Stenli Kjubrik
Више фактора је утицало за изузетно интересовање за последњи филм Стенлија Кјубрика ”Широм затворене очи”. Готово три године је припремао нови филм са холивудским паром Том Круз и Никол Кидмен, осамнаест месеци посветио је самом снимању слике, премијера је померана неколико пута а умро је неколико дана по завршетку монтаже филма. Човек који је отишао из Америке после филма ”Лолита” 1961. да би се настанио на северу Лондона никад се није појавио на неком фестивалу или премијери свог филма, пуних 25 година није дао ниједан интервју a retke su фотографије његовог лица од почетка седамдесетих.
Чињеница да је Кјубрик кључни део свога опуса направио у Америци најмање је важна ѕа његов филмски имиџ. Он није отишао на острво зато што би му тај сензибилитет више одговарао од америчког: он је уосталом тамо направио филмове који су управо карактеристични за амерички филм. Осим тога он је увек тежио универзалним темама и један је од ретких америчких аутора који није критичар америчког начина живота зато што се њим готово није ни бавио.
Од ”Стаза славе”,суморне приче у којој раскринкава апсурд рата као глобалне метафоре Зла и ”Спартака” који се бави револуцијом робова у старом Риму и где неизбежној спектакуларности покушава дати и мисаону димензију, Кјубрик се бави искључиво универзалним темама.
”Лолита” је изузетак који потврђује правило. Рађена према еротски провокативном роману руског емигранта Владимира Набокова ”Лолита” је филм који само привидно традиционалним редитељским рукописом врши вивисекцију америчке грађанске класе изнутра, разоткривајући духовни универзум самозадовољних грађана као свет језиве моралне пустоши па овде Кјубрик и не мора том свету етаблиране удобности супроставити маргиналце који му прете физичким уништењем.
Те маргиналце Кјубрик ће радикалније него ико пре њега увести у игру у ”Пакленој поморанџи”, филму који је на идеолошком плану стравични конгломерат чисте анархије и чистог фашизма а на филмском бриљантна творевина, изузетно чиста, у којој управо маестрални склад слике звука и покрета надраста идеолошку подлогу.
Емоционално ампутирани дечаци- убице из овог филма духовна су сабраћа такође емоционално атрофиране Лолите, док су параноидни политичари и војници из ”Доктора Стренџлова” коначно добили децу какву заслужују..У естетском погледу ”Паклена поморанџа” је беспрекорно направљен филм, рађен у благо надреалној атмосфери, који посредује своју мрачну визију у галопирајућем следу халуцинантних слика које призивају визуелну нападност видео спотова и што све употпуњује футуристичка сценографија. Насиље у овом филму је естетизирано ониричким угођајем у коме су стилизовани покрети као у балету и изузетно функционално коришћење класичне музике ( што је један од заштитних Кјубрикових знакова), сливени у складну целину која посредује то насиље као једну ефектну игру смрти, подсећајући својим визуелном перфекцијом на сличне сцене у ”Кабареу” Боба Фосеа.
Кјубриков претходни филм ”2001:Одисеја у свемиру” представља револуционарну прекретницу у историји филма и један је од најбољих филмова икада снимљених. Филм који својом техничком перфекцијом запањује и данас , 40 година након снимања, коперниковским обртом свргава човека са самозваног положаја средишње личности универзума и раскринкава човеково уверење да је одговорио на сва питања и да је тек на прагу почетних сазнања.
У том је контексту и завршетак филма где земаљски астронаут Дејвид Боумен, упућен у мисију чији је задатак да се сазна тајанствено присуство црног монолита у месечевом кратеру, негде даље од бескраја доживљава преображај у звездано дете.
Филм се завршава у тренутку када јунак престаје да буде људско биће и постаје ентитет вишег реда о чему ни филм, као најмаштовитија човекова уметност, више не може говорити. Саздан од више антологијских сцена, cпорог ритма и са врло мало говорних сцена, говорећи скоро искључиво звуком и сликом, метафизичан, метафоричан и вишеслојан овај филм је постао један од камена темељаца филма као једине аутентичне уметности двадесетог века.
Кјубрик је готово по правилу радио филмове другачијег жанра.Као што је у ”Одисеји” покушао дати самосвојан научно-фантастични филм,у ”Пакленој поморанџи” самосвојну негативну утопију,у ”Берију Линдону”рађеном по роману Виљема Текерија , визуелно савршено снимљеном, самосвојни костиминирани историјски филм који кроз тривијални животни пут и судбину главног јунака даје пресек друштва и дух једне епохе,тако и у ”Исијавању” покушава дати самосвојан хорор филм.
