Roberto Bolanjo – Divlji detektivi

„I onda ga više nikad nisam video“: ova fraza se sa zloslutnom učestalošću ponavlja u delu pisca čileanskog porekla Roberta Bolanja, koji je umro pre četiri godine, u Barseloni, u pedesetoj godini. U Bolanjovih deset romana i tri zbirke priča—sve nastale u njegovoj poslednjoj deceniji života, pre nego što je podlegao hroničnoj bolesti jetre za koju je i sumnjao da će zapečatiti njegovu sudbinu—likovi prolaze kroz život u stanju onespokojavajuće migracije. Oni raskidaju prijateljstva, ostavljaju poslove, napuštaju stanove bez prethodnog obaveštenja, preskaču letove kući, uzimaju nove identitete, beže od zapaljivih ljubavnih odnosa, prekidaju veze sa svima koje su ikada poznavali, odlaze u pustinju, jednostavno nestaju. Odnosi, u Bolanjovom svetu, imaju tendenciju da budu užareni, ali prolazni, ostavljajući sećanja prožeta naknadnim sjajem emocija; njegovi narativi su često svedočanstva onih ljudi koje lutalice ostavljaju za sobom. Nije slučajno što je Bolanjo svojoj najsrceparajućoj kreaciji – buntovnom, ukletom pesniku u koji ima glavno mesto u njegovom remek-delu iz 1998. godine, „Divlji detektivi“– dao ime Uliks.

Bolanjo, rođen u Santjagu 1953. („one godina kada su Staljin i Dilan Tomas umrli“, kako je naveo u jednom eseju), vodio je život koji je i sam bio obeležen sasecanjem korenja. Posao njegovog oca je bio da luta: bio je vozač kamiona. Njegova majka bila je učiteljica. Kada je Bolanjo bio dete, on i njegova porodica seljakali su se od grada do grada u Čileu, a zatim su se 1968. preselili u Meksiko Siti. Bolanjo je dislociranje doživljavao uzbudljivim: njegov novi dom, kako se kasnije prisećao, bilo je „ogromno, gotovo imaginarno mesto gde su sloboda i metamorfoza bile svakodnevni spektakl“. Do tada je već počeo da gaji apetit za književnost, toliko halapljiv da je praktično nadmašio apetit njegovog idola, argentinskog pisca Horhe Luis Borhesa. Kao i Borhes, Bolanjo je konzumirao sve, od mistične poezije do petparačke proze. Za razliku od Borhesa, on je ukrao većinu svojih knjiga.

BOLANJO JE POMOGAO U OSLOBAĐANJU LATINOAMERIČKOG PISANJA OD DEPLASIRANIH IMITACIJA MAGIČNOG REALIZMA KOJE SU USLEDILE NAKON GLOBALNOG USPEHA ROMANA GARSIJE MARKESA IZ 1967. STO GODINA SAMOĆE.

Bolanjo, koji je bio disleksičar, nije voleo da bude u učionici, pa je napustio srednju školu, posvetivši se poeziji. Tokom kasnih šezdesetih, na ulicama Meksiko Sitija su često izbijale masovne demonstracije, a Bolanjo je uživao u političkim previranjima. Postao je trockista i otputovao u Salvador, gde se sprijateljio sa levičarskim pesnicima koji su uz svoje beležnice nosili i oružje.

U leto 1973. vratio se u Santjago, nadajući se da će se pridružiti levičarskoj revoluciji koja je zavladala u Čileu, nakon izborne pobede socijalističke vlade. Tog septembra, Augusto Pinoče je pokrenuo državni udar. Bolanjo je počeo da špijunira za pokret otpora. Bio je slab konspirator – zadužen za prenošenje poruka između disidenata, osećao se patetično očiglednim dok je vozio bicikl po praznim ulicama Santjaga – ali mu je to iskustvo donosilo uzbuđenje. „Sećam se dana posle puča kao bogatih, punih energije, punih erotike, dana i noći u kojima se sve moglo dogoditi“, napisao je jednom prilikom. (Fotografije na njemu iz ovog perioda prikazuju zgodnog hipija neuhranjenog izgleda: talasasta crna kosa mu je bila neuredna, a njegove osetljive oči još uvek nisu prekrile jajolike naočare koje je počeo da nosi u srednjim godinama.)

