Srbija posle Memoranduma SANU
Kada se pojavio Memorandum SANU, jedan od najkontroverznijih dokumenata posttitovske Jugoslavije, Ivan Stambolić i Dragiša Pavlović svom žestinom udarili su po Akademiji i njenim članovima. Stambolić ga je nazvao “in memorijamom Jugoslavije”, a Pavlović “platformom srpskih nacionalista”. Milošević je za razliku od njih, uglavnom ćutao. Ova razlika, očigledna i široj javnosti, svoj puni oblik dobiće godinu dana kasnije – na čuvenoj Osmoj sednici.
Dokument koji je pod velom misterije iznet iz zdanja u Knez Mihailovoj 35 od prvog dana proglašen je “planom razbijanja Jugoslavije”, “programom ‘velike Srbije'”, platformom “velikosrpskog nacionalizma”… Pojava teksta na kome su radili akademici izazvala je pravi zemljotres u već dobro napukloj državi i njenoj ideologiji.
Memoradum SANU na svetlo dana izašao je preko dva teksta objavljena 24. i 25. septembra 1986. godine na stranicama “Večernjih novosti”. Prvi članak koji je doneo izvode iz još uvek nezavršenog teksta akademika nosio je naslov “Ponuda beznađa”, dok je njegov nastavak objavljen sutradan bio naslovljen sa “I AVNOJ je lažiran”. Oba teksta, intonirana veoma lično, komentatorski, potpisao je tadašnji novinar i urednik “Novosti” Aleksandar Đukanović. Ova dva članka izazvala su buru u jugoslovenskoj javnosti i polemiku na stranicama našeg lista, koja je utihnula tek krajem 1987. godine.
“Dva su barjaka pod kojim njegovi autori pozivaju na otvaranje očiju. Jedan je nacionalizam, a drugi država. A sve to zajedno zvuči na mnogim stranicama kao novi poziv na bratoubilaštvo i novo prolivanje krvi”, pisao je Đukanović dajući šire izvode iz nedovršenog rada akademika.
Ovaj materijal sadrži 73 stranice, od čega je, kako SANU tvrdi i danas, svega 30 prošlo proceduru zvanične redakture. Njegov tekst podeljen je na dva dela, od čega je prvi posvećen krizi jugoslovenske privrede i društva, dok je drugi naslovljen sa “Položaj Srbije i srpskog naroda”. Devet tačaka ovog za mnoge apokrifnog dokumenta sadrži mnoštvo kritika tadašnjeg stanja, veliki broj argumenata i dokaza za jednu od temeljnih tvrdnji njegovih pisaca – Jugoslavija vapi za preuređenjem. U suprotnom, neće je biti. Srpski narod, kako su naveli akademici, trebalo bi da bude spreman i za taj ishod.
To je bilo dovoljno da se ovaj dokument izvede pred streljačke vodove od Vardara do Triglava. “Srpski nacionalizam”, “šovinizam”, “oportunizam”, “povampirenje četništva”, “raspirivanje mržnje”, “politikantstvo” i “nenaučan pristup” i slične etikete sipane su bez zadrške i dubljeg promišljanja.
O tome je možda najbolje svedočanstvo ostavio upravo prvi čovek Predsedništva Srbije Ivan Stambolić, istupajući na Beogradskom univerzitetu 30. oktobra 1986. godine.
“Prvi put, istina na mala vrata ponuđena je celovita optužnica ne samo rukovodstva i politike Saveza komunista nego i čitavog društvenog sistema. Stara je to šovinistička briga za sudbinu srpstva sa već poznatom formulom da su Srbi pobednici u ratovima, a gubitnici u miru. Memorandum se osvedočio da nekolicini akademika društvene neprilike posluže kao dobre prilike da pored već toliko otvorenih frontova otvore i svoj front nacionalističke borbe za vlast”, rekao je Stambolić u Rektoratu BU.
Činjenica jeste da se Milošević, koji je krajem 1986. godine bio predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, za razliku od dvojca Stambolić – Pavlović, prema SANU, akademicima i Memorandumu držao uzdržano. Nije oštro kritikovao, niti podržavao. U sveopštoj hajci, koju je tokom najvećeg političkog skandala u posttitovskoj Jugoslaviji, režim sproveo na SANU, njega nije bilo, ili je bio na samoj periferiji događaja.
O Memorandumu SANU Milošević je samo jednom javno govorio, februara 1987. na sednici beogradskog Gradskog komiteta. Publicista Slavoljub Đukić, ne bez razloga, zapaža da u opštoj harangi koja je dizana na akademike, njegov je istup bio gotovo neprimetan.
“Mi smo o tome šta se događa u Akademiji zauzeli jasne stavove. I komunisti u Akademiji dobili su zadatak od Predsedništva CK da se moraju izboriti za promenu. Mnogi ništa po tom pitanju nisu učinili. To je pre svega pitanje odgovornosti prema sopstvenoj komunističkoj svesti koja im nije bila ni toliko probuđena da se usprave i kažu da se ne može napadati Tito i razbijati Jugoslavija. Mi bijemo bitku na frontu programa izlaska iz krize, ali istovremeno bijemo bitku sa antikomunizmom i nacionalizmom, bez obzira da li je reč o SANU, Udruženju književnika, ‘Dugi’ ili nekoj drugoj sredini iz koje se puca na revoluciju, njene tekovine, na razvoj socijalističkog samoupravljanja u Jugoslaviji”, rekao je Milošević u jedinoj javnoj kritici Memoranduma.
Dragiša Pavlović je napisao da je Slobodan “čovek koji nijednom nije izgovorio reč ‘memorandum'”. Zapamćeno je da je s jeseni 1986. godine osiono pitao “šta hoće ti akademici”, ali u veće elaboracije njihovih argumenata nije zalazio. U njegovoj knjizi “Godine raspleta”, u kojoj su sabrani govori, referati i intervjui od 1984. do sredine 1989. godine, primetno je ignorisanje dokumenta SANU, kao i celog državno-političko-medijskog spektakla koji je povodom njega gotovo godinu dana tresao krhku Jugoslaviju.
Milošević je vešto igrao dvostruku igru, i punu godinu je skrivajući se iza različitih partijskih foruma izbegavao da komentariše postupak Srpske akademije. U njegovim manevrima pojedini tumači prepoznavali su političku ambiciju, kojoj nije odgovarao otvoreni rat sa najuglednijom srpskom naučnom ustanovom. Time je Milošević stekao blagonaklonost SANU ali i njihovu podršku u antibirokratskoj revoluciji i njegovom pohodu na vlast.
Ono što nije govorio javno, Milošević je pričao tajno. Daleko od medija i od očiju javnosti, međutim, imao je sasvim drugu priču. Ona je potpuno bila na liniji Partije i njegovih drugova koji su bili prokaženi kao vođe harange na SANU i akademike.
Pred političkim aktivom Instituta za bezbednost, mesec i po dana posle antologijskog govora u Kosovu Polju on je rekao:
“Razvoj nacionalizma najveći je otrov koji i unutrašnji i spoljni nastoji da unese u našu zemlju. Šta je drugo nego crni nacionalizam pojava Memoranduma SANU u kome se predlaže razbijanje Jugoslavije. To znači likvidiranje postojećeg uređenja naše zemlje, razbijanje posle koga nema opstanka nijednom narodu ni narodnosti naše zemlje. Moramo da znamo da bilo kakvo koketiranje sa nacionalizmom ne doprinosi nego naprotiv koči i onemogućava uspešan društveni razvoj za koji se bori Savez komunista.”