Суочен са посебно тешким задатком да надмаши неке раније узоре и да жанру хорора да метафизичке вредности, на основу литералног предлошка (још једна Кјубрикова особина да је скоро све филмове радио на основу раније објављених књижевних дела) Кјубрик доводи Зло унутар саме породице, упоришта савременог друштва.
Спори ритам филма, одсуство свих могућих начина убијања коришћених у продукцији хорор филмова, ефектна вожња фаровима кроз злокобне ходнике пустог хотела,чине овај филм једним од најјезивијих филмова икад снимљених.
Као и већину својих претходних и потоњих филмова Кјубрик је, захваљујући стеченој позицији, и овај филм снимио у студију Пинвуд у Енглеској где су ентеријери хотела ”Панорама” комлетно изграђени. У истом студију је снимљен и следећи филм ”Full metal jacket” који би могли превести као”Пун шаржер” мада је и сам Кјубрик препоручивао да се у дистибуцији користи оригиналан назив.
Своју доследност у бирању изненађујућих тема Кјубрик показује и у случају овог филма где бира већ истрошени поджарн ратног филма-филм вијетнамског синдрома чиме поткрепљује тезу са почетка овог текста да је у бити увек припадао корпусу америчког филма. У првом делу филма он открива наличје касарнског дрила глорификованог у многим америчким филмовима приказујући га као неизбежни производ патологизиране милитаристичке свести а то патолошко стање добија у другом делу филма свој логични израз у једном бесмисленом рату чиме се Кјубрик враћа филму из своје ране америчке фазе, дубоко алтруистичним ”Стазама славе”.
И напокон дванаест година после овог филма,након дугогодишњег рада на осмишљавању пројекта ”А.I” који je режираo Стивен Спилберг а који је Кјубрик одбијао реализовати са образложењем да технолошка достигнућа у компјутерској анимацији нису на потребном нивоу , на основу кратке новеле бечког психијатра Артура Шницлера “Traumnovelle” Стенли Кјубрик снима своје тестаментарно дело ”Широм затворене очи”.
Дуго времена светски медији су преносили оскудне вести да Кјубрик припрема еротски трилер, сексуалну фантазију, да је у студију у Енглеској изграђен читав кварт Њујорка у коме се одиграва радња, да су Џенифер Џејсон Ли и Харви Кајтел отпуштени у току снимања,да једну од улога има Раде Шербеџија, да су се Круз и Кидменова привремено преселили у Енглеску и да су били на прагу нервног слома, као и да је Крузу пукао чир због напорног снимања и захтевности редитеља. Када се осамнаестомесечно снимање завршило почео је дуг период постпродукције, монтирања филма, припремања верзија за америчко и европско тржиште а неколико дана пре смрти Кјубрик је глумачком пару и холивудским могулима приказао дефинитивну верзију филма изјавивши да је то можда његов најбољи филм. После званичне премијере филм је као и сви Кјубрикови претходни филмови поделио филмске критичаре и изузетно добро прошао на благајнама биоскопа широм света.
”Широм затворене очи” је неуобичајена и фасцинатна студија деликатних односа у браку, односа намераваног и учињеног, подсвести и свесног стања, сна и јаве. Један догађај, у овом случају божићни парти код локалног богаташа изазива читав низ дешавања за које ни учесници и гледаоци нису сигурни да ли су сновиђања или стварност, који су одраз прикривених жеља и сексуалних фрустрација, моралне изопачености и крхкости наших живота.
Филм се састоји од више слојева који функционишу под заједничком причом. Један од слојева је прича о наизглед хармоничном брачном пару где долази до откривања најинтимнијих скривених мисли, жеља, личних фрустрација и усамљености што редитељ обрађује на тако универзалан начин да се гледаоци могу у потпуности идентификовати и саживети. У тренутку прве исповести младе даме Кјубрик започиње други слој који се касније развија преко замишљених слика које се врте у Крузовој глави. То што нема физичке преваре не значи да је њена прича о потиснутој жудњи за морнаричким официрем мање шокантна и депримирајућа за Круза који до тада о њеној превари није ни размишљао. Тај тренутак за њега је окидач који га гура у свет неморалности, извитоперености и проституције. Да ли је он то једва дочекао да би његове потиснуте жеље испливале на површину са неким оправдањем посебно је питање. Сваки његов наредни потез је корак даље ка моралном посрнућу. Као да све то није довољно Кидманова га дочекује да причом о сну који је фрапантно сличан маскираним оргијама којима је управо присуствовао.То га опет, као и пример Шербеџије који нуди своју кћер на ”продају” тера да тоне дубље и дубље (позив кћерци свог умрлог пацијента, nабацивање пријатељици проституке оболеле од сиде) тера га даље на пут у кору великог мозга где би у себи на крају пронашао организатора партија и учесника оргија Сиднија Полака (као Мартин Шин у ”Апокалипси данас” за кога је пут уз реку пут којим он постаје полудели и одметнути Марлон Брандо) тј. пронашао своје друго и тамно ја.
Управо личност Полака и маскиране оргије (због којих је компјутерском техником припремљена верзија за пуританско америчко тржиште) су у средишту слоја приче о посебном свету извитоперености, блазираности, ритуалног секса, света највиших друштвених слојева и моћника, групе људи којој више ни оргије нити ичија смрт у целом процесу не значи апсолутно ништа. Кјубрик у представи ове групе људи дотиче оно што је присутно и у обичним смртницима али на много нижем нивоу, жељу да се буде део групе, статуса, део одабране групе људи у којој постоји хијерархија која и доноси и односи погодности.
Појава заборављене маске на јастуку на завршетку филма одраз је Крузове беспомоћности пред свим дешавањима , неумитно прихватање одговорности као последице сексуалне фантазије и односа намераванога и учињеног. Између осталог чини се да је појава маске тренутак у којем снови (подсвест) завршавају догађања која су и започели. Снови и подсвест су кључна фигура приче у којој сви желе да гледају широм затворених очију, приче где иницирају и управљају осећањима и догађањима.
Овим филмом Кјубрик је антиципирао сопствену смрт (умро је у сну као и Крузов пацијент ). Кревет на којем умрли лежи истоветан је кревету у којем Дејвид Боумен умире и поново се рађа у ”Одисеји”. Сувишно је говорити о свим елементима филмске продукције који су овде доведени до савршенства. Још једном морамо издвојити фасцинантну употребу класичне музике Шостаковича и Лигетија као и изненађујуће добре улоге Тома Круза и Никол Кидмен.
И на крају одласком Стенлија Кјубрика, визионара и усамљеника, остаје упражњено место великог мајстора који је својим филмовима разобличио патолошка стања људске свести и друштва и који је својом уметношћу бранио крхка здања наших живота. Интригантне теме обрађене на начине који до тада нису виђени оставили су дубок траг у историји не само филмске уметности овога века. Оставио је све нас да уместо њега дочекамо neke nove 2001 годинe у овоме свету у којем смо сви ми, као што рече Бертолучи, помало кјубриканци.
za P.U.L.S.E Boban Savković
napomena: tekst je pisan pre više od deset godina povodom Kjubrikove smrti i posle prikazivanja njegovog poslednjeg filma
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
Stenli Kjubrik napisao/la Boban Savković dana
Pregled tekstova autora – Boban Savković →
ha, ha, fantasticna zadnja slika.
ovako poredjani dragulji na jednom mestu od jednog rezisera, to se ne desava cesto.
genije, nek je arogantan-samoziv-egocentricni-egomanijak ali je genijalan.
pa ko jos ima takvu nepromenjenu, ili bar solidnu konzistenciju i koherentnost u stvaranju?
niko!
killings i paths of glory, koja mala remek delca…cak i slabija lolita i EWS ne umanjuju njegovu genijalstinu. jedan od zaista specijalnih umetnika, svaki, ali svaki njegov film inspirise na beskrajne polemike.
umetnik.
Veliki Kjubrik. Najzalije mi je sto je onaj suster Spilberg rezirao AI i napravio film sa hendikepom.
kako mislis film sa ‘hendikepom’?
ja se ne bih usudila da Spielbergu prikacim šusterske kvalitete, mada, moram da priznam da uvek sa posebnim zadovoljstvom čitam Alejandra Jodorowskog, Čileanac jevrejskog porekla, poznat po kultnom filmu El Topo/ uz malu pomoć Yoko Ono i John L./, znači filmski i pozorišni režiser, pisac, filozof, predavač, vrlo konfuzna i interesantna priroda, evo šta on misli o Mr Spielbergu:
But, say, Spielberg is not honest. I hate Spielberg, because none of his movies are honest. His violence is ill, it’s not honest. He shows an ill violence, as though he was the father of history. He hates Jews, because he is Jewish. He is making business with that, with Europe. He is fascist, because America is the centre of his world. If I can kill Spielberg, I will kill Spielberg.
