Retko ko bi se usudio da iz svoje primarne, i opšte prihvaćene, oblasti rada krene putevima šamanizma, nekim drugim alternativnim i ne tako bliskim odajama znanja, manje ili skoro uopšte nerazumljivim običnom svetu. Takvim potezom svako bi gotovo sigurno izgubio na polju autoriteta među kolegama i društveno bi bio degradiran. Trajno obeležen. Karlos Kastaneda upravo je i učinio jedan takav korak, odvaživši se na put u svet šamana i mudraca unutrašnjih svetova, van očiju akademske javnosti u kojoj se pre toga kretao.
Kao mladi antropolog Kalifornijskog Univerziteta (UCLA), Kastaneda odlazi u Arizonu u potrazi za lekovitim biljem kojim se služe lokalni Indijanci plemena Jaki (Yaqui), a njemu potrebnim za istraživanje na temu narodnih lekova i primene lekovitog bilja domorodaca sa severnoameričkog kontinenta. Ali i s ciljem i da dođe do doktorskog zvanja u antropologiji na tu temu. Doduše, ni sam nije slutio da će jedna poseta plemenu Jaki njegov život promeniti iz korena i usmeriti ga na jedan neplanirani put, te da će narednih 6 godina provesti u jednom nadasve drugačijem okruženju od onog na koje navikao – kao učenik lokalnog vrača, don Huana (don Juan Matus).
Do prvog susreta Karlosa i don Huana došlo je sasvim slučajno, posrednik u upoznavanju bio je Kastanedin saradnik koji ga je predstavio šamanu. Susret se desio na autobuskoj stanici, gde su njih dvojica po prvi put razmenili par reči, te je don Huan pozvao Kastanedu da ga i lično poseti ne bi li detaljnije popričali o svemu što ga interesuje. Predmet razgovora bile su im biljke koje vračevi tog plemena koriste u ritualne i medicinske svrhe. Kastanedi je prvenstveno bio interesantan pejotl (peyote), biljka poznata po halucinogenom dejstvu i njenoj primeni u alternativne svrhe. Kako je vreme odmaklo njih dvojica postali su jako bliski, prijatelji. Kastanedi je trebalo dobrih godinu dana da pridobije starčevo poverenje i bude jedan od retkih kome je dozvoljeno da primi tajno znanje, koje se kolenima unazad negovalo među šamanima i retko prenosilo nekome ko nije plemenskog porekla. Tako izabravši svog učenika, don Huan je mladom antropologu predstavio jedan potpuno novi svet, svet van petočulne percepcije. Znanje baratanjem izmenjenim/višim stanjima svesti i njihovom primenom na svakodnevnicu.
O orlovom daru
Pristupiti tom užem krugu upućenih u tajna plemenska znanja nije bio ni malo lak zadatak. To je podrazumevalo da se inicijat navikne na potpuno drugi set zakona svetova pred kojima stoji, po kojima oni funkcioniše (na tzv. odvojenu stvarnost) ne bi li mogao njome iole da ovlada, a ne izgubi se u prividu haosa s kojim bi se u prvi mah susreo. Jer svet je, kako ga je don Huan učio, mnogo više od našeg pukog sagledavanja stvarnosti i uverenja da naše lično tumačenje definiše njegove granice i ono šta se unutar njega zbiva. Naše uobičajeno viđenje stvarnosti uslovljeno društvenom konvencijom. Tako je don Huan ponudio praksu razbijanja nametnute barijere i uverenja sa kojima je Kastaneda došao njemu. Lađa koja ih je tamo vodila bila je ona na pogon pejotla, biljke koja pravilnom upotrebom zna da kod čoveka otkloni te filetere koji nas onesposobljavaju da sagledamo širu sliku sveta u kojem živimo. Pokazujući da smo izmenjenim stanjem svesti u mogućnosti da se izdvojimo iz vlastitog utemeljenja i na svet pogledamo drugim očima i iz drugog ugla.
Kroz proces socijalizacije učimo doživljavati i razumeti svet, te na kraju postajemo uvereni da naše tumačenje stvarnosti određuje njene granice. Don Huan je prekinuo taj proces u mom životu i pokazao mi da možemo ulaziti u druge svetove, potpuno nezavisne od naše prilično određene svesnosti.
