Sofi Kal (Sophie Calle) – Art vs. Life

“It’s true that when I speak in public, everyone asks me about life and I always have to bring them back to the fact that it’s a work of art. The difference with many of my works is the fact that they are also my life. They happened. This is what sets me apart and makes people strongly like or dislike what I do. It is also why I have a public beyond the art world. I don’t care about truth; I care about art and style and writing and occupying the wall. For me, my writing style is very linked to the fact that it is a work of art on the wall. I had to find a way to write in concise, effective phrases that people standing or walking into a room could read.”

Sophie Calle

Konceptualna umetnica Sofi Kal (Sophie Calle, 1953, Pariz) svakako je uz Marinu Abramović, Marlen Dima (Marlene Dumas), Barbaru Kruger, Trejsi Emin (Tracey Emin), Rejčel Vajtrid (Rachel Whiteread), Širin Nešat (Shirin Neshat) i Sindi Šerman (Sindy Sherman) najznačajnija savremena umetnica. Iako je Sofi Kal umetnošću počela da se bavi zahvaljujući fotografiji i iako su fotografije integralni deo njenih radova, ona nije fotograf. Njenu poetiku, zbog udela autobiografskog i narativnog diskursa (vizuelni radovi gotovo uvek korespondiraju sa tekstom), često definišu kao dnevnik doživljaja budući da se konstantno bavi ljudskim ponašanjem, pitanjima intime, granica i slobode, i načinima na koje, ona, kao i ljudi oko nje, reaguju na određene (uglavnom oneobičene) situacije i ponašanja /igre/ u kojima se prepliću realnost i imaginacija. Svaki njen rad je određena vrsta interakcije, dokument o događajima koje je najčešće sama isprovocirala. Jednom prilikom je neznance presretala na ulici sa zahtevom da je povedu na mesto koje će sami odabrati. Drugog puta je nagovorila sopstvenu majku da angažuje privatnog detektiva da je uhodi da bi joj (uz uslov da detektiv ne zna za njihov dogovor) dostavio foto-dokumentaciju o njenom ponašanju. U radu pod nazivom Suite Venitienne, Sofi Kal je tokom dve nedelje pratila i fotografisala čoveka koga je upoznala na jednoj zabavi. Nazvala je stotine venecijanskih hotela sve dok nije saznala u kojem je od njih odseo. Potom je ubedila ženu koja je živela preko puta da joj dopusti da fotografiše sa njenog prozora.

“U svom radu činim ono što ne bih mogla u svom privatnom životu, u kojem sam mnogo diskretnija. Nisam agresivna, ne istražujem živote svojih prijatelja. Ali, ukoliko je umetnički projekat u pitanju, postajem drugačija”, izjavila je u jednom od svojih mnogobrojnih intervjua.

Do kojih granica je ona spremna da uđe u tuđe živote govori i priča o čoveku čiji je adresar 1983. godine pronašla na ulici. Tako je i nastao jedan od njenih najprovokatovnijih radova  – Adresar (Address Book). Privatni adresar koji je pronašla na ulici, vratila je vlasniku. No, pre toga je sadržinu adresara fotokopirala, odlučivši da upozna ljude čija se imena nalaze u njemu. Zahvaljujući razgovorima sa njima, rekonstruisala je vlasnikova interesovanja, način života, njegov karakter. Rezultate je objavljivala u časopisu Liberation. Kada je autor dokumentaraca po imenu Pierre Baudry saznao da je o njemu reč, pobesneo je. Pretio je da će je, zbog povrede prava na privatnost, tužiti. No ništa se nije dogodilo. Njegova osveta se sastojala u tome što je objavio fotografije nage Sofi Kal. Što za nju i nije bio neki problem.

“Osetila sam se loše. Svideo mi se taj čovek. Svideli su mi se njegovi prijatelji. Restorani u koje je odlazio. Hrana koju je poručivao. Njegove knjige. Počela sam da se zaljubljujem u njega. Mislila sam da ćemo jedno drugom pasti u zagrljaj i da će se dogoditi ljubavna priča. Osetila sam se loše iako je moja posvećenost projektu bila snažnija od mog osećaja krivice”, bila je reakcija Sofi Kal.

Umetnica koju su mnogi smatrali voajerom, bez ideje i jasne poetike, 2007. godine je doživela jedno od najznačajnijih stručnih internacionalnih priznanja. Komesar Francuskog paviljona, takođe poznati umetnik, Daniel Biren (Daniel Buren), odabrao ju je da na Venecijanskom Bijenalu predstavlja Francusku. U Francuskom paviljonu, u Đardiniju, postavljen je njen rad Take Care of Yourself –  zapravo multimedijalni odgovor na imejl u kojem je partner obaveštava da više ne želi da sa njom bude u vezi. Rečenica kojom je završio pismo: Vodi računa o sebi (Take care of yourself), sa svim ironičnim i metaforičnim konotacijama koje svojim podtekstom implicira, postala je naziv projekta. Sofi Kal je u tom radu, zatražila pomoć drugih žena, tačnije zamolila je 107 žena različitog porekla, profesije i obrazovanja (među njima je i glumica Žana Moro, balerine, seksološkinje, advokati, filozofkinje, muzičarke…), da joj u različitim medijima (fotografija, tekst, muzika, video, balet….) interprpretiraju pismo koje je dobila. Uz tumačenja je, kao integralni deo rada, izložila i njihove fotografije “To je bio moj način da prihvatim raskid. Da povedem računa o sebi”, izjavila je, ističući da terapeutski smisao sopstvene umetnosti nikada nije smatrala primarnim.

Istoga dana kada je  Sofi Kal saznala da je izabrana da na Bijenalu predstavlja svoju zemlju, primila je vest da joj je majka na samrti. Zato je njen rad u Veneciji predstavljen i instalacijom sastavljenom od tekstova, videa i fotografija koje dokumentuju njenu reakciju na tužnu vest, kao i poslednje sate koje je njena majka provela u životu. U video – radu se vidi medicinska sestra koja proverava majčin puls i utvrđuje da li još uvek diše dok se u pozadini čuje Mocartov Koncert za klarinet, koji je njenoj majci bio omiljen.

Majčin lik, ni nakon njene smrti, nije prestao da bude deo njene poetike. U jednom od svojih poslednjih projekata Sofi Kal se priključila ekspediciji na Artik na koji je njena majka oduvek želela da ode. Sa sobom je ponela majčinu fotografiju, njen prsten i Šanelovu ogrlicu kako bi ih “sahranila” u glečeru. Lični ritual opisala je rečima: Pomalo plakala. Fotografisala. Martha [Wainwright] je otpevala pesmu Merilin Monro, “Dijamanti su ženini najbolji prijatelji”, koju je majka obožavala. Tako je majka posetila Severni Pol. Glaceolozi će jednoga dana pronaći njen prsten. I nastaće rasprave o uticaju dijamanata na razvoj života Inuita.

Zanimljivo je da umetnica koja je izlagala u Ermitažu, u Metropoliten muzeju i u MOMI u Njujorku, kao i u Boburu u Parizu, i koja je je retrospektivu svog rada doživela u londonskoj Whitechapel galeriji dugo nije pokazivala nikakvo zanimanje za formalno obrazovanje niti za umetnost. Navodno je prvi put ušla u Muzej savremene umetnosti u Parizu tek kad je u njemu imala sopstvenu izložbu. Za razliku od nje, njen je otac, po profesiji lekar – onkolog (od koga je i nasledila ljubav prema fotografijama koje prati tekst) bio veliki poklonik umetnosti (sakupljao je pop-art, najčešće Vorhola i Linhejštajna, družio se sa Armanom i Kristijanom Boltanskim). Pre no što se uopšte počela interesovati za umetnost, budući da joj je otac obećao novac za putovanje jedino ukoliko mu pokaže diplomu, nekako se zahvaljujući čuvenom Bodrijaru (što je priznala tek nakon njegove smrti), koji će kasnije postati obožavalac njenog dela i s kojim se još tada poznavala, dokopala diplome te je sedam godina provela stopirajući i putujući po Americi. Pre no što se 1979. godine vratila u Pariz, Sofi Kal je bila maoist, feministkinja i hipik. Nakon godina izbivanja iz rodnog grada, u Parizu je pronašla novu zanimaciju – umetnost! “Počela sam da se bavim umetnošću, da bih zavela sopstvenog oca”, izjavila je  2009. godine u Gardijanu govoreći o tome da je duboko u sebi bila svesna da je svojim životom oca bila razočarala.

Druga priča govori o tome da su je oduvek privlačila groblja. I da se tokom tog svog sedmogodišnjeg putovanja zatekla na groblju u nekakvom selu. Počela je da fotografiše nadgrobne spomenike ni sama ne shvatajući koliko su neobični jer na jednom je pisalo Sestra-Brat, bez porodičnog imena. Na drugom samo Otac – Majka. Tada je nazvala oca, odlučivši da se vrati kući. U Parizu je upisala kurs fotografije. Nastavnica ih je odvela na vrh Ajfelove kule govoreći im da fotografišu leje sa cvećem koje su se videle ispod njih. “Nisam mislila da mi je za tako nešto neophodan učitelj. To je bio jedini čas kojem sam prisustvovala”, izjavila je Sofi Kal ne pretpostavljajući da će kasnije i sama podučavati fotografiju i film na European Graduate School (EGS) u Švajcarskoj, i na univerzitetu u Kaliforniji.

2010. godine je, žena koja je, po sopstvenim rečima preko 25 godina poricala da je fotograf, nagrađena prestižnom Hasselblad nagradom za fotografiju. Sofi Kal je fotografiju koristila na različite, kreativne načine: nekada je fotografija najbitniji deo njenog rada, nekada samo deo različitih narativa. Nekada je angažovala profesionalce da fotografišu umesto nje. “Sve zavisi od ideje: u nekim situacijama dominantna je vizuelna, u drugim literarna dimenzija”, kaže Sofi Kal.

Postoji i priča da se fotografijom počela baviti ne zbog oca već iz dosade koju je osetila po povratku u Pariz. Bez ikakve ideje i cilja, ne znajući šta će sama sa sobom (a ne iz nekih artističkih pobuda) počela da da prati i da fotografiše ljude po ulici. U dnevnik koji je vodila, beležila je podatke o onima koje je sledila i mesta koja je, zahvaljujući tom uhođenju, videla. Potom se (nakon što ju je prijateljica zamolila da prespava u njenom krevetu) rodila ideja za Spavače. Počela da poziva prijatelje, susede i neznance da provedu neko vreme (tačnije osam sati) u njenom krevetu. Fotografisala ih je i o njima pravila zabeleške. Ne misleći da je zbog toga postala umetnica. Radila je to instinktivno sledeći svoje želje. No Spavači su postali njena prva ozbiljna instalacija sastavljena od 173 fotografije i 23 objašnjenja.

Sofi Kal se u svojim radovima ne bavi samo prisustvom, već i odsustvom, kao što je to slučaj u vezi sa misterioznim nestankom mlade Francuskinje, Bénédicte, fotografkinje i recepcionarke u Boburu. U projektu Hotelska soba, na osnovu izgleda prostorija, nakon što su hotelski gosti iz njih otišli, rekonstruisala je karaktere tih ljudi.

 U ciklusu Last seen, Sofi Kal se bavi nestankom, tačnije krađom 13 slika iz jednog bostonskog muzeja, koja se dogodila 1990. godine. Kal istražuje nestanak pet crteža koje je načinio Dega, šest Rembrantovih i po jedne Maneove i Vermerove slike. Ciklus Last seen predstavljaju fotografije praznih galerijskih prostora (na kojima su nekad dela bila izložena), zajedno sa tekstovima nastalih nakon što je umetnica intervjuisala muzejsko osoblje koje joj je svedočilo o ukradenim delima.

 Istinite priče Sofi Kal, samo su još jedan od radova u kojima integriše sopstvenu biografiju i umetnost.

Odlučili smo da se vidimo. Zakazali smo sastanak na aerodromu Orli, 20. januara, 1990. U 9 sati. On se nije pojavio, nije nazvao, niti je ikada odgovorio na moje pozive. 10. januara 1991. godine, u sedam sati, pozvao me je. “Ovde Greg Šepard”, rekao je,” Nalazim se na Orliju. Zakasnio sam godinu dana. Da li želiš da se videmo?

Čovek je jednostavno znao kako da priča sa mnom, piše u Istinitim pričama. Kao i:

Kada mi je bilo 14 godina, deda i baba su odlučili da je vreme da odem na plastičnu operaciju. Zakazali su mi pregled kod čuvenog plastičara. Bilo je odlučeno da moj nos mora biti pravilniji i da se ožiljak na mojoj levoj nozi mora prekriti kožom sa moje zadnjice. Nisam bila sigurna šta ću uraditi. Na kraju je lekar odlučio u moje ime. Dva dana pre moje operacije, počinio je samoubistvo.

(Plastična operacija, Istinite priče)

U Devojačkom snu tematizuje odnos prema seksualnosti:

Imam 15 godina. Bojim se muškaraca. Jednog dana u restoranu biram desert pod nazivom Devojački san. Pitam konobara o čemu je reč. Odgovara da je to iznenađenje. Nakon nekoliko minuta on se vraća sa oljuštenom bananom. Na vrhu banane, sa leve i desne strane stoje dve kugle sladoleda od vanile. “Nadam se da ćete uživati”, govori mi. Smejem se. Sklapam oči na isti način na koji ću ih zaklopiti godinama kasnije kada ugledam svog prvog nagog muškarca.

(Devojački san, Istinite priče)

Introspekcijom se bavi i u Zadahu: Moj otac mislio da imam gadan zadah. Zbog toga mi je zakazao pregled kod odličnog dijagnostičara. Kada sam ušla u ordinaciju, shvatam da je on psiholog. “Ovo mora da je greška, moj otac je ubeđen da imam grozan zadah i zato sam došla kod lekara”, rekla sam. “Da li uvek radite ono što vaš otac želi?” upitao je psihijatar. I tako sam postala njegov pacijent.

(Zadah, Istinite priče)

U Srbiji su se radovi Sofi Kal mogli videti na  47. Oktobarskom salonu u Beogradu koji se održao pod nazivom Art, Life and Confusion. U selekciji Renea Bloka prikazan je ciklus Hromatska dijeta, nastao pod uticajem Levijatana, Pola Ostera. U Levijatanu, Pol Oster opisuje Mariju, koju je stvorio imajući na umu Sofi Kal: S vremena na vreme bi se po nedelju dana podvrgavala nečemu što je nazivala ’hromatska dijeta’, određenih dana je konzumirala samo hranu koja je bila određene boje. U želji da reinterpretira Marijin lik, Sofi Kal je odabrala 8-14. decembar 1997. godine. U ponedeljak je jela narandžasto (šargarepe i rakove), u utorak crveno (paradajz, tartar biftek), u sredu belo, a u četvrtak zeleno. Iako toga nema u Osterovoj knjizi, u petak se hranila žutim a u subotu ružičastim da bi u nedelju postavila sto za šest gostiju, sa šest jelovnika koje je isprobala u toku nedelje.

Pol Oster nije jedini savremeni umetnik sa kojim je Sofi Kal sarađivala. Verovatno je najpoznatiji među njima Demijan Hirst (Damien Hirst) i ljubavno pismo koje joj je napisao reagujući na njenu izjavu da nikada u životu nije primila pismo slične sadržine. “Da li te volim? Naravno! Volim tvoj jutarnji zadah, način na koji obaviješ stopala oko mene kada spavaš…”, napisao joj je Demijan Hirst.

“Poslao mi je jedno tako realno ljubavno pismo. Zamalo da sam mu poverovala”, izjavila je Sofi Kal aludirajući na njihov prethodni dogovor da on tako nešto i učini. Kada ga je 2003. godine, Kal zamolila da napiše tekst za katalog njene izložbe, Hirst joj je ponudio da ispuni formulare TF-02, 02-4T, U4-M-E koji analiziraju psihološki profil ličnosti. “Sofi Kal je osoba koja voli ekstremne situacije i avanture, ali u isto vreme ne voli da izgubi kontrolu”, bio je zaključak psihologa.

U jednom od poslednjih radova, koji je realizovala u Istambulu, Sofi Kal pronalazi stanovnike toga grada koji, uprkos činjenici da je Istambul opasan vodom, nikada nisu videli more. Petnaestoricu muškaraca, u različitom životnom dobu, suočila je sa novom realnošću. Najpre im je stavila povez preko očiju. Potom ih je zamolila da taj povez skinu, da pogledaju u more i da kada budu spremni, pogledaju u nju –   očima koje su upravo prvi put u životu ugledale more. Neki su to uradili posle nekoliko minuta, drugima je bilo potrebno petnaest. Kako prirodnost projekta ne bi narušila objektivom foto-aparata, fotografisala ih je sa leđa. “Leđa svakako kriju dosta emocije. Snažniji utisak mogla sam osetiti nalazeći se iza njih, i  sama gledajući u vodu koja se pružala pred njima”, dodatno je objasnila.

za P.U.L.S.E: Ljiljana Maletin Vojvodić

Ljiljana Maletin – Vojvodić/

  Fotografija, Sofi Kal, Umetnost