su karakteristični drugi, novi oblici autoriteta. Na mesto institucionalnog autoriteta stupaju jezici unutrašnjeg života: unutrašnja izvesnost, verska samopotvrda, poverenje u samoispoljavanje duha, ekskluzivno vezivanje za nedostupnu božju reč, koja obitava van okrilja crkve.

Za istoriju protestantizma od suštinskog značaja je takozvani Protestatio iz 1529, u kome stoji:

„Kada se radi o časti Božijoj i o stvarima blaženstva duša, svako mora lično da stane pred Boga i podnese izveštaj“.

To ne znači da je crkva za protestante suvišna ili da oni mogu bez nje. Ona samo dobija drugačiju, praktičnu funkciju u religiji. To postaje mesto na kome se proglašava jevanđelje i u kome se obavljaju Svete tajne. Vernicima su potrebne te usluge crkve. Ali vršenje tih usluga je jedini osnov za postojanje crkve. Po reformatorskom učenju do spasenja duše se ne dolazi kupovinom indulgencija, ni prilozima za siromašne, kao ni drugim ritualima u crkvi.

U protestantizmu jača tendencija verskog individualizma. To je jasno prepoznatljivo na osnovu klasičnog teksta o reformaciji, takozvane Confessio Augustana, Augsburške konfesije, kojom su protestanti legitimisali svoj protest protiv vlasti cara i papstva kod augsburške skupštine 1530. godine. U ovom tekstu izričito se odbija privilegovan položaj crkvenog u odnosu na druga društvena uređenja. Zadatak crkve je služenje Svetih tajni. Nasuprot tome, obredi i socijalna funkcija crkve imaju mnogo manji značaj.

U članu 7 Konfesije stoji:

„Dovoljno je za jedinstvo hrišćanskih crkvi što se, u skladu sa zdravim razumom, propoveda Jevanđelje i služe Svete tajne po reči Božjoj. Za jedinstvo hrišćanske crkve nije neophodno da ljudi svuda primenjuju iste ceremonije“.

Za ustrojstvo crkve to znači da je ona okrenuta ispunjenju svog zadatka. Više nije neophodno teološko obrazloženje tog poretka. Kada se izuzmu Svete tajne, crkveni rituali gube značaj posredovanja spasenja. Za protestantizam je stoga karakterističan jezik u kome se ogleda verska koncentrisanost na pojedinca i njegov individualni odnos sa bogom. To je najlakše da izraziti pojmom „vera“.

Često se naglašava da nije crkva uzrok vere već sam Duh koji nas obuzima rečju. To je više spiritualno, nematerijalno razumevanje vere. U veri se ne radi o razumevanju nekako date supstance koja se može naučiti ili o čulnom kontaktu sa nečim svetim. Vera u mnogo većoj meri odražava najviši subjektivitet ili individualnost. Stoga se uvek radi o principijelnom pojedinačnom pobožnom, u smislu da je ono u šta verujem identično sa mojom ličnošću. Da bi došla do spoznaje svoje vere, osoba se udubljuje u sebe.

Protestantizam je doveo i do jezičke revolucije, jer su bile potrebne nove reči kojima bi se opisala unutrašnja duševna stanja. Razvija se čitava logika pronicanja u savest i unutrašnjost čoveka. Rani protestantizam je jačanjem individualnosti izazvao kulturnu revoluciju koju danas interpretiramo kao modernizaciju, iako je reformator Luter pre svega imao cilj povratka na srednjovekovnu pobožnost. Taj zamajac individualizacije, na koji se kasnije nadovezao Maks Veber u sociologiji protestantske radne etike, potiče iz religiozne kulture subjektiviteta, koja je posledica novog određenja odnosa između pojedinca, crkve i boga.

***

To nas dovodi do jačanja svetovnog i poziva da kreiramo ovaj svet. Protestantizam i katolicizam razlikuje suprotstavljeno tumačenje sveta. Katolička pobožnost tradicionalno je počivala na razlikovanju svetog i svetovnog. Katolička crkva ima posebna mesta i prostor za sveto i služenje veri. Osim toga, ona počiva na magijskim predstavama: veri u snagu dejstva svetih predmeta poput relikvija, statua Bogorodice i slika svetaca čija svetost se na vernike prenosi čulnim kontaktom. Za tako specifičan katolički pogled na svet karakterističan je i zahtev da crkva bude centralna normativna institucija zajednice i to samo zato što samo crkva poseduje odgovarajuća znanja o prvobitnom poretku stvaranja i prirodnom poretku života.