Roberto Bolanjo

Ubrzo nakon puča, Bolanjo je zaustavljen na kontrolnom punktu na autoputu. Njegov naglasak se izmenio tokom godina provedenih u inostranstvu, a policija ga je proglasila „stranim teroristom“. Bolanjo je bio u pritvoru osam dana i možda bi bio ubijen – mnogi pisci disidenti su stradali od Pinočeovog režima – da nije bilo bizarnog preokreta koji je razmrdao njegovu maštovitost. Jednog dana, zatvorski čuvar je prišao Bolanju i rekao: „Zar me se ne sećaš? Ja sam tvoj drug.” Dvojica muškaraca su nakratko zajedno pohađala srednju školu; Bolanjo je odmah pušten. Posle još četiri meseca u Čileu — u vrtlogu „crnog humora, prijateljstva… i opasnosti od smrti“ — Bolanjo je shvatio da je napisao samo jednu pesmu i da nije bila naročito dobra.

Vratio se u Meksiko Siti 1974. U kafiću na Calle Bucareli – levoj obali Meksiko Sitija – Bolanjo je upoznao Marija Santjaga, prkosnog, ciničnog, inteligentnog pesnika indijskog porekla. Njih dvojica, zajedno sa desetak prijatelja, formirali su grupu književnih gerilaca, koje je Bolanjo krstio imenom infrarealisti. Estetika grupe, kako je Bolanjo kasnije rekao, sastojala se od francuskog nadrealizma u kombinaciji sa „dadaizmom, meksičkog stila“. Objavljivali su ikonoklastičke časopise i praktikovali bezbrojne oblike provokacija, kao što je uzvikivanje sopstvenih pesama na književnim večerima njihovih “neprijatelja” iz latinoameričkog kulturnog establišmenta – to se naročito odnosilo na Oktavia Paza, pesnika koji je na kraju postao prvi meksički nobelovac. Druga istaknuta meksička spisateljica Karmen Buljosa, govorila je o „strahu“ koji je osećala pre izlaska na govornicu, zbog infrarealisti koji možda vrebaju u publici: „Bili su užas književnog sveta“.

SA MADEROM I BELANOM, BOLANJO, KOJI JE OBOŽAVAO KNJIŽEVNE ŠALE, USPEO JE DA UGURA DVE VERZIJE SEBE U ISTI ROMAN.

Bes koji je Bolanjo osećao prema književnom mejnstrimu – koji ga je pogađao veoma duboko i koji je bio na granici dečjeg – trajao je čak i nakon što je njegovo delo postalo kanonsko. (Na zboru pisaca u Sevilji, u Španiji, šest nedelja pre nego što je Bolanjo umro, proglašen je za najuticajnijeg latinoameričkog pisca svoje generacije.) Bolanjo je izašao na loš glas u zemljama španskog govornog područja jer je tvrdio da magični realizam „zaudara.” On je ismevao Gabrijela Garsiju Markesa kao „čoveka koji je užasno zadovoljan što se družio sa toliko predsednika i nadbiskupa“; nazvao je Izabel Aljende „piskaralom” čiji se „pokušaji književnosti kreću u rasponu od kiča do patetike”. (Aljende, intervjuisan 2003. godine, odbacio je Bolanja kao „izuzetno neprijatnog” čoveka, dodajući: „Smrt te ne čini finijom osobom.”) Bolanjova bučnost je ponekad bila poza — slično kao što je voleo da se slika u crnoj kožnoj jakni, strogo pušeći cigaretu — ali njegovi „bezrazložni napadi“ imali su lekovite efekte. Pomogao je u oslobađanju latinoameričkog pisanja od deplasiranih imitacija magičnog realizma koje su usledile nakon globalnog uspeha romana Garsije Markesa iz 1967. Sto godina samoće i ponovo uspostavile primat onih kosmopolitskih eksperimentatora poput Borhesa i Hulija Kortasara. (Za Bolanja je Kortasarov ćudljivi roman Školice bio Početak i Kraj, upravo zato što niti ima početak, niti ima kraj.) Naravno, iza njegove pozicije je stajala neka kalkulacija. Postojao je jedan živi latinoamerički romanopisac koje su knjigoljubivost i formalna pamet učinili očiglednim naslednikom modernističke tradicije: Roberto Bolanjo.

Bolanjova proza je dobrim delom ironična mitologizacija njegove lične posvesti, a Divlji detektivi su najbliži onome što latinoamerički pisci nazivaju legendom o Bolanju. Roman Divlji detektivi, kolažnog tipa poput Menhetn transfer, krcat je naratorima kojih ima više od pedeset, ali težište njegovih prvih sto stranica je u jednom jedinom, živolaznom glasu – glasu Huana Garsije Madera, sedamnaestogodišnjeg siročeta iz Meksika koje 1975. godine napušta studije u Meksiko Sitiju zbog grupe pesnika otpadnika poznatih kao „visceralni realisti“.

Maderova naracija ima formu iseckanih, energičnih dnevničkih zapisa: „Depresivan sam ceo dan, ali pišem i čitam kao parna mašina“; „Čitam mrtve meksičke pesnike, moje buduće kolege.” Još od Remboa svet stihova nije izgledao tako zločinački zavodljiv. Maderov ulazak u pesničko podzemlje podseća na naglu inicijaciju mladog mafijaša kojeg Rej Liota glumi u Dobrim momcima. Visceralni realisti ne samo da kradu po radnjama (Madero se hvali da, u njegovoj “iznajmljenoj sobi već raste mala biblioteka zahvaljujući mojim krađama i posetama knjižarama”); oni finansiraju časopis “Li Harvi Osvald” (američki vojnik optužen za atentat na Džona Kenedija, prim. prev.), tako što preprodaju marihuanu. Ipak, svrha ove nezakonite aktivnosti ne može biti čistija. „Svi smo se u potpunosti složili da se meksička poezija mora transformisati“, kaže Madero.

“Divlji detektivi”, Roberto Bolanjo, izdavač: LOM

Visceralne realiste predvode Uliks Lima, konfliktni Meksikanac kojeg drugi opisuju kao „bomba koja otkucava“, i Arturo Belano, neumoljiv čileanski izgnanik kojeg je Pinočeov režim nakratko pritvorio. Oni su bukvalno nahrupili u Maderov svet, prekidajući radionicu antiseptičke poezije koju on pohađa. (Sa Maderom i Belanom, Bolanjo, koji je obožavao književne šale, uspeo je da ugura dve verzije sebe u isti roman.) Lima se glasno prepire sa profesorom, a zatim izvlači neke „musave, zgužvane listove iz džepa jakne“, pročitavši sa njih nešto što Madero naziva „najboljom pesmom koju sam ikada čuo“. Madero, ohrabren, dobacuje svoje uvrede; nakon časa, Lima i Belano ga odvode u „jezivi“ bar na Calle Bucareli gde kamenjarke od konobarica nude oralni seks za određenu cenu („Volela bih da mi napišeš pesmu“). Madero će mafijašku metaforu učiniti eksplicitnom: „Brinuo sam se da su Belano i Lima bili toliko zauzeti razgovorom sa svakom nakazom koji je došla do našeg stola da su zaboravili na mene, ali kada je dan počeo da sviće, pitali su me da se pridružim bandi. Nisu rekli grupi ili pokretu, rekli su bandi. To mi se dopalo.” Ovde postoji element parodije: Bolanjo ceni da ima nečeg smešnog u žestokim momcima koji citiraju Rejmona Kenoa. Ipak, kalemljenjem tropa gangsterskih filmova u svet poezije, Bolanjo predočava odmetnički duh koji prožima svaki avangardni pokret.

Iako dnevnici čine neku vrstu bildungs romana, Bolanjo nikada ne iznosi Maderovo pesništvo, kao što, recimo, Džejms Džojs čini sa Stivenom Dedalusom u Portretu umetnika u mladosti. To ispuštanje je upadljivo: Bolanjo želi da se fokusira na umetnost živih. Maderovi neusiljeni zapisi imaju lepotu sirovog entuzijazma, posebno kada se uzme u obzir njegov razulareni seksualni život. Madero gubi nevinost sa Marijom Font — divljom pesnikinjom koja je imala ruke „kao kandže sokola“ — nakon čega nastavlja da niže uspehe. O jednoj partnerki piše sledeće: „Izvila se kao da joj duh golica kičmu. Svršio sam tri puta. Kasnije smo izašli napolje i kupali se kišom koja se slivala sa stepeništa.” O drugoj: „Imala je ukus kao cigarete i skupa hrana. Ja sam se osećao na cigarete i jeftinu hranu. Ali obe vrste hrane bile su dobre.” U Bolanjovom delu, vitalnost je poezija.

