Srce tame teorija zavera – Ispod površine, ali dovoljno blizu da se njihovi obrisi uvek naziru, izvirujući na videlo i na najmanji dodir, teorije zavere iskrivljuju, potiskuju i zamagljuju materijalnu realnost koja nas okružuje. Umesto smislene političke ili ekonomske kritike, umesto da razvijaju društvenu svest, one nude fantazmagorije o korona virusu i vakcinaciji, globalnom zagrevanju, zračenjima i zaprašivanjima, migrantima.

Odavno su prevazišle kuloare društvenih mreža gde ih obično smeštamo: samo u Srbiji, teorije zavere promovišu profesori sa Mašinskog fakulteta u Beogradu svojim izmišljotinama o HAARP-u, stručnjaci iz Republičkog hidrometeorološkog zavoda koji negiraju ljudski uticaj na klimatske promene, jedna psihijatrica postala je defakto lice antivakcionalnog pokreta, a poseban, autohton primer su sumanute teorije zavere o „skrivenoj istoriji Srba“ koje su uveliko postale deo javnog folklora, a koje je preuzeo i promovisao politički pokret Dosta je bilo. I svima njima, i mnogim drugima, nudi se otvoreni medijski prostor, uključujući i onaj na državnoj radio-televiziji.

Neće njih, drugim rečima, pobediti puko znanje, istina, činjenice. Uostalom, teorije zavere i nisu nastale (samo) iz neznanja, prevara i laži. Sve gorenavedene teorije zavere dele dve ključne osobine, koje će pomoći u njihovom rasvetljavanju: one su sa jedne strane antinaučne, a sa druge vrlo specifično desničarske – usmerene protiv pre svega državnih, zdravstvenih i drugih javnih projekata, kao što su vakcinacija i zaustavljanje klimatskih promena. Zašto je to tako?

Odgovor leži u njihovom poreklu. Nisu teorije zavere nastale tek tako, slučajno, same od sebe, na obodu, u podzemlju, ili bilo gde drugde „izvan“ mejnstrima. One su, zapravo, rođene i od samog početka žive u samom srcu savremenog liberalnog poretka u SAD. Vreme je da se ovo savremeno klupko popularne ezoterije razmota: da se rastera magla i pronađe, kako kaže dramaturški rečnik, smoking gun, to jest činjenica koja otkriva krivca.

Pre svega, ovo je priča o transformaciji nauke.

Poglavlje 1: Ancien Régime

Priča počinje na mestu koje je zapravo daleko od liberalnog. Teško da postoji jasniji ili više udžbenički primer politizovane pseudonauke od onog koji je u predratnom Sovjetskom Savezu zagovarao i decenijama sprovodio agronom i biolog Trofim Denisovič Lisenko (1898–1976).

Odbacivši iz ideoloških razloga tada aktuelna otkrića u genetici, pre svega Mendelovu teoriju nasleđivanja, Lisenko je iskoristio svoj uticaj u Komunističkoj partiji i poziciju direktora Instituta za genetiku Sovjetske akademije nauka da se obračuna sa navodno izdajničkim poklonicima zapadne, „buržoaske“ genetike. U međuvremenu, njegove pseudonaučne ideje o nasleđivanju, koje su ličile na uveliko prevaziđene teorije Lamarka, a za koje nije imao nikakve naučne dokaze, unazadile su sovjetsku nauku i navodno čak doprinele nestašicama hrane.

Između ostalog, Lisenko je odlučno i otvoreno odbacio „zapadno“ otkriće da se osobine prenose preko hromozoma (DNK će biti otkrivena tek koju deceniju kasnije). Tek 60-ih godina, kada je nasleđe njegovog nekadašnjeg pokrovitelja Staljina prolazilo kroz žustru kritiku u samom vrhu partije, napuštaju se i njegovi pseudonaučni pristupi genetici i uzgoju žitarica, a SSSR se polako vraća u svetske tokove evolucione biologije.

Međutim, ovom narativu nedostaje jedna ključna stvar – činjenica i kontekst, koji se gotovo nikada ne spominju, ni u „zapadnim“ ni u „istočnim“ istorijama tzv. lisenkoizma.

Naime, tokom 30-ih godina prošlog veka, kada su počeli Lisenkov vrtoglavi uspon i propadanje sovjetske genetike, sa druge strane buduće Gvozdene zavese nije se nalazila puka (čista) evoluciona nauka. Daleko od toga. Tada su se, u ime evolucije, širom Evrope i u SAD događale neke od najgorih i najopasnijih zloupotreba nauke u dugoj istoriji zloupotrebe nauke u 20. veku.

Najočiglednija među njima bila je široko prihvaćena ideja da „ljudskim sojem treba upravljati kao što se upravlja poljoprivrednim“. U pitanju je poznata mrlja u istoriji zapadne nauke – eugenika.

Eugenika je, u to doba, svoju popularnost dugovala duboko i gotovo bizarno konzervativnom čitanju evolucione teorije. Naime, njene pristalice bile su ubeđene da, ukoliko država bude pomagala „nesposobnima“, oni će se razmnožavati i tu svoju nesposobnost prenositi na svoje potomstvo: rezultat bi bio „propadanje“, koje se moralo zaustaviti. Eugenika nije bila ni na kakvom obodu zapadne misli, već je zauzimala centralno mesto u tada popularnoj viziji društva zasnovanog na nauci. Ovako je, primera radi, o eugenici pisao Džulijan Haksli, proslavljeni biolog i popularizator nauke, u predgovoru svoje knjige Eseji iz popularne nauke iz 1926. godine:

„Ukoliko savremena civilizovana društva ne unaprede svoju organizaciju, ukoliko ne osmisle i ne sprovedu adekvatne mere kontrole ljudske reprodukcije, makar kako bi sprečile propadanje svoje rase, ostaće osuđena na krah i utapanje u neku novu varvarsku najezdu.“

Haksli, inače tvorac termina „moderna sinteza“ – procesa uklapanja Darvinove teorije i Mendelove genetike kojim nastaje savremena biologija – spadao je, kažu istoričari, među umerenije eugeničare, a kasnije će, suočen sa nasleđem nacizma, dodatno smekšati i provesti posleratne godine u neuspešnom pokušaju da eugeniku pretvori u popularni humanistički pokret. Veliki broj talentovanih pionira moderne sinteze, među njima H. Dž. Miler, Dž. B. S. Haldejn i Teodosijus Dobžanski, bili su na ovaj ili onaj način uključeni u eugenički pokret.

