Razgovor sa prof. dr Urošem Dojčinovićem

Razgovor sa prof. dr Urošem Dojčinovićem

U proleće 2015. imala sam izuzetnu privilegiju da lično upoznam gospodina Uroša Dojčinovića, svestranog umetnika, pedagoga i osobu posebnog senzibiliteta. Ovaj kratak intervju je podsećanje na bogat opus ovog eminentnog muzičara svetske reputacije.

Takođe i znak zahvalnosti za predano i virtouzno muziciranje.

A.N: Konfučije je rekao: “Izaberi posao koji voliš i nećeš morati da radiš ni jedan dan u svom životu”.

Njegove reči kao da su upućene Vama lično jer ste jednom prilikom izjavili:”Meni je gitara zadovoljstvo”.Da li je zadovljstvo i/ili ljubav prema muzici Vaša najjača pokretačka snaga?

Verujem da je način pristupa muzici kod mene imao presudnu ulogu. Od samog početka imao sam proširene vidike i nastojao da mom instrumentu priđem sa različitih strana; nikada se nisam zadržao samo na jednom aspektu kao što je reproduktivno izvođaštvo, već delovao i sa pozicija pedagoga, zatim autora originalne muzike – kompozitora i muzičkog pisca – muzikologa itd. Kada bi došlo do zamora iz jednog ugla tretiranja instrumenta, recimo vežbanja, ostavljao bih sviranje i prilazio mu s neke druge strane. Na taj način gitara i sve što je za nju vezano bivalo mi je istovremeno i profesija i hobi, i rad i relaksacija, i ni jednog trenutka nije dovođeno u pitanje moje zasićenje ovim instrumentom. Na drugoj strani, uvek su tu bile prisutne i ostale umetnosti koje su me dodatno ispunjavale. Verujem da je za mene, sve to skupa, i dan danas izuzetan pokretač svakolikih delovanja.

A.N: Doktorirali ste na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu na temu “Klasična gitara u jugoistočnoj Evropi”. U najkraćim crtama, po čemu se muzika za klasičnu gitaru u jugoistočnoj Evropi izdvaja u odnosu na muziku iz drugih evropskih regija?

Moj drugi zvanično odbranjeni doktorat je obuhvatio temu koju navodite, na katerdri za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, dok je prvi bio ranije odbranjen na Filološkom fakultetu i doticao se naše nacionalne gitaristike i njene literature. Obe teme su kao karike nedostajale u tom sveobuhvatnom istorijskom lancu globalne evolucije ovog instrumenta. Kada razmatramo gitaru na prostoru Evrope, do pojave mojih istraživanja i pre svega radova objavljenih u međunarodnoj specijalizovanoj, stručnoj periodici, uglavnom je figurisalo ono što se doticalo tradicionalno ustanovljenih centara i žarišta gitaristike, poput pojedinih zemalja Mediterana, centralnog dela Zapadne Evrope i sl. Međutim, dugo je ostala po strani činjenica da se upravo preko Balkana prostirao jedan krak razvoja gitare i srodnih trzalačkih žičanih instrumenata, koji su na evropsko tlo došli sa bliskog i srednjeg Istoka. Apsolutno sve istorijske i kulturne odlike koje karakterišu Balkan, očigledne su i u njegovoj muzici, pa time prisutne i u svim teoretsko-praktičnom aspektima muzičkog instrumentarijuma ovog regiona.

A.N:Poznato je da ste u Bugarskoj svirali serije koncerata još u vreme Živkova. Koliko se Vaše iskustvo sa prolećne turneje po Bugarskoj razlikuje od nastupa iz tog vremena? Da li su i dalje ulaznice za Vaše koncerte rasprodate nekoliko meseci unapred?

Tačno, moja prva solo koncertna turneja ostvarena je u Bugarskoj još 1989. godine. Tada je to išlo zvaničnim putem u okviru međunarodne saradnje između njihove koncertne agencije i našeg Jugokoncerta. Naravno, promenom političkog sistema, kasnije se kao sa mnogim drugim bivšim istočnim zemljama međunardnona kulturna saradnja mnogo lakše i direktnije odvijala.

Mogu da kažem da sam imao veliko zadovoljstvo da sa svojom gitarom u toj zemlji obiđem uglavnom sve veće gradove, da učestvujem i njihovim najvažnijim festivalima, i posebno redovno sarađujem sa gitarističkim festivalima i manifestacijama. Čak sam pomogao i učestvovao u pokretanju i osnivanju nekih a, kao što je pomenuti festival u Ćustendilu, koji nosi ime njihovog poznatog muzičara i Akademika Marina Goleminova. Njega sam lično poznavao, kao i desetine druguh značajnih pobornika mog instrumenta, da pomenem samo slavnog pionira bugarske gitaristike Dimitra Dojčinova, koji nažalost nije više sa nama. Kao i u mnogim drugim zemljama i Bugarskoj sam nastupao sa različitim ansamblima i solistima, izdvojio bih poznati sofijski gudački kvartet Dimo Dimov, zatim vrhunskog violinistu Josifa Radionova, flautistu Nikolaja Jordanova i mnoge druge. Na kraju jedan od mojih audio albuma snimljen je ne tako davno u Varni u saradnji sa vrsnim muzičarima tamošnje Filharmonije. Mislim da nema mnogo razlike po pitanju bugarske publike i njihovog prijema, bar ne kada je gitara u pitanju, taj instrument ima veliki krug svojih slušalaca. Možda treba istaći da je posle svih ovih godina i u Bugarskoj stasala sjajna generacija najmlađih gitarista i da se taj instrument danas masovno pohađa na svim nivoima organizovane nastave. Međutim, moram da kažem da je opšte interesovanje za koncerte gitare danas u granicama onog koje vlada i za druge instrumente. Nekada je zaista svaka sala u kojoj bi se održavao koncert gitare bila dupke puna, a danas kada su ovi koncerti daleko češći i gitara relativno učestalo prisutna i broj njenih slušalaca sveden je na uobičajenu meru…

A.N: Iako je Vaša publika u svakom smislu reči, svetska, da li postoje značajne razlike u načinu kako Vas doživljavaju u drugim delovima sveta? Možda paralela između publike u Bugarskoj i Srbiji i/ili Bosni, Hrvatskoj?

Iz mog dosadašnjeg iskustva utemeljenog na velikom broju različitih koncertnih nastupa širom Evrope, Južne, Srednje i Severne Amerike, Afrike i Azije mogu reći da nema velike razlike u prijemu i razumevanju onoga što publici ovih različitih kontinenata saopštavam kroz svoj instrument. Mozda je moguće govoriti o njihovom načinu manifestovanja zadovoljstva i odobravanja onoga što čuju, dakle o emotivnim reakcijama, koje su u skladu sa njihovim različitim kulturno-istorijskim, socijalnim i drugim nasleđem. Imajte u vidu da ja najčešće izvodim instrumentalnu muziku koja je najapstraktnija i najneopterećenija bilo čime što ograničava njenu razumljivost. Kada je reč o publici Balkana (a tu svakako spada prostor biviših jugoslovenskih republika kao i susedne Bugarske) teško se mogu pronaći razlike u ispoljavanju temperamenata. Vrlo smo sličnog senzibiliteta tako da su nam i reakcije na umetničke sadržaje iste.

A.N:Vaše muziciranje je nesvakidašnji doživljaj. Čime postižete da u Vašim rukama gitara jednostavno, oživi?

