U romanu prvencu “Uhvati zeca”, Lana Bastašić se manje bavi ženskim prijateljstvom, a više ratom u Bosni i posledicama koje je ostavio- prostitucijom u mrklom mraku Bosne i emigracijom na Zapad. Lana Bastašić je poreklom iz Zagreba, odrasla je u Banjaluci, trenutno živi u Barseloni gde vodi školu književnosti, a u intervjuima je navela da možda piše zbog krivice. Deklariše se kao feministkinja.

Lana Bastašić: Uhvati zeca, Kontrast, 2018.

Ženski glasovi su na našoj književnoj sceni više nego neophodni, naročito kada se bave ženskim iskustvom i govore iz autentične ženske pozicije. U tom kontekstu, delo mlade autorke je dočekano opravdanim velikim interesovanjem, posebno zbog novih tema ženskih odnosa i identiteskog preispitivanja.

„Uhvati zeca“ najavljivan je kao spoj Elene Ferante i Luisa Kerola. I to zaista zvuči primamljivo, naročito u jeku groznice Ferante i u periodu izlaska poslednjeg dela Napuljske tetralogije kada se i ovaj roman pojavljuje. Međutim, ovde se ne radi o bliskosti u stilu ili suptilnom omažu Eleni Ferante, već pre o doslovnom preuzimanju likova i njihovih odnosa bez dalje originalne razrade.

Ovaj roman opisivan je kao roud trip u kome se dve junakinje, naratorka Sara i njena najbolje prijateljica Lejla, sreću posle 12 godina u Mostaru i voze preko pola bivše Jugoslavije do Beča gde treba da se sretnu sa Arminom, Lejlinim bratom.

Sara je naratorka, što znači da se ceo tekst čita iz njene perspektive. Roman je podeljen u dva narativna toka koja se smenjuju: u jednom Sara opisuje njihovo putovanje i različite živote u sadašnjosti, a u drugom se priseća njihovog prijateljstva i odrastanja u ratnoj sredini.

Pošto je Bošnjakinja u dominantno srpskoj sredini, Lejla tokom rata gubi slovo j u svom imenu, i postaje Lela. Ma koliko neuverljivo ovo posrbljavanje bilo spasonosno, ono pomaže Sari da deli svoju prijaljteljicu na dva identiteta- na onaj koji joj se više dopada (Lejlu) i na onaj koji joj se manje dopada (Lelu). Iz Sarine perspektive Lela je ofarbana u plavo ( jedan u nizu stereotipa), uvek sa žvakaćom gumom u ustima, baca krvave tampone kroz prozpr, i krajnje je neuračunljiva. Naratorka ne pokazuje minimum razumevanja za prijateljicino siromaštvo (čudi joj se što nema pametni telefon), ne prikriva nipodaštavanje konboraskog posla kojim se prehranjuje, i puritanski odbacuje Lelino prostitusanje.

Sarin lik je, od početka do kraja, jedan površan i dosadan karakter. Na svaku Lelinu reakciju ona reaguje sa „nije u redu, ne možeš se tako ponašati“ i do kraja knjige u njihovom dijalogu ne uspeva da izgovori kompleksniju rečenicu. Sara je ponosna što je naučila floskule o političkoj korektnosti i potrebnom vremenu za razgradnju plastike. Diči se izostankom empatije kada je u pitanju generacija njihovih roditelja jer su voleli Tita. Neskromno misli da je avangarda jer „ima Majkla“ ali nema muža, sluša pink Flojd krajem prve decenije dvadeset prvog veka, i jede kanapee. Vegeterijanske.

Iako na početku romana opisuje, u 2018. godini, otrcani motiv neobaveznog seksa, autorka ima vrlo patrijarhalno viđenje seksa i seksualnosti pa tako naratorka oplakuje svoj i prijateljicin himen sve do kraja romana. Osim toga što su njih „dvije balavice bez himena“, Sara je „osjećala svoju izgubljenu nevinost“ a njen kupaći je izgledao kao „diploma o izgubljenoj nevinosti“. Ipak, izgleda da je mnogo teže podnela svoju „razdjevičenu“ prijateljicu. Od pritajenih optužbi „odbacila si svoj himen“ do opisa „raširila svoje noge pod nekim balavcima“ Sara ne može da se pomiri sa činjenicom da njena odrasla prijateljica bira i menja partere. Dok priželjkuje „onu drugu Lejlu, crne kose i čitavog himena“ Sara nalazi utehu u svojoj konstrukciji:

To je Lejla širila noge Leli, prostituisala je i vukla niz ulicu.

Autorka ima problem sa ukorenjenom i neosvešćenom mizoginijom te pri opisima koristi neprimerna i potpuno besmislena poređenja. Tako su kod Lane Bastašić reči „tek bezube kurve pred grčkim boginjama“, ulična lampa treperi „kao stidljiva djevojka u diskoteci“, listovi kukuruza šamaraju „kao uvrijeđene gospođe“, tišina se uvukla „kao neugodna stoperka sumnjivog porijekla“, a majke su „i tužne i usplahirene kao gomila grupi devojaka nakon emotivnog koncerta“. Izlišno je spominjati da nema nijednog poređenja koje uključuje muškarce, a kamo li na ovako ponižavajći način.

Motiv za ovo putovanje je dobro osmišljen i spretno izveden do kraja, ali je problemtičan sa feminističke strane. Sara je nakon jednog Lejlinog poziva posle dvanaest godina, impulsivno napustila Dablin i negodujući izigravala šoferku od Mostara do Beča ne bi li videla Lejlinog brata Armina koji je nestao tokom rata. Tokom celog romana Sara naglašava značaj Armina u njenom životu, premda su njih dvoje imali samo dva površna, kratkotrajna susreta tokom detinjstva. Naratorkino preterivanje (čime tekst obiluje u celosti) u opisima opčinjenosti Arminom i iščekivanju susreta kome sve podređuje, pa čak trpi i Lelu i njeno varvarsko ponašanje, kulminira rečenicom „uskoro ćemo doći do jedne jedine niti koja nas je još uvijek vezala-njenog brata“. Ovo je krajnje nelogično i nepravedno prema trinaestogodišnjem prijateljstvu sa Lelom, sa kojom je delila školsku klupu i svaki bitan i nebitan dan odrastanja. U ratnoj sredini.

Početna autorkina ideja je, kako je docnije objašnjavala u intervjuima, da se bavi ratom u Jugoslaviji, te svoje junakinje zaustavlja u Jajcu, one obilaze muzej AVNOJ-a, premda ni čitaocu a ni samim junakinjama nije jasno zašto. Potom uvodi lik gospođe Knežević čija je uloga za radnju romana još nejasnija, te biva ostavljena tako nesvrsishodna negde na sredini teksta. Roman je, uopšte uzev, preko mere patetičan. Tako nam auorka od Mostara, preko Banjluke, do granice sa Hrvatskom, na nekoliko stranica, opisuje sve nijanse Bosanskoga mraka. Kao da čitalac ne bi mogao da shvati autorkinu poentu kroz suptilniju metaforu u jednoj rečenici. Ipak, za slučaj da je kome promaklo, nakon prelaska granice i ulaska u Hrvatsku, Lana, kroz naratorku, obznanjuje: „Padao je mrak. Pravi, logični, očekivani mrak koji dolazi kada nebeska tijela promijene svoje pozicije.“ Sara u jednom delu puta prazni bešiku u polju kukuruza, pa potom na nekoliko mesta, ukoliko nekome nije bilo dovoljno, objašnjava taj čin u „Bosni koju je pojeo mrak, kojom su skitali starci, na koju sam pišala.“

Patetiku presecaju nelogične jezičke konstrukcije bez ikakvog značenja. Tako kosa ima „ljubičastu nijansu odustajanja“, Sara je svesna „okrutne demokratije trenutka“ dok se „u Bosni akcenti kurvaju“.

Jedini pažnje vredan je motiv nestalog brata. Ta agonija užasa, kao posledica nezanja, proganja Lelu decenijama držeći je u stanju konstantne neizvesnoti i nade, jedini je uspeli opis rata. Njen brat je jednog jutra samo nestao, a okolnosti njegovog nestanka nikad nisu razjašnjene. Lela nije imala čime da kompenzuje svoj bol, nije znala da li je mrtav, nije ga mogla sahraniti, odrediti vreme i način smrti, nije mu mogla obilaziti grob. Zbog toga, njoj preostaje samo nada da je negde živ, a njena požrtvovanost za simbolički susret s njim, uspešan je prikaz rata i njegovih posledica.

Lana Bastašič je možda malo zakasnila s rabljenom temom rata u Jugoslaviji, ali je zato imala odličan tajming kada su u pitanju problemi iz kojih razni autori crpe emancipatorski kapacitet. U tekst od dvesta strana strpala je parternsko nasilje, seksualno uznemiravanje, Rome, osobe sa invaliditetom, životnu sredinu, lgbt, a malo se očešala i o kapitalizam. Ne samo da su ovi ozbijni problemi površno, ako se i može reći, obrađeni, već deluje kao odgovaranje školarca iz građanskog vaspitanja. Da je izabrala samo jedan problem i posvetila mu se, i pri tom pokazala elementarno razumevanje, to bi bilo i te kako aktuelno i političko vredno pisanje. Ovako, ostaje samo taksativno pobrojavanje prodavanih tema u savremenoj književnosti.

U tekstu postoje i nelogičnosti, pa tako na jednoj strani jednu piletinu, a drugoj pačetinu. U jednom delu knjige je prošlo dve godine od smrti zeca, u drgom je prošlo četiri. Ovakve greške su najmanji problem teksta, i odgovornost su izdavača koji je zakazao i sa korekturom i lekturom.

Negde oko sto sedamdesete strane autorka se umorila od svog teksta što prilično otvoreno i priznaje obaćajući se sad čitaocu. Potom kroz Sarin lik poentira: „Htjela sam da se vratim i objasnim sve, a čini mi se da sam odmakla daleko i nisam uspjela ništa. Štaviše, samo sam se izgubila.“ Ipak, nalazi dovoljno upornosti za narednih četrdesetak strana, ne bi li nam, dosta bukvalno, dala do znanja da je rat bezbeze. Kroz priču o majčinstvu, tj. o izostanku istog, Sara kaže kako iza njih dve „neće vijugati nikakva nekontrolisana linija potomstva“, da neće svetu dati „ničije heroje i zločince“, a nekoliko stranica kasnije, u stilu jutjub komentatora ispod ex yu hita eksplicira: „džaba smo se svađali, proganjali i ubijali“.

Autorka je verovatno imala dobru nameru, međutim, ponekad banalna realizacija je dovela do toga da je ponizila žrtve rata, da je ponizila sve ljude koji u Bosni danas žive, a usput pomalo i sve navedene ugrožene grupe. Postupak je delimično jasan: namerno patetična, nepouzdana pripovedačica koja pripada dominantnoj grupi na tekstualnom nivou vrši nasilje nad likom koji pripada manjinskoj grupi ukidajući joj pravo glasa. Nejsano je šta se ovim postupkom htelo postići. Isto tako, karikiranje likova i tipizirano svođenje žena na sveticu i kurvu ne uspeva da dekonstruiše patrijarhat u postmodernističkom ključu već ga doslovno reprodukuje. Obnavljanje gradiva o ratu i patrijarhatu ne donosi ništa novo ili drugačije sadržinski ni na nivou forme.

Iza romana prvenca, ostaje očekivanje novih radova u kojima će autorka izazovnim temama priložiti autentičan, stilski unapređen izraz koji prevazilazi patrijarhalne okvire.

Za P.U.L.S.E Aleksandra Mališić

  Književnost, Lana Bastašić, Ninova nagrada, Proza