NJEGOVA LUTANJA BILA SU KAZNA SU NJEGOVO TELO; KASNIJE SE ŠALIO DA JE IZA SEBE OSTAVIO TRAG OD ZUBA, “KAO ŠTO SU IVICA I MARICA PRAVILI TRAG OD MRVICA HLEBA”.

Dok Madero ulazi u unutrašnji krug visceralnog realizma, otkriva da taj pokret ima tajnu istoriju. Lima i Belano su pozajmili ime grupe od jednako beskompromisne grupe pesnika iz dvadesetih godina prošlog veka; jednom njihovom članicom Cezareom TInahero su posebno fascinirani. Njeni sunarodnici su se veoma divili njenim stihovima, ali oni se ne mogu naći u bibliotekama. Čini se da je nestala pre nekoliko decenija u pustinji Sonora, severno od grada. Lima i Belano sumnjaju da je još živa. Baš kao što japanski romanopisac Haruki Murakami strukturira svoje snolike narative oko potrage za nestalom devojkom, u Bolanjovoj prozi više puta se javlja lov na nestalog pisca. Bolanjove priče, čiji su protagonisti obično pesnici, svojim detektivskim radnjama izbegavaju da budu preopterećene književnim temama. Ta tehnika liči na Borhesovu, čije proročanske fikcije obiluju privatnim očima.

Maderova tutnjava Meksiko Sitijem završava se kao što to često biva u Bolanjovim pričama – iznenada.  Kuća u kojoj se pesnici okupljaju na novogodišnjoj zabavi je pod opsadom. Naoružani makro i njegov pomagač parkiraju se ispred nje u kamaru i traže da im vrate prostitutku Lupe — prijateljice Marije Font — koja je podnela otkaz na bavljenje prostitucijom. Pesnici odlučuju da reše sukob tako što će zbrisati u kolima prijatelja; otići će u pustinju Sonora, u potrazi Tinaherom. U prvom pasusu poslednjeg dnevničkog unosa, Madero prenosi vrtoglavu akcionu scenu dostojnu filma Starski i Hač: „Video sam dvojicu nasilnika kako izlaze iz kamara i kako kreću ka meni … Video sam da me Lupe gleda iz kola i da otvara vrata. Shvatio sam da sam oduvek želeo da odem. Ušao sam i pre nego što sam stigao da zatvorim vrata Uliks je dao gas.” Pesnici koji daju gas do daske: Vrum! Romanopisci svi zajedno razbijali i jako i slabo, ali Bolanjo to radi snagom akceleratora čestica.

Dok je živeo u Meksiku, Bolanjo je objavio dve zbirke poezije, ali ga je 1977. neuspela romansa naterala da ode u inostranstvo. „Da sam ostao u Meksiku, obesio bih se“, rekao je. Infrarealisti su venuli bez njega. Proveo je godinu dana putujući po Francuskoj, Španiji i severnoj Africi, a zatim se nakratko nastanio u Barseloni, sudelujući u „velikoj seksualnoj eksploziji“ koja je potresla Španiju nakon smrti generala Franka. Zabrinut da mu čari velegrada skreću pažnju sa poezije, krenuo je na dugo lutanje obalom Sredozemnog mora, baveći se besmisleno različitim poslovima: berač grožđa, radnik u pristaništu, čuvar kampa, vlasnik prodavnice đinđuva. U slobodno vreme pisao je bujne, sentimentalne pesme o svojim meksičkim prijateljima. Otprilike u to vreme, štampao je vizit karte na kojima se predstavljao kao „Roberto Bolanjo, pesnik i lutalica“. Njegova lutanja bila su kazna su njegovo telo; kasnije se šalio da je iza sebe ostavio trag od zuba, “kao što su Ivica i Marica pravili trag od mrvica hleba”. Od pomoći nije bilo ni to što je postao heroinski ovisnik.