Misterija i dalje traje
Zvanična verzija glasi da je Memorandum SANU – ukraden. U središtu kontroverzi o “provali” u SANU tih dana 1986. godine našao se novinar Aleksandar Đukanović. Na njega je pala sumnja da je lično ukrao ovaj dokument, i to iz stana nikog drugog do svoga tasta, poznatog ustavopisca i profesora Pravnog fakulteta akademika Jovana Đorđevića.
Đukanović je u svojoj ispovesti za “Novosti” krajem prošle godine prvi put javno negirao da je dokument uzeo sa tastovog stola. On ga je, kako tvrdi, dobio od samih akademika, a pročitavši ga rešio je da ga napadne u novinama.
Savest zatvorena u kavezu
Triler u čijem je središtu bio Memorandum SANU dobio je svoj drugi čin – aferu “Vojko i Savle”. Ovaj medijsko-političko-obaveštajni skandal odjekivaće tokom cele 1987. godine, a njegov vrhunac podudariće se sa pojavom pukotina između dve struje u vrhu Saveza komunista Srbije. Efekti ove afere, opisane kao najveći moralni pad novinarske profesije i ugledne “Politike” poslužiće kao municija za konačan obračun na Osmoj sednici.
Danas je teško i zamisliti kakav je zemljotres izazvala naizgled banalna humoreska objavljena u nedeljenom broju “Politike” 18. januara 1987. Reč je o neduhovitoj priči-crtici u kojoj su glavne ličnosti izmišljene, ali prepoznatljive ličnosti Vojko Nikolić (akademik Gojko Nikoliš), njegova supruga madam Argo, u stvarnosti Francuskinja Margo, i Savle Pavić, iza koga se krilo ime akademika Pavla Savića. U otužnom tekstu izneta je Nikolišev prljav veš, a humoreska je začinjena i sa više laži i izmišljotina o njegovom životu.
Namera autora pročitana je već prvog jutra po objavljivanju – trebalo je oblatiti lik slavnog generala, lekara, narodnog heroja, španskog borca i akademika zbog njegove kritike režima i odbrane SANU u javnosti u jeku napada tadašnjeg državnog rukovodstva. Na vanrednoj skupštini Akademije, na kojoj su se akademici gotovo jednoglasno suprotstavili vlastima bio je najžustriji kritičar režima. Politički aparat to mu nije oprostio.
Pojava teksta u kojoj je Nikoliš prikazan kao politički prevarant, bolesni neurotičar i strani špijun izazvala je pravu buru nezadovoljstva u srpskoj javnosti. U mesecima koji će uslediti biće održane desetine sednica i sastanaka različitih foruma na kojima će slučaj “Vojko i Savle” biti najvažnija tema.
– Ko je ovu sramotu pustio u novine – ljutito je ujutru pitao Dobrica Ćosić, okrećući telefonske brojeve svih koji su mogli da znaju ko stoji iza spornog teksta.
Naslućivalo se da je njegovom objavljivanju kumovala velika sila, država, Partija ili Udba. Ili svi oni zajedno. Naručilac, autor kao i put teksta od pisaće do štamparske mašine bili su nepoznati.
Istina, međutim, nije mogla da ostane skrivena. Danas, tri decenije kasnije, smatra se da je sporna humoreska rođena u vrhu tadašnje vlasti revoltirane neuspehom u sukobu sa SANU povodom pojave Memoranduma. Njenim inspiratorom smatra se Nikola Ljubičić, a za pravog tvorca uzima se Dragiša Pavlović, koji je radio po nalozima Ivana Stambolića. U objavljivanje ove humoreske i zloupotrebe podataka Državne bezbednosti donekle je umešan i Slobodan Milošević, koji će kasnije učiniti sve da sa sebe skine odgovornost za ovaj slučaj i krivicu svali na svoje oponente. Put do novinskih stubaca ovog teksta vodio je preko člana CK Srbije i glavnog urednika “Politike” Živorada Minovića, ali i novinara i tadašnjeg člana Gradskog komiteta Radmila Kljajića. Svi oni izneće više verzija događaja, a predstojeći puč na Osmoj sednici dodatno će zamagliti pravu istoriju.
U svojim memoarima “Život, politika, komentari” Dušan Čkrebić ukazuje da je stari general, inače sklon podmetanjima i udbaškim metodama, glavni idejni autor kontroverznog teksta. Čkrebić nadalje tvrdi da je glavni režiser afere bio Buca Pavlović. Skandal je organizovao uz pomoć grupe najbližih prijatelja iz Gradskog komiteta i vrha “Politike”.
– Ideja jeste bila Ljubičićeva. To su mi potvrdili i Pavlović i Stambolić – potvrdiće dosta kasnije i Stupar. – Zatražili su podatke iz Nikoliševog dosijea. To nije bilo ništa čudno jer je koordinacija (državnih i partijskih organa) često zahtevala preseke iz dosijea pojedinih ličnosti, posebno kada su u pitanju bila postavljenja na nove funkcije. Tražene podatke dostavili smo Stamboliću, Pavloviću i Miloševiću, o čemu svedoče i službeni delovodnici.
Paskvila koja je izazavala gnev i ogorčenje novinara, kao i velikog dela javnosti, potpisana je imenom D. Šarenac. Minović koji je mesecima bio pod pritiskom bune u redakciji i zahtevima da podnese ostavku povodom autorstva nad nemoralnim tekstom vrdao je i odugovlačio. Tvrdio je da je Šarenac profesor najpre Filozofskog, pa i Filološkog fakulteta u Beogradu da bi mesec dana kasnije rekao da je autor predavač opštenarodne odbrane i društvene samozaštite iz Maribora. Vreme će pokazati da je reč o rođaku pomenutog novinara “Politike” i člana Gradskog komiteta Radmila Kljajića.
Kako bi zbrka bila još veća, profesor Momčilo Šarenac iz Maribora pismom se javio “Politici” tek u septembru 1987. i negirao da na bilo koji način ima veze sa ovim slučajem. Kao pravi autor humoreske pominjan je pisac Marinko Vučetić, ali i školski drug Dragiše Pavlovića književnik Vidosav Stevanović.
Pisac je 2009. godine dobio i sudski spor protiv Dušana Stupara, koji je prethodno javno na televiziji rekao da je Stevanovićeva ruka pisala sporni tekst. Na taj način i pravno je sa sebe skinuo hipoteku o autorstvu nad paskvilom o kojoj je brujala Jugoslavija.
Slučaj “Vojko i Savle” u pripremi za Osmu sednicu korišćen je kao materijal za obračun koji se već uveliko pripremao. Pobuna redakcije i peticija koja je usledila sa zahtevom za Minovićevu smenu, u delu partijskog rukovodstva, ocenjuje se kao udar kontrarevolucionarnih i nacionalističkih snaga, a težište se sa napada na akademika, prebacuje na udar na “Politiku”. Njenog glavnog urednika, koji navodno dosledno sprovodi politiku Saveza komunista brane Nikola Ljubičić i Slobodan Milošević. Minović vešto protura tezu o slučajnom objavljivanju bezazlenog teksta, koji je zloupotrebljen u političkim obračunima.
– Ona je instrumentalizovana za težak i mučan obračun protiv Titove linije – tumačio je Minović, koji je za kratko vreme prešao put od Miloševićevog miljenika do protivnika.
Pregrupisavanje pred predstojeći politički udar u punom je jeku.
