Србија је из разних разлога била у неповољном положају код великих сила које су биле најзаинтересованије за исход рата. Турски преговарачи су посебно били огорчени на Србију – султановог вазала – који је неизазван започео два рата (1876 и 1877) против свог “суверена”. “Нечасна и издајничка” Србија је била посредан кривац за турско-руски рат, па тиме и за турски пораз. Савезничка Русија је сматрала да је Србија први рат (1876) покренула без сагласности Петрограда, а да је у други рат (1877) ушла прекасно, калкулишући, онда када је Турска већ била на коленима. Погодивши се раније за поделу утицаја на Балкану са Аустријом по линији исток-запад, Русија је настојала да за себе (тј. за Бугарску) задржи што већи источни део полуострва, у који Србија није спадала. Аустрија, традиционално неповерљива према Србији, могла је само да констатује да је Београд у периоду 1876-1878. године водио ратну политику о којој је слабо или никако обавештавао Беч. “Влада српска није никада тражила савета, рекао је аустроугарски министар спољних послова Андраши Јовану Ристућу, па би право било да јој се остави да сама и последице сноси”. Што се тиче Енглеске, она се, као и често у ранијим приликама, показала потпуно незаинтересована за српске интересе, слично Немачкој. У једном писму својој краљици британски премијер Дизраели (лорд Биконфилд) је пренео коментар канцелара Бизмарка у вези предстојећег конгреса:”Много дана биће утрошени на таквим безначајним питањима као што су лука Бар…границе Црне Горе и Србије и места за која се никада није чуло до овог рата”. Јован Ристић је тешкоће Србије са преговарачима на Берлинском конгресу овако образложио:

 

 

Остављена од Руса сама себи, Србија је била принуђена да се окрене Аустро-Угарској. “Било је најболније за г. Ристића да то учини, с обзиром да је био добро познат не само по свом русофилству, већ и по аустрофобији, делећи у том смислу осећање сваког просечног Србина” (Ч. Мијатовић). Пре него што ће кренути за Берлин, Ристић се упутио за Беч где се одмах састао са грофом Андрашијем, коме је предао лично писмо кнеза Милана. Кнез је тражио аустријску подршку за српске захтеве, истичући своју “живу жељу да очува неокрњен благонаклон став суседне Монархије” што ће бити предуслов за “заједништво интереса који настају из доброг суседства”. Ово ће бити основа за будућу проаустријску политику кнеза Милана. Андраши и Ристић су се сагласили о подршци Аустро-Угарске Србији, под одређеним условима. Андраши је подржао независност Србије, али не и посебне међународне гарантије за ту независност како је то Ристић тражио (и какве је Србија раније уживала као аутономна кнежевина). У погледу проширења граница Србије, она је морала да се одрекне захтева за ширење ка југозападу, односно ка Новом Пазару и Црној Гори. Заузврат, Андраши је обећао подршку за југ и југоисток, тј. у погледу добијања Врања, Пирота и Трна. Ово је условио склапањем билатералних споразума Србије са Хабсбуршком царевином о трговини, о изградњи и експлоатацији железнице кроз Србију и о регулацији Ђердапа. Своје разговоре са Андрашијем Ристић је овако резимирао:

 

 

Није, међутим, српским политичарима, навиклим на ослањање на Русију и на подозривост према Аустрији, чије су непријатељске задње намере осећали, било лако да преко ноћи окрену правац српске спољне политике. Српска влада из Београда је поручивала Ристићу:

 

 

Српска влада није сасвим грешила у својим дугорочнијим проценама. Аустријски конзул у Београду је говорио да би будућа “словенска политика” Аустрије подразумевала у перспективу и прикључење Србије бечкој Царевини.

