Tibet – Živeti u surovom okruženju, na prosečnoj visini od četiri hiljade metara, nije nimalo lako, ni za skromno rastinje na golim brdima, a kamoli za čoveka.
Na početku upoznavanja sa životom Tibetanaca stoje dva sveta mesta u Lasi – Potala i DŽohang, kao i manastiri u blizini. Ma koliko bili upućeni u budističko učenje, teško možete da razlikujete mnoga obličja Bude, bodisatvi i učitelja budizma, mitoloških demona, lama, kao i ličnosti iz istorije Tibeta.
Oni se pojavljuju u lavirintima bezbrojnih prostorija i hodnika, obojeni živim bojama i pozlaćeni, prekriveni brojanicama i svilenim tkaninama katama, koje im daruju vernici, osvetljeni svećama koje su uronjene u velike komade putera od jaka, najznačajnijeg pomagača u životu Tibetanaca. Vernici se tiho klanjaju božanstvima.
Kolektivna molitva monaha zvuči kao tiho zujanje pčela, ali u dvorištu manastiru Sera možete biti gost njihove glasne i žive rasprave o budizmu, praćene uzvicima i tapšanjem. Oni mesecima strpljivo prave raskošne mandale – predstave budističkog kosmosa – od raznobojnog peska.
Potala je danas muzej, mauzolej prošlih dalaj-lama, koji dominira Lasom sa svojih trinaest spratova i crveno-belom strukturom. Na krovu su tibetanske zastave pobednika u obliku stubova i kineska zastava.
Ispred, na trgu oko spomenika, uveče se odvija svojevrsni performans – uz zvuke muzike iz zvučnika plešu stotine kineskih stanovnika Lase.
Dok mi je to na trgu u Ksianu u centralnoj Kini izgledalo lepo, u Lasi mi je bilo suvišno.
DŽohang je najsvetiji manastir na Tibetu. On je uronjen u Barkor, stari deo Lase i mesto je okupljanja hodočasnika iz svih krajeva visoravni. Unutar manastira, oni se mole pred statuom DŽobo Rinpoče, relikvijom starijom od Lase. Ispred hrama, mole se padanjem ničice – prostiranjem po kamenim pločama na ulazu i izvodeći koru oko manastira.
Kora je šetnja u kojoj se vernici obavezno kreću u smeru kazaljke na satu, vrteći u rukama brojanice ili male točkove sreće i tiho izgovaraju budističke molitve i mantru. Neki od njih i koru izvode stalnim prostiranjem, ne ustajući s pločnika. Jedina koja ide u suprotnom smeru je patrola kineskih vojnika, od kojih jedan nosi na leđima aparat za gašenje požara – budistički monasi su jedno vreme praktikovali samospaljivanje, a i u samom manastiru je pre dve godine izbio požar.
Kori se možete pridružiti da biste videli Tibet u malom, pošto hodočasnici dolaze iz svih krajeva visoravni. Tibetanke iz gradova nose duge kapute i šešire; one sa sela folklornu odeću sa obaveznim pregačama. I jedne i druge nose bogati nakit: tirkizne ogrlice ili niske upletene u dugu crnu kosu i krupne komade korala i ćilibara, a oko pojasa gou – srebrnu kutiju s relikvijama. Muškarci nose koralne ili ćilibarske ogrlice – na pijaci u Barkoru dozvolili su mi da pratim razmenu dragocenih ukrasa. U dokolici, na pijaci igraju igru bacanja kocki (u sitan novac), pod budnim okom obližnje policijske stanice.
Između ova dva najveća grada na Tibetu, put vodi dolinom reke Jarlung Cangpo (Bramaputre u Indiji), preko visokih planinskih prevoja i tirkiznog jezera između golih brda i kroz grad Gjance, možda najtipičniji tibetanski gradić.
Reka Jarlung Cangpo razlivena je između šljunkovitih nanosa.
Na skromnim komadima plodne zemlje Tibetanci pokušavaju da od prirode otmu bar malo milosti: zemlja se ore na primitivan način, drvenim ralom, koje vuku dva upregnuta jaka. Značaj koji Tibetanci pridaju jaku vidi se po kićankama kojima su ukrašeni, ali je to i odavanje priznanja prirodi kojoj pokušavaju da se prilagode.
Nešto kasnije, na prevoju Karo La, na nadmorskoj visini od 5.039 metara, i ja sam se odužio prirodi, ali i sopstvenom naporu da joj se prilagodim: svezao sam katu na niz molitvenih zastavica koje su prethodni putnici postavili u znak zahvalnosti. Ove zastavice, sinonim ostataka animističkog verovanja Tibetanaca, nalaze se i na svakoj tibetanskoj kući u selu u kome smo se zaustavili.
Dvorišta su jedinstvo Tibetanaca i njihovog okruženja: jaka i ovaca; po zidovima koje ih okružuju suši se presovana balega, pošto nema drugog goriva. Domovi su otvoreni za goste, ma kako slučajni oni bili.
NJihova unutrašnjost izražava ne samo stečeno bogatstvo domaćina, nego i stepen prodora tržišta i ovde – najveći deo pokućstva može se naći u bolje opremljenoj kineskoj prodavnici; lokalni duh čuvaju, međutim, slike predaka na zidovima, Tibetanci kakvi su nekada bili.
Gjance je gradić, ispod brda uronjenog u usku plodnu dolinu, na kome dominira stara tvrđava, dzong. Zajedno sa tvrđavom, grad baštini zadnju uspeli otpor zavojevačima, Englezima, koji su hteli da silom otvore Tibet.
Glavni budistički spomenik je Kumbum, vrlo retka stepenasta stupa, visoka 35 metara, koja na svakom nivou sadrži niz malih kapela. Svaka kapela sadrži religiozne i mitološke likove. Kumbum je građen u obliku mandale, da bi vernicima praktično približio budističko učenje kroz uspinjanje do vrha. Ispod tvrđava i u Gjanceu i u Šigaceu, prostire se tipično gradsko tibetansko naselje. Zgrade su niske, okrečene, sa ukrašenim prozorima i zavesama iznad njih. Deo svakodnevnog života odvija se na ulicama, koje čine istinske lavirinte, na improvizovanim ognjištima i pored česama.
Oba naselja imaju pijace sa lokalno proizvedenom odećom i hranom, posebno puterom i sirom od jaka. Sir se prodaje u malim kockama, nanizanim na kanap kao ogrlice, toliko tvrdim da se čini da jednu možete celog dana da imate u ustima.
Živeti u teškim uslovima, svakako, nije lako. Ali smrt je još surovija: Tibetanci ne sahranjuju svoje mrtve, jer je zemlja tvrda, niti ih spaljuju, jer nema drveća; decu i siromašne sahranjuju u rekama, a lame balsamuju.
Ostali odlaze na nebo, prepušteni pticama; pored manastira Sera postoji golo brdo, na kome se obavlja „nebeska sahrana“; orlovi kruže nad njim.
Kada ste se prilagodili visini i pošto ste upoznali, bar delimično, život Tibetanaca, nekako biste još ostali tamo. Ali, morate kući, istekla vam je dozvola.
Piše: Branko Vasiljević
Tibet: Sedam dana na krovu sveta napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →