Advokat, bajker i avanturista. Izgleda da je ova kombinacija skoro pa nemoguća, bar u glavama nas koji nismo ni jedno od tri ponuđena izbora. Najverovatnije nam predrasude smetaju da zamislimo osobu koja u košulji i odelu sedi u advokatskoj kancelariji na spratu, dok je u podrumu čeka zver velike kubikaže. I dok rešava sudbine ljudi u glavi, kuje vrlo rizičan plan koji će je dovesti do lepote. Ispostavilo se da u jednoj glavi ovaj spoj nije kontradiktoran, već jedna velika celina koju samo treba sagledati bez predrasuda, jer veliku avanturu može doneti sledeći klijent koji uđe u kancelariju, a avanturu može doneti i sledeće paljenje motora. I jedno i drugo može, a i ne mora. Takođe, ispostavilo se da samo veliki rizik dovodi do velike lepote.
Pošto o advokatskim avanturama ne sme da govori, iz jasnih razloga, sa Velimirom Batom Bjelanovićem razgovaramo o drugom tipu avanture. Bjelanović je novosadski advokat, pasionirani bajker i vatreni avanturista, čovek koji voli prirodu, divi se kamilama i vrlo dobro razume da nema lepote bez muke.
– Najlepše predele sam video tamo gde se teško stiže. Možda se najlepša priroda koju sam video svojim očima nalazi u Tadžikistanu. Reč je o planinskom vencu Pamir. Izgleda da što je neka lokacija manje pristupačna, to je lepša. Tamo je sve surovo, priroda je lepa i strašna. Ta oblast je takođe poznata po terorističkim napadima, relativno često se mogu pročitati vesti o poginulima u tim napadima. Na sreću, sve je bilo mirno kada smo mi prolazili. To je ruta za šverc avganistanskog heroina. Krijumčari su, kako što znamo, agresivni i beskrupulozni. Od svega je najgori put. Upravo tu smo motorima prešli drugi prevoj na svetu koji se može dostići motornim vozilom. Prvi je u Kini. Ovaj se nalazi na 4.655 metara nadmorske visine. To je velik izazov i za čoveka i za mašinu – govori naš sagovornik.
Želja za putovanjem
Bjelanović je jednog dana počeo da razmišlja o Marku Polu i šta je sve taj veliki putnik i avanturista video na Putu svile. Druga opsesija je još starija i ona ga je vukla u Mongoliju, u veliku i strašnu pustinju Gobi. Putovanje je bilo uspešno jer je vozio motor po najvećoj pustinjskoj oblasti u Aziji. Ipak, ponekad je sam put važniji od zadatog cilja, a put je planirao do detalja, iako se ispostavilo da nije sve moglo da se predvidi. Ali, da je sve stalo na papir to i ne bi bila prava avantura, zar ne?
Na put nije krenuo sam, pridružila su mu se dvojica bajkera, ali ga je završio kao usamljeni jahač. Usamljen je bio dok je vozio samotnim Sibirom. Za 44 dana prešao je 21.400 kilometara. Do Mongolije su stigla sva trojica, a išli su preko Ukrajine, Kazahstana, Uzbekistana i Rusije sve do Mongolije. Bjelanović se vratio severnijom rutom, preko Sibira, Belorusije, Poljske, Slovačke i Mađarske.
Naš sagovornik je, to se brzo shvati, odlučan čovek, ne odustaje nakon prve, druge pa ni treće prepreke, a takođe je i temeljan i uporan, toliko da je nekoliko meseci svakodnevno učio ruski jezik. Znanje tog jezika mnogo mu je pomoglo jer drugačije ne bi mogao da komunicira s lokalnim stanovništvom. A praktično ceo put vodi kroz rusku jezičku zonu, ne računajući tri države kroz koje je prošao pri povratku.
