Путовање Тимофеја Пнина – Владимир Набоков

Тринаести Набоковљев роман, први пут објављен 1957. године, у оригиналу је написан на енглеском језику. Пнин је најпре излазио у наставцима у листу „Њујоркер”, како би писац скупио довољно средстава за штампање своје чувене Лолите. Мистериозни професор Пнин одлучиће да се појави и у једном од наредних Набоковљевих романа – Бледа ватра.

Иако фабулу испреда кроз очи „свезнајућег приповедача”, Набоков се у овом роману поиграва са свим аспектима приповедања. Јунак романа је професор на америчком универзитету, Рус у емиграцији, који пренебрегава нараторов ауторитет и самосвесно се одлучује да промени причу. Однос приповедача и главног јунака је антагонистички из више разлога, а основни проистиче из чињенице да је професор Тимофеј Пнин у браку са женом коју је наратор некада волео. Како нам се открива идентитет и становиште особе која приповеда, тако се упадљивије мења и појам времена: прошлост, садашњост и будућност се преплићу и роман губи чврсту структуру приче – он бира сопствени правац.

Ово је роман о тешком, али достојанственом животу руског емигранта у Сједињеним Америчким Државама, али то читаоцу бива јасно тек када на крају романа открије идентитет његовог приповедача, који је до последњих страница овог дела сакривен. По том открићу, неопходно је читаву причу сагледати са нове тачке гледишта, а до тада нам се може учинити да је у питању лако, хумористичко штиво.

Кохезиона сила која скуп епизода држи на окупу је много снажнија него што се то на први пoглед може причинити читаоцу; та сила је скривена у низу лавирината, типичних за Набоковљев начин писања. У овом роману Набоков показује шта бива када се приче лати недовољно вешт, а притом и злонамеран приповедач. Прича тада нестаје (у овом случају одлази аутомобилом, заједно са главним јунаком), одлази у потрази за неким ко ће је испричати потпуније и лепше – као што је наговештено на крају романа, када читава повест као да изнова почиње, у истом тренутку као и први пут, али за публику која ће у потпуности разумети њене уметничке домете. И опис Тимофеја Пнина који нам приповедач даје на почетку романа не изгледа као да је писан са добронамерним конотацијама:

Савршено ћелав, преплануо и свеже избријан, почињао је прилично упечатљиво том тамном куполом, а настављао се наочарима од корњачевине (које су прикривале инфантилно одсуство обрва), мајмунском горњом усном, дебелим вратом и снажним торзом, али се завршавао, некако разочаравајуће, паром вретенастих ногу (тренутно прекрштених и одевених у фланел) и наизглед крхким, готово женственим стопалима.

Професор Пнин на позив потпреседнице Клуба жена, Џудит Клајд, креће у градић Кремони да одржи предавање, али пратећи застарели ред вожње седа у воз који се креће у, за њега, погрешном смеру. Превозна средства у Набоковљевим делима, нарочито возови, су посебно апострофирани као лиминално подручје транспоновања из једне у другу димензију. У Пнину се животни пут јунака метафорички представља као улазак у воз који се креће путем супротним од оног који је намењен протагонисти. Свет у ком је принуђен да постоји је свет који са муком разуме и тешко се сналази у њему.

Подаци дати на почетку романа о педесетогодишњем Тимофеју Пнину, професору руског језика који је изгнан из Русије након Октобарске револуције и после боравка у Европи се настањује у Сједињеним Америчким Државама, нам се чине познатим и иако глас аутора није поистовећен са приповедачевим гласом, неминовно је уочити сличности између Набокова и његовог јунака. . Набоков, се каткад јави у роману:

Штета што Владимир Владимирович није овде, он би нам све испричао о овим чаробним инсектима.

Пнинов паралелни свет је читаоцу тек повремено дат на увид и то у облику епифанија, које се протежу дубоко у подсвест главног јунака. Пнин доживљава нападе необичне болести, налик на срчане нападе, али и на нападе анксиозности. Даље у роману, како се епифаније појављују, чини се да Пнин егзистира више у том паралелном свету који је за њега много лепши, него у реалности. Реалност у којој је принуђен да физички постоји, за Пнина је збуњујућа, тешка за сналажење и прихватање поретка ствари. Зато у стварности Пнин изгледа као странац који је тог тренутка допутовао из далеке земље, као месечар који је нагло пробуђен из своје ноћне шетње, те се не сналази у времену и простору. Како реалан повратак у несталу димензију простора/времена није могућ, главни јунаци код Набокова, међу којима је и Пнин, принуђени су да прибегну поновној реинтерпретацији догађаја. У том учествују и наратор и читалац.

У даљем току неопходно је пронаћи дубљи слој односа између наратора и Пнина, као и разлоге за такав неповољан нараторов став према јунаку. На крају епизоде о Пниновом путу у Кремону, сусрећемо се са наглашеним истицањем наратора у први план, што нам пружа могућност да мало више сазнамо о њему, његовом односу према причи коју нам приповеда и самом односу према Пнину. Посматрање Пнина се мења онога тренутка када наратор у описивање укључи важан сегмент његовог живота о ком до тог тренутка није било речи. Тај сегмент је емотивни живот протагонисте романа; наиме, он је био ожењен. До те изнете чињенице, Пнин изгледа као самотњак који живи ван реалног света, учењак коме је највиши домен интересовања – књига, а успутна наклоност према необичној студенткињи Бети Билс третирана је као комична, више него права романса. Пнин је за Лизу више био спасилaц након бурне љубавне афере и љубав му никада није била узвраћена, те након пар година брака Лиза одлази са доктором Ериком Виндом, за ког тврди да је боље разуме. Већ након две године, поприлично покајнички повратак Лизе у Пнину буди осећања и спремност да је поведе са њим за Америку, иако је она у том тренутку у поодмаклој трудноћи. Међутим, на броду током партије шаха са незнанцем (за ког се испоставља да је др Винд лично), Пнин сазнаје да су све његове наде о срећној будућности распршене, јер је Лизи послужио као средство лакшег уласка у САД, где ће ступити у брак са Виндом. Приповедач читаоца оставља у недоумици да ли је Пнин у овој ситуацији насамарени наивко или светац коме је на првом месту срећа вољене жене, макар била и са другим човеком.

Пнинов дигнитет у читаочевој перцепцији формулисао се без икакве промене у нараторовом ставу или какве помоћи са његове стране, штавише упркос настојањима да се првобитна слика о протагонисти задржи. Читаоцу је, такође, пружен увид и у Пнинов научно-истраживачки рад који заузима огроман простор у његовом животу; наиме, он жели да напише „Малу историју“ руске културе, али је његово хаотично прикупљање грађе, пуне књижевних анегдота и руских обичаја, заправо јалово. Предајући се заносу проучавања и истраживања посве бизарних догађаја, људи и њихових односа, Пнин у ствари бежи од стварности. Једино је приликом ове потраге заштићен од свега што се око њега заправо дешава, те му озбиљно бављење науком постаје изговор за бег из реалности у којој се никако не може снаћи.

Пнина на крају пута очекује сусрет са старим руским емигрантима. При опису њиховог сусрета нестаје дотад подсмешљив тон наратора и на његово место ступа саосећање и носталгија, она носталгија коју Набоков носи целог свог живота у себи и претаче је у своје романе. У том окружењу, Пнин се осећа пријатно; престаје да буде смушени неспретњаковић и до изражаја долази његова елоквентност, углађеност у понашању и сасвим другачији сензибилитет од приказаног. Наратор истиче да и он сам припада овом кругу, штавише и пре него му се Пнин прикључио, те можда отуд нестаје подругљив тон – Пнин више није расељено лице коме је свет који га окружује непријатељски настројен и стран, већ је коначно свој на своме.

За ПУЛС Нусрета Беранац

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, roman, Vladimir Nabokov