 

 

Јован Ристић се тако упутио у Берлин са “помешаним осећањима” стрепње и наде. Али он је био човек који је чврсто, обема ногама стојао на земљи и који се није лако препуштао емоцијама или сумњама. Знао је да га у политици приближавања Аустрији потпуно подржава кнез Милан. У времену највеће неизвесности и тешких међународних препрека Србија је имала правог човека на правом месту. Иза Ристића су били богато искуство и, дуга државничка каријера. Рођен 1831. године у сиромашној породици, Јован Ристић је током школовања показао импресивну интелигенцију и таленат. Стога је од државе добио стипендију за студије у Немачкој и Француској. Након повратка у земљу, постао је помоћник Илије Гарашанина, да би затим, у тридесетој години (1861) био упућен за капућехају у Цариград. Тај положај се у то време рачунао као један од највиших у државној служби. Све до краја 1867. године Ристић је у Цариграду првенствено водио преговоре о “градском питању” (тј. напуштању српских тврђава од стране Турака). Његовој вештини се приписивало да је Порта најзад пристала на повлачење посада из Србије, што му је у једном писму признао и кнез Михаило. Након убиства кнеза Михаила (1868) Ристић постаје члан намесничког већа и један од најмоћнијих људи у држави. После пунолетсва кнеза Милана (1872) био је више пута председник владе, као и министар спољних послова. На том месту је дочекао српско-турске ратове, а затим и Берлински конгрес. С. Јовановић је дао физички портрет Јована Ристића, човека који није био лак за своју околину и сараднике: “Црте лица имао је крупне и тврде, израз суморан и надувен, поглед хладан и непомичан. У понашању је био студен, говорећи лагано, реч по реч, гласом без звука, налик на шапат…Он је направио себи једну дипломатску главу са зуловима и укрштеним брковима Другога царства, и са великм бакенбардима…који су му као угљен падали чак на рамена. Наувек једнако обучен, реденгот и цилиндар, он пред свет није излазио друкчије него у тој свечаној црнини.” Иако охол, частољубив, надменог држања, Ристић је знао како да се понаша у дипломатским односима и како да стекне пријатеље међу представницима великих сила. Тако је на Берлинском конгресу био у врло блиским односима са француском и са италијанском делегацијом, које су му у појединим питањима доста помогле, што је било важно иако те државе нису водиле главну реч на конгресу. Приближивши се и грофу Андрашију, Ристић је увек могао да, од шест великих сила-учесница на Конггресу, рачуна да ће бар четири или пет земаља у појединим питањима подржати Србију.

 

Конгрес је отворен 13. јуна 1878. године у балској дворани палате канцелара Бизмарка. Међутим, представници малих земаља, о чијој “кожи”, тј. о државном статусу и границама, ће се највише расправљати на конгресу, нису имали право учешћа на скупу, на ком је формално учествовало, уз Турску, само шест великих сила. Ристић је горко забележио да “при отварању Конгреса ми (тј. мале земље) нисмо позвани на дворски ручак заједно са члановима Конгреса, но доцније, за себе.” Можда се тада, могао присетити проте Матеје Ненадовића, који није добио никакав ручак током Бечког конгреса 1815, док је данима, стрпљиво исчекивао по предворјима бечких двораца неку од “екселенција”, да се врате са састанка или са бала. Ристић је збивања на конгресу углавном пратио из кулоара и у сусретима са појединим делегацијама. Он је обилазио поједине делегате великих сила, саветовао се, износио српске захтеве и највише преговарао са представницима Аустро-Угарске, Русије и Француске. Његовом захтеву да буде саслушан на пленарној седници конгреса, и поред подршке Русије, ипак није удовољено. С друге стране, Румунија и Грчка су успеле да се обрате конгресу, што је указивало на извесну “антисловенску” (тачније: антируску) пристрасност већине сила учесница, па и председника конгреса – Бизмарка. Ристић је 24. јуна упутио конгресу “мемоар” у коме је изнео основне захтеве Србије у погледу независности и нових граница, истичући: “докле год се повољно не реши Српско питање, из њега ће потицати тешке незгоде, оно ће остати кључ Источног питања…Српско питање не може никада угинути, општи интерес категорички захтева да се то питање један пут регулише.”

Зар мир света да зависи од граница Србије!

