Samoprecenjivanje – Potreba intelektualca za društvenim i političkim angažmanom logična je i prirodna, posebno u uslovima velikog društvenog propadanja. Intelektualac veruje da njegove spoznaje mogu biti društvu od koristi, naročito ako te ideje upotrebljavaju napredne države sveta u procesu upravljanja. Razumljivo, efekat njihovog angažmana je mali kada se oni pojavljuju u sredstvima javnog informisanja kao „slobodni strelci“. Oni traže društveno osmišljeni angažman preko naučnih i drugih institucija. Ozbiljni intelektualci ne pristaju na instrumentalizaciju nauke za političke potrebe pojedinaca u borbi za vlast. Pre svega oni traže da u okviru državnih institucija nauka dobije svoje mesto koje zaslužuje kao moćna upravljačka sila. To se može ostvariti i kroz ugradnju u političke institucije garniture mladih, obrazovanih i tolerantnih intelektualaca spremnih na kritičko promišljanje realnosti o kreiranju novih rešenja koja unapređuju zajednicu. Ovakvi angažmani postupno bi preusmerili Srbiju ka progresu. Na žalost, danas nije tako. Politikom Srbije i dalje vladaju primitivni autoritarni narcisoidni lideri sa svojim oligarhijama i „sivo podzemlje“ nespremni da se menjaju.

Svako razumnom čoveku jasno je da na početku 21. veka nije moguće koncipirati politički, pravni i privredni sistem kao i njegovo praktično instaliranje, bez ispoljavanje kulture, upotrebe nauke, demokratije, pluralne politike i slušanja glasa slobodne javnosti. Jednostavno, u društvu ne mogu proisteći korisni efekti nastavljanjem procesa upravljanja kroz politički primitivizam, kroz prazne proročanske izjave političkih lidera, kroz velike političke predstave, koje u svemu demantuju činjenice realnosti. Isto tako, ne može se upravljati državom kroz političke afere, kroz davanje instant recepata za složene društvene probleme uz angažovanje „reformatora“ voluntarista. U svetu informacione tehnologije broj podataka i informacija koje su vezane za funkcionisanje državene političke uprave, zakonodavstva, privrede i drugih društvenih delatnosti izuzetno je veliki i neprekidno se menja. Upravljanje je zasnovano na velikoj decentralizaciji i regionalizaciji, na složenim modelskim analizama i stalnom kritičkom preispitivanju realnosti, uz neprekidno uravnoteženje državnog sistema putem konsenzusa. Ovakva politika isključuje mogućnost centralističkog vladanja primitivnih autoritarnih pojedinaca koji koriste samo svoju oskudnu pamet i svoje narcisoidne nagone.

Nerazvijene države sveta u procesu tranzicije orijentisale su su svoje aktivnosti ka osvajanju već spoznatih znanja i njihovu primenu u političkoj i privrednoj praksi. Na žalost u Srbiji nije tako; nauka ovoga tipa nema nikakvu aktivnu ulogu u društveno-političkim, pravnim, ekonomskim i privrednim procesima. Državu su vodili, a i danas vode, neuki ostrašćeni ljudi i njihova primitivna i korumpirana birokratija. Bivši opozicioni političari, a dana s vlast, bitno se ne razlikuju od ranijih vlasti. Svi oni za svoje potrebe zloupotrebljavaju „ideologizovana informaciona skladišta“ puna retrogradnih informacija koja su kroz dugi niz godina zakopavana u glave neobrazovanih ljudi (ideje kvazisocijalizma, samoupravljanja, nacionalizama, klerikalizama i anti intelektualizma). Sva, inače oskudna društvena energija, troši se na petparačke teme za fabrikovanje političkih afera, pa zbog toga zajednica konstantno nazaduje.

Rezultet ovakvog upravljanja je faktičko nepostojanje države Srbije kao definisanog političkog sistema (zbog nejasnih državnih granica i pitanja Kosova. Značajan je i nerešen status Vojvodine. Danas Srbija nema kvalitetan Ustav i zakone koji su na njima čvrsto povezani i međusobno harmonični. U praksi ne funkcioniše pravna država a to izaziva haos. U ratnim i za narod teškim uslovima nastali su milijarderi iz redova neobrazovanih, ali brutalnih ljudi. Enormno je velika neefektivnost privrede, a u svakom preduzeću i ustanovi vidljiva je velika fiktivna zaposlenost. Društveni proizvod je mali  a platni bilansi negativan. Pored toga, enormna je velika unutrašnja i spoljašnja zaduženost a na pragu je i dužnička kriza. Nema stranog investiranja jer je država podivljala i rizična za investitore. Korupcija je duboko zahvatila sve društveno tkivo i teško se može iskoreniti. Narod pogađa teška socijalna situacija, veliki je broj nezaposlenih. Više je nego očigledna svekolika netolerancija prema kriminalcima i ratnim dobitnicima. Političku javnost zanimaju samo sukobi i afere, a o mogućim pravcima razvoja u javnosti se ne govori. Žuta štampa raspravlja o privatnom i nečasnom životu javnih ličnosti i to je glavna misaona preokupacija naroda. Sve ove nedaće posledica su primitivizma brutalnih antiintelektualnih političara vlasti i opozicije i populističke indoktriniranosti naroda.