Međutim, gorenavedeni istraživači svi redom spadaju u one umerenije struje eugeničke misli. Štaviše, oni su se često sukobljavali sa njenim ekstremima na stranicama časopisa kao što je Eugenics Review. Sa druge strane, na naličju ovog pokreta, nalazili su se otvoreni rasisti i duboki konzervativci koji nisu bili nikakvi otpadnici, već poznati i priznati istraživači i osnivači novih nauka o čoveku kao što su statistika, psihologija i teorija inteligencije.

Dva oca statistike, Karl Pirson (1857–1936) i Ronald Fišer (1890–1962), bili su nepopustljivi rasisti. Pirson je bio posebno ekstreman, govoreći na prelazu vekova o „borbi između rasa“ kao jedinom garantu pojave civilizacije – pobedom najsposobnijih. Usput je tvrdio kako se dolaskom belaca u podsaharsku Afriku „zaustavio proces prirodne selekcije“ pa su bela i crna rasa, toliko različite „po sposobnosti“, prirodno ušle u odnos gospodara i sluge. Fišer je, sa druge strane, ostao privržen rasističkim idejama i posle Drugog svetskog rata, uvereno tvrdeći kako se ljudske populacije „temeljno razlikuju u svojim sposobnostima za intelektualni i emotivni razvoj“. Obojica su pripadali eugeničkom pokretu.

U tim decenijama, u samom srcu zapadnog liberalizma, među eugeničare su se ubrajali i Vinston Čerčil i Nevil Čemberlen, ekonomista Džon Mejnard Kejns, kao i Darvinov sin Leonard i unuk Čarls Galton Darvin, koji su obojica bili predsednici britanskog Eugeničkog društva. Henri Godard (1866–1957), pionir psihologije koji je na velika vrata uveo testove inteligencije u američku javnu svest, takođe je bio eugeničar, uvevši termin „slaboumnost“ (feeble-mindedness) u naučni rečnik, tvrdeći da je ona nasledna osobina koja zahteva populacionu intervenciju – pre svega fizičku izolaciju „slaboumnih“ kako bi se sprečilo njihovo mešanje sa ostatkom stanovništva.

Eugenika nije ostala mrtvo slovo na papiru. Najveći politički „uspeh“ doživela je u SAD, gde je Indijana 1907. godine postala prva u nizu saveznih država koja je donela zakon o prisilnoj sterilizaciji, kako su naveli, za „potvrđene kriminalce, idiote, silovatelje i imbecile“. Američka zakonska regulativa o prisilnoj sterilizaciji kasnije će se fokusirati i na „slepe i gluve“, ljude koji pate od epilepsije, kao i na one sa „fizičkim deformitetima“. Nakon što je Vrhovni sud 1927. godine potvrdio legalnost ovog postupka, kako kažu kasnija istraživanja, najmanje 60.000 ljudi u SAD je pretrpelo prisilnu sterilizaciju u zatvorima i psihijatrijskim ustanovama.

Sa sterilizacijom se u SAD nikada nije načisto prekinulo, već je „prisila“ vremenom postajala difuznija, razuđenija: kako je pokazalo istraživanje koje je svojevremeno sprovela sociološkinja Harijet Preser, više od trećine majki u Portoriku 1969. godine bilo je sterilisano. U decenijama koje su prethodile istraživanju, neke jesu svojevoljno pristajale na operaciju, ali su mnoge bile prevarene ili pak posredno prisiljene: na primer, nekima su bolnice pretile uskraćivanjem medicinske pomoći osim ukoliko trudnica ne pristane na sterilizaciju odmah nakon rođenja bebe. Portorikanci su, naime, govorili su eugeničari, bili skloni „nekontrolisanom razmnožavanju“.

Eugenika je bila samo najočiglednija od političkih upotreba Darvinove teorije. Daleko suptilnija i pritajenija, ali nimalo slabija, bila je uloga teorije evolucije u naturalizaciji ekonomskog liberalizma.

Ekonomski liberali su, zapravo, možda i pre biologa prihvatili teoriju evolucije. Naime, za liberalnu ekonomiju, evolucija je bila neoboriv argument zašto je neophodno odvojiti ekonomsku sferu – privatnu svojinu i industriju – od političkog uticaja. Kako piše Vilijem Samner, pionir američke sociologije i rani protivnik ekonomskih intervencija, oko 1880. godine:

„Neka bude jasno da se ova dihotomija ne može izbeći; sloboda, nejednakost, preživljavanje najsposobnijih; (ili) nesloboda, jednakost i preživljavanje najmanje sposobnih. Prvo gura društvo napred i favorizuje njegove najbolje članove, potonje vuče društvo nazad i favorizuje one najgore.“

Šta su zapravo govorili liberali? Slobodno tržište je, u svetlu evolucije, postalo nekakvo „prirodno stanje“ ljudi, navodni naslednik i parnjak teških uslova okoline iz kojih su ljudi, pre više hiljada godina, stvorili civilizaciju. Samim tim, što je tržište manje regulisano, što više nagrađuje čistu „tržišnu sposobnost“ (naspram, primera radi, jednakosti ili neke druge sposobnosti), to je ono posledično bolje po čitav ljudski rod.

Tada, a posebno od početka dvadesetog veka, ovakva naturalizacija slobodnog tržišta uvela je jednu novu, apokaliptičnu dimenziju u liberalnu misao.

Naime, nekada su liberali strahovali „samo“ od tiranije, bilo kraljeve bilo masovne. Međutim, u svetlu evolucione teorije, potencijalne opasnosti više nisu bile samo političke: ukoliko dođe do upliva politike u slobodno tržište – ukoliko se bude sprovodilo bilo šta što miriše na „levo“, od progresivnog oporezivanja, preko sindikalnog organizovanja, do državne intervencije u ekonomiju bilo kod tipa, rizikovalo bi se ništa drugo do preživljavanje ne samo najsposobnijih, već i celokupnog društva sa njima.