“Pritisak na uredništvo i glavnog urednika naročito, deo je šire i pojačane aktivnosti opozicionih snaga u Beogradu i zemlji u nastojanju da se sačuvaju i osvoje nove pozicije u glasilima “Politike”. To je bitka za ovu kuću – hoće li u njoj i preko nje vršiti odlučujući uticaj velikosrpska nacionalistička čaršija ili će to činiti Savez komunista”, navedeno je u belešci sa sastanka Grupe za koordinaciju sredstava javnog informisanja Socijalističkog saveza Srbije.
Gotovo da nije bilo govornika na Osmoj sednici koji nije pomenuo aferu sa spornim tekstom. Više od toga, međutim, odjeknule su reči akademika Gojka Nikoliša iz pisma “Politici” i njenom glavnom uredniku, koje ovaj list nikada nikada nije objavio:
“Žalim što ste svoju savest zatvorili u kavez, što ste pred vašim kolektivom i javnošću učinili sve moguće manevre da sakrijete pravog autora, te ste tako preuzeli na sebe tešku odgovornost za autorstvo pomenutog napisa”, pisao je Nikoliš.
Državna bezbednost ulazi u igru
U zaključcima komisije Gradskog komiteta koji su činili Slobodanka Gruden, Zoran Jovičić i Nebojša Maljković tvrdi se da je Dragiša Pavlović naložio šefu beogradske DB Dušanu Stuparu da mu pribavi podatke o Gojku Nikolišu, koji su se kasnije našli u spornom tekstu. Pavlović mu je uz to rekao da iza tog poduhvata stoji ne samo politički vrh, nego i Petar Stambolić i Nikola Ljubičić lično. Humoresku je “Politici” preko kurira dostavio Radmilo Kljajić, a u pritiscima da se sačuva tajnost učestvovao je Ivan Stambolić.
Ivan prvi kreće na Slobodana
Prvi govornik na Osmoj sednici, kao i na njenoj uvertiri – sastanku proširenog Predsedništva CK bio je Nikola Ljubičić. U prevratu u vrhu beogradskih komunista 1987. godine ovaj čovek imao je zlatni glas koji je poklonio Slobodanu Miloševiću. Za njegov trijumf presudna je bila podrška starog kadra koji su činili Petar Gračanin, Petar Stambolić, Dobrivoje Vidić i Dušan Čkrebić.
Ključni čovek ipak bio je Nikola Ljubičić. Narodni heroj, general Armije, višegodišnji savezni sekretar za narodnu odbranu i figura sa brojnim i dubokim vezama u vrhu JNA, KOS-a i Državne bezbednosti, sredinom osamdesetih godina napravio je distancu od Ivana Stambolića i priklonio se snagama iza kojih je stajao Milošević. Svoj postupak kasnije će pravdati činjenicom da je Ivan želeo u korenu da saseče Slobodana, čim je ovaj pokazao prve znake samostalnosti i liderstva.
“Ivan Stambolić je svoj plan o uklanjanju Miloševića pokušao da ostvari preko Predsedništva Republike”, zapisao je Ljubičić u beleškama pod naslovom “Moja sećanja”. “Sazvao je skup od osamnaest drugova. Šest časova diskutovalo se o nekim nevažnim pitanjima, da bi oko pola noći, kad je ocenio da je skup zamoren, pokrenuo pitanje Slobodana Miloševića. Sprečio sam tu igru i tražio da se novi sastanak održi u normalno radno vreme. Tokom ovog sukoba imao sam jasan utisak da je inicijator za sukob Ivan Stambolić i da Slobodan ne želi svađu, da je on za mirnu raspravu i dogovor.”
General je svedočio i da je dosta vremena potrošio da ubedi Ivana da je Srbija dovoljno velika za obojicu. Njegovo viđenje je bilo da je Ivanu mesto u domenu državne strukture, a Slobodanu u partijsko-ideološkom sektoru.
“Ivan bi saslušao moje ubeđivanje, ali ga nije prihvatao, uvek bi našao kontraargumente. Ukazivao je da se sa Slobodanom ne može sarađivati, da je svojevoljan, da sluša samo sebe i da je opasan lider za Srbiju. Rasprava je preneta u nadležnost Saveza komunista. Ivan nije dobro ocenio dalji razvoj događaja, jer je Slobodan tu bio u prednosti.”
Ljubičić je u vreme Osme sednice bio nesporan autoritet u srpskoj državi i partiji, ali i na nivou federacije gde je godinama bio na važnim i odlučujućim funkcijama. Milošević je dobro znao da će, ukoliko bude imao generalovu podršku, pridobiti i glasove dobrog dela CK. Zašto je Ljubičić bez nekog većeg razloga podržao Miloševića i time mu otvorio vrata vlasti u Srbiji pitanje je na koje savremena istorija još uvek nije dala jasan odgovor. Na osnovu svedočenja ljudi toga vremena, izgleda da je imao više osnova da napravi zaokret od Stambolića i da se prikloni novom lideru. Među njima, verovatno, bilo je i sasvim ličnih razloga.
U vreme Osme sednice, ali i mnogo godina kasnije, neki od budućih funkcionera JUL-a, partije Mire Marković, tvrdiće da je u Ljubičićevom zaokretu presudan bio njegov sin koji je bio u bečkoj filijali “Geneksa”. Po toj verziji, u njegovom poslovanju pojavio se manjak. Glas o ovome stigao je i do Stambolića, koji je to želeo da iskoristi kako bi pritiskao generala.
Manjak će nadoknaditi uspešan poslovan čovek Radoslav Lale Sekulić, u to vreme direktor “Javora” iz Ivanjice, iz sredstava fabrike na čijem je čelu. Ivan Stambolić, preko Službe bezbednosti, pokreće istragu protiv Sekulića… Milošević, po ovoj verziji, navodno nije hteo da se uključi u hajku protiv generala… I to nije mogao da mu oprosti i stvara se prva pukotine u odnosu između njih dvojice.
Nikola Ljubičić našao se sredinom osamdesetih godina u središtu više afera o kojima se više šaputalo nego što se javno govorilo. Jedna od njih je slučaj gradnje vikendice na Jelovoj gori, ali i sumnjiva kupoprodaja automobila za auto-školu “Crveni signal”. General je bio umešan u sporove oko izgradnje fabrike “Budimka” u Požegi, a šuškalo se i o švercu deviza njegove sekretarice.
Da je Nikola Ljubičić sumnjao da ove skandale pušta tadašnji vrh vlasti u Srbiji svedočio je i sam Ivan Stambolić. On je opisao jedan od mnogobrojnih sastanaka Predsedništva Jugoslavije 1986. godine posvećenih situaciji na Kosovu u svetlu najava organizovanog dolaska više hiljada Srba iz pokrajine na protest u Beograd. Po završetku sednice u Palati federacije, duboko u noć, Ljubičić poziva Stambolića da prošetaju oko zgrade na Novom Beogradu.
“Počinje da mi govori da ima informacije kako ja raspolažem pismom ambasadora Veljka Mićunovića koje se odnosi na jednu od njegovih poseta Moskvi, u kome je teško kompromitovan (u njemu je stajalo da je Ljubičić koristio veze sa Sovjetima kako bi lobirao za svoju poziciju u jugoslovenskoj vlasti). Doznao je i da ja navodno radim da NIN to objavi. Kaže mi da sam inspirator afere ‘Jelova gora’ i takozvanog užičkog slučaja, s ciljem da ga kompromitujem. Govori mi o vikendici, o Ječmenici, Gačiću i Mirku Popoviću, optužuje me da sam ja protiv ‘Budimke’ jer njenu izgradnju on forsira, pravda se da sa švercom deviza nema veze… Kaže i da se bavim njegovom decom: šta i gde rade, kakve su im svadbe bile, ko je kakve poklone činio. Sve to da bih ga ja smenio i došao na njegovo mesto u Predsedništvu SFRJ”, opisao je Ivan svoju noćnu šetnju sa Ljubičićem.
Sve to mu je mirisalo na to da generala neko zatrpava intrigama, čeprka i podmeće, a kasnije to pripisuje njemu i njegovim ljudima.
– Ko ga truje i zašto? Ko još zna ove stvari o Nikoli? Da li ga je neko svim ovim ucenio? – pitao se Stambolić.
Kakvi god odgovori bili, činjenica jeste da je Ljubičić septembra 1987. bio involviran i u pripreme za smenu Dragiše Pavlovića i Osmu sednicu. O tome je televizijskoj ekipi Bi-Bi-Sija za serijal “Smrt Jugoslavije” govorio Borisav Jović.
– Pavlovića je trebalo odmah isključiti iz Predsedništva. Milošević je rekao da bi otišao kod Ljubičića da se konsultuje o tom predlogu. I odmah je otišao. Vratio se kroz pola sata i rekao: “Ljubičić se slaže”! Odmah smo zakazali sednicu – tvrdi Jović.
O čemu je još Milošević govorio sa Ljubičićem nije poznato. Zna se međutim, da je general pre Osme sednice Dragiši Pavloviću “dobronamerno” sugerisao da podnese ostavku i da tako reši problem koji ima sa Miloševićem.
Na sednici, i posebno tokom njene uvertire, Ljubičić je svim silama branio glavnog urednika “Politike” Živorada Minovića, a napadao direktora Ivana Stojanovića. Mnogi su u ovom činu kasnije videli potvrdu govorkanja da general stoji iza humoreske “Vojko i Savle” objavljene početkom 1987. godine na stranicama ovog lista. Ljubičić je shvatao, ili ga je Minović u to uveravao, da je direktor Stojanović taj koji podiže prašinu oko pravog autorstva nad kontroverznim tekstom.
Hrvati podržavaju Pavlovića
Veliki ugled u krugovima boraca i Armije uživao je i general Petar Gračanin. Ovaj narodni heroj i bivši načelnik Generalštaba JNA bio je na glasu kao skroman i pošten čovek, oprezan u politici.
“Dugo smo razgovarali, nekoliko puta. Tražio je da ispitamo sve argumente i okolnosti i sa što više aspekata. Na kraju je rekao da nema druge nego da stanemo na stranu ravnopravnosti naroda”, ispričao je Jović i preneo Gračaninove reči da je u predvečerje Osme sednice zajedno sa Petrom Stambolićem primio više poziva boraca i funkcionera iz Hrvatske koji su od njih tražili da spreče smenu Dragiše Pavlovića.
Stamboliću svi okreću leđa
Pred istorijsku Osmu sednicu znalo se da su za Miloševića iz Gradskog komiteta bili Mitević, Jagoš Purić, Radoš Smiljković i Slobodnka Gruden. Borisav Jović je bio “predstavnik” stare garde iz CK, a pored Mitevića, čovek štampe i televizije bio je Živorad Minović, a Nikola Ljubičić – Armije. Konce na Univerzitetu iz senke vukla je Mirjana Marković.
Grupa oko Slobodana Miloševića od aprila do septembra 1987. uspela je da obezbedi podršku gotovo svih značajnijih ličnosti na tadašnjoj političkoj sceni Srbije i Federacije. Iako deluje na prvi pogled nelogično, umereniji, oprezniji i pomirljiviji Ivan neće imati šanse protiv energičnijeg Slobodana. U takvoj atmosferi svako je našao sopstveni interes i razlog da Stamboliću više ili manje otvoreno – okrene leđa.
Do trijumfa na Osmoj sednici, bez obzira na to, Miloševićeva linija nije došla lako niti brzo. Padu Stambolića prethodile su višemesečne rasprave, razmimoilaženja, sukobi, i na gradskom i na republičkom nivou.
“Suštinu smo ljudima objašnjavali u grupama, ali i u četiri oka”, opisao je atmosferu iza kulisa Osme sednice Borisav Jović. “Na hodnicima tokom pauza nisam mogao da se odbranim od mnogih koji su želeli da im se objasni o čemu se radi. Najviše su pitali da li je u suštini lični sukob Miloševića i Stambolića ili je tema zaista ono što se govori. Često pitanje je bilo i zašto je potreban otvoreni obračun, zar nije bio moguć dogovor. Pa da smo mogli da se dogovorimo, uradili bismo to. Ovako, vi odlučujete – odgovarao sam ljudima.”
Bilo je vidljivo da Miloševićeve akcije više odgovaraju novinarima koji su izveštavali iz zdanja u Ulici maršala Tita. Sednicu je uživo prenosila ekipa Televizija Beograd, a Skupštinu tokom burna dva dana septembra gotovo da nisu napuštali novinari “Politike”, “Borbe”, “Politike ekspres”, dopisnici “Vjesnika”, “Večernjeg lista”, izveštači Tanjuga, Radio Beograda, Televizije Beograd…
Među njima je bio i novinar unutrašnjepolitičke rubrike “Večernjih novosti” Ivan Lovrić, tih godina zadužen za praćenje Izvršnog veća Srbije i izveštavanje sa najvažnijih političkih događaja. On se i danas seća belog odela Dragiše Pavlovića, ali i laganog topljenja njegove snage i samouverenosti.
– Buca je, poput Ivana, voleo razgovore sa novinarima i bio im je uvek na raspolaganju. Tako je bilo i na Osmoj. Delovao je vedro, optimistično, kao da nije verovao u ono što je već postajalo očigledno – svedoči Lovrić. – Sednicu smo pratili, ne iz sale, nego sa monitora iz foajea i restorana. Nije moglo da nam promakne da je na početku sednice oko Pavlovića stalno bila gužva, koja se sa svakim njegovim izlaskom iz sale smanjivala. Kada je pred glasanje izašao na pauzu – bio je gotovo sam.
Naš kolega kaže da ishod Osme sednice za beogradske redakcije nije bio iznenađujući. Bilo je jasno da je reč o vanserijskom događaju, ali “istorijska” težina nije naglašavana.
– Izveštavali smo kao i sa svakog drugog događaja iz CK ili Izvršnog veća. Nije bilo instrukcija, sugerisanja niti pritisaka, bilo u redakciji ili od samih aktera – naglašava Lovrić i dodaje da je tek devedesetih sazrela svest o onome što se dogodilo tokom dva septembarska dana 1987. godine.
Karte je na Osmoj sednici delio i mešao Milošević. On je predsedavao, davao reč, određivao raspored govornika. Ali i koordinirao rad svoje grupe. To je činio na pauzama, ali i tokom sednice. Borisav Jović više puta je ustajao i izlazio do mesta presedavajućeg kako bi se “u uho” konsultovao sa Slobodanom. Tok sastanaka on je čvrsto držao u svojim rukama. Reč je dao prvo Ljubičiću, pa Stamboliću. Tokom prvog dela sednice govorili su uglavnom njegovi ljudi. Time je stvorio privid brojnosti i kolebljive trajno prevukao na svoju stranu.