U međuvremenu, on pristupa ogromnom rasponu narativnih glasova: pompezni galicijski advokat koji Belana naziva „trećerazrednim Žilijenom Sorelom“; prostakuša gringa koja jednog visceralnog realistu naziva „starim gadom koji liže hemoroide“. Jedna od najzanimljivijih govornica je Auksilio Lakotur, brbljiva Urugvajka koja ovako tvrdi na početku: „Ja sam majka meksičke poezije. Znam sve pesnike i svi pesnici znaju mene.” Lakotur, koji poznaje Belana otkako je bio tinejdžer, u romanu daje najdetaljniji opis njegovog utamničenja u Čileu; po njenom mišljenju, njegova borba protiv Pinočeovog režima bila je plemenita, ali ga je okaljala, pošto se vratio u Meksiko kao radikal koji je gledao na svoje stare prijatelje „kao da je Dante i da se upravo vratio iz pakla“. Takođe dobijamo čudnu paralelnu priču o njenim sopstvenim mukama. Poput Belana, koji je naleteo na pokret otpora protiv Pinočea, Lakotur je nehotice zarobljena istorijom. Godine 1968. Narodni autonomni univerzitet u Meksiko Sitiju — gde je Lakotur obavljala razne nesvakidašnje poslove — zauzela je policija za razbijanje nereda. Ignorišući komande sa megafona da se kampus evakuiše, Lakotur se nekoliko dana krila u toaletu, prestravljena. (Budući kompulzivna pesnikinja, žvrljala je stihove na toalet papiru.) Svoje postupke predstavlja kao hrabar protest:

Podigla sam stopala kao Renoarova “Plesačica”, donji veš mi je visio oko mršavih članaka… I znala sam šta moram da uradim. Znala sam. Znala sam da moram da se oduprem. Tako sam sela na popločan pod u ženskom kupatilu i u poslednjim zracima svetlosti pročitala još tri pesme Pedra Garfijasa, a onda sam zatvorila knjigu i zatvorila oči i rekla sebi: Auksilio Lakotur, državljanko Urugvaja, Latinske Amerike , pesnikinjo i putnice, ne odstupaj.

Taj incident je obuzme i odredi njen život: „Legenda se proširila na vetrovima Meksiko Sitija i vetrovima ’68, stapajući se sa pričama mrtvih i preživelih i sada svi znaju da je žena ostala na univerzitetu kada je sloboda bila ugrožena.” Njen monolog ide ka ludilu. Da bi posvedočio Lakoturinom potpunom slomu, čitalac mora da se okrene Amajliji, kratkom romanu koji se vrti oko istog kupatilskog otkrovenja, koju je Bolanjo objavio 1999. (Bolanjo je više puta stvarao čitave romane od epizoda iz prethodnih romana.) Na kraju, uobličeni portret Lakotur u Amajliji manje je potentan od hipnotičke kadence od deset stranica u Divljim detektivima, obogaćenoj povezivanjem sa drugim pričama o političkoj konfuziji.

Najzanimljiv lik u Divljim detektivima je Uliks Lima. Po odlasku iz Meksika, nekada neustrašivi pesnik postaje besciljna „figura iz senke“, „prokleti robot“; u ovom romanu izgnanstvo ne pruža priliku već iscrpljenost. Kada je njegova beznadežna odiseja završena, Lima se – pošto ništa nije objavio, jer su njegove pesme ostale zapisane na marginama knjiga – vraća kući. Konačno se susreće licem u lice sa prezrenim Oktaviom Pazom, koji sedi pored njega na klupi u parku. Neprijatelj, konačno, nadohvat ruke! Ali uskoro je ponižavajuće jasno da Paz nema pojma ko je on. Lima se ljubazno rukuje sa Pazom, a njegova vatra je ugašena.

Pri kraju ovog srednjeg odeljka, visceralni realista izjavljuje: „Potraga za mestom za život i mestom za rad bila je zajednička sudbina čitavog čovečanstva.” Uliks ga nikada neće naći. Kao ni čovek na kome je zasnovan njegov lik: kako Bolanjo primećuje u eseju, njegov stari prijatelj Mario Santjago poginuo je u „misterioznoj“ saobraćajnoj nesreći iste godine kada su Divlji detektivi objavljeni. „Kada je hitna pomoć došla da pokupi njegovo telo“, priseća se Bolanjo, „niko nije znao ko je on i proveo je nekoliko dana u mrtvačnici, a da ga niko nije preuzeo“. Jedina Santjagova zbirka poezije, Labudov urlik više nije u štampi.

UPRKOS POMINJANJU DIJASPORE U DIVLJIM DETEKTIVIMA, ODBACIO JE IDEJU DA JE NJEGOVO DELO „KNJIŽEVNOST O EGZILU“. NAPISAO JE: „ZA PRAVOG PISCA, NJEGOVA JEDINA DOMOVINA JE KNJIŽARA.”

Osećaj kreativne atrofije koji prožima Divlje detektive bio je opovrgnut Bolanjovim životom: njegovo književno stvaralaštvo se ubrzavalo i produbljivalo što se više bližio smrti. Sredinom osamdesetih nastanio se u Blanesu, turističkom gradu u španskoj Kosta Bravi. Prestao je da koristi heroin. (U jednom potresnom eseju opisuje svoju detoksikaciju: dobio je dozu metadona u podne i ostatak dana proveo ležeći na plaži i plačući.) Oženio se Karolinom Lopez, Katalonkom. Godine 1990. par je dobio sina Lautara, nazvanog po vođi Araukanaca koji se borio protiv španskih osvajačkih pohoda na Čile; kasnije su dobili ćerku Aleksandru. Očinstvo je promenilo Bolanja. Odlučan da zaradi novac za pristojan život, uglavnom je napustio poeziju i prešao na prozu. U intervjuima, Bolanjo se nikada nije bavio ozlojeđenošću koja je morala pratiti ovu odluku, ali naleti tragičnosti iz Divljih detektiva sugerišu da nikada nije oprostio svetu što ga je naterao da napusti svoju prvu ljubav.

Bolanjo je počeo da šalje kratke priče na državna takmičenja širom Španije; kada bi priča dobila novčanu nagradu, on bi joj promenio naslov i prijavio je na drugi konkurs, na kojem bi opet pobedila. (Sličan nestašluk je detaljno opisan u njegovoj mračno duhovitoj priči „Sensini“.) Kada je imao trideset osam godina, Bolanjo je saznao da mu je jetra ozbiljno načeta, pa je počeo da piše nemilosrdno koncentrisano; počev od 1996. objavljivao je jednu ili više knjiga godišnje. Uprkos pogoršanju zdravlja, mogao je da piše četrdeset osam sati bez prekida, pre nego što bi kolabirao. Pisao je toliko intenzivno, prisećaju se njegovi prijatelji, da je ponekad propuštao lekarske preglede.

U poređenju sa ogromnim Divljim detektivima, većina Bolanjovih romana su impresivno pročišćene izvedbe; sedam od njih ima manje od dvesta stranica. Čile noću je možda Bolanjov najžešći monolog: čileanski sveštenik, na samrti, pokušava da nađe opravdanje za svoju sramnu prošlost. Kako bi pobegao od svog siromašnog porekla, otkriva on, pridružio se Opus Dei-u da bi na kraju služio kao učitelj generala Pinočea. (Postoji mučna scena u kojoj Pinoče primorava sveštenika da hvali njegov spisateljski dar: „Objavio sam bezbroj članaka u časopisima… o raznim temama, ali uvek, naravno, vezanim za vojna pitanja.”) Daleka zvezda bavi se sličnim temama, ali ima daleko nadrealističniji ton. Ambiciozni čileanski pesnik, Karlos Veder, smišlja šemu kako da napreduje u Pinočeovom režimu. Postaje pilot u čileanskim vazduhoplovnim snagama i pretvara objavljivanje stihova u užasan vojni spektakl – ispisuje po nebu nad Andima svoje najnovije strofe. Vederove pesme su nekoherentne, ali država ih pozdravlja kao patriotske ambleme nove čileanske poezije. Književni zločin u Bolanjovom svetu je ekvivalent političkom zločinu, a Veder se neizbežno ispostavlja ubicom: dva superiorna pesnika postaju žrtve njegove ljubomore i njegovog noža. Veder odlazi u izgnanstvo kada Pinoče padne, i, kao i kod Divljih detektiva, ovaj nestanak pokreće potragu: narator, prijatelj ubijenih pesnika, prati tragove i lovi Vedera.