Sve vreme mora se imati na umu koliko to predstavlja težak zadatak kada je u pitanju zapadnjački um. Vrlo je teško uzdići se nad sopstvenim egom, vlastitim principima i društvu baziranim na materijalnim vrednostima i njegovim derivatima. Čak je i sama konzumacija opojnih biljaka kod Kastanede zbog toga uzimala svoj danak jer je u prvi mah ostavljala strahovite posledice – kako fizičke tako i emocionalne prirode. Evo kako to i sam Kastaneda kaže u jednoj od knjiga:
Karlos Kastaneda
Don Huan me upoznao sa halucinogenim biljkama jer sam bio glup i uobražen i žestoko sam se držao svoje konvencionalne slike sveta. Pejotl je produbio do tada jedva primetna protivurečja u mojoj interpretaciji stvarnosti. Pomogao mi je da se uzdignem iznad tipično zapadnjačkog pogleda na svet. Međutim, to je imalo svoju cenu – fizičku i emocionalnu iscrpljenost. Trebali su mi meseci da potpuno dođem k sebi.
Upravo iz razloga što je njihovom primenom počeo da menja svoj ugao gledanja, da menja samog sebe, bilo je potrebno određeno vreme dok se organizam ne bi navikao na unošenje egzotičnih supstanci. Što zbog mentalnih promena do kojih je dolazilo, ali i do onih hemijske prirode na koje njegovo telo nije bilo naviknuto.
Dokumentarac o Karlosu Kastanedi (BBC)
Kastaneda je jedan od retkih zapadnjaka koji je imao privilegiju da iz prve ruke istraži čudesni svet šamana, plemenskih čarobnjaka, ljudi izuzetno bliskih s prirodom. Svojim eksperimentima pokrenuo je zvaničnu nauku da se upusti u detaljnije istraživanje uticaja psihoaktivnih i halucinogenih preparata na ljudski um i organizam. Iako mnogi učenje don Huana tumače kao plemenski misticizam, jer se dobrim delom temelji na izmenjenim stanjima svesti baziranim na pričama plemena u kojem se praktikuje, Kastaneda je svojim delima dao dobar uvid u duhovne prakse američkih domorodaca, o kojima se upravo iz prve ruke jako malo znalo. Uspeo je da čitavom modernom svetu predstavi bogatu šamansku tradiciju. Sve to kroz mnogobrojne dijaloge koji se proteži kroz puno knjiga koje je napisao inspirisan don Huanom.
On kaže da su san i smrt jednaki. Naša suština jeste energetsko telo koje putuje drugim svetovima. Jedina razlika je u tome što kad umremo, mi sanjamo san smrti gde doživljavamo svoje paklove i(li) nebesa, zavisno od onoga u šta smo za života verovali i kako se naše nesvesno oblikovalo. Jedina razlika između sna smrti i običnog sna je što se iz sna smrti više nikada nećemo probuditi, jer je fizičko telo kolabiralo.
Naslovnica magazina TIME
O svojim iskustvima Karlos Kastaneda do detalja piše u svojim knjigama, čiji broj nije ni malo zanemarljiv. Sva dela se, između ostalog, odnose na period proveden sa njegovim mentorom, ali i na period posle prekida njihove saradnje. Prva knjiga je izašla davne 1968. pod nazivom Učenje don Huana, a za njom je usledilo još njih jedanaest. Poslednja u nizu, Aktivna strana beskraja, objavljena je 1999. Godinu dana pre toga, 27. aprila, Kastaneda je umro. Mada se još 1973. povukao iz javnosti zarad, kako je sam govorio, svog ličnog razvoja. Zadnjih desetak godina proveo je manje-više u kontroverzi, čak osnovavši svoju, duhovnu, organizaciju Cleargreen, koja se bavila određenom vrstom duhovnog rada. Posle knjige Učenje don Huana usledili su drugi naslovi inspirisani vremenom provedenim u plemenu – Odvojena stvarnost (1971), Put u Ixtlan (1972), Priče o moći (1974), Drugi prsten moći (1977), Orlov dar (1981), Unutarnja vatra (1984), Snaga tišine (1987), Umeće sanjanja (1993) i Magični pokreti (1998).
Kada vidiš, progledaš, više ne postoje poznate pojave u svetu. Sve je novo. Ništa se nije dogodilo nikada pre. Svet je neverovatan.
Sve knjige ovog psihonauta unutrašnjih svetova odlikuje naracija u prvom licu i uglavnom se temelje na doživljajima koje je imao sa don Huanom. Svih dvanaest knjiga je prevedeno na sedamnaest svetskih jezika i prodato u više od osam miliona primeraka. Tako Kastanedu s pravom možemo smatrati modernim Guliverom. Ili pak Alisom u zemlji čuda, jer nam je približio jedan potpuno novi-stari svet, usko povezan s prirodom i njenim poštovanjem.
Portal ka tananijim svetovima. Tu, odmah iza ugla naše skupne tačke.