 

Канцелар Бизмарк је водио конгрес по свом “гвозденом” обичају, енергично и настојећи да што више истакне своју улогу арбитра, бавећи се у првом реду кључним питањем – договором Русије са Великом Британијом, а затим Русије са Аустроугарском. Ристић духовито сведочи: “по свему што сам о председнику конгреском чуо (тј. о Бизмарку), ја га замишљам као да на конгресу држи бич у руци”. Када је у једном моменту британска делегација, на челу са Дизраелијем запретила да ће напустити Конгрес, поручивши и специјалан воз за повратак, уколико Русија не прихвати њене захтеве око граница Турске и Бугарске, Бизмарк је одиграо кључну улогу да се избегне неуспех. Позвао је Дизраелија на приватну вечеру. “После вечере повукли смо се у другу собу, где је он (Бизмарк) запалио цигару, а и ја сам следио његов пример. Верујем да сам тиме задао последњи ударац свом нарушеном здрављу, али осетио сам да је то било апсолутно неопходно. Затим смо сат и по водили најзанимљивији, потпуно политички разговор. Убедио сам га да ултиматум (Енглеске) није лажан и пре него што сам отишао у кревет, имао сам задовољство да сазнам да се Петроград предао” (Дизраели). Русија је попуштала пред отвореним или прикривеном притиском остатка “Европе”. Али да би Србија из овог стекла неку корист за своје пограничне захтеве, требала јој је чврста подршка грофа Андрашија. Да би ово осигурао, Ристић је у Берлину 8. јула закључио са Андрашијем конвенцију којом су регулисана питања изградње железнице кроз Србију, закључење трговинског споразума, као и регулисања Ђердапа.

 

Српско питање је први пут поменуто на пленарној седници конгреса 26. јуна 1878. када су турски представници предложили по Србију неповољна начела за одређивање српско-турских граница. Међутим, поражене Турке је мало ко слушао. Два дана касније, 28. јуна после тачке о Босни и Херцеговини, која је уз узалудно опирање Турске предата Аустро-Угарској под окупацију, почела је расправа о Србији. Србији је “призната независност”, али уз услов да уведе верске слободе и равноправност свих религија (у конкретном случају то се односило на Јевреје). Питање српских граница, међутим, није расправљано, него је упућено на претходно разматрање двема посебним комисијама за војна и стратешка питања, као и за гранична питања. У расправи на комисијама, на француски, немачки и италијански предлог усвојено је да српско-турска граница буде утврђена по начелу природних граница. Најжешћа расправа се водила око Врања. Енглези су жестоко помагали Турке, како би они добили стратешки важну Грделичку клисуру (северно од Врања). Французи су стали на страну Србије, па су Енглези и Турци били надгласани. Затим је комисија водила жучну дебату око југоисточне границе Србије (са Бугарском) где су противници српских захтева били Руси, тражећи Пирот и Трн за Бугарску. Ристић је обишао све делегације и упознао их са спремношћу Србије да се у тим окрузима организују плебисцити. Руси међутим, нису прихватили плебисцит. На комисијама је, као компромис договорено да Пирот припадне Србији а Трн Бугарској. Међутим, на пленарној седници (8. јула, пет дана пред закључење конгреса) где се одлуке нису доносиле гласањем него консенсусом, Руси су поново затражили Пирот за Бугарску а Енглези Варање за Турску. Аустро-Угарска (Андраши) је остала чврсто на страни Србије. Бизмарк је, разљућен, беснео: “Зар мир света да зависи од српских граница!” Након дуге расправе око припадности Грделичке клисуре, Бизмарк је узвикнуо да више неће да чује реч Грделица, а камоли да јој потчињава “мир Европе”. Оба питања су онда враћена комисијама на коначно одлучивање – гласањем, у ком је Србија и у погледу Пирота (против Русије) и у погледу Врања (против Британије и Турске) задобила подршку већине.

 

У чланку о Берлинском конгресу, песник Лаза Костић, Ристићев секретар током Конгреса, записао је: „Тешко млађем брату кад му старији, кад му и баћушка завиди. Србија, оно што је према Бугарској добила- извојевала је на конгресу против руских пуномоћника…“

 

Нова независна кнежевина проширена је тиме за око 200 км2 односно за око једну трећину више територије него што је то предвиђао Санстефански уговор. Ристић је писао кнезу Милану одавши признање Андрашију:

 

 

 

Берлински конгрес је завршен 13. јула 1878. године. Велика Британија и Аустро-Угарска су тријумфовале. “Санстефанска Бугарска” је остала само сан на папиру који ће још дуго у будућности сањати генерације бугарских националиста. Уместо ње, формирана је северно од планине Балкан, много мања, вазална Кнежевина Бугарска, док је јужно од Балкана створена “Источна Румелија”, која је остала делимично под султановом влашћу. Македонија је остала потпуно под Турском, док је Босна и Херцеговина, иако и даље формално султанова провинција, била окупирана од стране Аустро-Угарске. Дизраели се вратио у Лондон са прогласом: “Обезбедили смо мир и сачували част!”. Русија се осећала поражена за мировним столом и поред тешко стечене победе над Турцима. Конгрес је посејао клице неповерења Русије према Немачкој, као и непријатељства према Аустро-Угарској. У својој проницљивој оцени Берлинског конгреса, Ристић је написао: “До сада је било у свету више конгреса. О сваком се зна да је заступао неко начело, а знало се и какво начело. Тако је један руководио начелом легитимности, други начелом освајања итд. Ну, какво је начело овај Берлински конгрес заступао, тешко би се знало изразити, ван ако би се рекло, да се тежило и радило, да се велики задовоље, а мали да се истисну из положаја, који би били од важности и могли да сметају великима”.

У Србији, једни су конгрес сматрали успехом за Србију, други тешким поразом за српски “национ”. Ристић је писао влади:”У круговима конгреским и у круговима друге дипломатије влада уверење да је Србија прошла боље од свију ових државица (мислио је на балканске државе). То је убеђење са којим и ја одавде полазим”. Ипак, српско питање, које је помињао Ристић у своме мемоару конгресу, није било решено. Историчар, политичар и савременик конгреса Стојан Новаковић је горко забележио: “Берлински уговор, за који смо ми толике жртве поднели, нама није био пријатељски. У њему је српском народу, који је 1876. године дигао заставу свог народног ослобођења и уједињења, изречена страшна казна; српски народ је располућен; Србија и Црна Гора одвојене су.” И Ристић и Новаковић су били донекле у праву. Берлински конгрес је за Србију очигледно имао и позитивне и негативне последице. Србија је постала независна, међународно призната држава са признатим и проширеним границама и повећаним становништвом. У том смислу, 1878. година представља историјски датум у новијој историји српског народа – слично 1804. години. С друге стране, Берлински конгрес је донео нове непознанице и опасности. Како каже историчар М. Војводић, са Берлинским конгресом постало је очигледно да су на Балкану нестали идеали међусобног јединства код тамношњих народа и да су замењени шовинизмом и међусобним трвењем. На Балкану је створена нова држава – Бугарска – са аспирацијама које су се у Македонији сукобљавале са српским. У питању граница према Бугарској, Берлински уговор је био повољнији по Србију него Санстефански уговор. С друге стране, у питању Босне и Херцеговине и Новопазарског санџака, био је неповољнији. “Ми смо спасени од Велике Бугарске, али зато смо имали Аустрију у Босни” (С. Јовановић). Аустро-Угарска се физички “уклештила” између Србије и Црне Горе и показала да постаје главна супарница Русије за доминацију над Балканом. “С формалним признањем независности, наша борба за независност није била завршена – и после борбе против Турске нас је чекала борба против Аустрије” (С. Јовановић).

 

Народна скупштина Кнежевине Србије је акламацијом примила проглас краља Милана да је Србија постала независна држава. Уз звоњење звона са свих цркава и уз пуцањ 101. топа са Калемегдана, – 10. августа 1878. године објављено је народу Србије да је добијена државна независност. Посебним указом проглашен је 2. јули (20. јуни) даном успостављања “независности и увећања Србије”, док је владар стекао епитет “Височанство” (уместо дотадашњег: “Светлости”). Карађорђев устанак је тако после више од седам деценија упорне борбе најзад добио, како би рекао Вук, свој “прави свршетак”.