Ovo je lepa konstatacija, no moram da kažem da je svaki nastup pred publikom najpre i za mene poseban doživljaj. Mislim da u mnogome i publika i ja lično treba da zahvalimo samom instrumentu i njegovoj prirodi. Gitara nije slučajno oduvek bila jedan od najpopularnijih, a time i najmasovnije prisutnih instrumenata na globalnom nivou. Nju su čak i pojedinci koji je nisu svirali, niti za nju komponovali, poput Betovena, poistovećivali sa jednim malim orkestrom. To je jednostavno rečeno instrument relativno ograničene jačine tona, ali neograničenih tonskih mogućnosti. Njegova kompleksna fenomenologija zadire još u antička vremena, a danas se za gitaru može reći da je postala sastavni deo naše svakodnevice, srasla sa mentalitetom i senzibilitetom različitih generacija i praktično svih socijalnih slojeva. Za onoga ko ume i ima šta da kaže drugima, gitara postaje izuzetno izražajno sredstvo komunikacije i upravo se tu krije njena posebna snaga i magija.

A.N:Kao muzičar, ali i kao pesnik, verovatno intenzivno osećate dušu publike? KolikoVam je važna ta emotivna komunikacija?

Oduvek sam smatrao da su književnost i muzika izuzetno komplementarne umetnosti, koje praktično i dalje žive nerazdvojno. Obe su jednostavno nezamislive bez emotivne komponente, pa je logično da i njihovi tvorci deluju u istoj ravni. Po meni se u ovim oblastima sve svodi na emocije i njih svakako mora posedovati svaki umetnik, ali isto tako i mogućnost registrovanja istih i god drugih.

A.N:Vaše poreklo je internacionlno, kosmopolitsko. Smatrate li da je i to jedan od razloga što muzika koju izvodite ima vrlo specifičnu, koloritnu, rekla bih, “neuhvatljivu” melodiju? Da li delite moje mišljenje da Vam se “dogodio”potpuni sklad, kao odraz negovane unutrašnje ličnosti?

Igrom sudbine ja sam po majčinoj liniji Ukrajinac ili Rus ako želite, teško je sada tačno razgraničiti pitanje porekla druge i treće generacije majčinih poredaka na tom velikom prostranstvu severa Evrope. Po očevoj liniji deda mi je bio Kruševljanin, ali je zato njegova supruga – očeva majka, poticala iz Velike Britanije; stigla je na ove prostore pred Drugi svetski rat i tu i ostala. Pretpostavljam da je ovakva genetska mešavina morala imati nekakvog uticaja. Zaista veliki deo moje pažnje godinama je bio usmeren na muziku različitih podneblja i to upravo onu koju ističu karakteristični etno tonovi. S druge strane činjenica je da su likovna umetnost, književnost i muzika oduvek bili prisutni u mojoj mnogobrojnoj i ako hoćete raznorodnoj familiji, pa su verovatno i ta specifična umetnička interesovanja unutar kojih sam stasavao, uticala i na razvoj moje ličnosti. Od kada pamtim za sebe bio sam okrenut ovim humanističkim oblastima, podjednako ispoljavajući interesovanje i talenat kako za muziku tako i književnost i likovno izražavanje. Naravno, profesionalno muzika je dominirala, ali su mi i druge dve sfere uvek bile bliske.

A.N:Planovi za budućnost?

Uh, ovo je vrlo kompleksno, a istovremeno i jednostavno pitanje: složeno u smislu da i nadalje tretiram najrazličitija pitanja teoretsko-praktičnih aspekata moje gitare sa svih mogućih strana; naravno to više nije poseban problem, jer već godinama ide po inerciji, nekim relativno dobro utvrđenim redom. Što se tiče koncertnih nastupa i gostovanja, ona se ređaju sada već po ustaljenom itinereru, tako da unapred imam po godinu i po do dve planirane veće i dalje međunarodne turneje, pogotovo one koje obuhvataju druge kontinente. U ovom trenutku očekujem da mi se iz štampe pojave dve nove publikacuije, reč je o monografskim izdanjima, a radim na završetku još tri rukopisa. Do beogradskog Sajma knjiga u oktobru, trebalo bi da se ovde pojavi i jedan novi album notnih radova za solo gitaru, kao i nekoliko pojedinačnih publikacija sa mojim originalnim radovima kod inostranih izdavača. Za nekoliko dana izlazi i moj novi audio CD-album, izdavač diskografska kuća BIVECO itd. Plašim se kada bih nastavio sa nabrajanjem spisak još dugo ne bi završio…

za P.U.L.S.E: Alenka B. Nikolić

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

Biografija:

Dr Uroš Dojčinović gitarista, kompozitor, filolog, muzikolog, pedagog, publicista.