Državna intervencija u prirodno pravo svojine, naročito nad proizvodnjom, nije više bila stvar politike i političke odluke, već, u očima liberala, skrnavljenje prirode same. Priroda, uostalom, ne poznaje „jednakost“. A u tadašnjem zapadnom svetu, opterećenom „rasnim sojem“ i čistotom, u šta bi i vodilo skrnavljenje prirode ako ne u degeneraciju: ne samo političko, već i biološko propadanje društva.

Apokaliptičnost i nejednakost, sukob, čistota, rasizam – postaje jasno koje je ideološke matrice zapadnog liberala preuzela i Hitlerova Nemačka. Uostalom, bila je inspirisana, pokazavši nemali entuzijazam, i američkom praksom sterilizacije nepoželjnih. Sa druge strane Trećeg rajha stajala je blasfemija zvana Sovjetski Savez: mesto gde je eugenika, uz savremene napretke u evolucionoj biologiji, i sama bila odbačena kao „buržoaska tvorevina“ (što, da se razumemo, i nije bilo toliko daleko od istine).

To je, ukratko, Ancien Régime: davno prošlo vreme u kojem su nauke o čoveku, i pored ogromnog teorijskog napretka, bile verne sluškinje vladajućeg ekonomski liberalnog, ali i rasističkog, mizoginog, pa često i antidemokratskog zapadnog poretka, a koji je, u zavisnosti od toga koga pitate, ili svoje iskrivljenje ili svoju apoteozu doživeo u Trećem rajhu.

Takvo drugačije vreme imalo je i sasvim drugačije teorije zavere. Primera radi, jedna od najuspešnijih teorija zavere 20. veka – nacistička izmišljotina o „judeo-boljševičkoj zaveri“ – vrlo malo svojih osobina deli sa savremenim zavereničkim narativima o vakcinaciji ili kovidu 19. U pitanju je bila, naime, planski stvorena i politički ograničena propaganda, usmerena ka konkretnom spoljnom neprijatelju – drugim rečima, puko oruđe državne agitacije. Savremene teorije zavere svoju DNK ne duguju nasleđu Trećeg rajha, već kao što ćemo videti, vremenu koje je došlo posle njegovog poraza.

Kakav sad liberalizam?

Teorije zavere o kojima je ovde reč su pre svega liberalno-konzervativne. Čitaocima naviklim na značenje ovih termina iz svakodnevnog političkog rečnika SAD to može zvučati paradoksalno, ali nije – i važno je, makar u ovom slučaju, ove termine koristiti precizno kako bi se razumelo poreklo teorija zavere.

Naime, liberalna i konzervativna misao nisu po prirodi suprotstavljene. Liberalizam je politički projekat koji u prvi plan stavlja slobodu; konzervativna je ona misao koja smatra da je bolje očuvati postojeći poredak nego rizikovati promenu. Liberalizam se načelno može podeliti na politički (koji zagovara slobodu govora, privatnost i borbu protiv diskriminacije) i ekonomski (koji kao osnovnu slobodu vidi slobodu poslovanja i apsolutno pravo na privatnu svojinu i vlasništvo nad sredstvima proizvodnje).

Drugim rečima, ekonomski liberalizam i konzervativna misao su makar jedan ceo vek neraskidivi deo zapadnog političkog mejnstrima. Neoliberalizam, sa druge strane, podrazumeva upliv pre svega ekonomskog liberalizma u nekada netržišne sfere društva kao što su prosveta, zdravstvo ili državna uprava. Istorijski gledano, mada je sama podela mekana i novijeg datuma, ekonomski liberalizam je stariji i uticajniji, i najvećim delom čini temu ovog teksta.

Poglavlje 2: Antiteze

Dva poznata holivudska paranoična trilera, Mandžurijski kandidat (1962) i Ubice i svedoci (The Parallax View, 1974), deli (samo) dvanaest godina. Međutim, idejni i društveni jaz između njih teško da može biti veći.

U prvom filmu, ratni heroj iz Koreje je zapravo „agent spavač“ ispranog mozga koji radi za Sovjetski Savez. U drugom, protagonista otkriva tajnu (američku) agenciju koja trenira atentatore i postaje žrtveni jarac u političkom ubistvu američkog senatora. Mada dele nekoliko važnih elemenata – uključujući i fascinaciju idejom kontrole uma u doba ekspanzije psihologije i industrije marketinga – ova dva filma su proizvodi sasvim drugačijih duhova vremena: Mandžurijski kandidat spada u teorije zavere „starog“ sveta, u kojem su zaverenici spoljni protivnici, dok su Ubice i svedoci film o relativno novom, unutrašnjem antagonisti, o zaveri u sopstvenom dvorištu, bezličnoj i neimenovanoj.

Taj idejni jaz između ova dva filma – i ova dva tipa teorije zavere – iskopalo je doba kontrakulture. Nisu glavni krivci za ovakvu promenu bili samo oni očigledni vesnici društvenih promena u SAD, kao što su Pokret za građanska prava, Vijetnamski rat i afera Votergejt, već najpre uticaj koji su na kolektivnu svest imali atentati na Džona i Roberta Kenedija, i na Martina Lutera Kinga: prvi put u svom savremenom obliku, teorije zavere javljaju se „organski“, u društvenoj podsvesti, kao odgovor na unutrašnju pretnju i nedostatak znanja o polugama moći u sopstvenom društvu.

U isto vreme javlja se, u jeku hipi pokreta, jedan široki antinaučni sentiment. Svašta je bilo pronašlo svoje mesto: povratak „misticizma“ i „ponovno“ otkrivanje Istoka, astrologije i seansi, ekspanzija tzv. novih religijskih pokreta, postmoderni zaokreti, pre svega u kontinentalnoj zapadnoevropskoj misli, pa sve do čitavog dijapazona Nju Ejdž praksi i verovanja, od joge, preko čakri do čitanja aura.

Nauka je, ukratko, tada bila dovedena u pitanje kao matrica kojom je moguće objasniti svet oko nas.

Misticizam u SFRJ

Ni SFR Jugoslavija nije bila propustila svetske tokove napuštanja nauke i prihvatanja misticizma, samo što je njihova pojava bila, po svemu sudeći, uzrokovana idejnom krizom do koje je dovela smrt Josipa Broza Tita. Naime, ubrzo nakon Titove smrti, 1981. godine, na jednom brdašcetu blizu Međugorja u tadašnjoj SR Bosni i Hercegovini, šestoro dece navodno je imalo viziju Device Marije – ovo „čudo“ je ubrzo postalo mesto katoličkog hodočašća, popularno i dan-danas, mada Vatikan nikada nije prihvatio mnogobrojna svedočenja iz Međugorja kao autentična. Par godina kasnije, na obodu Beograda, „čudotvorni iscelitelj“ Dragan Marjanović, obučen u crveno-belo, napravio je senzaciju komunicirajući sa „duhovima predaka“ svojih nesrećnih pacijenata; u isto vreme, različite spiritualne prakse i seanse, gotovo u formi mode, postaju popularne među urbanim stanovništvom Jugoslavije.

Međutim, mada jesu važan deo njegove praistorije, ni ove društvene pojave nisu zapravo koren današnjeg zavereničkog i pseudonaučng zeitgeista. Postoji, naime, jedna ključna razlika između tadašnjih i današnjih zavera, kao i između tadašnjih i sadašnjih antinaučnih pokreta: iako najčešće ne otvoreno „leve“, ove pojave su svejedno bile subverzivne prema tada specifično desničarskom poretku – prema ekonomski liberalnim politikama i kapitalizmu, prema onome antidemokratskom u zapadnim liberalnim demokratijama, prema nauci ali u onoj meri u kojoj je ona bila konzervativna i zatvorena. Ništa slično ne može se pročitati kod savremenih antivakcionalnih aktivista ili „klimatskih skeptika“.

U međuvremenu, mnoge nauke prolazile su kroz sopstvene obračune sa prošlošću – ponekad naglo i burno. Početkom 70-ih godina, različite organizacije pod krovom Fronta gej oslobođenja (Gay Liberation Front) prekidale su i ulazile u otvorene rasprave na nekoliko konferencija Američke asocijacije psihijatara (APA), protestujući protiv činjenice da je ovo stručno udruženje homoseksualnost smatralo poremećajem.

Preokret je zapravo bio podroban i brz: 1970. godine, na konferenciji u San Francisku, tema rasprave bila je da li homoseksualnost treba lečiti elektrošokovima; samo tri godine kasnije, 15. decembra 1973, Upravni odbor APA izglasao je da se homoseksualnost izbriše sa liste poremećaja u uticajnoj publikaciji Dijagnostičko i statističko uputstvo za mentalne poremećaje.

Nauka, drugim rečima, difuzna kakva jeste, bila je umnogome spremna na promene i napuštanje starih predrasuda. U vreme kada su gej aktivisti vodili bitku sa psihijatrima, neki oblici ranijeg konzervativnog „znanja“ već su bili uveliko revidirani – pre svega u svetlu strahota Drugog svetskog rata. „Rasa“ je, na primer, uveliko bila napuštena kao naučna odrednica, a eugenika se našla na margini naučnih istraživanja, makar na papiru napustivši svoje stare ideje prisile i čistote.

Ovakve i druge promene uticale su na doduše sporu promenu percepcije nauke u javnosti. Međutim, ispostaviće se da će tek postupci nauke same – odnosno nova otkrića – biti ti koji će napraviti najveću rupu u nekada relativno skladnom odnosu naučnog znanja i ekonomski liberalnog, zapadnog poretka. Ne znajući šta je čeka, nauka će činjenicama udariti na samo srce liberalizma: na slobodno tržište i suverenost privatnog kapitala. Trenutak obračuna bio je – duvan.

Duvanska industrija se, drugim rečima, našla u jednostavnoj dilemi: preživi ili umri

U početku je priča bila isključivo stručna – istraživači su, pre svega u posleratnoj Evropi, pokušavali da otkriju šta to izaziva rast incidentnosti raka pluća. Godine 1950. pojavljuju se prve studije, u Britaniji, koje rak definitivno povezuju sa duvanom, ali niko ih van naučne i medicinske zajednice još uvek ne primećuje. Presudan je bio članak objavljen 1952. godine u popularnom američkom časopisu Reader’s Digest, pod nazivom „Rak po boksu“, koji je preneo ova naučna otkrića široj publici. Na nesreću po duvansku industriju, Reader’s Digest imao je ogroman tiraž, a članak o štetnosti duvana izazvao je paniku u američkoj javnosti.

Duvanska industrija je po mnogo čemu posebna. Za razliku od automobila ili termalnih elektrana, koji takođe izazivaju disajne bolesti i rak, duvan nikome nije zapravo potreban, niti od njega zavisi ijedna grana društvene aktivnosti. U pitanju je jedna ogromna, bogata industrija čistog luksuza, u potpunosti u privatnim rukama, kojoj je nauka početkom 50-ih iznenada pretila potpunim uništenjem: zabrinuti za svoje zdravlje, ljudi bi prosto mogli da prestanu da puše, i svetu se ništa katastrofalno ne bi desilo.

Duvanska industrija se, drugim rečima, našla u jednostavnoj dilemi: preživi ili umri. A ako nas je ona maksima o evoluciji ičemu naučila, onda je tome da, kada je u pitanju preživljavanje, jedino što vredi je sposobnost. Pošto ni nauka ni znanje, pa uostalom ni činjenice, više nisu bili na njihovoj strani, duvanskim kompanijama ostala je samo jedna opcija. Okrenuli su se marketingu.

Po svemu sudeći, ključna figura u saradnji duvanske industrije i marketinga bio je ovdašnjoj javnosti verovatno nepoznati lik po imenu Džon Vajli Hil (1890–1977), partner  i direktor PR agencije Hill & Knowlton. Kako će se otkriti decenijama kasnije, ovaj čovek, u čijoj će umrlici jednog dana pisati kako je „voleo da jaše konje“ i da je „izrazito pazio na svoje zdravlje“, bio je taj koji je smislio idealno rešenje za duvanske magnate koji su mu pokucali na vrata. Ne može se frontalno ići protiv naučnih činjenica – to bi ih smestilo u nezgodnu, hendikepiranu, defanzivnu poziciju. Ne, rekao je Hil, umesto negiranja otkrića o opasnosti pušenja, duvanska industrija treba samo da stvori kontroverzu.

Već 1954. godine, širom američkih štampanih medija pojavljuje se uticajna reklama „Iskrena izjava pušačima“. Bio je to rani primer savremenog antinaučnog „spina“. „Izjavu“ su potpisali predstavnici gotovo svih tada aktivnih duvanskih kompanija, a ona kaže: da, postoje nekakve studije o štetnosti pušenja, ali postoje i „ugledni naučni autoriteti“ koji kažu da „ima mnogo različitih uzroka raka pluća“, da „ne postoji konsenzus“, kao i da „nema dokaza da su cigarete glavni uzrok“. Dalje, piše da su čelnici duvanske industrije svejedno spremni da „blisko sarađuju sa onima kojima je zadatak očuvanje javnog zdravlja“. Na kraju, ovaj advertorijal najavio je osnivanje institucije pod nazivom Istraživački komitet duvanske industrije, koji će voditi „nezavisni naučnici“ sa zadatkom da dalje ispituju zdravstvene posledice korišćenja duvana.

Zvuči odgovorno i odmereno, zar ne? Čak i danas? Međutim, to je bio samo prvi potez u kampanji javnog dezinformisanja koja će trajati decenijama. Naime, najavljeni Istraživački komitet postaće jedno od glavnih oružja protiv nauke javnog zdravlja, i više od četrdeset godina proizvodiće ogroman broj studija sa jednim jedinim ciljem: iskritikovati, dovesti u pitanje i diskreditovati svako istraživanje koje potvrdi štetan uticaj pušenja.

U te svrhe, duvanske kompanije su, preko institucija kao što je Istraživački komitet duvanske industrije, uposlile niz naučnika, među njima Teodora Sterlinga, profesora statistike koji će se kasnije obogatiti preko svoje agencije za konsalting, kao i Klarensa Kuka Litla, genetičara koji je, igrom slučaja, jedno kratko vreme 1929. godine bio predsednik Američkog društva eugeničara.

Ne treba da vas čudi to što je industrija pronašla nekakve disidentske glasove. Takva je priroda nauke i naučnika: neki produvanski naučnici bili su oportunisti, drugi su samo želeli komfor koji je nudila finansijska podrška krupnog kapitala, dok su treći – verovatno najuspešniji među njima – bili iskreni suparnici naučnog konsenzusa, kojih gotovo uvek ima, a koji bi oberučke prihvatili priliku i govornicu koju im je duvanska industrija nudila.

Detalji ovog bojišta postali su jasni: na jednoj strani stajala je nauka, i entuzijazam istraživača da se istina otkrije i iskoristi u službi celokupnog društva. Na drugoj je bila duvanska industrija, koja je vrlo brzo shvatila da se ova bitka ne vodi zapravo u svetu činjenica, već u „slobodnom tržištu ideja“.

Drugim rečima, tamo gde je nauci cilj bila istina, krupnom kapitalu je cilj bio pobeda. U te svrhe, duvanska industrija je razvila nešto potencijalno tržišno sposobnije od puke nauke: mrežu plaćenih istraživača i lobista, sa zadatkom da u Vašingtonu naučni konsenzus pretvore u kontroverzu. Ključni duvanski igrač bilo je nešto na šta nauka nikako nije mogla da računa – ogroman, gotovo nepresušan izvor novca.

Poglavlje 3: Metastaza

Duvanska industrija je svoju bitku na kraju ipak izgubila. Naučni konsenzus, zajedno sa pritiskom i tužbama mnogobrojnih udruženja građana i zdravstvenih organizacija širom sveta, najzad je izdejstvovao i pobedu na američkom sudu, 1998. godine. Tada potpisani sporazum 46 američkih država sa duvanskom industrijom započeo je savremenu kontrolu proizvodnje, marketinga, prodaje i upotrebe cigareta širom sveta (SZO je zatim 2003. usvojila Okvirnu konvenciju o kontroli duvana, koju je do danas ratifikovala 181 zemlja).

U pitanju jeste bio trijumf, pre svega nauke nad kapitalom, ali je svejedno porazno to što je za tako nešto bilo potrebno više od 40 godina: 40 protraćenih godina samo kako bi se najzad regulisala jedna uslovno rečeno beskorisna, dokazano štetna industrija luksuza. Proizvođači duvana bili su toliko uporni da su kompanijski čelnici čak i tokom devedesetih, pod sudskim zakletvama, i dalje tvrdili kako „ne postoje neosporivi dokazi da pušenje izaziva zavisnost“.

Postojala je, doduše, jedna nepredviđena korist od ove sudske pobede. Naime, pored mnogobrojnih drugih obaveza koje su počev od 1998. godine nametnute duvanskoj industriji, one su morale i da dozvole javni pristup ogromnom broju internih dokumenata, dopisa, razgovora, kao i rezultata sopstvenih istraživanja. Duvanska industrija morala je, drugim rečima, da pokaže svoje karte – kako je, i kojim metodama, vodila svoju četrdesetogodišnju borbu protiv nauke.

Otkriveno je nešto što će kasnije dobiti naziv Tobacco Industry Playbook.

Tajna dokumenta duvanske industrije pokazala su jednu sumornu sliku: trikovi, prevare i dezinformacije koje su koristili decenijama postali su daleko ozbiljniji od početnih reklamnih i marketinških kampanja iz pedesetih. Ako već tražimo koren savremenih antinaučnih tokova, uključujući i one zavereničke, zašto ne bismo pitali duvandžije, koje su ih tako dugo i sa takvom pažnjom kultivisale. Evo jednog primera iz propagandne knjižice Loša nauka, pronađene u arhivama „Filipa Morisa“:

„Naukom se često manipuliše kako bi se ostvarila neka politička agenda. Državne institucije često izdaju javno poverenje time što krše pravila dobre nauke kako bi ostvarile političke ciljeve. Političke odluke zasnovane na lošoj nauci nameću ogromne ekonomske troškove na sve aspekte društva.“

Priča se, izgleda, tokom duge i turbulentne istorije druge polovine 20. veka, proširila: nije to više samo spin protiv naučnog konsenzusa o štetnosti duvana. Nauka uopšte je, kaže duvanska industrija, politizovana, državne institucije je zloupotrebljavaju, i to na našu štetu a za sopstvenu korist. Da li sve ovo zvuči poznato?

Nauka, nekada tako bliska i verna saveznica slobodnog tržišta, sada je morala biti temeljno diskreditovana

Za razliku od pređašnjih antinaučnih i zavereničkih narativa, sada su svi sastojci tu: nepoverenje u nauku, „politizacija“, otpor prema državnim projektima: klice savremenih teorija zavera nalaze se, drugim rečima, duboko u arhivama višedecenijske duvanske propagande protiv nauke.

Ali nije se priča završila na duvanu. U međuvremenu, i druge velike industrije, zagađivači svih vrsta, shvatile su nešto jako važno: proizvođači duvana nabasali su na uputstvo – kako se boriti protiv nauke. Počev već od pedesetih godina prošlog veka, preuzeće ga gotovo svaka zapadna industrija koja se bude susrela sa neprijatnim činjenicama.

Proizvođači azbesta, pesticida, šećera, boja: svi su bili uključeni u širenje onoga što se u popularnom žargonu zove FUD (Fear, Uncertainty and Doubt) – tj. straha, nesigurnosti i sumnje, što bi na srpskom dobilo nezgodan akronim SNS. U ovom udruženom projektu krupnog kapitala protiv nauke stvoreno je, od 50-ih godina naovamo, na hiljade „kontroverznih“ članaka, medijskih napada, tobože neutralnih kolumni nezavisnih posmatrača, predavanja, izveštaja za državne čelnike, pa čak i čitavih knjiga, emisija, propagandnih sadržaja svih vrsta.

Nauka, nekada tako bliska i verna saveznica slobodnog tržišta, sada je morala biti temeljno diskreditovana.

Ovakav kontinuirani napad na naučna istraživanja deo svoje snage crpeo je – a crpe i danas – iz tvrdo desničarske, konzervativne političke struje u SAD: nauka se, u tom imaginarijumu, nije počev od 70-ih ratosiljala svojih ranijih predrasuda, već je zapravo kukavički poklekla pod uticajem hipika, homoseksualaca, zelenih, feministkinja, veštica i drugih radikalnih aktivista svih vrsta. Isti spoj konzervativne politike i antinaučnih stavova danas dele i mnoge desničarske političke partije i pokreti, pa i one u Srbiji.

Međutim, niko nikada nije bio tako posvećen, niti tako sposoban u borbi protiv nauke, kao glavni protivnici naučnog konsenzusa o klimatskim promenama – industrije fosilnih goriva.

Nakon što je 2004. godine objavila članak „Iza kule od slonovače: Naučni konsenzus o klimatskim promenama“, Naomi Oreskes, američka geološkinja i istoričarka nauke, postala je meta političke kampanje u kojoj su je klimatski „skeptici“ optuživali da je ni manje ni više nego komunistkinja.

Raspitujući se širom naučne zajednice o sličnim slučajevima, pronašla je znatan broj klimatologa koji su takođe bili meta uznemiravanja, pretećih mejlova i pisama, i to, zapravo, u naletima. To nisu bili slučajni događaji. Orekses je, drugim rečima, saznala da postoji organizovana kampanja ućutkivanja istraživača klimatskih promena – a njeni organizatori nisu se čak ni preterano krili.

Primera radi, uzmite jednog Marka Morana. Mark Morano je uspešni američki ultrakonzervativni bloger i kolumnista, često pogrešno predstavljen kao „ekspert“ ili „komentator“ u mnogobrojnim medijskim prilozima u kojima bi napadao klimatsku nauku kao „korumpiranu“, prevaru, zaveru. Ali on je takođe imao i jedan poseban šablon, koji se kao po komandi ponavljao kad god bi se pojavilo neko novo, vidljivo i uticajno istraživanje o globalnom zagrevanju.

Prvo, i najjednostavnije, ono se obavezno negira – to je već najmanji problem – a naučna otkrića dobiju neku od etiketa kao što je junk science (đubre od nauke). Zatim, konkretni naučnici koji su potpisali to istraživanje predstavljaju se kao neprijatelji naroda, izdajnici, zaverenici i komunisti: uostalom, zar ih ne finansira država, ili još gore, UN? Na kraju, onako usput, dodaju se njihove kontakt informacije (najčešće imejl, koji je gotovo uvek tu makar za vođe istraživačkih projekata), i to se sve objavi na nekom od „skeptičnih“ sajtova, i pošalje mejling listama na hiljade pretplatničkih adresa širom SAD. Mark Morano, drugim rečima, radi sve da izazove linč osim onog zapravo zabranjenog čina otvorenog pozivanja na linč. Jedna američka klimatološkinja navela je da, kada se njena adresa pojavi u jednom od Moranovih „članaka“, čeka je oko 200 pretećih mejlova dnevno.

Ljudi kao što je Mark Morano nisu nikakvi „nezavisni“ akteri. Njegov glavni medij bio je i ostao pseudonaučni sajt ClimateDepot: u pitanju je, kad se zagrebe ispod površine, projekat jedne neprofitne agencije pod nazivom „Komitet za konstruktivnu budućnost“, a koju, kroz skrivene fondove kao što je Donors Trust, finansiraju takođe nezavisni akteri kao što su braća Koh, ExxonMobil, kao i mnogi drugi proizvođači hemikalija, vlasnici termoelektrana i naftovoda – vrednosti ovih donacija „zagađivača“ mere se u milionima dolara godišnje. Ogromna sredstva posvećena su isključivo dezinformisanju.

U pitanju je samo jedan primer od mnogih: to je razvijena, višedecenijska, antinaučna, ali sasvim legalna mreža instituta, konzervativnih medija, aktivista, komiteta, tajnih fondova i skrivenih donatora – jedna, da se razumemo, prava zavera protiv klimatske nauke koju finansira krupni kapital u želji da sačuva svoje zagađivačke slobode. Gotovo svaka „skeptična“ priča o klimi koju ste ikada čuli potiče iz neke od njihovih „naučnih“ ili medijskih, a pažljivo odgajanih fabrika izmišljenih kontroverzi i kampanja terora.

Godine 2009, malo pre početka velikog klimatskog samita UN u Kopenhagenu, ista ova mašinerija fabrikovala je navodni skandal koji su sami nazvali Climategate (ne slučajno evocirajući Votergejt – žele da predstave globalno zagrevanje kao zaveru). Krađom arhive starih imejlova jedne istraživačke grupe klimatologa sa Univerziteta Istočne Anglije, američki „skeptici“ navodno su otkrili dokaze o globalnoj zaveri naučnika koji manipulišu podacima kako bi progurali „izmišljen“ narativ o globalnom zagrevanju.

Nezavisna istraga je, naravno, pokazala da u imejlovima ne postoje dokazi ni o kakvoj manipulaciji, ali je medijska (i politička) šteta već bila napravljena. Kako kaže Naomi Oreskes u svojoj knjizi Trgovci sumnjom, cilj krupne industrije najčešće i nije nekakva konačna pobeda nad naukom – cilj je uvek odložiti svaku regulaciju koliko god je to moguće, jer svaki dan kada stvari funkcionišu po starom predstavlja i dan profita po starom.

Zato se, uostalom, i vodi ova cela bitka protiv nauke: ona je jednostavno isplativa.

Ali koliko god ovi mehanizmi krupnog kapitala bili matrice za savremene teorije zavere, nedostaje jedan važan sastojak: apsolutno, gotovo manično nepoverenje prema vlasti. Poslednji deo slagalice čini jedan širi „duh vremena“ iz kojeg danas izgleda da nema bekstva. U pitanju je, naravno, neoliberalizam.

U pitanju je suluda matrica koja je danas čest lajtmotiv teorija zavera: „njihov“ uticaj je ogroman i mi istinu nikada ne znamo; svako ko tvrdi da govori istinu zapravo je ili budala ili plaćenik

Evo još jednog poređenja iz sveta paranoične fikcije: kakva je razlika između gorenavedenog filma Ubice i svedoci iz 1974. i Dosijea X, verovatno najpopularnije američke TV serije devedesetih? Na prvi pogled, Dosije X nastavlja mnoge zavereničke elemente koji su se u Holivudu prvi put pojavili sa kontrakulturom 70-ih godina: neimenovane državne i paradržavne strukture, prismotra, paranoja do granice iskrivljenja realnosti, pranje mozga, odela i helikopteri – ali malo ispod površine, postaje jasnija ključna razlika koja, zapravo, i uokviruje specifičan zeitgeist koji je preuzeo primat nakon pada Sovjetskog Saveza.

Naime, za razliku od većine ranijih paranoičnih trilera, Dosije X se ne bavi politikom – teme kao što su izbori, korupcija ili ratovi su izgleda premale i beznačajne, a umesto njih u igri je zavera čiji opseg ne možemo ni da zamislimo. Šta god bile sve te institucije koje stoje između Foksa Moldera i istine negde tamo, njihove oči su svuda, njihove tajne nepresušne, njihov uticaj neizmeran.

U pitanju je suluda matrica koja je danas čest lajtmotiv teorija zavera: „njihov“ uticaj je ogroman i mi istinu nikada ne znamo; svako ko tvrdi da govori istinu zapravo je ili budala ili plaćenik senovitih moćnika (ili oboje). Ovakvo ekstremno stanovište, toliko drugačije od nekadašnje političke paranoje usmerene ka konkretnim društvenim akterima, nije nastalo ni iz čega. Svaka društvena pojava ima nekakvu pozadinu.

Ali dok su „stare“ teorije zavere vukle poreklo iz konkretnih istorijskih događaja, pre svega atentata na braću Kenedi i Martina Lutera Kinga tokom 60-ih godina, koreni ove „nove“ paranoje su razuđeniji. Prihvaćena mudrost kao njihovu podlogu vidi sveukupan duh vremena devedesetih, koji karakterišu geopolitičke promene i nedostatak ideološkog suparnika zapadnom kapitalizmu, ali postoje i konkretniji uzročnici od toga, koji su pažljivo zalivali zemljište sveopšteg društvenog nepoverenja.

Neoliberalizam kao pojam sa sobom nosi ogroman značenjski teret: definisan je i opisan na verovatno stotine različitih načina. Ali gledano iz ugla sukoba nauke i krupnog kapitala, jedna njegova neotuđiva osobina postaje i više nego jasna. Naime, ono što je „novo“ u neoliberalizmu, u odnosu na raniji klasični liberalizam, jeste njegova samostalnost.

Tamo gde je klasični, posebno predratni liberalizam tragao za svojim opravdanjem u aktuelnoj nauci, neoliberalizam stoji gotovo potpuno sam, razgranat preko svojih ekonomskih načela na svaku društvenu sferu – uključujući prosvetu, zdravstvo i državnu upravu. Nikakvo opravdanje mu, drugim rečima, nije potrebno. Ako je liberalizam ideologija, neoliberalizam je stanje njegove hegemonije.

Nasuprot posleratnom shvatanju „države blagostanja“, države kao velikog investitora, vodiča ili zaštitne mreže, u neoliberalnom shvatanju država je nešto nalik dinamitu: korisna ako je pod kontrolom, ali opasna stvar koju treba što pre izolovati. Država, kao i svaka druga institucija koja ne funkcioniše po tržišnim principima, postaje uljez, meta nepoverenja – ako je sve stvar tržišnog uspeha, ako svi jure samo sopstveni interes, zašto verovati nekakvim pojavama koje lažu da nisu tu samo radi sopstvene koristi, uključujući, pored države, i naučne institute, kao i neprofitne organizacije i NGO?

To nepoverenje, rašireno u svim mogućim pravcima, stvorilo je uslove tokom 80-ih i 90-ih godina prošlog veka za razvitak jednog posebnog, autohtonog pokreta u SAD, iz kojeg će veliki broj kasnijih teorija zavere vući svoje korene. Najčešće nazvan „Patriotski pokret“, u pitanju je bio ultrakonzervativni i pre svega ruralni, razuđeni konglomerat antidržavnih fundamentalista, hrišćanskih milenijarista, protivnika oporezivanja i ljubitelja oružja, spremnih na oružani sukob sa državnom i globalnom zaverom moćnika koji su se, u tom iskrivljenom imaginarijumu, okomili na njihovu ličnu slobodu. Ime koje su smislili za ovu fantazmagoriju daleko je poznatije od njih samih – u pitanju je „Novi svetski poredak“.

U godinama koje slede, a posebno od početka novog milenijuma, elementi priče o Novom svetskom poretku guraće zavereničku maštu u onim najbizarnijim pravcima – toliko da danas možemo čuti da se u najobičnijim maskama kriju tajni aparati, da nas misteriozni avioni zaprašuju hemikalijama, da nas namerno truju vakcinama. Ali ne bi jedan ekstremistički, lokalno američki pokret sam napravio takav proboj – i nisu slučajno najpopularniji i najprobojniji elementi Novog svetskog poretka bili upravo oni koji kao krivce vide naučnike i državne strukture koje ih finansiraju.

Drugim rečima, jednom kada se antinaučna bašta podrobno zalije, ne izviru samo planirani plodovi: antivakcionalni pokret, teorija zavere o 5G mreži i HAARP-u su najverovatnije „autentične“, samoorganizovane pojave, ali matrica njihovog nastanka i širenja u stopu prati antinaučna, desničarska uputstva koja je napisala duvanska, a do savršenstva razvila naftna industrija. Čak i onda kada ne povuku same obarač, one su pripremile i napunile pištolj, dale motiv i uperile prstom: eno ih krivci, države, regulacija, UN, oni su ti koji napadaju vaše slobode.

Na lokalnom nivou, ovi putevi razvoja dobijaju lokalne odlike, pa se u Srbiji antivakcionalna propaganda uklapa sa nacionalističkim narativima o Kosovu, izmišljaju se veze između kovida 19 i „migranata“, a teorije zavere o zračenju uklapaju se u istine i laži o NATO bombardovanju 1999. Pošto je javna sfera odavno kontaminirana, sada to koriste gotovo svi – uključujući i aktuelne vlasti u Srbiji da opravdaju svoj katastrofalni odnos prema epidemiji kovida 19 počev od maja 2020. godine.

Nije, drugim rečima, slučajno što je ogroman broj teorija zavera antinaučan i konzervativan: pseudonauka je, za razliku od stanja početkom 20. veka, danas desničarska jer je (relevantna) nauka postala na ovaj ili onaj način „leva“, odnosno zagovornik državne i međunarodne ekonomske intervencije u doba neoliberalne hegemonije. Sa druge strane, ovaj antinaučni diskurs postao je sumanuto zaverenički pre svega zbog uticaja propagande – protivdržavne i protivdruštvene – koju, u ime „ličnih sloboda“, već decenijama gura krupni kapital. Kako nešto uopštenije piše Išaj Landa, izraelski istoričar, u svojoj knjizi Šertgov čarobnjak: Liberalna tradicija i fašizam:

„Liberali su ti koji su osetili strukturalnu potrebu za desimulacijom, i oni su velikim delom odgovorni za porast iracionalnosti i mita, koji su tako karakteristični za dvadesetovekovnu politiku. Elita je ta koja je ugradila iracionalnost, i na nju se kladila. Nije u pitanju upliv zla koji dolazi iz dubina društvenog ida, već o ’prelivanju’ iracionalnosti iz društvenog superega.“

Uostalom, čak i one „autohtone“ teorije zavere, samonikle, svejedno šire i hrane isti taj protivdržavni, nepoverljivi narativ koji, još jednom, služi da uspori, koliko god je to moguće, ključne političke intervencije koje bi trebalo da sačuvaju zdravlje i dobrobit i nas i planete na kojoj živimo.

Drugim rečima, koliko god ovdašnji teoretičari zavere na rečima bili protivnici „globalnog projekta“, „stranih uticaja“ i „svetskih moćnika“, njihov desničarski i antinaučni narativ zapravo je, bili oni toga svesni ili ne, plod i saveznik upravo jedne zavere, ali realne, prave, materijalne zavere krupnog kapitala. Ovo nije priča samo o nauci i antinauci, niti o ljudskoj gluposti i društvenim mrežama. Ovo je priča o novcu, i ona će trajati dokle god bude bila unosna – a borba protiv teorija zavera jedino može biti smislena i produktivna ako kao svoju metu vidi i uzročnike, a ne samo posledice. 

Dodatak 1: A šta je sa GMO i farmakomafijom?

U pitanju je jedan od tipičnih problema savremenog shvatanja teorija zavere: one se posmatraju kao samonastale, jednoobrazne pojave, koje sve prate isti mehanizmi i uzrokuju isti uzroci. Mada priče o GMO i farmakomafiji dele mnoge elemente sa teorijama zavere koje su predmet ovog teksta, one se u par ključnih detalja svejedno razlikuju:

1) One nisu načelno okrenute protiv države, a posebno ne protiv nekakvih „nevidljivih struktura“ ili „moćnika iz senke“, već protiv konkretnih kompanija kao što su Pfizer i Monsanto.

2) One najčešće nisu konzervativne, odnosno desničarske, i kao motivaciju ne vide „potpunu kontrolu“ ili uništenje; u većini narativa glavni cilj proizvođača GMO i farmakomafije nije oduzimanje slobode, već jednostavno profit.

3) One kao rešenje retko kada zamišljaju raskantavanje države i državnih struktura, već često upravo suprotno: državnu intervenciju ili nekakav drugi vid kontrole nad industrijama hrane i lekova.

Drugim rečima, priče o GMO i farmakomafiji, posebno one ekstremnije, pre bi se mogle opisati kao zablude nego kao teorije zavere. Njihova skepsa, uostalom, usmerena je ka vrlo relevantnim, savremenim političkim pitanjima: ko i kako proizvodi hranu i lekove? Da li je to opasno? Da li će imati nepredviđene posledice? Da li to treba, uostalom, da bude stvar privatnih interesa i slobodnog tržišta?

Kakvi god bili odgovori na ova pitanja, narativi o GMO i farmakomafiji nisu ni nalik desničarskim, antinaučnim teorijama zavere koje sada, u vreme pandemije, dostižu svoj vrhunac.

Dodatak 2: Najveći zagađivači ljudskog znanja

Sledi spisak samo nekolicine „nezavisnih“ instituta iz SAD odakle već decenijama dolazi većina antinaučne propagande, prvo u američke, a odatle u medije širom sveta. Spiskovi finansijera (koji su daleko od sveobuhvatnih) preuzeti su sa sajta SourceWatch i iz drugih nezavisnih izvora. 

*Donor’s Trust je fond koji defakto služi da prikrije identitet finansijera; tipično, iza Donor’s Trusta i sličnih fondova kriju se naftne kompanije, duvanska industrija, konzervativne fondacije, proizvođači automobila, hemikalija i zagađivači drugih vrsta.

Piše Nikola Zdravković

Izvor: Odiseja

Ovaj članak je originalno objavljen u Odiseji #05, sa ilustracijama Vladimira Hadžića

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, eugenika, Odiseja, Sociologija, teorije zavera