Reprezentacija. To vam je „rođaci“ neko, ko nas predstavlja u najboljem svetlu, najbolji od najboljih. Naši košaraši, fudbaleri(ups, ne baš oni), ali recimo Novak Đoković, Nemanja Radulović, pa mladi matematičari i tako redom… Na sreću, imamo ih. O njima nemam šta posebno da kažem (a da ne ponavljam), sem da nam služe za ponos.

Imamo i gore od najgorih. Krimose svetske klase, estradni šund epskih razmera (izmislili smo i pojam „estradni umetnik“), u kralingu smo katastrofalni, pisci su nam dno dna (ups, izletelo mi je, gde se ovo briše?). Naši televizijski pregaoci (svih TV stanica) ući će u anale svetske istorije medija, po tuposti, gluposti, potkupljivosti, ostrašćenosti… (nastavite niz).

Sve imamo, samo nemamo dobar prosek. Prosečno dobru učiteljicu, električara (ili je Tesla, ili ne zna da vam poveže struju u kupatilu). Doktori, ili nam ginu za pacijente ili čekaju pauzu za kafu. Muka mi je više od Zvezde i Partizana (navijam za Slogu iz Petrovca na Mlavi). Tako bih da ih jednom razbije Radnički iz Niša. Ali ne može, oni, ta dva mezimčeta, su iznad proseka. Pa nam je onda fudbalska liga dosadna (niko je i ne gleda).

Mala smo zemlja, ali kurčevita (izvinite na mom francuskom). Što bih voleo da smo kao recimo Finska. Nema ih nigde na takmičenjima iz matematike a najbolje školstvo na svetu, jer šta? Pa ljudi moji, imaju najbolji „prosek“.

Mi smo ili „krezubi sendvičari“, ili ulickana „Druga Srbija“. Nema kod nas „sredine“. A mene samo ta sredina zanima, jer, tako bih da sam dobar prosek (3,6, vrlo dobar). Jok u ovoj zemlji. Ili si „Bog ili Hadžija“. 

Naravno, dolazim sad i do politike, koja nam u konačnici kroji kapu. Tu još nismo prošli ni prvi razred iz demokratije (nesavršeni sistem, ali u nedostatku boljeg, nema nam druge). Tu je baš kontra od recimo fudbalske reprezentacije ( u kojoj igraju ipak najbolji). Ne braćo Srbi, sestre Srpkinje, ostali narodi i narodnosti koji naseljavate prostor ove zemlje (bez još definisanih granica). Majke mi, ne bih voleo načitane profe sa univerziteta. U parlamentu, treba nam samo dobar prosek svih nas. Voleo bih premijera, ni glupog ni pametnog, samo normalnog. Predsednika, skromnog (da priča engleski, nivo B2). Bio bih srećan, kada vidim njih, da vidim sebe. Da bude jasno, kada Ivana Vuleta Španović, odleti u dalj, pa kad vidim našu zastavu, čujem himnu, zaigra mi srce i krene suza sreće iz oka, ali ta devojka je naše blago. Ponos nacije. Od naših političara ne očekujem da skaču. Od političara samo(bar) da me ne brukaju, jer sam ih izabarao.

Možda je problem s nama kao u onoj priči o žabi i škorpiji. Znate? Došla škorpija do reke i zamolila žabu da je prenese. Žaba joj je rekla: „Neću, uboš ćeš me“. Škorpija njoj: „Pa jesi luda, ako te ubodem, obe smo gotove“. Žaba je pristala i na pola reke, škorpija je ubola. Dok je umirla, žaba je pitala: „Zašto pobogu, sada smo obe mrtve?“. „Takva mi je priroda“, odgovorila joj je škorpija“.

Plašim se naše „prirode“ (i geografske pozicije). Možda talenat ide uz zajebanu narav? Možda nismo napravljeni da budemo „normalni“? Možda ovde nikada neće biti „dosadno“? Možda nismo „stvoreni“ za prosek?     

Za P.U.L.S.E: Vojislav Radojković    

  Društvo, kolumna, Politika, Vojislav Radojković