To znanje dostupno je u principu svim ljudima preko razuma, ali ono se pomračuje gresima. Što je čovek grešniji, to je značajnija uloga crkve koja leži u poznavanju i očuvanju stvarnog poretka u svetu. Stoga su se tradicionalne katoličke koncepcije uvek oslanjale na crkvu kao normativnu instituciju koja poseduje kompetencije usmeravanja u svim oblastima kulture. Ali protestantska pobožnost smatra da odlučujuće mesto hrišćanskog života nije institucionalno mesto nekog sveca, već svet i svakodnevni život uopšte.

Antitezi svetog i svetovnog protestantska vera suprotstavlja to što svetovno upravo u svojoj svetovnosti sadrži dostojanstvo svojstveno religiji. Protestantska pobožnost ne poznaje posebne verske sfere u kojima bi čovek bio bliži bogu nego u drugim, naizgled sekularnim oblastima. U osnovi toga je predstava da se bogosluženje ne ograničava na posebne verske aktivnosti, na dela ili svete radnje, već se vrši u svačijem posebnom svetovnom zanimanju.

Upravo je ta misao o profesiji ono što je činilo kulturnu snagu protestantizma. Možemo je predstaviti ovako: svaka radnja u službi bližnjeg, čak i najmanja radnja, ima religiozno dostojanstvo i predstavlja bogosluženje poput molitve ili neku posebno svetu radnju. Za život pobožnog to znači da pobeđuje upravo nespektakularno svakodnevno, ono svetovno sa religioznim karakterom obaveze. Svet se s jedne strane oslobađa klerikalizma i monopola crkvenog tumačenja. S druge strane, sam svet postaje mesto prožeto verom.

U kulturnoj praksi to je imalo značajnu posledicu: religijska energija usmerava se na preoblikovanje sveta. U Evropi i Severnoj Americi razvija se nešto poput aktivističkog, aristokratskog protestantizma okrenutog ka rezultatima, za koji je karakteristična strast prema menjanju sveta, kao i prema osvajanju novih zemalja.

Sa etosom okrenutosti ka rezultatima povezana je i religiozno motivisana racionalizacija oblikovanja života. Tu se uključio Maks Veber sa svojim tezama o svetovnoj askezi. Po Veberu, tu se radi o radikalizaciji asketskih praksi, koje su tradicionalno izvodili samo ljudi koji su živeli u manastiru. Protestantski etički diskursi u 17. i 18. veku nagrađivali su racionalno samodisciplinovanje, koje je u poređenju sa baroknim katolicizmom u ime slobode savesti moglo biti i veoma represivno, ako se čitavom društvu nameću vlastiti asketski ideali i moral.

Savremeni protestantski fundamentalizam (uporedi evangeliste u SAD i u Latinskoj Americi), koji je uz pomoć političkih institucija svoje ideale želeo da učini opštevažećim, imao je svoje preteče još u ranom protestantizmu. Tu se manje radilo o spoljnom disciplinovanju od strane crkvenih ili političkih vlasti, već više o održivoj religioznoj spremnosti na samodisciplinovanje. Protestanti veruju da unutrašnja obaveza ima više efekta od spoljne prisile. Etičke obaveze su sledeće: pobediti samog sebe, odupreti se mnogobrojnim čulnim iskušenjima, ne birati lakši put, obavezati se, izdržati Kantovu suprotnost između obaveze i sklonosti, slediti obavezne zahteve savesti, preuzeti na sebe i izolaciju koja je posledica odluka po savesti.

Sa tendencijom ka samodisciplinovanju povezuje se dosledan racionalan život. Protestant ne živi bez plana već razumno raspolaže svojim vremenom, a prema preostaloj iracionalnosti života ponaša se distancirano i kontrolisanije. Kao tip on je mnogo više sklon potiskivanju poriva od katoličkog vernika. On ukida odvajanje posla od zabave tako što i slobodno vreme smatra oporavkom, šansom za rekreaciju. Sa protestantizmom se razvija racionalni koncept ekonomske reprodukcije. To je usko povezano sa ranim oblicima moderne državnosti, koje su u to vreme bile u nastanku.

