Krojcerova sonata je pripovetka Lava Nikolajevića Tolstoja. Napisao ju je grof Tolstoj u poznijim godinama. Vrlo kontravezna priča, izazvala je ogromnu pažnju tadašnje književne javnosti, a i šire. Tolike su bile razmere toga da je pisac napisao i pogovor za priču, gde je pokušao da obrazloži stavove koje je tu izneo. Pored toga, možda i poznatija u širim krugovima je Betovenova sonata broj 9, odnosno Krojcerova sonata. Kompozitor je ovu sonatu pisao dugi niz godina, stalno joj se vraćajući, ona je bila posvećena Rudolfu Krojceru, poznatom violinisti, učitelju violine, kompozituru preko četrdeset opera, autoru tada daleko poznatih studija violine. Krojcer  je po nekim navodima smatrao Betovena nerazumljivim, pa i ako nikada nije svirao sonatu koja je njemu posvećena, ime devete sonate je neraskidivo vezano za njega. U samoj priči Lava Tolstoja, jedna od ključnih scena, kidanje jedne duše, se odigrava uz pratnju Krojcerove sonate, po kojoj je ova pripovetka dobila ime. Intenzitet Betovenove sonate, snažne emocije i nasilni kontrast raspoloženja i emocija su glavne karakteristike glavnog junaka Tolstojeve priče.

Krojcerova sonata na neki način predstavlja Tolstojev konačan obračun sa društvom, moralom, a na kraju i sa samim sobom. Glavni junak ove pripovetke, izvesni Pozdnišev potpunim strancima u vozu priča svoju životnu priču. Život mu se raspao, trougao ljubav, ljubomora i ubistvo je zarobilo njegovu dušu u oganj pakla. U nastupu ljubomore ubio je svoju mladu, lepu ženu, a sa potpunim i iskrenim gađenjem on se vraća na događaje koju su se dešavali pre samog čina ubistva. Ubistvo koje je počinio Pozdnišev neposredno posle tragedije ne doživljava kao stvar koja se zaista desila. On nesvestan, slep od ljubomore, ostaje slep i dalje, a osvešćenje dolazi tek na sahrani njegove žene. Kajanje se u njemu ne može naslutiti, on na vrlo intenzivan način, kroz svoju priču, objašnjava da nikako drugačije nije moglo da bude. Smrt za njegovu ženu je bila neminovna.

Kroz glavnog junaka, Pozdniševa, Tolstoj iznosi svoje ideje o braku, seksu koga se gnuša kao moćnog sredstva za postizanje različitih ciljeva, kao i ljubomore koja je po njemu neizostavni deo svakog oblika vezivanja. Seks u njemu (piscu, odnosno glavnom junaku) izaziva gađenje i kod njega se rađa nova vera, kao neki oblik radikalnog hrišćanstva. On se zalaže za potpuni celibat, čak ide do toga da brak kao instituciju treba ukinuti. Ljubav kao nešto uzvišeno može da postoji, ali čim se konzumira telesno ona se prlja, jer je telesna ljubav sebična. Seks je odbojan, destruktivan, degradira ljudsko biće, pa samim tim  kako škodi jedinki tako i celom ljudskom rodu.

Kao što sam već rekla, Tolstoj ovde želi da raskrsti sa institucijom braka. Tradicionalni brak po njemu počiva na laži, ljubomori, telesnoj vezi, donekle težnji da se ljubomora izazove kod suprotnog pola. Takva vrsta mučenja dovodi do toga da ono što svet naziva ljubavlju nije ljubav u pravom smislu te reči, već mučenje. Za Tolstoja takva vrsta ljubavi nije moguća, odnosno neodrživa je između dvoje ljudi. Ako jedan brak stoji na klimavim nogama telesne ljubavi, a zasniva se na nerazumevanju, lažima, ljubomori, taj brak je po Tolstoju definicja tradicionalnog braka, koji kao i telesna ljubav u potpunosti degradira ljudska bića. Potpomognuta ljubomorom koja upliće  u svoju mrežu ljubav, polako je pretvarajući u mržnju, smrt, odnosno ubistvo voljenog bića posle pretrpljenih muka je jedini mogući sled. Kraj kao pouka, da se tako nečemu nikada ne treba prepuštati.

Kontraverzne teme, radikalni pristupi glavnog junaka, a i sama zabrana ovog dela, dovela je do toga da je Krojcerova sonata postala jedna od čitanijih pripovetki Lava Tolstoja. Zabranjivana je jako dugo, cenzurisana, ali kada je dospela u javnost gola priča o muškarci i ženi je zapanjila čitalačku publiku. Na kraju Tolstoj je u ovoj priči definitivno dao veliki deo sebe, svoje duševno stanje je pretočio u ovo delo. Jeste mračno, diskutabilno i kontraverzno,  ali je baš zato tako intenzivno i dobro. Kao i sama deveta sonata za violinu i klavir.

“ …U nas se ljudi žene ne videći u braku ništa drugo sem polnog snošaja, te ispadne ili obmana ili nasilje. Kad je obamana onda se lakše snosi. Muž i žena samo obanjuju svet da žive u jednobračnosti, a žive u mnogoženstvu i mnogomuštvu. To je ružno, ali još nekako ide: ali kad su muž i žena, kako to najčešće biva, uzeli javnu obavezu da žive zajedno celoga života, a već od drugoga meseca mrze jedno drugo, žele da se rastave, a ipak žive zajedno, tada nastaje onaj strašni pakao zbog koga se ljudi odaju piću, pucaju jedni na druge, ubijaju, truju sebe i jedni druge…” (Pozdnišev, Krojcerova sonata)

Žilijen

Izvor: Džabaletan

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Književnost, Krojcerova sonata, Tolstoj