Срби(ја), корак по корак

Када елементи (идеолошко-политичке) присиле олабаве или престану да делују, базична уставна решења, онако како су заиста прецизно записана, постају реалност. Где се се оваква формулација „доказала на делу” и зашто је она битна за српску нацију? Кренимо од неких примера из блиске историје, европске и наше.

Границе република бившег СССР-а биле су, практично, ирелевантне све до краја осамдесетих, односно 1991. Тада је и моћна Русија била спремна, истина невољно (и под Јељцином) да их прихвати, иако је 20 милиона Руса остало изван њих (те се Русија вратила на границе с почетка владавине Петра Великог, скоро три века уназад). Те границе углавном нису биле историјски утемељене, али су махом повлачене по етнолингвистичком кључу (и бројне руске заједнице на Криму, југоисточној Украјини, Казахстану, Балтику насељаване су, добрим делом, током совјетске епохе). Било је то у складу са комунистичко-коминтерновском доктрином.

Међутим, било је то и у складу са односом према националним државамау Европи после Првог светског рата. Српски се народ (као и Хрвати) доста окористио услед најправедније повучених граница у историји света (Версајски мир 1919). Добро су прошли и Румуни, Чеси, Словаци, Пољаци, сви они који су угњетавани вековима. Истина, били су кажњени Мађари, много више од највећих криваца за рат. Како кажу историчари: Историја прашта злочине али не и грешке (иначе, Првим балканским ратом били су кажњени Албанци и Македонци).

Нажалост, избио је нови светски рат. Срби су на волшебан начин, иако са оба своја антинацистичка ослободилачка покрета на победничкој страни, сврстали себе у највеће губитнике тограта, не само због огромних жртава, већ због фамозног авнојевског декрета. Тзв. административне границе довеле су до тога да од 165.000 квадратних километара, колико су, практично, Срби контролисали августовским договором Цветковића и Мачека 1939, Београд има лабаву сувереност на 88.000 (укључујући и 11.000 Космета до 1999). Срби су 1945. били релативно већински народ у БиХ, али само наивнима (што водећи политичари не би смели бити) нијебило јасно да ће неумитна имиграција хришћана из те федералне јединице ка „гравитационим центрима”, Хрватској и Србији, релативно брзо довести до бројчане надмоћи муслимана (то се десило двадесетак година касније). Није било тешко претпоставити ни да ће српска релативна већина у АП Војводини постати апсолутна, као ни да ће АП Косово, тада са око 30 одстоСрба и Црногораца, бити aлбанизовано (истина, до 1912. је доминирао албанско-муслиманско-османски елемент на том простору).

Ваља се подсетити и да је бројност Фламанаца и демократизација Белгије довела овај народу ситуацију да прво остваре право на званичну употребу језика, а крајем шездесетих и на федерализацију земље. И када је Шкотска спојена са Енглеском пре више од три века већина политичара у Лондону мислила је да проглашaвањем тог чина уједињењем и давањем формалних права Шкотској учињено мало више од ништа. Данас, када Шкотска национална партија (СНП) осваја већину у парламенту и саопштава да ће расписати референдум,јасно је да је форма прешла у суштину. Донекле је сличан случај са Каталонијом.

Зашто је све ов оданас битно за Србе? Авнојевске границе постале су стварне. Дејтонски уставни концепт, са јасним границама ентитета, постао је реалност. Кумановски споразум 1999. административним границама Косова је, практично, дао државни значај. На старту, само формално-грађански концепт Црне Горе, који посредно имплицира и равноправност свих национа, у годинама после пописа (2011) могао би форму испунити и садржином.

Дакле, српска нација, иако суочена с тешком геополитичком ситуацијом, успева да се одржи и врло је реално да би временом могла да ојача своје уставне позиције и стварни положај. Оно што пише у уставима земаља у којима живи око трећине или више Срба иде у прилог том народу. Задатак је испунити сасвим прихватљиву форму садржином, и то ослањајући се на највише демократске стандарде ЕУ. Историја нам показује да се то дешава.