Već sam pomenuo kako je odustajanje od dobrih dela i indulgencija dovelo do većeg vrednovanja svakodnevnog rada u profesiji. To je imalo i svoju drugu stranu: nametanje spremnosti na rad u svetu u kome plemstvo smatra da je iznad svega toga. U mnogim gradovima koji su se priključili protestantskom pokretu veoma brzo se raspao sistem brige za siromašne. Kako davanje priloga za siromašne i prosjake više nije služilo sopstvenom spasenju, ubrzo je sasvim nestalo.

Siromašni su postali problem gradskih uprava, koje su često u potpunosti zabranjivale prosjačenje i podsticale siromašne da rade. U to vreme nastali su prvi oblici socijalne politike, koja je proistekla iz etosa unutrašnjeg svetovnog potvrđivanja kroz rad. Taj podsticaj da se radi i da se sprovodi samodisciplina dopunjen je modernim oblicima državne kontrole tela, duša i obrazovanja, što su sve bili zadaci koje je do reformacije obavljala pre svega crkva.

Prestanak trgovine indulgencijama, povratak fondacijama i poklanjanju doveli su na protestantskim teritorijama do krize u snabdevanju duhovnika i do propasti crkvenih usluga u oblasti zdravstva, obrazovanja i nadzora crkvenih zajednica. Sada su te obaveze preuzele teritorijalne države. One su slale komisije da nadziru sveštena lica u zajednici i radile na razvoju državnog zdravstva i obrazovanja. Pred sveštenike su posebno postavljani visoki zahtevi u oblasti obrazovanja: oni više nisu bili zaduženi samo za pružanje Svetih tajni u svojim zajednicama, već je trebalo da propovedaju osnove Biblije u duhu reformacije. To je bilo u najvišem državnom interesu, jer su vladari na svojim teritorijama svoju vlastitu veroispovest smatrali obaveznom po principu cuius regio, eius religio.

Tako su nastale konfesionalne teritorijalne države. Uskoro je postalo jasno da je za zanimanje sveštenika neophodno akademsko obrazovanje i da je to obaveza i crkve i države. U periodu ranog protestantizma došlo je do formiranja akademskih strukovnih organizacija, koje su na osnovu svog „slobodnog“ akademskog obrazovanja, ali sa državnim ispitom i pod državnim nadzorom kao pravnici kontrolisali postupanje ljudi, kao medicinari kontrolisali tela, a kao teolozi duše ljudi.

***

Centralna poruka protestantizma jeste da sveštenstvo pripada svim vernicima uz istovremenu relativizacija svih prava na vladavinu duhovnog staleža, koji se uključuje u državni sistem vladavine. Za reformaciju se vezuje religijska legitimacija slobodne nauke koja je oslobođena starateljstva crkve i sobom nosi principijelno novu definiciju obrazovanja. Ukoliko se želi ovladati svetom, ukoliko se traži aktivno oblikovanje sveta, potrebno je imati znanje o svetu. U tom smislu je visoko vrednovanje obrazovanja i određenih naučnih koncepata temelj protestantizma. Pre svega u akademskim krugovima, protestantska pobožnost često je imala obrise obrazovne pobožnosti, kakva se mogla sresti posebno u ranom 19. veku.

U protestantizmu crkveni autoritet više ne funkcioniše kao normativni autoritet, a svetovi nauke i obrazovanja su prostori institucionalizovane kritike. Reformacija uvek predstavlja i raskid sa tradicijom, kritičko preispitivanje crkvenog učenja kroz povratak na prvobitne normativne tekstove, kao i pravo pojedinca na subjektivnu izvesnost istine. U oblasti nauke i obrazovanja to za posledicu ima razumevanje nauke koje se orijentiše prema kritici, inovaciji, racionalizaciji i individualnom traženju istine. Za uvid koji je stekao pojedinac više nije odgovoran pred autoritetom crkve, već pred autoritetom date naučne discipline.