Milošević se pribojavao uticaja Saveza boraca. Moćni SUBNOR Beograda je u danima pred sednicu proširenog Predsedništva CK SKS, dok se polemika još uvek vodila samo preko štampe, podržao Dragišu Pavlovića. Da bi isti scenario predupredio, prema svedočenju šefa pokrajinskog komiteta Vojvodine Đorđa Stojšića, Milošević je digao na noge generala Petra Gračanina i poslao ga, zajedno sa čovekom iz Državne bezbednosti, kod šefa beogradskog SUBNOR-a da ga ubedi da se drži po strani.
Na adresu Centralnog komiteta, dok je sednica trajala,stizao je veliki broj telegrama, koje su slali niže partijske organizacije, sindikati, kao i veliki broj pojedinaca. U njima su izražavane želje za uspešan rad i podrška da Partija ostane na putu Tita i bratstva i jedinstva. S vremenom, međutim, pristizalo je sve više pošiljaka sa porukama o potrebi eliminisanja elemenata koji nisu na liniji SKJ, obavezi da se pomogne narodu na Kosovu, nedopustivoj samovolji pojedinaca. Bilo je i neskrivene podrške Slobodanu Miloševiću.
Ideju, za ovu poštansku ofanzivu, tvrde upućeni, dao je Zoran Todorović Kundak, koji je u to vreme bio na funkciji sekretara predsedništva Univerzitetskog komiteta. Tamo se zbližio sa Mirjanom Marković, koja je na njega imala odlučujući uticaj. Smatralo se da bi ovakva vrsta podrške Miloševiću u sukobu oko Kosova bila dodatni pritisak na tok sednice.
“Ja sam bio za to da se svi telegrami čitaju na sednici javno. Krenuli samo sa čitanjem prve grupe. Daš nekome reč, pa se onda čitaju telegrami. Tada se neko javio i tražio da se to zaustavi. Zašto? Zato što sve to prenose radio i TV i onda se šalju drugi i tome nema kraja. Na kraju je bilo izglasano, preglasano zapravo da se pisma moraju obnarodovati. To je bio znak podrške koju smo imali u narodu”, napisao je Borisav Jović u svojoj knjizi “Politički lavirint devedesetih”.
Miloševiću je veoma važna bila prećutna podrška Petra Stambolića. On je bio stari komunista, borac, funkcioner i nesporni autoritet na jugoslovenskom političkom nebu. Iako Ivanov blizak rođak, polovinom osamdesetih počeo je da se distancira od njegove politike. Slobodan je bio veoma pažljiv prema njemu – redovno ga je obilazio, pitao za mišljenje i sa njim komentarisao probleme u društvu. Tako mu se tiho i neosetno podvukao pod kožu. Milošević je voleo da u klupi sedi pored Petra na sednicama CK i na taj način šalje poruku da je stari Stambolić njegov čovek.
Draža Marković, koji je uz Petra Stambolića bio vodeća ličnost političkog života u Srbiji, u svom “Dnevniku”, objavljenom u “Politici” posle 5. oktobra 2000. godine, tvrdio je da je presudnu ulogu da Slobodan Milošević dođe na čelo Partije odigrao baš Petar Stambolić. Uzgred, glavni kandidat za predsednika CK Srbije, uz Slobodana, bio je Draža Marković.
Ubrzo posle sednice Petar Stambolić će podeliti sudbinu svih starih kadrova koji su podržali Miloševića.
Kontraofanziva stambolićevaca
Osma sednica je celim svojim tokom išla u željenom smeru. Stvari su samo u jednom trenutku zapretile da izađu iz okvira plana Slobodana Miloševića. Drugog dana zasedanja, stambolićevci su napravili pritisak i svojim govorima stvorili utisak da su bolje organizovani. Osporavali su metode, ukazivali na silu u primeni akata, žalili se na nedemokratsko ponašanje vrha CK. Milošević je hitro reagovao. Posle prve pauze napravio je novi raspored govornika i teza koje će iznositi. Tada je napravljen dogovor da se ponovo obave razgovori sa ljudima poput Desimira Jeftića ili Zorana Pjanića, koji su kao neopredeljeni insistirali na demokratskoj proceduri i pomirenju.
Glogov kolac iz “Studenta”
“Noć vampira” – glasio je naslov, krupno odštampan preko crne pozadine sa glogovim kocem na prvoj strani svečanog broja lista “Student”, koji je izašao 29. aprila 1987. godine. Ovo izdanje popularnog časopisa bilo je praznično, budući da je iz štampe izašao uoči predstojećeg 1. maja, praznika rada, i Dana mladosti. Njegova naslovnica, međutim, imala je snažnu notu subverzije. Ona je bila parodija na zvaničan plakat kojim je dominirala crvena boja sa velikim zelenim listom u kome je bila utisnuta petokraka.
Dizajn naslovne strane “Studenta”, za koju se s proleća 1987. pobrinuo akademski slikar Milenko Mihajlović, izazvala je veliki potres u vrhu srpske Partije. Ovaj broj studentske revije bio je povod za dotad najveće odmeravanje snaga između Miloševićeve i Stambolićeve struje u Gradskom komitetu Beograda i Centralnom komitetu SK Srbije. Zahvaljujući ovom broju “Studenta”, prvi put je postala vidljiva razmena vatre između dve grupacije u dotad više-manje složnom srpskom Savezu komunista. Ova podela svoj vrhunac doživeće tri meseca kasnije na Osmoj sednici CK SK Srbije.
Ovaj broj novina Saveza studenata Beograda, izašao je sasvim uobičajeno i bez velike pompe. Normalno se prodavao, a niko u njegovom izgledu nije primetio bilo šta kontrarevolucionarno. Gotovo preko noći, međutim, našao se u središtu jedne od mnogobrojnih afera tog vremena. Njegov izgled i sadržaj zgodno su došli kao povod za odmeravanje snaga između dve frakcije i upis sudijskih bodova pred poslednju rundu obračuna.
Svevidećem oku Partije nije promakla poruka, ni prva ni poslednja, kojom se mlada i poletna redakcija razračunavala sa okoštalim i posustalim sistemom nemoćnim da reši ijedan aktuelni državni i društveni problem. Redakcija “Studenta”, koja se nalazila u Balkanskoj ulici, vodio je glavni urednik Miroslav Višić, a bila je sastavljena od talentovanih i agilnih novinara (Stevan Milovanović, Dragan Petrović, Svetlana Vasović Mekina, Vesna Ras, Indira Verem, Luka Mičeta, Vladimir Milić…) koji su poletno i bez zadrške otvarali i najkrupnija društvena pitanja.
Naslovna strana majskog broja, međutim, prerašće u “Slučaj Student”, koji će postati prvorazredno političko pitanje.
Prvi korak povukao je Miloševićev pouzdani čovek za akciju – Dušan Mitević. Na sednici Predsedništva Gradskog komiteta, održanoj početkom maja, kada je monotonija na sastanku dostizala vrhunac, mimo dnevnog reda zatražio je reč:
– Dozvolite mi da kažem samo jednu rečenicu – tobože nevešto uključio se u sastanak i počeo da niže filipike na račun koncepta “Studenta”. List je optužio da svojom naslovnom stranom “nesporno cilja na druga Tita”, i da se “preko toga ne može lako preći”. Pridružili su mu se, odmah zatim, i Radoš Smiljković, Jagoš Purić, i Božidar Bogdanović.
Predsedavajući Dragiša Pavlović, međutim, nije dopustio raspravu:
– Na dnevnom redu nije “Student”, imamo danas važnijih stvari – izgovorio je tada tu rečenicu, ne sluteći koliko će ga ona koštati. Ona će između ostalog biti jedan od najjačih argumenata za njegovu smenu. Ova uzgredna opaska u političkom obračunu biće iskorišćena kao dokaz da Gradski komitet ne samo gleda kroz prste, već i raspiruje blaćenje lika i dela Josipa Broza i tekovina rata i revolucije.
Na kulminaciju afere nije se dugo čekalo. Ubrzo se na stranicama NIN-a oglasio republički ministar kulture Branislav Milošević, koji je otvoreno držeći stranu Ivanu Stamboliću i Dragiši Pavloviću, žestoko opleo po Miteviću.
“Mitevićeva intervencija primer je zagađenja političkog prostora. On je postao metafora kriznog stanja duha i morala. Dušan Mitević više puta je uspevao da izbori i utvrdi ugled jedne od najdogmatskijih glava u svojoj sredini. Njegova mentalna struktura i priroda njegovoh političkih iskaza nisu mu doduše smetale da se održi na istaknutim funkcijama i biće da ga je to uverilo kako dogmatizam i te kako može da bude od koristi u borbi za samoupravni socijalizam, ali i u ličnoj borbi za karijeru”, nije štedeo ocene Milošević.
Tekst je daleko odjeknuo. Do tada nije bilo uobičajeno da se državni funkcioneri na ovaj način oglašavaju u štampi, a posebno ne da u javnosti kritikuju kolege iz drugih foruma. Upućeni su komentar u NIN-u čitali između redova, prepoznajući da Brana Milošević cilja svog prezimenjaka iz CK i da udara u temelj grupne snage Slobodana Miloševića.
Iako su bili deo istog izdavačkog preduzeća, NIN i “Politika” izabrali su različite strane – “Politika” je gurala Miloševića, dok su simpatije NIN-a bile na strani Stambolića i Pavlovića. Odgovor je otud stigao sa stranica najstarijeg dnevnog lista i to iz pera Branislava Jovanovića, koji je objavio tekst “Zašto ministar kulture Srbije brani antititovsku liniju”.
Ovaj članak inače izašao je samo u beogradskom izdanju “Politike”, a to je podgrejalo sumnje da je, po svemu sudeći, začine tekstu dodavao i tadašnji glavni urednik “Politike” Živorad Minović.
Postavljeno je sugestivno i veoma opasno pitanje – Zašto Branislav Milošević i njemu slični vode antititovsku politiku? U ruke stambolićevaca simbolično je stavljen kolac sa naslovne stranice “Studenta” kojim su navodno želeli da probodu vampira u liku Josipa Broza.
Već daleko odmaklu aferu Pavlovićev krug pokušao je da preokrene u svoju korist i da kontraudarom stavi pod kontrolu “Politiku” u kojoj je ostao gotovo bez ikakvog uticaja. U javnoj polemici koja se prelila i na naredni mesec vodila se žustra borba za uticaj, pozicije i bolji položaj pred konačni obračun. To je i vreme premijera puštanja probnih informativnih balona, dvosmislenosti, zamena teza i svih ostalim medijskih trikova koji će u godinama koji će doći postati deo svakodnevice.
Milošević je pratio razvoj događaja i ćutao. Iznenada, 27. maja 1987. odlučio se za potez – zakazivanje zatvorene sednice Predsedništva CK SKS sa tačkom “Student” na dnevnom redu.
U saopštenju za javnost sa ovog sastanka navedeno je da su učestali napadi na ličnost Tita i na osnovne društvene vrednosti.
“Ne može se Savezu komunista nametati pitanje da li je za dijalog. Jeste za dijalog, ali na platformi socijalističkih snaga, dobronamernih i opredeljenih za napredak. Sa onima koji smatraju da se Tito i revolucija mogu napadati, pa čak i grubo i primitivno – nema dijaloga”, navedeno je u saopštenju.
Afera “Student” bila je svojevrsna predigra Osme sednice. Obe suprotstavljene frakcije iskoristile su je da provere koliko daleko mogu da idu u međusobnoj borbi. Na slučaju kontroverzne naslovne strane omladinskog lista iskovano je oružje koje će svega koji mesec kasnije biti potegnuto u poslednjem obračunu. Pod velom zaštite Tita i njegovog dela odvijao se poslednji čin borbe za njegovo nasleđe.
Hrabrost omladinske štampe
Glavni urednik “Studenta” Miroslav Višić, koji je u jeku afere izazvane naslovnom stranom iz majskog broja 1987. godine smenjen, najveća je žrtva pripremne faze Osme sednice. Njegova redakcija se po imenovanju novog šefa Šimeta Čičkovića ubrzo razišla, a novine su ubrzo preuzeli neki sasvim novi ljudi. “Student” se tih godina, uostalom kao i ostala omladinska štampa, nije ustezao da dodirne i najbolnija mesta u jugoslovenskom društvu. Zapamćena je i subverzivna delatnost časopisa “Vidici” iz 1980. i 1981. godine, koja je pod velom poznatog “Rečnika tehnologije” skriveno i šifrovano pozivala mlade na razmišljanje, slobodu i otpor birokratiji i ideologiji.
Dijagonala u kući Slobe Miloševića
Burnu raspravu na Osmoj sednici Mirjana Marković pratila je na televiziji, u svom stanu u Ulici 14. decembra u Beogradu. Zbivanja u Skupštini Srbije sa njom su gledali Nebojša Maljković, Zoran Todorović i bankar iz Pariza Miodrag Zečević. Napetost i nervozu, pošto ispraća goste, supruga Slobodana Miloševića ubija sređivanjem ormana i premeštanjem stvari po kući. Nekoliko časova kasnije, olakšanje donosi Dušan Mitević. Javlja se iz iz svoje kancelarije u Takovskoj 10, odakle rukovodi TV prenosom.
– Pobeda! – ne krije Mitević zadovoljstvo brojem učesnika sednice čija je podrška pridobijena za konačan obračun sa Ivanom Stambolićem i Dragišom Pavlovićem.
Mirjana Marković, profesorka sociologije na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, mogla je da odahne. Politička akcija u kojoj je i ona imala svoju rolu bližila se uspešnom kraju. Iako slabo eksponirana u naučnim i političkim krugovima, kroz partijsku organizaciju stekla je meku moć, zahvaljujući kojoj je napravljena snažna veza sa garniturom na čijem čelu je stajao njen suprug.
Forumi, komiteti i organizacije na fakultetima bili su rezervoar kadrova koji će posle pada Ivana Stambolića preuzeti vođenje države. Vezu između lidera u usponu i naučnih krugova držala je njegova supruga, koja mu je sve do poslednjeg dana na vlasti bila glavni kadrovski inženjer i savetnik. Iako se uloga Mirjane Marković u pripremi i održavanju Osme sednice često preuveličava, nema sumnje da je njen uticaj znatno pomogao Miloševiću da preuzme gotovo kompletnu vlast u Srbiji.
Na temelju uticaja njene grupe, stilu vladavine Slobodana Miloševića, kao i kasnijeg razvoja događaja u Jugoslaviji novinar i publicista Slavoljub Đukić je zabeležio da “u istoriji Srbije nije bilo žene koja je imala toliki uticaj na državne poslove kakav je imala Mirjana Marković”.
Ova žena zaslužna je između ostalog i za Slobodanovu prvu veću pobedu, kojom je poručio da se na njega može računati kao na lidera. Reč je o “povratku marksizmu”, neuspelom pokušaju da se u vreme opšteg nezadovoljstva sadržajem predmeta marksističkog obrazovanja nastava ovog predmeta reformiše i unapredi, za šta se zalagao dobar deo partije i stručne javnosti. Najveći otpor dolazio je sa Univerziteta, od ideološke grupe Mirjane Marković. Nju su činili Miloš Aleksić, Danilo Ž. Marković, Vlajko Petković, Radoš Smiljković i Vladimir Štambuk. Ova grupa je pobedila na burnoj sednici CK Srbije 17. jula 1985. godine. Bio je to poraz liberalnijeg krila Partije i prvi korak na putu stvaranja novog vođe.
Bio je to i početak stvaranja sopstvene frakcije bračnog para Milošević – Marković, koja će s proleća 1987. ući u otvorenu borbu, a na Osmoj sednici preuzeti sve poluge vlasti. Ova grupa godinu dana odmeravaće snage sa ekipom Ivana Stambolića, sastavljena od ljudi kako iz privrede tako i iz intelektualnih krugova.
“Iza kulisa je Mira Marković. Ona je njegov prvi savetnik. Ona podgreva Slobodanove ambicije, piše govore, okreće ga protiv Stambolića. O tome je i Ivan govorio: “Nas je Mirjana razdvojila”, beleži Slavoljub Đukić u svojoj knjizi “On, ona i mi”.
Jedna od glavnih osobina Mirjane Marković u to vreme, uostalom kao i danas, jeste slepa opčinjenost idejama marksizma i komunizma. Odrasla i sazrela sa bremenom prošlosti svojih roditelja i složenih porodičnih odnosa, Mirjana je čitavog života bila okrenuta suprugu, porodici i – politici. Svoju slepu odanost komunizmu pokazala je otporom preimenovanju partije u Savez komunista, ali i žestokoj borbi za njen opstanak u vreme kada je smrt ideologije bila više nego izvesna.
Za svoj status Mirjana Marković borila se uporno i strpljivo. Najpre obrazovanjem, sticanjem katedre na univerzitetu, a kasnije i stvaranjem neformalnog centra moći koji će se krajem osamdesetih staviti u službu njenog supruga. Zapamćena je ideološka komisija na Univerzitetu i njeno slepilo za novo vreme koje je neminovno stizalo.
Uprkos političkom angažmanu Slobodanova supruga izbegavala je medijsko eksponiranje. O njenoj moći po Beogradu se najviše šaputalo, ali šira javnost nije imala gotovo nikakvu sliku o “ženi sa cvetom u kosi”. Prvi njen izlazak na scenu dogodio se preko stranica zagrebačkog “Starta”, koji je objavio njen intervju iz pera Aleksandra Tijanića. Usledio je još jedan širi razgovor za ljubljansku “Mladinu”, kao i niz autorskih tekstova za beogradsku “Dugu”.
“Bez oklevanja Mirjana se latila posla u Partiji i potpuno se posvetila karijeri svoga muža”, beleži u svojoj knjizi “Milošević – dijagonala laufera” novinarka i publicistkinja Florens Artman. “Ćerka Marija u vreme Osme sednice već je bila odrasla i otišla na duže vreme u Japan, a sin Marko imao je već deset godina. Ona je, dakle, bila slobodna. Nije bila usamljena poput svog supruga. Volela je da bude okružena svojom malom svitom, čvrstim jezgrom odanih ljudi koje je okupljala još iz studentskih dana”.
Porodični prijatelji para Milošević – Marković bili su pre svega ljudi za koje je Mira imala simpatije. Svi oni uključiće se u lobiranje, dogovore i planove u sukobu sa “stambolićevcima” 1987. godine i svi će posle toga zauzeti najviše pozicije u državi.
“Meni ni tada, a ni kasnije, nije bila poznata uloga Mire Marković u pripremi i samom toku sednice”, beleži u svojoj knjizi “Pogled iskosa” visoki državni i partijski funkcioner Dušan Čkrebić.
“Kasnije su čitave priče raspredane o njenoj strateškoj ulozi, za koju ja niti sam znao, niti sam to primećivao. Nisam, međutim, video ni da se ona od toga ograđivala, pa se moglo zaključiti da je ona sama sebi pridavala neku posebnu ulogu i značaj”.
Svoje viđenje Osme sednice Mira Marković je iznela, deceniju kasnije, u svojoj knjizi “Juče ili sutra”. Ona je videla kao višegodišnji proces koji je u svojoj suštini bio sukob starog i novog:
“Pobednici su u partijski život uneli slobodu u izražavanje mišljenja i disciplinu u sprovođenju partijskih odluka. Sve to doprinelo je ravnopravnosti i regularnosti u funkcionisanju federacije, ali i vodilo je velikoj društvenoj reformi. Podrška Slobodanu Miloševiću na Osmoj sednici značila je otpor da Kosovo postane republika. Sednica je otud na pravi način završena tek usvajanjem ustavnih amandmana 1989. godine”, zabeležila je Mirjana Marković.
Kreator Slobodanovog puta
O uticaju Mire Marković na životni put svog supruga dosta se govorilo, naročito devedesetih godina. Najčešće joj je dodeljivana uloga kreatora njegovog životnog puta. Međutim, ne treba zaboraviti ni činjenicu da je Milošević u vreme Osme sednice bio u punom naponu životine i političke energije, što je vrlo često nedostajalo Stamboliću i njegovim ljudima.
U očima jednog dela javnosti, bez obzira na sve Miloševićeve sposobnosti i nesumnjive talente, ključni faktor njegovog uspona bio je (i ostao) oličen u supruzi. To ilustruje i vic koji se često prepričavao početkom devedesetih:
Šetaju Sloba i Mira kroz Požarevac i sretnu lokalnog pekara, Mirinog druga i nekadašnju simpatiju iz rane mladosti.
“Da si se nekim slučajem udala za njega bila bi danas pekarka – pecnuo je Sloba.
“A ne dragi”, odgovari mu ona, “verovatnije je da bi on danas bio predsednik Srbije”.
Srbija nije šaka pirinča
Jedno od objašnjenja Miloševićeve pobede nad Ivanom Stambolićem tiče se i njegovog boljeg sagledavanja trenutka koji je tražio zaokret i promenu zvaničnog stava o mnoštvu pitanja. Srpsko društvo osamdesetih godina bilo je bremenito promenama koje su tražile i svoju valorizaciju u politici. Danas je jasno da bi, ko god da je pobedio na Osmoj sednici, morao da napravi korak ka promeni važećeg sistema vrednosti u zemlji.
Uz izuzetak Memoranduma SANU, teksta koji je bez dlake na jeziku progovorio o svim nedaćama, istorijskim greškama i očekivanjima srpskog naroda, promene su bile najvidljivije na terenu kulture i u delovanju intelektualne scene. Srpska kultura osamdesetih, bez obzira na stege režima i represiju, postala je jedna velika javna tribina na kojoj se otvoreno govorilo i o prošlosti i o budućnosti. Rušeni su tabui, a otvarane teme poput legitimnosti socijalističkog poretka, karaktera ratnih sukoba u Jugoslaviji, učinka Titove vladavine, mestu Srba i Srbije…
Talas buđenja dugo potiskivanih vrednosti bio je sveprisutan, a nacionalna osećanja su sve češće i sve lakše nalazila put do masa. Tome je posebno doprinela sve slobodnija štampa, ali i brojne tribine, kao i dokumentaristički inspirisana umetnička dela i istorijska literatura.