– Išao sam na ubrzani kurs ruskog jezika, samo zbog ovog puta. Svaki dan sam učio dva do tri sata. Znao sam da će mi trebati jezik jer svuda govore ruski. Već posle pet-šest dana puta sam pričao s njima na ruskom o svemu i svačemu, kako, ne znam, ali sam pričao. Da nisam naučio jezik, komunikacija ne bi bila moguća jer ne znaju strane jezike, ništa osim ruskog i lokalnih jezika.
Između neba i zemlje
Upravo mu je znanje ruskog pomoglo da razume ljude koji žive u centralnoj Aziji, kao i da razbije još neku predrasudu i ogoli uvrežene stavove i mišljenja koji se prenose kao cigle iz ruke u ruku, bez preispitivanja. Predrasuda je da su centralnoazijske države s većinskim muslimanskim stanovništvom mesto koje treba izbegavati, posebno zabačena, planinska mesta, dok je uvreženi da će vas u Sibiru dočekati široke ruske duše.
– Što se ide u zabačenija sela centralne Azije to su ljudi otvoreniji i ljubazniji, jesu siromašni, ali su neverovatno gostoljubivi. Oni su, takođe, direktni i neposredni, nama je to šokantno, ali njima je normalno. Odmah pitaju koliko si platio motor, da li si musliman. Kada prvi put čujemo mi se zaprepastimo, ali to nije provokacija, već sasvim normalno pitanje. Kada kažeš da nisi musliman oni nastave da razgovaraju. Ne provociraju, već ih jednostavno zanima. Posle tog šoka zbog, za nas, preterane neposrednosti, usledila su možda još šokantnija pitanja: hteli su da znaju da li smo gladni i bez obzira na odgovor su hteli da nam nešto kupe za jelo ili da nešto spreme. Nije važno koliko su siromašni, uvek su hteli nešto da nam ponude. Ne možeš ih odbiti. Tako je čovek u sred ničega, na mestu koje je bliže nebu nego moru, otrčao do improvizovane radnje gde je svakom od nas trojice kupio po veknu hleba. Hteo je nešto da nam pokloni. Nismo mogli da ga odbijemo – priča Bjelanović.
Pored toga niko od ljudi koji žive u planinskim selima nije mogao da razume šta, kog vraga, ti ljudi rade tu. Šta traže gore, nebu pod oblake. Drugo pitanje odnosilo se na samo putovanje. Šta ih goni da se toliko udalje od kuće.
– Pitali su nas zašto uopšte putujemo kad nam ništa ne treba. Na put se ide samo kad ti nešto treba: lek, doktor, hrana, voda… Mi im objašnjavamo, ali i dalje ne razumeju. Pričaju nam da retko napuštaju selo. Samo kad moraju, a pet meseci godišnje i ne mogu da se pomeraju jer je put zatrpan snegom. Putevi na tim visinama, preko 3.000 metara, nisu baš i neki putevi. S jedne strane je uglavnom provalija i reka na dnu, a s druge odsečeno brdo. Odroni su česti i strašni. Velike su temperaturne razlike: noću se uhvati led na motore, a tokom dana bude toplo. Od tih razlika sve puca pa otud i odroni. Vožnja po tim putevima je pravi izazov i veliki rizik. Mislim da sam tu osetio pravi strah, ništa drugo me nije tako plašilo kao nestabilni planinski putevi.
Ljudi s kojima je razgovarao, koji su mu kupovali hranu, kuvali egzotične čajeve i pozivali u kuću i stavljali pred putnike sve što ima od hrane, koliko da to bilo malo, promenili su sliku o centralnoj Aziji. Lepota predela išla je pod ruku s gostoprimstvom ljudi koji su u toj prirodi živeli.
– Često se setim i tih predela i tih dobrih ljudi. Kada mi je teško oni mi mogu izmamiti osmeh. Neki detalj, neko jezero, planinski venac. Zbog svega toga vredi putovati.
Putem svile do Mongolije
Bjelanović je, očigledno, pored svega što smo naveli na početku i zaljubljenik u prirodu, a posebno je fasciniran kamilama. U knjizi „Putem svile do Mongolije“ u kojoj detaljno opisuje ceo put stalno pominje kamile, a te životinje su i na mnogim fotografijama. Njegove drugare je čak i nervirala ta opsednutost jer su stalno morali da ga čekaju pošto je stajao kako bi slikao još jednu grupu kamila.
– Ah, kamile. I mojoj ćerki se dopada moja fascinacija kamilama, samo se kolegama nije dopalo, kao stalno stajem i oni me grde, zaustavljam ih, ali je za mene kamila simbol izdržljivosti. Kamila može da opstane u pustinji, bez vode, jako dugo. Samo ona može tu da opstane. To me fascinira i svaki put kad ih vidim moram da im, na neki, način, pokažem poštovanje – priča Bjelanović.
Sibirijada
Vožnja kroz Sibir donela je nove zaključke i nove izazove jer su dvojica saputnika nastavila svako po svom planu. Ostao je sam. Morao je da pređe hiljade kilometara i prevaziđe niz kriza.
– Irkutsk je bio prva velika prepreka. Prijatelj je javio da je na putu velika poplava, u nekom gradu kroz koji moram da prođem. Krenem ujutru, treba da pređem 1.000 kilometara, ne može manje jer nema gde da se spava. Nije bezbedno da se zavlačim u sela pa moram stići do grada, a gradovi nisu baš blizu, bar po našim kriterijumima. Naše evropsko iskustvo kaže da nema smisla prelaziti toliki put ako hoćeš nešto da vidiš, jer su gradovi zgusnuti. U Sibiru je suprotno, ako hoćeš nešto da vidiš moraš preći toliku razdaljinu. Ono što vidiš na stotom ili petstotom kilometru je prilično slično, nije isto, ali je slično. Informisao sam se gde može da se spava, jede i sipa gorivo. U šatoru se ne može spavati. Kažu mi: ubiće te ili čovek ili medved. Tamo su sve pumpe obezbeđene šipkama i blindiranim staklom. Prvo platiš pa onda sipaš gorivo. Nema poverenja među ljudima. Prilično je strašno – objašnjava naš sagovornik.
Priča da je u Sibiru lep dan nešto fantastično – priroda, pogled, sloboda, prostranstvo, ali se to brzo promeni i onda je kao u paklu.
– Nevreme u Sibiru je stravično iskustvo, posebno na motoru. Sve je puta deset od najgoreg iskustva ovde, nemaš gde da se skloniš, kamiondžije su nemilosrdne, zato i ne sme da se vozi noću. Kada ujutru krenem uvek je kraj puta na desetine prevrnutih kamiona. Voze preduge ture i onda zaspu. Uglavnom se prevrću noću i uništavaju sve pored sobom. Pošto celo putovanje detaljno planiram, tako sam isplanirao i Sibir, ali su me poremetile poplave, zbog njih nisu radile pumpe, zato sam i ostao bez goriva. Kada sam prošao poplavljeni grad praktično sam bio sam na putu jer je kroz taj haos koji su ostavile poplave mogao da se provuče samo motor, ne i veća vozila. Tako sam se našao u škripcu: skoro sam na putu, skoro bez goriva. Praktično na ivici. Vozim ekonomično, put je dobar, znam da neću imati goriva. Čekao sam neku Ladu Nivu iz suprotnog pravca, pošto one idu na benzin, ostali idu na naftu, ali niko nije hteo da stane. Ne pada im napamet.
Dok je vozio u neizvesnost Bjelanović se sećao centralne Azije.
– Veliki je kontrast kada se dođe iz centralne Azije u Sibir. U centralnoj Aziji te drže k’o malo vode na dlanu, dok te ovde niko ne gleda. Tamo ste sigurni da vam se ništa ružno neće dogoditi, a ovde strepite bez prestanka. Čuo sam neka sarkastična tumačenja koja kažu da u Sibiru žive potomci robijaša, dakle, ljudi koji su tamo po kazni, pa je usledilo pitanje: Kako očekuješ da njihovi potomci budu ljubazni. I u tom toku misli naletim na pumpu koja nije bila ni na jednoj mapi koju sam gledao. Obradujem se, ne znam kako. Sunce me ugrejalo. Stajem tamo i čovek kaže imamo samo dizel, ja pitam da li ima benzin neko blizu, neki prijatelj. Neće on ni da priča, otišao je i zaključao se. Nema poverenja među ljudima.
Kao u nekom apokaliptičnom scenariju naš junak kreće dalje. Nakon razočarenja na pumpi ga je poslužilo vreme.
– Lep dan, meni je bilo lepo, sam vozim Sibirom, tek neko prođe pored mene, već znam da neće pomoći. Povremeno stajem, posmatram nepregledne tajge, uživam u neverovatnoj tišini, okolo je šuma, crna, ništa se ne vidi. Izvadio sam kanticu s rezervnih pet litara goriva, sipam i razmišljam šta dalje. Sedam na motor, uživam u miru, nisam uplašen, to je avantura, ali opet, razmišljam o mraku. Umesto da paničim razmišljam šta ću dalje, kako da rešim problem, znao sam da će biti takvih događaja. Sećam se upozorenja, sećam se priča o medvedima, kako su nalazili raskomadane ljude… Srećom, Sibir je blago brdovit, dugo se penješ blagom uzbrdicom pa onda isto tako silaziš. To sam koristio, nakon uspona se spuštam na leru. Već sam vozio na isparenjima, razvukao sam 150 kilometara sa pet litara goriva. I onda nailazim na noviju pumpu, u sred ničega, velika pumpa. Ali na toj pumpi gužva, odjednom ljudi, puno ljudi. Baš tu se, u tom momentu, održavao veliki reli i svi čekaju gorivo. Bilo je 300 vozila, čekao sam dugo, možda tri i po sata, ali sam rešio problem, više nisam zaglavljen u Sibiru. Tamo je bila gužva, svađa, tuča, čim neko hoće da preskoči red pa sam rešio da ćutim i čekam.
Olakšanje. Dok čeka u redu Bjelanović se seća prethodne lične krize s gorivom.
– Pre toga sam ostao bez goriva pred Turkmenistanom u Kazahstanu. Tamo ima pumpa na svakih 150 kilometara, ali si u problemu ako preskočiš jednu pumpu. To sam jednom uradio. Drugari su išli brzo i izmakli su mi. Meni nestane gorivo nekih 40 kilometara pre ulaska u grad. Stao sam i izvadio kanticu s rezervom, to je proces koji dugo traje jer treba svašta skinuti s motora da bi se došlo do cilja. Dok sam to radio nema vozila koje nije stalo, svi vozači su me pitali, da li mi treba pomoć, da li mi treba prevoz, šta se desilo, da li hoću da mi prevezu motor. Sve to se dešava dok sam izvadio kanticu i sipao rezervno gorivo. Tamo nema motora, bili smo jedini pa su svi koji su prošli pored meni i ponudili mi pomoć sreli i moje drugare u gradu, oni su tamo pili čaj i kafu i čekali me. Vozači koji su pričali sa mnom su im rekli da su me sreli, da sam dobro, da su mi ponudili pomoć, da sam rekao da imam rezervu. Bili su obaveštavani o svakom trenutku s malo zakašnjenja. Iskustvo potpuno drugačije od sibirskog. Ovde je, pričali su mi, dvadeset automobila stalo da mi kaže šta se dešava sa mnom.
Posle iskustva s nestajanjem goriva u Sibiru sve je išlo kako treba. Bjelanović je stigao u Moskvu gde je morao da popravi motor pa je potom nastavio put do Novog Sada.
Kevron i Novosibirsk
Dok priča o razlikama između južnog i severnog dela centralne Azije Bjelanović se priseća neobične priče.