Bolanjovi prvi romani dobili su pohvale kritike, ali malo čitalaca. Objavljivanje Divljih detektiva 1998. odmah ga je učinilo poznatim. Izazvao je isti nivo uzbuđenja u Latinskoj Americi kao Sto godina samoće tri decenije ranije i osvojio je nagradu “Romulo Galjegos”, ekvivalent Bukerove nagrade na španskom jeziku. Iako je Bolanjo tvrdio da ga je sramota zbog svoje slave, nije mogao da odoli da ne podeli svoja zajedljiva – i mačoistička – mišljenja u intervjuima i esejima. (Kasnih devedesetih, počeo je da piše kolumnu za španske novine.) Od Normana Majlera nije bilo tako zanimljivog romanopisca. “Književnost je”, izjavio je, „proizvod neobične kiše krvi, znoja, sperme i suza. Na pitanje meksičkog izdanja Plejboja da navede svoje omiljene stvari, istakao je „Borhesova književnost“ i „vođenje ljubavi“. Rekao je da su Nobelovu nagradu obično dobijali „kreteni“. Bolanjo je preuveličavao svoju hipi prošlost, tvrdeći da je godinama živeo na pirinču. Uprkos pominjanju dijaspore u Divljim detektivima, odbacio je ideju da je njegovo delo „književnost o egzilu“. Napisao je: „Za pravog pisca, njegova jedina domovina je knjižara.” I dalje je sebe smatrao pre svega pesnikom: „Manje crvenim kada ponovo čitam svoje pesme.”

BOLANJO JE DIVLJE DETEKTIVE NAZVAO „LJUBAVNIM PISMOM“ SVOJOJ GENERACIJI, ALI ONI VIŠE LIČE NA JADIKOVANJE, HRONIKU RASPRŠENOG POTENCIJALA. FETIŠIZACIJA IZGUBLJENE MLADOSTI U ROMANU NA GRANICI JE ROMANTIZMA.

Sve više bolestan, radio je pet godina na svom poslednjem, izuzetno ambicioznom projektu 2666, zamišljenom kao pet zasebnih, ali povezanih narativa. U junu 2003. priznao je jednom španskom časopisu: „Nisam sposoban da obavim posao koji zahteva završavanje 2666. Ima više od hiljadu stranica koje moram da ispravim — to je rad dostojan rudara iz XIX veka. Za sada ću raditi manje zahtevan posao. Prepravljaću roman nakon operacije jetre… Treći sam na listi za transplantaciju.” Umro je mesec dana kasnije.

U danima pred smrt, Bolanjo je tražio od svog urednika da svih pet delova 2666 objavi pojedinačno, kako bi obezbedio svojoj deci što veće nasledstvo. Nakon konsultacija sa Bolanjovom suprugom, izdavač je roman izdao kao jedan tom. 2666 ima stotine likova, ali u izvesnom smislu njen protagonista je Santa Tereza, grad u pustinji Sonora gde siromašni Meksikanci rade u makiladorasima, fabrikama gde su niske plate, koje su se razmnožile u eri globalizacije. Santa Tereza ​​je napravljena po uzoru na Sijudad Huarez, gde su od 1993. leševi više od četiri stotine mladih žena — mnoge od njih bile su osakaćene — nađeni u kontejnerima za smeće ili na napuštenim placevima. (Skoro nijedan od ovih zločina nije rasvetljen.) U romanu se dogodio paralelni masakr. Radnja 2666 je prekomplikovana — kao varijacija na Divlje detektive, bavi se lovom na povučenog pruskog romanopisca koji se, veruju poštovaoci, sakrio u pustinji Sonora. Ali, u suštini, 2666 je svedočanstvo o ubistvu koje je ostalo bez osvete. Četvrti deo, „Deo o zločinima“, nudi mučno iscrpan prikaz ubistava, napisan hladnim tonom forenzičkog izveštaja. Sijaset tih prikaza isprepleten je sa prikazima korumpiranih policijskih službenika, od kojih se jedan šali: „Žene su kao zakoni, stvorene su da se krše“. Dug više od tri stotine stranica, ovo je možda najmračniji pasaž savremene proze.

U jednoj od nekoliko pesama koje je Roberto Bolanjo napisao o Mariju Santjagu, govori o „snu naše mladosti/najhrabrijem snu od svih“. Treći i poslednji deo Divljih detektiva — u kome se Maderovi dnevnici neometano nastavljaju, na Novu godinu, 1976.— liči na san. Nakon sporog razvoja srednjeg dela, Bolanjo nagrađuje čitaoca naletima uzbudljivog pripovedanja. Ispostavilo se da Lima i Belano imaju prirodni dar za tragače: otkrivaju se tragovi Tinaherine prošlosti dok se kreću od jednog prašnjavog puebla do drugog. Ljudi se zaljubljuju; druga automobilska potera završava se klimaksom u vidu pucnjave. Tehnicolor slava početka knjige je ponovo uspostavljena. U isto vreme, briljantnost mešanja vremenskih ravni postaje jasna: sada kada čitalac zna koliko će životi pesnika postati nesrećni, njihova avantura u pustinji Sonora prožeta je strašnom dirljivošću. Maderovi dnevnici nisu početak; oni su kraj.

Bolanjo je Divlje detektive nazvao „ljubavnim pismom“ svojoj generaciji, ali oni više liče na jadikovanje, hroniku raspršenog potencijala. Fetišizacija izgubljene mladosti u romanu na granici je romantizma; Tinaherin prijatelj je rekao: „Kakva sramota što umiremo i starimo, a sve dobro galopirajući nam beži.” Osim Maderovih dnevnika, postoji samo jedan momenat u Divljim detektivima u kojem se beleži poduži nalet strasti. Pri kraju drugog dela, Belano se nastanjuje u Španiji. Toliko ga razgnevi lokalni knjževni kritičar, da se pismo poslato uredniku čini nedovoljnim: on predlaže duel. Belano traži od prijatelja da mu bude sekundant, a prijatelj — umirući momak koji pripoveda ovu priču — biva oduševljen. „Osećao sam se kao da mi je neko dao injekciju u ruku“, piše prijatelj. „Prvo ubod iglice, zatim tečnost koja ne ide u moje vene, već u mišiće, ledena tečnost od koje sam zadrhtao. Taj predlog je izgledao suludo i nedozvoljeno… Ali onda sam pomislio da nas život (ili bauk života) neprestano izaziva zbog dela koja nikada nismo učinili, a ponekad i za dela koja nikada nismo ni pomislili da počinimo.” Belano i kritičar dobijaju mačeve i dogovaraju se da se sastanu na odgovarajućem atmosferičnom mestu: na vetrovitoj plaži severno od Barselone. Ali u Bolanjovom sve tamnijem i tamnije univerzumu, tragična putanja se ne može tako lako izmeniti. Mačevanje koje je usledilo je „beznadežno smešno“, ludost muškaraca „koji rade to kao glupa deca“. Odlučujući udarac zadao je autor.

Sekvenca duela ima pojačanu turobnost najboljih Bolanjovih kratkih priča. Kada su Divlji detektivi objavljeni, Ignasio Ečevarija, najistaknutiji španski književni kritičar, pohvalio ga je kao „vrstu romana koju je Borhes mogao da napiše“. Polovično je shvatio o čemu se radi. Borhes, čije najduže delo ima petnaest stranica, verovatno bi se divio načinu na koji Bolanjov roman klija iz razgranatog stabla priča. Ali šta bi on mislio o deliričnom putovanju, mahnitom seksu, mlakim prikazima muškog ega? Bolanjo ispunjava svoje platno neurednim lorensijanskim emocijama, ali ih smešta u hladan, racionalni okvir. To je stil vredan sopstvenog imena: visceralni modernizam.

Piše: Daniel Zaewski
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

Tekstovi o književnosti na sajtu Pulsa

 

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments