Jelena Dimitrijević je bila žena koja je uveliko odskakala od vremena u kom je živela! Bila je književnica, aktivistkinja, dobrotvorka i svetska putnica! Poznavala je skoro sve znamenite žene svog doba i borila se za ženska prava. Njen književni rad su hvalili brojni savremenici i poredili ga sa znamenitim pesnicima poput Sapfo i Jovana Ilića. Tokom života je putovala Evropom, Azijom, Afrikom i Amerikom. Pored srpskog govorila je engleski, francuski, nemački, grčki i turski, a sve to bez višeg formalnog obrazovanja. Po svemu nadprosečna biografija, ali ono što je čini još neverovatnijom je činjenica da je Jelena živela i stvarala tokom 19. i ranog 20. veka!

Jelena Dimitrijević je rođena u Kruševcu 1862. godine. Nakon što joj je otac preminuo 1872. godine, zajedno sa majkom odlazi u Aleksinac gde joj je živela rodbina. Ovde je Jelena razvila svoju ljubav prema učenju, ali nakon završene četiri godine škole nije mogla da ode u Beograd gde bi nastavila školovanje u Višoj ženskoj školi. Srećom, njena porodica je bila imućna i to joj je pomoglo da razvije svoju ljubav. U ujakovoj biblioteci je, zajedno sa svojim rođakom, imala privatne časove koje su im državli profesori Učiteljske škole. Ti časovi i pristup ujakovoj bogatoj biblioteci su joj omogućili da postane jedna od najobrazovanijih žena svog vremena, a u ovoj ranoj mladosti je pokazala svoj pesnički talenat iako je bila primorana da ga skriva zbog mesta i vremena u kom je živela.

Sa devetnaest godina, 15. februara 1881. godine, se udaje za artiljerijskog kapetana Jovana M. Dimitrijevića iz Niša. Jovan je takođe bio iz ugledne trgovačke porodice i njih dvoje su prvih nekoliko godina živeli u Nišu. Jelenin svekar je rano primetio njenu ljubav prema učenju i podržavao ju je u tome; sa svojih čestih putovanja u inostranstvo joj je kao poklon donosio knjige umesto odeće i nakita kako su drugi činili.

Život u Nišu je dosta uticao na Jelenin rad – ovde je dobila uvid u sve aspekte „оrijentalne“ kulture budući da je ovaj grad tek nedavno bio oslobođen od Osmanlija. Razgovarala je sa ženama i iz prve ruke videla kako je izgledao život u haremima, a na osnovu ovakvih jedinstvenih uvida je objavila knjigu 1897. Pisma iz Niša o haremima. Pisma iz Niša je ujedno bila i prva prozna knjiga ženskog autora objavljena u Srbiji, ali nije bila Jelenina prva knjiga; ona je još 1894. godine u Nišu objavila zbirku Pesme Jelene Jov. Dimitrijević.

U svojim proznim radovima Jelena je izazivala društvene norme i doticala se osetljivih i tabu tema poput homoerotike u haremima. Iako je bila oženjena, još tokom života su se javljale spekulacije oko Jelenine seksualne orijentacije baš zato što se bavila ženama – detaljno je opisivala život u haremima, stavljala je akcenat na skidanje vela i opisivala je delov tela žena. Homoerotski motive se uočavaju i u njenom romanu Nove, a pisala je poeziju u prvom licu koju je posvetila lepoti Turkinja i Amerikanki.  Zbog svega ovoga su savremenici za nju govorili „ona je žena koja voli žene, ali ih voli kao što ih mi [muškarci] volimo“ i nazivali je „našom Sapfo“. Štaviše, Jelena je znala za ovo poređenje i ne samo da joj nije smetalo, već joj se i dopadalo. Prihvatila je to što je proglašena „srpskom Sapfo“ i zato je koristila Sapfo kao motiv u svojoj poeziji i u putopisima.

Možda su ta putovanja i ti putopisi najipresivniji delovi Jeleninog života. Živela je tokom kasnog 19. i ranog 20. veka, pre pogodnosti koje olakšavaju putovanje, a ipak je uspela da obiđe brojne države na četiri kontinenta. Od Sjedinjenih Američkih Država, preko Španije, Palestine, Indije i Kine sve do dalekog Japana. U početku je putovala sa mužem, ali pošto je on preminuo tokom Prvog svetskog rata, na putovanja je išla sama što je dodatno odskakalo od duha vremena. Upravo zbog tih brojnih putovanja se mogu pomenuti različite avanture iz njenog života, poput toga da je preplovila Atlantik i živela u Americi godinu dana na osnovu čega je napisala knjigu Novi svet ili godinu dana u Americi. Brojne stvari je doživela te godine, poput toga da joj je ponuđeno da predaje srpski jezik na prestižnom Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, ali da je to odbila nakon što su joj pogrešno napisali ime i ponudili platu od 125 dolara po semestru. Duboko se uvredila i rekla da ne bi radila ni iz patriotizma i odbila da bude ponižena na taj način samo zato što je imigrant iz Srbije!

Još interesantnije putovanje od ovog u Ameriku je bio njen „put oko sveta“ koji je opisala u svojoj knjizi Sedam mora i tri okeana. Knjigu čine njeni opisi putovanja Afrikom i Azijom, ali ceo ovaj poduhvat postaje mnogo impresivniji kada imamo na umu činjenicu da je Jelena imala 64 godine i ozbiljnih zdravstvenih problema kada je sama krenula na ovo putovanje 1926. godine!

Jasno je da je Jelena bila privilegovana i to na više načina. To što je bila iz imućne porodice i udala se za sina bogatog trgovca joj je omogućilo da se posveti učenju stranih jezika i da finansira svoja brojna putovanja po svetu. To što je govorila grčki i turski joj je omogućilo da uđe u hareme i da razgovara sa ženama, a samim tim je mogla da piše o nečemu u šta je vrlo malo ljudi imalo takav uvid. Ali, iako se to čini kao mana, Jelena je bila privilegovana i po pitanju vremena i društva u kom je živela. Sa jedne strane patrijahalno društvo 19. veka joj je onemogućilo brojne stvari, ali ovo je ujedno bio turbulentan period u srpskoj istoriji i kulturi. Srbija je tada počela da se udaljava od osmanske prošlosti i prolazila kroz radikalnu promenu od „orijentalne“ u „zapadnu“ kulturu. Jelena je bila svedok ove radikalne promene; iz prve ruke je mogla da piše o društvu koje je nestajalo pred njenim očima.

Ispostavilo se da je vreme u kom je živela najveća prednost koju je Jelena imala jer joj je upravo ono omogućilo da ostavi trajan trag na srpsku književnost. Pomoć porodice i trenutak u kom je živela su ono što je omogućilo Jeleni da postane plodna spisateljica. Pisala je poeziju, prozu i putopise na srpskom, ali i na francuskom jeziku (objavila je narativnu pesmu Une vision 1936. godine). Objavila je brojne knjige: Pesme Jelene Jov. Dimitrijević, Pisma iz Niša o haremima, Pisma iz Soluna, Pisma iz Indije, Pisma iz Misira, Novi svet ili u Americi godinu dana, Sedam mora i tri okeana. Putem oko sveta, ali i kratke pripovetke Đul-Marikina prikažnja i Fati-Sultan, Safi-Hanum,Mejrem-Hanum, romane Nove i Amerikanka, kao i brojne druge tekstove i pesme.

Međutim, pored njene spisateljske karijere, Jelena je bila i humanitarna radnica, feministkinja i aktivistkinja koja se borila za ženska prava i emancipaciju. Čim se preselila u Niš pridružila se gradskom ogranku Ženskog društva i bila je najmlađi član ove organizacije. Uz to je bila i član Kola srpskih sestara i radila kao bolničarka tokom Prvog balkanskog rata. Kada se preselila u Beograd 1898. godine, pridružila se Ženskom društvu ovog grada i radila je na časopisu društva Domaćica koji je osnovan 1879. godine i bio prvi ženski časopis u Srbiji koji je podsticao žene pisce.

Jelena je preminula 1945. godine, a svoju imovinu je ostavila Srpskoj akademiji nauka i umetnosti dok je svoju bogatu biblioteku ostavila Ženskoj školi u Beogradu. Međutim, i SANU i škola su odbili poklone verovatno zbog njenog buržujskog porekla na koje se nije gledalo sa naklonom u socijalističkoj Jugoslaviji. Verovatno je status njene porodice kao bogatih trgovaca razlog zašto je Jelena skoro pa zaboravljena nakon smrti iako je uveliko bila hvaljena tokom života – čak se i njena sahrana organizovala dva sata ranije nego što je najavljeno u novinama tako da skoro niko nije prisustvovao.

Naravno, zaboravu je doprinelo i to što njen rad nije bio u duhu vremena. U njemu se oseća izražena turkofilija i fascinacija Istokom što je problematično jer se taj deo srpske istorije doživljava kao „period turskog zuluma“. Ali, tu je i činjenica da je Jelena takođe bila pravoslavka i razvila svoju specifičnu mešavinu nacionalizma i kosmopolitizma. Kako sama navodi – „Pravoslavna sam, najpravoslavnija koja postoji; a u Egiptu sam se osećala kao muslimanka, u Indiji sad bramanka a sad Paria, u Kini Budistkinja; u Japanu Šinto; na nekim ostrvima Tihog okeana kao paganka; u Americi hrišćanka, ali protestantske vere. A ipak ostajala sam pravoslavna, najpravoslavnija koja postoji.“ I dodaje „Narodnost nisam menjala. Svud sam bila ono što su bili i moji. Jer to se ne može promeniti…“

Njeno poreklo, turkofilija, to što je žena, kosmopolitizam i izazivanje društvenih normi su razlozi zašto je Jelena Dimitrijević dugo bila izostavljena iz istorije srpske književnosti. Tek od nedavno joj istraživači i izdavači posvećuju pažnju. Objavljuju se radovi o njenom radu, organizuju se skupovi u njenu čast, ponovo se objavljuju knjige koje je pisala… Jelena je bila toliko ispred svog vremena da je tek sada, više decenija nakon njene smrti, njen rad u skladu sa duhom vremena. Tek danas njen rad dobija pažnju koju zaslužuje i ova srpska herionia se postepeno vraća iz zaborava.

Za P.U.L.S.E Miloš Todorović

  Istorija, istorija knjizevnosti, Jelena Dimitrijević, kultura, Srbija, Srpska književnost