Da li je vredno? Novi zimski kaput i cipele za ženu: bicikl za rođendan? Stvarno, koliko zaista vrede naši mirni životi?

Takva pitanja možda ne postavljaju sebi srećni narodi. Ali kad oko tebe miriše rat…te 1982., prosečnog Jugoslovena takve dileme nisu doticale, karikature rata postojale su samo u zadriglim oficirima JNA i besmislenim vežbama civilne zaštite.Rat je bio negde daleko…na Foklandima.

Margaret Tačer bila je oluja koja je tutnjala Ostrvom. A oluja donosi i odnosi svašta: nekom donese samo svež vazduh, a nekome bogami odnese i krov. Engleska se delila po tragu te oluje, a Elvis Costello odlučio je da pređe na stranu Engleske bez krova. Umetnici su u značajnoj većini bili na toj strani.

Shipbuilding danas svi vezuju za Elvisa Costella. Greška. Fantastičnu muzičku podlogu uradio je Clive Langer.

Langer je jedan od najznačajnijih engleskih producenata u poslednjih 30 godina, poznat po radu sa Madness, Dexy’s Midnight Runners. Morisijem, Aztec Camera, Lloyd Cole and the Commotions, kao i samim Costellom. Uvek je radio u paru sa Alan Winstanley-em.

Shipbuilding je prvobitno bio namenjen Robert Wyatt-u, ali Langer nije bio zadovoljan tekstom koji je išao uz pesmu i na jednoj žurci Nick Loewe-a potražio je Elvisovu pomoć. Elvisu nije trebalo previše vremena da se nasloni na tužni klavir iz uvoda…

,

Pa ipak, on nije uradio protestnu pesmu, jednu od mnogih koje su letele Ostrvom tih godina. Bilo bi to suviše jednostavno. On je zagrebao bolno pitanje digniteta: koliko nisko rat može spustiti letvicu dostojanstva?

Ukratko, nekom je rat bio brat – brodogradnja je ponovo cvetala i čitavi regioni su prosperirali u krvavom kolopletu; severoistočna Engleska, Belfast i još neki mogli su se posle ekonomske krize vratiti starim navikama iz bogatijih vremena. Jedan detalj ipak, kvario je igru; pre podne bi srednja klasa otaljavala poslove u brodogradilištu, a popodne spremala sinove na Foklande:

Well I ask you

The boy said: ‘Dad they’re going to take me to task, but I’ll be back by christmas’
Its just a rumour that was spread around town
Somebody said that someone got filled in
For saying that people get killed in
The result of this shipbuilding

Elvis danas opisuje Shipbuilding kao nežnu pesmu. I to je istina. Istina prvo po tome što on ima razumevanja za obe strane; i za potuljenu srednju klasu daleko od politike, koja samo želi da gradi svoje brodove kao i vekovima ranije, koja samo brani svoje male živote, ‘diving for dear life’; i za klince koji životima na Foklandima plaćaju račune svojih očeva.

Robert Wyatt tako će ni kriv ni dužan proslaviti numeru koja ulazi na svaku listu najznačajnijih pesama osamdesetih:

To je, međutim, bio tek početak njenog dugačkog putovanja.

Clive Langer preuzeće produkciju sledećeg Costellovog albuma Punch the clock.

Logično da se Shipbuilding našla na njoj. Bilo je to sazrevanje velike pesme. Danas Clive kaže da je pesma napisana mnogo ranije, on je slušao Wyatta kako peva verziju Strange fruit, i pisao muziku sa njegovim glasom u podsvesti.

Demo je nasnimljen u studiju Nick Loew-a i odmah su znali da je nešto posebno, ali uz neadkvatan tekst i la-la-la ispomoć. Na Nickovom partiju pustio je snimak Elvisu i zamolio ga za saradnju.

Šest nedelja kasnije, Elvis je doneo tekst uz komentar ‘the best lyrics I’ve ever written’…mislim da se i trideset godina kasnije može reći tako…

Ideja da ‘We don’t always need to be diving for dear life. We could be diving for pearls’ u osnovi je motiv za solidarnost, zajedništvo i snagu pred mogućim otuđenjem koje donose okolnosti, ratne ili intimne, svejedno. Ideja koja pokreće i pomaže…

