На дар од издавачке куће Суматра добио сам књигу Соларис, дело које је самом својом појавом превазишло време у коме је написано. Класик СФ књижевности заслужио је реиздање у нашој земљи. Од Суматре имам само једну књигу, па сам прилично позитивно изненађен сјајно урађеним дизајном корица, а осим дизајна књига је изузетно урађена, од супер папира, преко фонта (величина за нас са ћороскопима), па све до лектуре, модерно и квалитетно, свака част. Књигу сам добио још почетком месеца, али сам са захвалницом желео да причекам док књигу и не прочитам и захвалим се једним скромним освртом.
Станислав Лем је пољски књижевник чије дело је прву популарност стекло у некадашњем савезу република, па тек онда на западу и државама преко океана. Популарност књиге огледа се и у екранизацији коју је ’72. реализовао култни совјетски редитељ Тарковски. Сам Лем није био одушевљен филмом Тарковског, али ни америчком фантастиком коју је сматрао безвредном и стилски сиромашном, што је довело до хладног рата на књижевном пољу и оптуживања да је Лем само продужена рука марксистичке идеологије. На крају, било да је Лем део идеологије или не, његова дела остала су популарна са обе стране завесе, а квалитет и савременост дела даривала је још једну, овога пута холивудску не тако успешну екранизацију, која је ипак опет актуелизовала само дело и даривала му нову младост.
„Шта је нормалан човек? То је онај који никад није учинио ништа гадно? Да, али зар никад није о томе помислио? А можда није чак ни помислио, него је нешто у њему помислило, изројило се, пре десет или тридесет година. Можда се одбранио од тога, заборавио, и није се тога плашио, јер је знао да то никад није спровео у дело. Да, а сад замисли да одједном, усред дана, међу другим људима сусреће то отелотовљено, приковано уз себе, неуништиво- шта тада? Шта имаш тада?“
Планета Соларис, изван сунчевог система, са своја два сунца, океаном и појавама попут мимоида, симетријада, асиметријада и сличним, представља за читаоца сасвим једно ново, за живот измаштано место. Научници деценијама покушавају да проникну у тајну Солариса, да објасне онима који нису видели свјим очима шта је у ствари Соларис, да ту тајну објасне и себи, остављајући да га и ми читаоци замишљамо свако на свој начин. бројне књиге које психолог Келвин налази у соларисовој библиотеци описују планету, њене особености и истраживања која су рађена на њој. Један од заједничких закључака је да је Соларисов океан самомислећа планета и сама неки облик интелигентног живота. Келвинов долазак на станицу изнад Солариса десио се недуго пошто су истраживачи започели агресивне експерименте над планетом, бомардовањем икс зрацима. Одговор од мислеће планете је убрзо стигао у виду највећих тајни људског мозга, у виду онога о чему људи ћуте, за чим пате и о чему не говоре. Сваки члан посаде добио је своје пријатеље, госте у својој кабини, добио је људе који физички не би требали да буду ту, па чак и оне који давно нису живи. Агресивни експеримент изазвао је психолошки одговор од планете, Гибаријан није издржао и убио се, а ни други чланови нису далеко од сличног чина. Планета се игра и презентује све оно што боли, а Келвина боли смрт жене, чију болест није у довољној мери испратио бригом. Келвинов гост у кабини управо је Хари његова жена, жива, мислећа и весела. Да ли је она сан, халуцинација или нешто треће? Може ли се то ново мислеће биће уклонити или убити, поново усмртити и шта радити када се следећег јутра Хари опет врати без сећања на претходни злочин извршен над њом? Свако ново јутро доноси нове невоље, сваки нови снови доносе и нова сазнања код нежељених гостију, и шта када нежељени гост постане потреба која се не може одвести назад на земљу. Лем презентује нови вид књижевног јунака који је антропоморфан, али његове мисли још увек могу да се развијају, вештачког пријатеља, андроида, оног који без милости чачка по прошлости својих домаћина. Али те такозване творевине Ф. представљају пројекције које сам домаћин дарива из својих сећања неагресивном Соларисовом океану који излуђује своје људске сателите, суочава их са собом и својим болом, презентује им људску душу на реалан начин, показује људство и цивилизацију у правом и непојмљивом светлу. Лем нам дарива људску душу у виду пројекција творевина Ф. али нам дарива и промишљања о Богу, тачније расправе о постојању или непостојању Бога. Неки би рекли да је убио Бога попут совјетских идеолога, али то убиство или промишљање о непостојању није се допало совјетским пријатељима, па је тај део и цензурисан. Ипак Лем дарива божанство на један оригиналан начин, онај који је у реалности вероватно и једино могућ, не по облику човека, не антропоморфан, већ непознатог облика, непознате форме обичном људском бићу незамисливе и необјашњиве. То је онај Бог кога човек не може да материјализује, да га уклопи на сопствене мере, онај који не може да се колонизује како у поговору напомиње Танасић. Лемов Соларис није само фантастика, већ и књига о човеку и човековим заблудама и тежњама, себичној и суровој цивилизацији и божански непознатој природи соларисовог океана. Сјајна књига, вредна пажње, али и сјајне филмске адаптације, пре свега од Тарковског.
„Хумани смо и племенити, нећемо да покоравамо друге расе, веж само да им пренесемо наше вредности и у замену преузмемо њихово наслеђе. Сматрамо се витезовима светог Контакта. То је друга лаж. Не тражимо никога осим људи. нису нам потребни други светови. Потребна су нам огледала. Не знамо шта да радимо с другим световима. Доста нам је овај један, већ се њиме давимо. Хоћемо да нађемо идеализовану слику нас самих; то треба да буду глобови, опет, да ћемо наћи слику наше примитивне прошлости. Али поред тога постоји нешто што одбијамо да признамо, од чега се бранимо: са земље нисмо довезли само дестилат врлина, херојски кип Човека! долетели смо овамо такви какви одиста јесмо, а када нам друга страна показује ту истину- онај њен део који прећуткујемо- не можемо с тим да се помиримо!“
Мирослав Маричић
Соларис – Станислав Лем added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →