Koliko je renesansa bila novo rođenje?

Oni koji istoriju posmatraju dramatično i vide samo velike svetlosti i duboke senke, gledaju u renesansi slavno vraćanje čovečanstvu one estetske svesti koju je asketski srednji vek bio ugušio. Za njih Petrarka, “Prvi moderni čovek”, stoji kao glasnik svetlosti nasuprot svetom Avgustinu, “uzoru srednjeg veka” koji je stajao na pragu mračnog vremena. Oni slikaju Petrarku kako skuplja medalje i novce među rimskim ruševinama, oplakuju nestanak drevne klasične lepote, i u zanosu deklamuju Homerove stihove; Bruneleskija kako crta svaki još dostupni arhitektonski detalj da bi onovio “dobri stari način” prostog, gracioznog, harmoničnog građenja; Đota kako slika ovce pod vedrim nebom, umesto da slepo sledi crkvene propise; i sa tom probuđenom osetljivošću za umetnost izgubljenog zlatnog doba i za čar prirodnih oblika neposredno datih čulima oni upoređuju Grigorijevo hotomično rušenje paganskih hramova i dvoraca, odvratnu odanost prljavštini egipatksih pustinjaka i Boetijevo shvatanje muza kao svirepih i varljivih sirena.

.

 Ogledalo

Proučavalac istorije estetike može do neke mere podržati taj veštački kontrast renesanse i srednjeg veka, pokazujući promišljenim izborom primera promenu u primeni nekih govornih figura, koje su bile omiljene u obe epohe, ili su održavale drukčije stavove prema lepoti. Za srednjevekovnog čoveka prirodni svet je ogledalo, oblici i figure na crkvama i rukopisima su ogledala, a i jedna enciklopedija znanja zvala se “Speculum” Ali čemu su služila ta ogledala?! Šta su ona odražavala?! Odražavala su savšenstvo sadržano u božjem biću. A kako deluje lik u ogledalu kad se njime pozabavi moderan čovek?! U doba Medičija, Maksimilijana II, i Elizabete Engleske, pisana reč se manje smatra misterioznim nagoveštajem tajni božanstva, a više ogledalom običnog života i prirode. Ona se retko upotrbljava za živo prikazivanje odnosa, između prirodnog i natprirodnog, ili vidljivog i nevidljivog carstva, a više da objasni funkciju neke svetovne umetnosti-slikarstva ili poezije. Umesto da se bavi načinom na koji se božanska reč preliva u ono u čemu se ogleda, misao je usmerena slikarstvu, ili poeziji. Leonardo da Vinči ističe da je slika  nedodirljiva, zato što ono što na njoj izgleda okruglo i istaknuto ipak ne možete uhvatiti rukama…

… Pošto boje koje imate mogu dati mnogo jače svetlosti i senke nego što su one u ogledalu, vi sigurno možete ako dobro napravite sliku, učiniti da ona sasvim liči na prirodni prizor odražen u velikom ogledalu ¹  I opet “Treba da predstavite prirodu onako kako je vidite u našem ogledalu, gledajući samo jednim okom” Na drugom mestu on upoređuje ogledalo više sa duhom slikara nego sa samom slikom. Ali i u tom slučaju ogledalo treba da odražava prirodu, a ne natrprirodno. “Slikarev duh mora biti kao ogledalo koje stalno prima boju predmeta, koji odražava I sadrži onoliko slika, koliko ima predmeta pred njim. Zato shvati, o slikaru, da ne možeš uspeti ako ne budeš u svojoj umetnosti sveopšti majstor podražavanja svih vrsta prirodnih oblika” Isto tako: “Slikar treba da proučava sveopštu prirodu i da mnogo razmišlja u sebi o svemu što vidi, koristeći se najizvrsnijim delovima koji sačinjavaju prirodu svakog predmeta pred njim. Na taj način njegov duh će biti kao ogledalo, koje istinito odražava svaki predmet pred sobom,iI to će mu postati tako reći druga priroda” A kod Direra nalazimo poznato upoređenje: “Svaki oblik koji dospe pred naš vid pada na njega kao na ogledalo”

.

Veo 

Tendencija ka svetlosti može se pokazati i u promenjenoj primeni figure vela. Za srednjevekovni um pravo biće leži skriveno iza vela ili simbola, i to pravo biće je okultno i duhovno. Srednjevekovni pesnici nazivali su nestvarni proizvod mašte, alegoričnu poeziju, velom koji sakriva istinu. Dante govori o tankom velu, misleći na providnost svoje alegorije. Bokačo koji još razmišlja na srednjevekovni način, upotrebljava 24 puta u svojoj “Genealogiji bogova” opštu figure o velu ili koricama mača da bi označio zamračujući pokrivač pesničke forme. Naravno, ljudi sa mističkim sklonostima upotrebljavali su tu srednjevekovnu figure vela ne samo u doba neposredno posle srednjeg veka nego uvek. Dakle, moderan čovek, čove razuma i nauke neposredno gleda i dodiruje onu “istinu stvari” koja je za srednjevekovnog čoveka bila “ukrašena lepim velovima” očaravajuće muzike i priče.

Prema tome, renesansni pristup lepim umetnostima, nije ni izdaleka raskinuo sa srednjevekovnim sisteom vrednosti, u kome je služba bogu bila na najvišem mestu; naprotiv, prvi korak u uzdizanju tih umetnosti bio je uvek to da su one proglašene oruđima za služenje Bogu i učesnicima u njegovoj mudrosti. Ponekad se kaže da glavna karakteristika renesansne estetike nije bila priznavanje umetnosti, nego povezivanje umetnosti sa lepotom. Ali povezivanje umetnosti sa lepotom, moralo je proći kroz stadijum pozajmljivanja sjaja sa božijeg lica. Za rane renesansne mislioce kao i za srednjevekovne crkvene ljude najviša izvrsnost proizilazila je iz Boga, i način oslobađanja umetnosti bio je u tome da se pokažu sva svojstva po kojima se tehnička postignuća umetnosti približavaju izvoru Dobrote. To vredi za rane slikare  i za pisce poezije. Za Albertija i Leonarda slikar mora biti nešto kao sveštenik. Slikarstvo je nazivano božanskim, a proučavanje slikarske umetnosti, kao i saosećajno posmatranje njenih proizvoda, trebalo je da vodi ljude ka ljubavi prema Bogu.

.

 Poezija kao podražavanje

Proučavanje rane renesansne doktrine o poeziji s obzirom na njen filozofski značaj pruža analognu sliku. Gledajući uopšte, smatralo se da je slikarska umetnost filozofija kretanja ili fizičke prirode, a književna umetnost filozofija morala. Jedna od zabava tog vremena bila je raspravljanje o vrednosti tih dveju umetnosti. Ali ma koliko da je slikar pripisivao sebi veću univerzalnost ili jaču bliskost prirodi, a literature višu intelektualnost, njihove odvojene umetnosti imale su uvek zajednički početak, kao odrazi koji dopunjuju jedno drugo. “Slikarstvo je nema poezija, a poezija slika koja govori” U prvoj važnijoj “Odbrani pezije” Bokačovoj, koja je u mnogo čemu bila uzor većini onih napisanih u toku sledeće dve stotine godina, autor gleda na svoju umetnost kao na obično majmunsko podražavanje prirode, i time jako približava poeziju onome što je slikarstvo težilo da bude. Taj epitet “majmunsko podražavanje” treba da bude manje uvredljiv od epiteta “majmunsko podražavanje filozofa”, jer pesnik nastoji svim svojim silama da u uzvišenom stihu prikaže učinke same prirode ili njenog večnog i nepromenljivog delovanja… oblike, navike, razgovor i akcije svih produhovljenih bića, puteve neba i zvezde, razornu sliku vetrova, riku i praskanje ognja, grmljavinu talasa, visoke planine i senovite gajeve, reke u njihovom toku… tako živo prikazane da sami predmeti izgledaju prisutni. To široko shvatanje onoga što poezija treba da podražava preovladavalo je u kritici sve dok se nije počeo osećati uticaj Aristotelove Poetike, putem njenih prevoda sredinom šesnaestog veka. Od togta vremena, počevši sa Kastelvetrom, italijanski kritičari su se mučili da tačno ograniče i definišu Aristotelovo tvrđenje da je poezija podražavanje delovanjima, strastima i karakterima ljudi. Problem je bio u ovome: Kako se po takvoj definiciji poezija može razlikovati od istorije, koja je očigledno zapis o ljudskom ponašanju; od moralne filozofije, koja takođe stavlja u reči istu materiju i tako je podražava; od slikarstva, koje je u svom istorijskom rodu očigledno podražavanje ljudskih delovanja, stasti i karaktera!?

Za P.U.L.S.E: Dragana Radosavljević

Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E

  Dragana Radosavljević, Renesansa, Umetnost