Elvis i Clive sad su već znali da imaju veliku pesmu i hteli su da dodaju još malo džezija pedesetih, Sinatre – i ponovo su imali sreće. Elvis je sišao do Covent Garden-a, poslušao jedan zanimljiv set i prišao trubaču koji je delovao umorno i nekomunikativno. ‘Ja sam Elvis Costello’ – ‘Drago mi je, ja sam Chat Baker’-‘Hoćeš da sviraš na mojoj ploči?’ To je bilo sve. Lako su se dogovorili i oko honorara, jer su Chata odavno napustili svi menadžeri…otišli su do studija i svirali; nije upalilo odmah, jer je Shipbuilding ipak samo pop pesma u džezi maniru, a Chat je svirao kako inače svira džez standarde. Clive Langer je tada pokazao kako razmišlja pravi producent: samo ga je pustio da svira. Jednom, drugi put, peti put…onda je umiksao. Ostalo je istorija.

Veliki maestro Chat Baker.

Kada je Punch the clock stigla do mene, imao sam 16 godina i truba mi je bila dosadna. Podsećala me na festivale zabavne muzike i revijske orkestre; pripadao sam generaciji ubrzanoj pankom i truba je bila suviše fini rad za nas. Saksofon je bio ok, saksofon je bio ska i to smo razumeli, za više od toga nije bilo strpljenja.

A i ploču sam kupio samo zbog Every day I write the book.

Ni Shipbuilding mi se nije učinila zanimljivijom od prosečne pop ljige sve dok…sve dok nije stigla truba na dilay-u. Preslušao sam jednom. Preslušao drugi put. Novi svet je bio pronađen.

Postoji i trivija da je to bio poslednji ulazak Chat Baker-a u studio. Otišao je pet godina kasnije, za to vreme aktivno koncertirao i objavljivao žive albume, ali je zbog zavisnosti imao sve veći problem sa zatvorenim prostorom i nije više snimao. To ne mogu da potvrdim, ako su lagali mene, i ja lažem vas…

Njegovu trubu Elvis nikad i nije pokušavao da zameni na živim nastupima, jednostavno je na tom mestu svirao klavirski solo, kao u originalnoj verziji Robert Wyatt-a. I to valjda nešto govori o poštovanju prema Chatovoj minijaturi.

2012.,za BBC2 Radio, rađen je dokumentarac o Titaniku, ‘Minute by minute’. Na njemu su Hue and Cry, inače dugotrajan pop duet snimili zanimljiv Shipbuilding cover kao sasvim logičan izbor za soundtrack o brodskoj katastrofi:

Bilo je to samo jedno u nizu odličnih džeziranih čitanja koja su se i mogla očekivati. Fantastična Ruth Doloress Weiss dala je svoj doprinos rešavajuči kontrabas-glas jednačinu, mada ja nemam osećaj da je zaronila jako duboko. To je samo dobar kul, ali više puca na prvi efekat svedene orkestracije, nego što zaista krvari.

Mnogo dalje je dobacila June Tabor. Ona je inače britanska varijanta Joni Mitchell, gospođa u ozbiljnim godinama i tačno se oseća da poznaje probleme o kojima peva. Ima tu neke teatralnosti i posebnog poštovanja prema velikoj pesmi. Ona razume svu spiritualnost Elvisovog teksta i sa svojim malim folk orkestrom širi optiku iz koje Shipbuilding može da se posmatra:

Suede, Tasmin Archer, The Unthanks, Antonine-Tri Hoang voleli su Shipbuilding, svirali, snimali…meni je ipak najdraži početak i onaj dan kad sam zavoleo trubu.

Pre par nedelja stigla je vest da Thatch više nema. Stara gospođa ponovo je svojim odlaskom uskovitlala Ostrvo i pojačala staru liniju podele. U našoj kulturi smrt gasi ogorčenje, Englezi pak pamte i mrze duže. Zato mi ne možemo da razumemo količinu indignacije na potezu ‘The bitch is dead. Good riddance’ do ciničnog ‘Farewell Maggie!!’ Voleli ili ne voleli Gvozdenu, ona je prošlost koje više nema, ona je političarka kakvih više nema, u svetu koga više nema. Danas su premijeri samo uvežbani igrači u kolu raznih interesnih grupa koje se ciklično menjaju u globalnom moravcu i ne ostavljaju tragove, te ih ne možete ni voleti ni mrzeti, a kamoli pisati pesme. Tu je negde i pravda za Elvisa: njemu je bar ostala pesma…

Za P.U.L.S.E.:  Vladimir Alimpić

  aprilprica, Baker, chat, clive, costello, elvis, iron, lady, langer, margharet, P.U.L.S.E, robert, shipbuiling, thacher, Vladimir Alimpić, wyatt