Rođen u Beogradu (Srbija), 1959. god.

Nakon srednjeg opšteg i muzičkog obrazovanja (I bgd.gimnazija. «M. Pijade» i SMŠ »Josip Slavenski») u Beogradu, osnovne akademske studije završava na Muzičkoj akademiji u Zagrebu (Hrvatska).

Postdiplomske studije nastavlja na Filološkom, a potom i Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, stičući dve akademske titule doktora nauka.

Usavršavao se u majstorskim klasama različitih profesora na više internacionalnih kurseva i seminara.

Umetnička aktivnost obuhvata preko 3000 nastupa ostvarenih širom sveta (solističkih i kamernih koncerata, muzičko-poetskih i drugih programa) i veliki broj radio i televizijskih emisija. Snimio više od 60 diskografskih izdanja (LP-ploča, muzičkih kaseta, kompakt diskova i DVD albuma) za različite kompanije i objavio preko 500 radova (originalnih kompozicija, transkripcija, aranžmana, redakcija kao i stručnih-tekstualnih publikacija).

Česti je učesnik u radu žirija domaćih i internacionalnih takmičenja i konkursa za interpretaciju i kompoziciju i stalno prisutan kao stručni, muzički, predavač i rukovodilac majstorskih klasa i seminara u zemlji i inostranstvu.

Autor je prve jugoslovenske istorije klasične gitare i pokretač prve edicije dela domaćih kompozitora za ovaj instrument. Kreator je novog plana i programa za klasičnu gitaru Republike Srbije, 1987/93. i pisac prvog srpskog didaktičko-instruktivnog opusa za gitariste u oblasti kamernog muziciranja i prima-vista metode sa poznavanjem orkestarske literature.

Kao pedagog od 1978. godine deluje u više muzičko-pedagoških ustanova u Zagrebu (R. Hrvatska) i Beogradu (R. Srbija), a od 1989. i kao gostujući predavač i profesor velikog broja inostranih obrazovnih institucija ( muzičkih konzervatorija, akademija, univerziteta, itd.).

Jedan je od osnivača i umetnički direktor Prvog jugoslovenskog festivala klasične gitare (Zaječar, 86), zatim: Međunarodne gitarističke serije GITAFES-a (Smederevo), SORABIJA Međunarodnog festivala klasične gitare (Niš), Međunarodnog festivala kamerne muzike OLD GOLD (Niš), Međunarodnog festivala muzike VRNJCI (Vrnjačka Banja), kao i Savicium Classic Festa (Šabac).

Takođe je osnivač i Predsednik Yugoslav Guitar Society fondacije.

Redovni je član Udruženja muzičkih umetnika Srbije, Udruženja kompozitora Crne Gore, Američke fondacije gitarista, Matice Srpske u Novom Sadu, Britanskog udruženja gitarističkih pedagoga RGT, itd.

Stručni je saradnik (pisac i muzički kritičar) inostranih, specijalizovanih gitarističkih časopisa i magazina: Soundboard-GFA (SAD), Guitar International i Classical Guitar (Velika Britanija), Laute un Gitarre i Concertino-ZUPFMUSIK (Nemačka), Les Cahiers de la Guitare (Francuska), itd.

Za višestruko umetničko delovanje nagrađen je sa preko 50 različitih medalja, plaketa, diploma i drugih priznanja u zemlji i svetu.

Delujući kao kulturni «Ambasador sa svojim instrumentom» (The Nation – Malezija, 1992. god.) Dojčinovic je 1992. godine promovisan i u počasnog američkog građanina.

Dojčinovic: Diskografija ( deo)