Jao, napisao sam ti pozamasan odgovor, kliknuo submit ali nisam popunio antispam polje. Mrzi me da pisem sve ponovo.
Dakle, od Spilberga, samo su mi dobri Duel i Sindlerova lista.
Sto se Kodorovskog/Zodorovskog (kako ti volja) tice, mislim da je jako interesantan umetnik, malo pomerene svesti 🙂
Citao sam Inkal i Metabarone, po meni jako kvalitetno SF stivo.
Uzgred, sjajan vam je sajt. Samo jos forum nedostaje.
Pa, ne znam šta da ti kažem….Recimo da je Kjubrik dugo čekao usavršavanje kompjuterskih animacija da bi dostigle, po njemu, taj zadovoljavajući nivo za snimanje filma. Videvši Park iz doba Jure, shvatio je da je došlo vreme za to i zatim je proveo godine diskutujući o svakom aspektu filma sa Spilbergom. Tako da, posle njegove smrti, nije bilo drugog (a i zašto bi…Spilberg je voleo ga ti ili ne, najznačajniji i najuticajniji reditelj današnjice) da se film snimi u Spilbergovoj režiji.
Nije Spilberg za potcenjivanje. Kako vreme prolazi sve više njegovi filmovi dobijaju na značaju. Ovakav kakvim se, često pogrešno, shvata idealna je meta za potcenjivanje. A nije da je tako.
U zivotu svakog self-respectin’ filmofila postoji razdoblje kad je pljuvanje Spilberga kao obrasca filmske komercijale prosto podrazumevana obaveza. Ono, kad ti neko kaze da je nesto Spilbergovo dobro, tretiras ga kao da je s Marsa pao ili tako nesto.
A ustvari, bas je ovako kako Boban kaze. Spilberg se mozda jeste ETABLIRAO tamo kasnih sedamdesetih sa tom agresivnom komercijalom (najskuplji film! nevidjeni efekti! pocistio blagajnu! tuku se ljudi za kartu vise!!) ali je, fakat, u pitanju i veliki reditelj i izuzetno filmski pismen autor i suptilan pripovedac. I to sam shvatio tek kad sam te njegove filmove (ove sto je pravio u poslednjih 20-ak godina mozda) video bez te dioptrije nabedjenog i arogantnog filmoljupca, u nekoliko poslednjih godina. Pa evo i ovi recentniji nadlovi, You Can’t Catch Me je naprosto genijalan multizanrovski film, a Terminal melodrama kakve se ni Sirk i Vajlder ne bi postideli. E sad, mozda bi najbolje bilo da se Spilberg (sad kad je definitivno to sto jeste i kad nema ni potrebe a verovatno ni sanse da obara sopstvene komercijalne brojke) krene da pravi neke onako sasvim male autorske filmove sa novoholivudskog izvora ranih sedamdesetih. Uz Bogdanovica i Cimina, verovatno najveci tradicionalista (u onom dibrom smislu) klasicnog holivudskog filma, a greota ako ova dvojica ne budu makar jos nesto pravila (za Bogdanovica mi nikako nije jasno zasto ponovo ne krene da radi nesto iz onog vremena gde je stao). Plus Lukas, isto steta sto je izgubio toliko vremena na tim glupavim Ratovima zvezda (videti americke Grafite).
Inace, ovako cemo da razgovaramo o Kameronu za desetak godina, jer je isto dobar reditelj, samo jos vise ubacen u taj folder nevidjenih efekata i somnambulnih budzeta. Osim sto je, naravno, generacija Novog Holivuda iz kasnih sezdesetih/ranih sedamdesetih, filmski daleko interesantnija nego period iz kojeg je on potekao, ona glupava hladnoratovska rambovstina
“U zivotu svakog self-respectin’ filmofila postoji razdoblje kad je pljuvanje Spilberga kao obrasca filmske komercijale prosto podrazumevana obaveza. Ono, kad ti neko kaze da je nesto Spilbergovo dobro, tretiras ga kao da je s Marsa pao ili tako nesto.”
mozda, za one povrsne i ustvari neobrazovane praznoglavce.
ali jedno jeste sigurno sa ‘jaws’ krenuo je pogubni ili ne, kako se vec gleda, ustvari kako se opravdava kao fenomen, blockbuster i franchise koji su ubili film. meni je ‘jaws’ odlican film!
o tome se radi kada pravi aspiring /kako vec hoces da nas nazoves/ filmofili usude da ‘pljuju’ po Spielbergu. i naravno Lukasov Star Wars. ista stvar.
meni je jasna ta situacija i kriza hollywooda 70-tih i trebalo je smisliti nesto, a to nesto je da se publika vrati u bioskopske sale i napuni kase.a kako? upravo tako kako su tadasnji studiji i njihovi top gross reziseri – spielberg i lucas uradili.
tako da ce ‘ljagu’ spielberg tesko tako jednostavno da spere, uvek ce mu se to prikaciti u ‘CV-ju.’i bice uvek kriv za taj tako neodoljivo jeftin blockbuster.