– Radnja se dešava u Novosibirsku. Tamo su svi neljubazni, niko neće da pomogne, gde god da svratim, svi su užasni, osim bajkera. I tako idem ja gradom od jednog do drugog neraspoloženog lika kad rešim da nešto pojedem, uđem u neku prostoriju gde prave brzu hranu, kad tamo radi raspoložen čovek, veseo, hoće da priča, komunikativan, ljubazan, hoće da pomogne i ako ne tražiš pomoć. Ja u šoku. I kažem mu: „Ti nisi Sibirac“ i on odgovori: „Nisam“. Pitam ga: „Odakle si“. A on će: „Teško da znaš“. Rekoh: „Ajde da probam“. Kaže: „Ja sam Pamirac, ne znaš gde je to, tamo negde“, a ja pitam: „Iz kog si sela?“. On će na to, onako nasmejan: „Ma gde me to pitaš, to selo ima deset kuća. Ja ga ponovo pitam: „Pa kako se zove“, a on: „Ma, ja sam iz Kevrona“. Ja mu kažem: „Dođi da vidiš“. I pokažem mu na telefonu slike iz njegovog sela. On poče da me grli i ljubi. Slikao sam se s njegovim rođacima. Kaže da u to selo niko ne svraća, nikada, ali sam ja, eto, bio baš u njegovom selu, u najlepšem i najzabačenijem delu sveta.
Daleko i blizu
Iskustvo stečeno na nadmorskim visinama preko 4.000 metara i nepreglednim sibirskim prostranstvima menjaju osobu iz temelja i to se može videti na vrlo konkretnim primerima.
– Često vozim po Srbiji, a i planinarim. Tako se dešavao da stanemo negde gde nema naselja i neko iz grupe, skoro svaki put, prokomentariše kako smo: „U sred nedođije“. Uvek se nasmejem i pomislim, a nekad i kažem: „Ostavi motor uz drvo i kreni peške u bilo kom pravcu, za tri sata ćeš stići do nekog sela. Dovoljno mi je da se setim Sibira, ako ti stane motor mogu te samo pojesti medvedi jer 500 kilometara u krug nema ničega: ni sela, ni ljudi, ni pumpe, samo čista divljina. Ne znaju oni šta je nedođija.
U Srbiji, ali i Evropi nema nedođije za našeg sagovornika.
– Obišao sam dobar deo Evrope, ali na to gledam kao na svoje dvorište. Kada mi kažu da dođem do Austrije ili Nemačke, to mi i nije neka vožnja. Vožnja na Balkanu i nije baš neka vožnja. Nije prošlo ni mesec dana od povratka iz Mongolije, moj se kum ženio u Bijelom Polju. Ja sam seo na motor da odvezem tih 370 kilometara. Čim sam seo na motor shvatio sam da je ovo prekratka deonica, već kod Valjeva sam skrenuo u Bajinu Baštu pa na Višegrad pa u Herceg Novi pa Nikšić pa Žabljak, i na kraju Bijelo Polje. Morao sam da prođem 700 kilometara, tek je to neka vožnja.
Sledeća Bjelanovićeva velika, prava vožnja mogla bi da bude do Nepala i Indije. Već je počeo da radi na tom projektu, a na stolu je i poziv predsednika udruženja bajkera Pakistana, kao i poziv bajkera iz Delhija. Ostaje da se iskuje detaljan plan i odredi datum.
– Jedva čekam taj put. Ne znam kada ću sesti na motor i krenuti ponovo na istok, ali je sigurno da neću tek tako odustati. Ta putovanja jesu veliki izazovi i dragocena iskustva, ali su možda i najvrednija zbog sitnica, gestova koji duboko utiču na nas i uče nas šta znači biti čovek. Često se sećam događaja koji se odigrao na 4.500 metara nadmorske visine. Vozim tako motor po tim strašnim putevima, moji drugari su požurili pa sam ostao sam. I, pazi sad, naiđem na biciklistu, bilo mi ga žao, vergla sam po užasnom putu. I stanem pa ga pitam da li ima vodu i čovek izvadi flašu vode i daje meni. Neverovatno, on vozi bicikl po najvećoj nedođiji i meni koji imam motor daje vodu. Pitam ga što je sam, a on meni odgovara: „Pa i ti si sam“.
Izvor: Lava Lab
Put na Istok jednog advokata napisao/la Lava Lab dana
Pregled tekstova autora – Lava Lab →