Dok se razulareni političari, kvazi demokrate, međusobno svađaju u borbi za vlast državom, de fakto, upravljaju ljusi iz „sive zone“, ratni bogataši, ali i politički rehabilitovane destruktivne i kriminogene ličnosti iz redova bivše vlasti. Oni formiraju svoja svoja udruženja i sistemski se organizuju na nivou države, regiona, opština privrednih grana i u sve to ugrađuju kupljena (potkupljena) javna glasila i naučne institucije. Danas oni uređuju sav politički i privredni život, pre svega na svoju korist. Aktuelni političari su samo marionete kupljene za političke fotelje i malo para. Na žalost, ova podzemna garnitura predstavlja i jedino uspešne privrednike Srbije čija preduzeća profitabilno rade i stvaraju dohodak. Njihov . je angažman sa moralnog i civilizacijskog stanovišta teško prihvatljiv, ali su oni, mora se priznati, u ovom sveopštem haosu, najveći privredni potencijal. Razočaran učinkom političara „demokrata“ sve veći broj građana okreće se ka nacionalnim temama (navodno ugrožena je država i nacija) i spreman je da glasa za partije na čijem se čelu nalaze kompromitovani lideri kojima se sudi u Hagu. Ovako podivljalo društvo ne može se brzo oporaviti i uvrstiti u red civilizovanih država EU. Sukobi na javnoj političkoj sceni pokazuju nesputano ispoljavanje političkog primitivizma i narcizma pojedinih lidera i njihovih trabanata, što državu vodi u sve veći političko-privredni autizam. To ubrzava entropiju svih parametara državnog sistema i onemogućava komunikaciju sa razvijenim svetom, pre svega sa državama Eu.

Izbori za republički parlament pokazali su tragičnu anticivilizacijsku usmerenost populistički indukovanog naroda Srbije.

Regres Srbije je posledica nerazumevanja (vlasti i naroda) uslova ljudske egzistencije savremene Evrope i njenih integrističkih usmerenja.

Srbija živi u 19. veku sa svojim prljavim „dinastičkim“ svađama. Isto tako, regres je nastao zbog ignorisanja racionalne svrhovitosti (koje nudi nauka) kao jedinog sredstva za osiguranje života svakog pojedinca i svake zajednice. Nauka (softsistemska paradigma) nudi ideje za tranziciono preusmeravanje društva, ali se one ne prihvataju u praksi Srbije.. Danas su, suprotno konceptima sistemske nauke, na javnoj sceni ponovo ideje „tvrdih“ nacionalnih ideologija koji su državi doneli tragediju. One se ogledaju u isticanju jedne Njegoševe misli koja glasi: „Neka bude ono što ne može biti, mi možemo sami protiv celog sveta. To su tragične ideje i one se moraju ukloniti iz političkog života Srbije. Dobrica Ćosić u tekstu: „Tradicija i savremenost“ za Srbe kaže:

„Nije mi poznato da je u modernoj istoriji Evrope ijedan narod“ toliko pomerio granicu svojih životnih moći i potvrdio pokretačko i tragičko geslo svoje nacionalne ideologije“.

On u istom tekstu dalje kaže: „srpski hibris“ (samoprecenjivanje) biva kažnjen onako kako su grčki bogovi kažnjavali hibris antičkih Grka“. To nikako ne može da služi na čast srpskom narodu i njegovim političarima. Sistemska nauka pokazuje da kazna za hibris nosi u nauci ime entropija, odnosno, to je stvaranje haosa uz obavezno propadanje. Ona uvek deluje kod svih naroda sveta kada se u svakodnevno životu ispolji nerazum i nadaptivnost, kada se ispolji brutalna sebičnost, primitivno politikanstvo, nemoral, kriminal, lažljivost, destruktivnost, nesavestnost i neodgovornost. Do besmisla „pomeriti granicu svoje moći“ znači biti nerazuman i neadaptivan a ne znači biti slobodarski hrabar. Ovaj misaoni koncept mora se ukloniti primenom novog načina mišljenja političara ali i naroda. Danas su građani Srbije u fazi klonulosti posle velike nade jer nije ispunjeno ono što se nerealno očekivalo. Ljudi se moraju suočiti sa istinom o nepovoljnom stanju parametara države Srbije i sa dugotrajnim procesom tranzicije, moraju da se suoče sa samim sobom da bi im postalo jasno šta žele i koja je cena za pojedina usmerenja.

U društvu Srbije nema novih kritičkih paradigmi, ne prihvataju se tolerancija, kultura, spoznajni i politički pluralizam koji je osnova razvoja civilizacije. Političare ne zanima cena koju će platiti narod za ispoljavanje njihove narcisoidnosti. Ukratko rečeno, nastala je ozbiljna društvena kriza koja zahteva široki društveni angažman svih građana a posebno intelektualaca u procesu promena.

Ivan Ahel

Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Ivan Ahel, Politika, samoprecenjivanje, Srbija