Satantango, prvi roman pisca Lasla Krasnahorkaija, neosetno uvlači čitaoca u svoju kružnu strukturu prožetu bernhardovski dugačkim rečenicama formirajući svojevrsni književni uroboros, što rezultira neobičnim krajem, koji je u stvari vraćanje na početak. Kružna postavka poglavlja ovog dvodelnog romana (od prvog do šestog i od šestog do prvog) prati korake tanga, tako da je koreografija tog plesa utkana u njegovu strukturu. Pokreti tanga idu napred-nazad i taj ritam sledi i priča, čak i neka poglavlja sa istim brojem se poklapaju tematski, pa i linearno, nastavljaju se, dovršavajući ono što je započeto u po istoj cifri prethodnom.

Kompozicija priče sadrži više nivoa koji se međusobno prepliću i dopunjuju. Od biblijske simbolike likova i problema zla, preko čeličnog zagrljaja policijske države, do monotonije društvene margine, dobijamo uvid na stanje u Mađarskoj u vreme komunizma, kao i satirično prikazane ljudsku lakomislenost i glupost.

Uvodni citat preuzet iz Kafkinog Zamka: U tom slučaju ću ga propustiti tako što ću da ga čekam ukazuje na nemoć protagonista da promene sopstvene živote i izađu iz začaranog kruga melanholije svakodnevice. Neprestano padanje kiše, koje daje naznake pravog biblijskog dažda, do paroksizma pojačava tu melanholiju, oslikavajući ravničarski splin. Mrzovolja ovih ljudi, stanovnika neimenovanog mađarskog sela, utopljena u alkohol i natopljena kišom, odgovara sumornom, jesenjem panonskom mizanscenu, u kojem je njihova deklasiranost nešto sudbinski nepromenljivo.

Beznadežnost, neodlučnost, demoralisanost i razočaranje stvaraju pogodno tle za pojavu prevaranata, navodnih spasilaca, koji bi ovu malu zajednicu izbavili iz ponora učmalosti – ovakav narativ je upotpunjen biblijskom intertekstualnošću u vidu lika Irimije, onomastički povezanog sa Starozavetnim prorokom Jeremijom, a koji karakterno simboliše lažnog mesiju (skrivena ironija je u tome da je sam Jeremija bio veliki protivnik lažnih proroka). Njegov verni pratilac, Petrina (imenom asocira na svetog Petra), indikativno ga naziva učiteljem, kao što su i apostoli oslovljavali Isusa, a nagli, tajanstveni odlazak ovog demonskog dueta se poklapa sa krahom privrednog života sela koje je u središtu priče. Sve ovo se podudara sa epifanijskom predstavom njihovog povratka koja se provlači kroz roman. Prava paradigma pseudomesijanske obmane je Irimijin povratnički govor kojim stvara katarzične efekte koristeći smrt male Eštike, metafore mučeništva i moralnog posrnuća likova, da bi njihovo pokajanje i sažaljenje zloupotrebio za sopstvene ciljeve.

Iza fame o dolasku Irimije pomaljaju se orvelijanske konture – on i Petrina su zapravo policijski doušnici i reprezentuju potrebu totalitarne države za potpunom kontrolom tj. da njeni pipci dopiru i do pasivnih predela. Krasnahorkaijeva kritička žaoka je predstavljena kroz strah redaktora kod ispravljanja potkazivačkog izveštaja, ukazavši time na rigidnu birokratsko-hijerarhijsku organizaciju.

Ispod gorkih slojeva apatičnosti načinjenih društvenom izolovanošću i očajem potisnute su prave želje i porivi, koji izviru u momentu vrhunca, tanga u krčmi. Ovaj prizor je prekretnica romana, u njemu se pojavljuje dugo očekivano zlo koje poseduje čovečje obličje i u celosti zemaljske razmere. Nasuprot Geteovog Fausta i Bulgakovljevog Majstora i Margarite gde su Mefisto i Voland đavo lično, u Satantangu Irimija ima u potpunosti ljudsku formu, a zlo boravi i u drugima: u nemaru porodice Horgoš, farisejstvu gospođe Halič, Futakijevoj malodušnosti, pa i sadističkim manirima male Eštike dok ubija mačku, ono je smešteno u običan, svakodnevni okvir sa kojim je moguće univerzalno poistovećivanje. Tome doprinosi i skoro potpuno odsustvo manihejskog prikazivanja odnosa dobro-zlo, gde gotovo niko nije obojen jednolično.

Poslednje poglavlje, pod naslovom Krug se zatvara, u kome nalazimo razjašnjenje, vraća sve na početak. U tački ispunjavanja uroborosa saznajemo da je roman fiktivna hronika ekscentričnog pripovedača, Doktora, u kojoj demijurški oživljava potencijalne tokove sudbina svojih komšija. Njegova zapažanja tokom knjige, u kojima se čuju fantomska zvona i razgovor nemih predmeta, a utvara mrtve Eštike lebdi i isparava, postavljaju priču na granicu fantastičnog i realnog, pomalo brišući granice ta dva entiteta. Sam kraj romana, u sablasnom tonu halucinacija, ostavlja nas u dilemi da li još jedna pripovest paralelno egzistira, da li se krije još neka, drugačija.

Relativizacija, naročito relacije dobro-zlo, gde se sami likovi pitaju šta je jedno, a šta drugo, blago provejava kroz neke delove knjige. Postmoderni stil najviše dolazi do izražaja na kraju romana, javljajući se i kroz nerešenost i tajanstvenost cele priče. Odsustvo metanarativnih elemenata usmereno je i na dekonstrukciju utopije komunističke ideje, a sklopu toga je kritika propalih reformi poljoprivredne kolektivizacije, sprovedene u Mađarskoj pedesetih godina dvadesetog veka, kao i nadzora totalitarne države. Krasnahorkai zato smešta protagoniste između bunila i ludila, gde je život postao iščekivanje smrti. Ne postoji vizija, niti harizma, već samo kafkijansko čekanje iz citata sa početka romana.

Mogućnost samopronalaženja u grotesknosti likova, iskrivljenim slikama života, a i u besmislu sa kojim se svi često susrećemo, putokaz je ka sopstvenim preispitivanjima života. Krasnahorkai je uspeo da prikaže ljudske naravi kao odraze u svom, džojsovski rečeno, dobro uglačanom ogledalu.

Za P.U.L.S.E Spasa Vidljinović

Literatura:

– Biblija, prevod Đura Daničić i Vuk Karadžić

– Satantango, Laslo Krasnahorkai, prevod Zoltan Moguščij, redakcija prevoda Marko Čudić

– Sve o simbolima, Endrju T. Kamings, prevod Helena Ašković Novaković

– Postmoderno stanje izveštaj o znanju, Žan Fransoa Liotar, prevela Tatiana Tadić

– Where forty eight avenue join Petöfi square, Jennifer Szalai, London review of books

  Književnost, Laslo Krasnahorkai, Satantango, Spasa Vidljinović