Pa ne, cekaj, nisam sad mislio na one sedim-u-rolci-sam-na-kasnoj-projekciji-artsy-opskuriteta-cijeg-reditelja-do-juce-nisam-ni-znao-da-postoji-ali-vec-danas-s-visine-gledam-na-ljude-koji-ne-znaju-ko-je-on-likove. Jer takvi ce da mrze SVAKOG ko napravi sebi bilo kakvo mesto u mejnstrimu, pa zvao se Kusturica, Mihalkov, Tornatore, Vels, Bergman, Spilberg, Dzarmus ili Vudi Alen. Potpuno nevazno.
Nego sam mislio na to sto i sama kazes, renome koji je stekao kao komercijalizator. Prosto dodje u nekom formatinom periodu zivota svakog sto kazes aspiring poznavaoca. Ono, volis Spilberga? Garant slusas i nove dance-hitove i volis sve sto vole mladi :), dakle TAJ odnos prema njemu kao de fakto, simbolu filmskog establismenta. Itek kad to prodje, gard i otklon, gledas njegove stvari bez tog kondicionala “mora da je lose i ako je dobro”.
Da ne bude zabune, ne mislim ovde na Djoletov komentar, covek ga jednostavno filmski ne ceni (meni bi isto, ruku na srce,filmski afiniteti bili u dlaku isti sve i da i ne znam ko je Spilberg). Samo primetih da je on ustvari jako dobar reditelj, ali eto, predugo je valjda i sam morao da igra rolu money machine koju mu je Holivud dao kao svojevrsnu ‘licnu kartu’. Otud valjda datira ona cuvena izjava, “da snimim tel. imenik,ljudi bi ga gledali”.
Kjubrik, moj omiljeni režiser. Njegove filmove mogu da gledam iznova i iznova.
Njegov omiljeni film je “Eyes Wide Shut”. Iako ga mnogi ne cene, moramo priznati da je njegov najsavršeniji film, pun zagonetki. Sidni Polak je pozvao Kruza da izleči onu prostitutku koja se predozirala. Iza Polakove glave nalazi se slika u stilu “akt na divanu”, koji je, mislim, delo Kristin Kjubrik. Suština je u tome da treba da obratite pažnju na njegov položaj usta u odnosu na sliku.
da, u pravu si, film je pun referenci i na njegove ranije filmove i na prethodne situacije i likove u samom filmu. nisu samo likovi u filmu zavedeni i opcinjeni tim fatazmagoricnim kjubrikovim snovidjenjem, vec i mi, gledaoci.
ne secam se te slike,pretpostavljam da ima neku simboliku sa tom scenom u kupatili? ili je neka druga?
kod kjubrika nista nije slucajno,njegovi filmovi su kao ona igra mastermind, stalno moras da si alert i da kombinujes dok ne dodjes do odgovora, a ponekad je vrlo tesko.
Zaboravio sam da pomenem da boje u njegovim filmovima nose prilično veliko značenje.
Obratite pažnju na kombinaciju plave i crvene, kao i na kadrove u kojima dominiraju svetlosni objekti.
Šta ustvari znači naslov “Paklena Pomorandža”? Da li ste obratili pažnju na suncokret na stolu Aleksovih roditelja za vreme obroka? Odsjaj sunca u vodi, krugovi.
DaVinči je napravio mistifikaciju od svojih slika, a isto je uradio i Kjubrik sa svojim filmovima. Ljudi vole to mistično.
Interesantno, mislim da je u zadjem filmu hteo da kaze konacno sve o iluminatima?
Sinoc sam prvi put POCELA da gledam film “Sirom zatvorenih ociju”…malo je reci da sam zgranuta…u svom zivotu,za svojih 30 godina nista mracnije i strasnije nisam videla kad je film u pitanju…mislim prvenstveno na onu “okultnu scenu”….niti jedan horor ne staje na crtu toj sceni….jezivoooooo…..