Put do fašizma popločan je konformizmom

Pojam „konformizam“ stvara konfuziju u svakodnevnom govoru. Često se za ljude koji vole da uživaju u komforu (engleski: comfort – ugodnost, udobnost) kaže da su konformisti. Iako su reči slične, značenje nije nimalo blisko. Reč konformista došla nam je iz latinskog jezika (conformis – sličan, jednoobrazan), i nikako se ne može povezati s komforom. A razlika je u samo jednom slovu.

U sociologiji pojam „konformizam“ označava prilagođavanje pojedinca društvu ili pojedinim društvenim grupama. U osnovi, to značenje nije ni pozitivno ni negativno. Samo se konstatuje stanje i opisuje kako se pojedinac prilagođava nečemu. Nas zanima prošireno značenje tog pojma. Konformizam koji nas zanima govori o nekritičkom prilagođavanju društvu ili grupi. Tu se mogu odvojiti dve grane: prva, u kojoj osoba stvarno menja stavove i mišljenje u skladu s pravilima grupe, i druga, o kojoj ovde govorimo, a u kojoj osoba ostaje pri svom mišljenju, dok zvanično ili javno podržava stavove grupe. To može uraditi iz straha ili interesa. Nas zanima kada to radi iz interesa.

Dakle, naš opis konformizma bio bi sledeći: zvanično prilagođavanje stavovima grupe iz nekog interesa, dok se u sebi zadržava autentično, individualno, staro mišljenje. To bi i nekako moglo proći. Družite se s nekim banditima kako bi vam omogućili da nešto radite. Vi prihvatate njihove stavove, zarađujete, a kod kuće mislite o njima kao bednicima i banditima. Možda to i nije neki problem, osim što je takva pozicija licemerna. Pravi problem nastaje nešto kasnije. S vremenom, stavovi prihvaćeni iz interesa postaju deo osobe koja je bila ubeđena da se to neće dogoditi. U glavi našeg neimenovanog primera nastaje konfuzija iz koje se teško izlazi. Ta konfuzija vodi u dalje „kompromise“, licemerje raste, a sve može završiti u fašizmu.

Upravo je to poenta današnje preporuke. Čuveni roman „Konformista“ Alberta Moravije, slavnog italijanskog pisca, protivnika Katoličke crkve i fašizma (zabranjivao ga je i Vatikan, i italijanski fašisti).

Moravija nam pripoveda o životu Marčela Kleričija. Junak romana je još kao dečak osećao da je drugačiji od drugih. Nefunkcionalna porodica, neobični događaj s čudnim čovekom, odnos s drugim dečacima… sve ga je to mučilo. Umesto da ostane na margini i tamo izgradi identitet, Marčelo je rešio da postane „normalan“. Odlučio je da postane konformista, da prihvata tuđa mišljenja i da poštuje društvene norme, iako zna da sve to nije nešto što bi inače radio i o čemu bi mislio. Ta distanca između onoga što radi i što misli dovodi ga do toga da prestaje da razmišlja o tome šta je dobro, a šta zlo. Konformizam ga tako dovodi do fašizma.

Moravija neverovatno precizno vodi čitaoca kroz roman i uz to sjajno nijansira njegov odnos prema glavnom junaku. Toliko smo blizu Marčelu da osećamo da ga poznajemo i razumemo, ali onda nas Moravija udaljava od njega, budeći nas iz dremeži u kojoj smo se identifikovali s protagonistom. Marčelovo ponašanje više ne možemo opravdati, iako bi bilo sasvim normalno da smišljamo opravdanja za nekog tako bliskog. To veslanje uz talase, gde smo čas dole čas gore, čini roman briljantnim. Čitalac se ne može opustiti i predati tekstu, jer stalno mora balansirati između razumevanja i osude Marčelovih postupaka.

To nas tera da razmišljamo i o sebi i sopstvenim postupcima. Kao da nas Moravija pita jesmo li prešli granicu, jesmo li i sami postali konformisti. Jedan kritičar opisao je roman ovako: „Moravija nam živopisno pokazuje đavola koji se skriva u našoj psihi.“ Da, da, u našoj, ne u Marčelovoj. Taj lik tu je samo da nam se Moravija ne bi morao obraćati u drugom licu jednine.