Kant je u svom delu „Kritika čistog uma“ (1781) opisao razvoj objektivizacije i otvorenosti za empiriju kao napredak od cenzure ka disciplini. Racionalnost i naučni ideali postaju snage samodisciplinovanja i racionalizacije života. Upravo su za nemačku kulturnu istoriju karakteristične mnogobrojne isprepletenosti protestantskog duha i kulture obrazovanih elita. U okviru protestantske zajednice širio se stav da se hrišćanska vera može prenositi na sledeću generaciju samo ako je crkva kao institucija prisutna u obrazovnim institucijama i ako učestvuje u obrazovanju koje ima za cilj da dopre do slobodne ličnosti.

Veronauka po konfesijama sa svojim veroučiteljima, koji su disciplinarno obrazovani i koje kontroliše država, danas postoji u većini nemačkih škola. Ona se odvija u uslovima kulturne pluralizacije i verske slobode u konfesionalno neutralnoj državi utemeljenoj na ustavu; postoji katolička i evangelistička veronauka, kao i islamska verska nastava.

Pored svih pozitivnih posledica reformacije, treba pomenuti i njene problematične strane. Budući da je protestantski vernik mnogo više od tipičnog katolika prepušten samom sebi, on je i više ugrožen i labilan. On nema instituciju koja ga obezbeđuje i pruža mu normativno obavezujuće okvire za život kao autoritet koji se ne dovodi u pitanje. Protestantima nedostaju ritualna sakramentalna rasterećenja. Oni svoje unutrašnje konflikte moraju da rešavaju sami, a i za svoje odluke snose ličnu odgovornost. To znači da su protestanti po pravilu nervozniji i moralno rastrzaniji od katolika.

U Nemačkoj 21. veka koristi se mnogo tableta za spavanje i značajna je stopa samoubistava. Protestantska ličnost je kontradiktorna i rastrzana. To je, s jedne strane, mentalitet koji nije lako smestiti u okrilje crkve. S druge strane, protestantska ličnost politički je više ugrožena. Protestanti su u mnogo većoj meri nego katolici sledili nove integrativne ideologije modernog života, poput nacionalizma, jer su nakon uklanjanja crkve kao državne institucije bili u potrazi za novim političkim institucijama koje bi preuzele tu ulogu. Pritom treba praviti razliku između jasno autoritarnog i paternalističkog luteranstva (u Nemačkoj ili u Švedskoj) i reformacije koja je naklonjenija demokratiji (u Švajcarskoj i u anglo-američkom svetu).

Neposredni rezultati reformacije bili su podela crkve i konfesionalna država zasnovana na homogenoj veroispovesti, koja je u Tridesetogodišnjem ratu (1618-1648) pokušala da uništi svoje protivnike do tada nepoznatom, verski obojenom spremnošću na nasilje. Konfesionalna država je dugo nakon Vestfalskog mira (1648) glavno obeležje političkog poretka Evrope. Iako zajednički i suprotstavljeni život zavađenih konfesija i crkava predstavlja značajno jezgro istorijskog iskustva, ti sukobi istovremeno su podsticali institucionalizaciju dugoročno održivih pokušaja rešenja i načina da se sukobi regulišu. Evropa je nakon reformacije bila upućena na to da ogradi nasilje nastalo u verskom neprijateljstvu, da pravno obezbedi novonastali pluralitet veroispovesti kao i da politički oblikuje početak sekularizacije.

Iz konfesionalne konkurencije 16. veka potekli su odlučujući impulsi za razvoj evropskog prava, za formiranje prava u miru i u ratu, kao i za krivično pravo koje je imalo za cilj kontrolisanje nasilja. Rezultat reformacije stoga je i obuhvatanje verskih pitanja u sekularnom poretku kao pravnih odnosa za koje je garant država. Iz toga je nastala sloboda veroispovesti kao pozitivna sloboda (danas naročito izražena u SAD), kao i negativna sloboda da se upražnjava svoja vera ili ateizam u konfesionalno opredeljenoj državi.

Istovremeno je postalo jasno da je verska i kulturna raznolikost u slobodarskoj Evropi prihvatljiva za svakog pojedinca. Put do tih epohalnih dostignuća bio je dug i nasilan. Ali ovo istorijsko iskustvo trebalo bi da nam bude posebno zanimljivo danas, jer se Evropa, naše razumevanje modernosti i ideja zapadnog sveta dovode u pitanje upotrebom verskog nasilja, suprotstavljenim istinama i kulturnom pluralizacijom.

***

Na kraju bacimo pogled na protestantizam van Evrope i postavimo pitanje od kakvog je on značaja u Srbiji: protestantizam kao zadatak i pokret. Od ukupno 400 miliona protestanata koliko ih je danas na svetu, bez anglikanaca, sve više njih živi u Južnoj Africi i Latinskoj Americi. Ono što se dešava u Ugandi (više od 50 odsto stanovnika su protestanti) ili u Brazilu (35 odsto stanovnika su protestanti) može biti objašnjeno teorijama modernizacije i racionalizacije Maksa Vebera.

Novi protestantski evangelisti u Brazilu zastupaju drugačiju ekonomiju i moralne običaje. Oni najstrože osuđuju javni nemoral i bore se energično protiv korupcije u upravi i obrazovanju, jer su klijentelizam, korupcija i autoritarno preziranje logike institucija u suprotnosti sa racionalnim, objektivnim životom i ne mogu se uklopiti u protestantske sklonosti ka profesionalnoj disciplini, logici institucija i vrednovanju individualnih dostignuća. Evangelistički pokreti u Latinskoj Americi su pokreti protiv establišmenta i njegovih klijentelističkih krugova. Oni su uglavnom konzervativni, između ostalog i zato što imaju ogromnu podršku od evangelista iz SAD. Oni zahtevaju poštovanje propisa i pravila u institucijama i zalažu se za konkurenciju i napredovanje na socijalnoj lestvici.

Za razliku od katoličke crkve u Latinskoj Americi, oni nisu protiv kapitalizma. Izuzetno su uspešni u borbi protiv korupcije. Takav pokret želim danas Srbiji, čiji predsednik sprečava borbu protiv korupcije, prevazilaženje političkog uticaja na pravosuđe i sprečava nadležne naučne institucije da razotkriju lažno predstavljanje naučnih rezultata i kazne ga oduzimanjem diploma i doktorskih titula u skladu sa svojim disciplinskim pravilima i postupcima. Ništa nije manje uskladivo sa modernom protestantskom idejom vodiljom od javnog uspeha predsednika države ili ministara i gradonačelnika, koji, uživajući zaštitu lidera svoje stranke i svog prijatelja Aleksandra Vučića, izbegavaju istragu povodom slučajeva korupcije koji im se stavljaju na teret.

U slučaju akademske korupcije radi se o akademskoj slobodi, o pravu da se na univerzitetu postavljaju nepopularna pitanja i da se na njih odgovori u skladu sa pravilima sopstvene discipline i da se na taj način radi za dobrobit celokupnog društva. Država koja nije u stanju da odbrani akademsku slobodu od populizma većine i od moćnika izgubiće demokratiju (moćnici rado ismevaju univerzitetske profesore kao ljude koji stanuju u kuli od slonovače). Država u kojoj se državne funkcije i funkcije u državnim preduzećima dele po kriterijumu bliskosti sa šefom stranke i države umesto po kriterijumima kvalifikovanosti uskraćuje mladim ljudima šanse i obeshrabruje celokupni obrazovni sistem uključujući i univerzitete u pružanju dobrog obrazovanja i kvalifikacija.

Kako čujemo, u okviru provere oblasti visokog obrazovanja u Evropi koja je planirana za 2018. godinu, a čiji je Srbija član, posebno će se obratiti pažnja na korupciju u ustanovama visokog obrazovanja u postsocijalističkim zemljama. Može se, dakle, očekivati otpor iz Evropske unije, baš kao i iz srpskog društva, protiv akademske korupcije. Sve veći broj ljudi danas oseća obavezu da digne glas protiv ovakvog korumpiranja mladih ljudi. Nadajmo se da će se iz toga izroditi protestantski pokret modernizacije. Za prevazilaženje kapitalizma u okviru ekumenskog bratstva sa katolicima i pravoslavcima biće vremena i kasnije.

Andreas Polterman 

Fondacija Hajnrih Bel, 17.06.2017.

Prevela Sanja Katarić

Peščanik.net, 27.07.2017.

  Društvo, Protestantizam, Religija