Stenli Kjubrik

Више фактора је утицало за изузетно интересовање за последњи филм Стенлија Кјубрика ”Широм затворене очи”. Готово три године је припремао нови филм са холивудским паром Том Круз и Никол Кидмен, осамнаест месеци посветио је самом снимању слике, премијера је померана неколико пута а умро је неколико дана по завршетку монтаже филма. Човек који је отишао из Америке после филма ”Лолита” 1961. да би се настанио на северу Лондона никад се није појавио на неком фестивалу или премијери свог филма, пуних 25 година није дао ниједан интервју a retke su фотографије његовог лица од почетка седамдесетих.

Чињеница да је Кјубрик кључни део свога опуса направио у Америци најмање је важна ѕа његов филмски имиџ. Он није отишао на острво зато што би му тај сензибилитет више одговарао од америчког: он је уосталом тамо направио филмове који су управо карактеристични за амерички филм. Осим тога он је увек тежио универзалним темама и један је од ретких америчких аутора који није критичар америчког начина живота зато што се њим готово није ни бавио.

Од ”Стаза славе”,суморне приче у којој раскринкава апсурд рата као глобалне метафоре Зла и ”Спартака” који се бави револуцијом робова у старом Риму и где неизбежној спектакуларности покушава дати и мисаону димензију, Кјубрик се бави искључиво универзалним темама.

”Лолита” је изузетак који потврђује правило. Рађена према еротски провокативном роману руског емигранта Владимира Набокова ”Лолита” је филм који само привидно традиционалним редитељским рукописом врши вивисекцију америчке грађанске класе изнутра, разоткривајући духовни универзум самозадовољних грађана као свет језиве моралне пустоши па овде Кјубрик и не мора том свету етаблиране удобности супроставити маргиналце који му прете физичким уништењем.

Те маргиналце Кјубрик ће радикалније него ико пре њега увести у игру у ”Пакленој поморанџи”, филму који је на идеолошком плану стравични конгломерат чисте анархије и чистог фашизма а на филмском бриљантна творевина, изузетно чиста, у којој управо маестрални склад слике звука и покрета надраста идеолошку подлогу.

Емоционално ампутирани дечаци- убице из овог филма духовна су сабраћа такође емоционално атрофиране Лолите, док су параноидни политичари и војници из ”Доктора Стренџлова” коначно добили децу какву заслужују..У естетском погледу ”Паклена поморанџа” је беспрекорно направљен филм, рађен у благо надреалној атмосфери, који посредује своју мрачну визију у галопирајућем следу халуцинантних слика које призивају визуелну нападност видео спотова и што све употпуњује футуристичка сценографија. Насиље у овом филму је естетизирано ониричким угођајем у коме су стилизовани покрети као у балету и изузетно функционално коришћење класичне музике ( што је један од заштитних Кјубрикових знакова), сливени у складну целину која посредује то насиље као једну ефектну игру смрти, подсећајући својим визуелном перфекцијом на сличне сцене у ”Кабареу” Боба Фосеа.

Кјубриков претходни филм ”2001:Одисеја у свемиру” представља револуционарну прекретницу у историји филма и један је од најбољих филмова икада снимљених. Филм који својом техничком перфекцијом запањује и данас , 40 година након снимања, коперниковским обртом свргава човека са самозваног положаја средишње личности универзума и раскринкава човеково уверење да је одговорио на сва питања и да је тек на прагу почетних сазнања.

У том је контексту и завршетак филма где земаљски астронаут Дејвид Боумен, упућен у мисију чији је задатак да се сазна тајанствено присуство црног монолита у месечевом кратеру, негде даље од бескраја доживљава преображај у звездано дете.

Филм се завршава у тренутку када јунак престаје да буде људско биће и постаје ентитет вишег реда о чему ни филм, као најмаштовитија човекова уметност, више не може говорити. Саздан од више антологијских сцена, cпорог ритма и са врло мало говорних сцена, говорећи скоро искључиво звуком и сликом, метафизичан, метафоричан и вишеслојан овај филм је постао један од камена темељаца филма као једине аутентичне уметности двадесетог века.

Кјубрик је готово по правилу радио филмове другачијег жанра.Као што је у ”Одисеји” покушао дати самосвојан научно-фантастични филм,у ”Пакленој поморанџи” самосвојну негативну утопију,у ”Берију Линдону”рађеном по роману Виљема Текерија , визуелно савршено снимљеном, самосвојни костиминирани историјски филм који кроз тривијални животни пут и судбину главног јунака даје пресек друштва и дух једне епохе,тако и у ”Исијавању” покушава дати самосвојан хорор филм.

Суочен са посебно тешким задатком да надмаши неке раније узоре и да жанру хорора да метафизичке вредности, на основу литералног предлошка (још једна Кјубрикова особина да је скоро све филмове радио на основу раније објављених књижевних дела) Кјубрик доводи Зло унутар саме породице, упоришта савременог друштва.

Спори ритам филма, одсуство свих могућих начина убијања коришћених у продукцији хорор филмова, ефектна вожња фаровима кроз злокобне ходнике пустог хотела,чине овај филм једним од најјезивијих филмова икад снимљених.

Као и већину својих претходних и потоњих филмова Кјубрик је, захваљујући стеченој позицији, и овај филм снимио у студију Пинвуд у Енглеској где су ентеријери хотела ”Панорама” комлетно изграђени. У истом студију је снимљен и следећи филм ”Full metal jacket” који би могли превести као”Пун шаржер” мада је и сам Кјубрик препоручивао да се у дистибуцији користи оригиналан назив.

Своју доследност у бирању изненађујућих тема Кјубрик показује и у случају овог филма где бира већ истрошени поджарн ратног филма-филм вијетнамског синдрома чиме поткрепљује тезу са почетка овог текста да је у бити увек припадао корпусу америчког филма. У првом делу филма он открива наличје касарнског дрила глорификованог у многим америчким филмовима приказујући га као неизбежни производ патологизиране милитаристичке свести а то патолошко стање добија у другом делу филма свој логични израз у једном бесмисленом рату чиме се Кјубрик враћа филму из своје ране америчке фазе, дубоко алтруистичним ”Стазама славе”.

И напокон дванаест година после овог филма,након дугогодишњег рада на осмишљавању пројекта ”А.I” који je режираo Стивен Спилберг а који је Кјубрик одбијао реализовати са образложењем да технолошка достигнућа у компјутерској анимацији нису на потребном нивоу , на основу кратке новеле бечког психијатра Артура Шницлера “Traumnovelle” Стенли Кјубрик снима своје тестаментарно дело ”Широм затворене очи”.

Дуго времена светски медији су преносили оскудне вести да Кјубрик припрема еротски трилер, сексуалну фантазију, да је у студију у Енглеској изграђен читав кварт Њујорка у коме се одиграва радња, да су Џенифер Џејсон Ли и Харви Кајтел отпуштени у току снимања,да једну од улога има Раде Шербеџија, да су се Круз и Кидменова привремено преселили у Енглеску и да су били на прагу нервног слома, као и да је Крузу пукао чир због напорног снимања и захтевности редитеља. Када се осамнаестомесечно снимање завршило почео је дуг период постпродукције, монтирања филма, припремања верзија за америчко и европско тржиште а неколико дана пре смрти Кјубрик је глумачком пару и холивудским могулима приказао дефинитивну верзију филма изјавивши да је то можда његов најбољи филм. После званичне премијере филм је као и сви Кјубрикови претходни филмови поделио филмске критичаре и изузетно добро прошао на благајнама биоскопа широм света.

”Широм затворене очи” је неуобичајена и фасцинатна студија деликатних односа у браку, односа намераваног и учињеног, подсвести и свесног стања, сна и јаве. Један догађај, у овом случају божићни парти код локалног богаташа изазива читав низ дешавања за које ни учесници и гледаоци нису сигурни да ли су сновиђања или стварност, који су одраз прикривених жеља и сексуалних фрустрација, моралне изопачености и крхкости наших живота.

Филм се састоји од више слојева који функционишу под заједничком причом. Један од слојева је прича о наизглед хармоничном брачном пару где долази до откривања најинтимнијих скривених мисли, жеља, личних фрустрација и усамљености што редитељ обрађује на тако универзалан начин да се гледаоци могу у потпуности идентификовати и саживети. У тренутку прве исповести младе даме Кјубрик започиње други слој који се касније развија преко замишљених слика које се врте у Крузовој глави. То што нема физичке преваре не значи да је њена прича о потиснутој жудњи за морнаричким официрем мање шокантна и депримирајућа за Круза који до тада о њеној превари није ни размишљао. Тај тренутак за њега је окидач који га гура у свет неморалности, извитоперености и проституције. Да ли је он то једва дочекао да би његове потиснуте жеље испливале на површину са неким оправдањем посебно је питање. Сваки његов наредни потез је корак даље ка моралном посрнућу. Као да све то није довољно Кидманова га дочекује да причом о сну који је фрапантно сличан маскираним оргијама којима је управо присуствовао.То га опет, као и пример Шербеџије који нуди своју кћер на ”продају” тера да тоне дубље и дубље (позив кћерци свог умрлог пацијента, nабацивање пријатељици проституке оболеле од сиде) тера га даље на пут у кору великог мозга где би у себи на крају пронашао организатора партија и учесника оргија Сиднија Полака (као Мартин Шин у ”Апокалипси данас” за кога је пут уз реку пут којим он постаје полудели и одметнути Марлон Брандо) тј. пронашао своје друго и тамно ја.

Управо личност Полака и маскиране оргије (због којих је компјутерском техником припремљена верзија за пуританско америчко тржиште) су у средишту слоја приче о посебном свету извитоперености, блазираности, ритуалног секса, света највиших друштвених слојева и моћника, групе људи којој више ни оргије нити ичија смрт у целом процесу не значи апсолутно ништа. Кјубрик у представи ове групе људи дотиче оно што је присутно и у обичним смртницима али на много нижем нивоу, жељу да се буде део групе, статуса, део одабране групе људи у којој постоји хијерархија која и доноси и односи погодности.

Појава заборављене маске на јастуку на завршетку филма одраз је Крузове беспомоћности пред свим дешавањима , неумитно прихватање одговорности као последице сексуалне фантазије и односа намераванога и учињеног. Између осталог чини се да је појава маске тренутак у којем снови (подсвест) завршавају догађања која су и започели. Снови и подсвест су кључна фигура приче у којој сви желе да гледају широм затворених очију, приче где иницирају и управљају осећањима и догађањима.

Овим филмом Кјубрик је антиципирао сопствену смрт (умро је у сну као и Крузов пацијент ). Кревет на којем умрли лежи истоветан је кревету у којем Дејвид Боумен умире и поново се рађа у ”Одисеји”. Сувишно је говорити о свим елементима филмске продукције који су овде доведени до савршенства. Још једном морамо издвојити фасцинантну употребу класичне музике Шостаковича и Лигетија као и изненађујуће добре улоге Тома Круза и Никол Кидмен.

И на крају одласком Стенлија Кјубрика, визионара и усамљеника, остаје упражњено место великог мајстора који је својим филмовима разобличио патолошка стања људске свести и друштва и који је својом уметношћу бранио крхка здања наших живота. Интригантне теме обрађене на начине који до тада нису виђени оставили су дубок траг у историји не само филмске уметности овога века. Оставио је све нас да уместо њега дочекамо neke nove 2001 годинe у овоме свету у којем смо сви ми, као што рече Бертолучи, помало кјубриканци.

za P.U.L.S.E  Boban Savković

napomena: tekst je pisan pre više od deset godina povodom Kjubrikove smrti i posle prikazivanja njegovog poslednjeg filma

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Boban Savković, Film, Kjubrik