Nacionalne teme još od sedamdesetih godina zauzimale su sve više prostora u javnom diskursu. Knjige Dobrice Ćosića “Vreme smrti”, koje obrađuju vreme Prvog svetskog rata i srpske dileme i izazove, dostizale su astronomske tiraže, a posebnu pažnju čitalaca skretali su piščevi pasaži o propuštenim prilikama za formiranje snažne srpske države po nikad sprovedenom tzv. Londonskom ugovoru iz 1915. Slična preispitivanja iz ugla tipičnog malog čoveka doneo je i čuveni roman Danka Popovića “Knjiga o Milutinu”, koji je bio jedna od najprodavanijih publikacija tih godina. Živojin Pavlović je knjigom “Ispljuvak pun krvi” ponovo osvetlio događaje iz burne 1968. godine, a izdanja je ređao i “Nož” Vuka Draškovića, koji je verno dočarao ustaška zverstva nad Srbima u Hercegovini.
O stvarima o kojima se do tada uglavnom ćutalo progovoreno je i u pozorištu. Veliku popularnost imali su komadi sa tematikom iz novije istorije Srbije. Glavolomnu aferu izazvala je “Golubnjača” po tekstu Jovana Radulovića, a u režiji Dejana Mijača. Ona je bila i prilika da tadašnje vojvođansko rukovodstvo, slepo i gluvo za sve osim za sopstvenu autonomiju, sa scene Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu protera ovaj komad. Nekoliko sezona neprekidno je bila rasprodata i “Kolubarska bitka”, urađena po motivima iz “Vremena smrti”, koja je punila Jugoslovensko dramsko pozorište. Monolog Miše Janketića u ulozi vojvode Mišića, u kome se pominju Bog, kralj i otadžbina, srpska vojska i narod praćen je višeminutnim ovacijama.
Televizija Beograd je 1987. godine završila seriju “Vuk Karadžić”, kojom je kroz život reformatora srpskog jezika ispričana priča o nacionalnom buđenju Srba i formiranju srpske države. Veliki odjek imao je i film “Boj na Kosovu” snimljen povodom 600. godišnjice Kosovske bitke. Pojedine replike iz scenarija Ljubomira Simovića, poput one o “Srbiji koja nije šaka pirinča” i danas se ponavljaju i imaju status epskih sentenci i narodnih poslovica.
Ove struje neminovno su prodirale i u Partiju, uprkos deklarativnoj privrženosti starim normama i dogmama. Nova strujanja bila su i jedna od tema na dvodnevnoj sednici Predsedništva CK SKS, koja je prethodila Osmoj sednici. Na dnevnom redu neočekivano i bez najave našao se – pisac Borislav Pekić.
Na vrsnog pisca svom silinom svog čina, funkcije i moći obrušio se Nikola Ljubičić. Na njegovoj meti našao se Gradski komitet Dragiše Pavlovića zbog izostanka borbe protiv pisaca disidenata i opozicionara, koji “vršljaju po Americi, Kanadi i Engleskoj, a u Jugoslaviji beru priznanja i kupuju vikendice”. Kako je za “Novosti” posvedočio učesnik te sednice Vaso Milinčević, trn u Ljubičićevom oku bila je Njegoševa nagrada koju je Pekić, kao “osvedočeni neprijatelj socijalizma” tih dana dobio.
– U toku njegovog izlaganja izvršni sekretar Dobrosav Bjeletić glasno je rekao: “Vaso je bio u žiriju Njegoševe nagrade”. Na to sam uzvratio: “Pa, ne možete očekivati od čoveka koji je pet godina proveo na robiji, a kao mlad osuđen na 15 godina, da propagira socijalizam. Ali mu nagradu treba dati. Ja nisam bio u žiriju, a i da sam bio, glasao bih za to priznanje. Zato što je Pekić veliki evropski pisac, koji će ostati u ovom narodu i za naredne generacije – ispričao je Milinčević, koji se u događajima vezanim za Osmu sednicu našao na strani Ivana Stambolića.
Široki pogled i visoka svest za slobodu umetnika, kakvu je imao Milinčević, svakako nije bila osobina tadašnjeg establišmenta na vlasti. Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja, osnovan 1984. godine na inicijativu Dobrice Ćosića, imao je pune ruke posla. Ovo telo okupilo je niz najuglednijih intelektualaca – Gojka Nikoliša, Andriju Gamsa, Miću Popovića, Ljubu Tadića, Dragoslava Srejovića, Mihaila Markovića, Dragoslava Mihajlovića, Mladena Srbinovića, Dimitrija Bogdanovića, Predraga Palavestru, Kostu Čavoškog, Rašu Livadu…
Najvišim adresama u državi napisane su desetine pisama, apela, peticija i saopštenja sa zahtevom da se obustavi progon umetnika, mislilaca, opozicionara, pa čak i sasvim običnih ljudi koji su zbog izrečene misli bili žrtve režima.
Jedan od najpoznatijih takvih slučajeva jeste tzv. suđenje šestorici – Vladimiru Mijanoviću, Miodragu Nikoliću, Dragomiru Olujiću, Gordanu Jovanoviću, Pavluški Išmiragiću i Milanu Nikoliću. Oni su 1984. uhapšeni i optuženi za “udruživanje radi neprijateljske delatnosti”, što je odgovaralo deliktu veleizdaje. Zbog “kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja”, a na osnovu javnih istupa i jednog nikada neobjavljenog rada iste godine u Sarajevu osuđen je Vojislav Šešelj na osam godina robije.
Uprkos sve jačem ljuljanju države, nad svim napisanim, pričitanim i izgovorenim rečima i dalje je revnosno dežurao ozloglašeni član 133 Krivičnog zakona SFRJ, koji je pod velom tzv. neprijateljske propagande propisivao drakonske kazne za svaku kritiku ustavnog uređenja, poretka ili partijskog vođstva.
Bilo je otud i slučajeva sa one strane razuma. Okružni sud u Tuzli, primera radi, vodio je krivični postupak protiv Bogdana Antića, Obrena Jovića i Jovana Nikolića zbog posedovanja i čitanja knjige Veselina Đuretića “Saveznici i jugoslovenska ratna drama” i izdanja časopisa “Hilandar”, koja su se sasvim legalno nalazila u prodaji širom Jugoslavije. Na teret im je stavljeno i što su “održavali kontakt sa crkvenim klerom” i ponekad nosili – šajkače.
Kontrarevolucija u kafani
Ilustrativan je slučaj istrage koju je zbog sumnje da je počinio delikt neprijateljske propagande u aprilu 1986. protiv Miloja Mićića, šefa poslovnice preduzeća “Kolubara – azbest” u Nišu, otvorio Okružni sud u ovom gradu. U zahtevu za sprovođenje istrage taksativno su navedene tvrdnje koje je na više mesta u Nišu, uključujući i kafanu “Drina”, iznosio Mićić.
Evo nekoliko:
– Najbolje zakonodavstvo bilo je u doba Obrenovića, jer su takve zakone primenjivali Švajcarci i Englezi;
– Dinar je najviše vredeo 1936. i 1937. godine, a sada (1986) vredi samo dolar; – Sva nemaština u ovoj zemlji nastala je zbog vraćanja dugova sa Titovih putovanja po svetu;
– Srbija je 1918. napravila veliku grešku što je primila Hrvatsku;
– Komunisti jedni drugima skidaju glave kao Turci, a samoupravljanje je luk i voda; – Prava demokratija može biti samo u višepartijskom sistemu.
Rade Dragović
Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E
Sve fotografije u ovom feljtonu su iz dokumentacije “Novosti ” i foto arhiva “Borbe “
Srbija posle Memoranduma SANU napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →