Sto godina samoće – Gabrijel Garsija Markes

U knjizi koju sam čitala pre nekoliko godina (“Crna kutija” Amosa Oza) jedno pismo počinje rečima: “Draga, normalna Rahela”.
 
Kad sam to pročitala, prva mi je pomisao bila da bih se možda uvredila da me neko u pismu oslovi sa – draga, normalna Jadranka. Biti normalan sve više ima konotaciju – običan. A onda sam malo bolje razmislila o tome…
 
 
Ko je normalan u romanu “Sto godina samoće”? Skoro niko. Gotovo svi su neobični i izuzetni, svi u jurnjavi za svojim posebnim i novootkrivenim ispunjenjima, pod nerazumljivim i tajanstvenim zvezdama sopstvenih sudbina. Ko je onaj koji ih, takve, ipak sve povezuje, a možda čak pomalo i drži da ne odlepršaju pre vremena ka tim svojim čudnovatim zvezdama (iako ih ne može zadržati, pa neki doslovno odlepršaju)? Obična, normalna Ursula. Ona koja se drži pravila i reda (sve dok su u funkciji očuvanja porodičnog života, bez preterivanja), ali koja traži da se isti taj red ponovo naruši kad neko sve podredi redu i pravilima, pa to počne da ugrožava sreću i normalno funkcionisanje porodice. Ona je ta koja vapi da ljudi dolaze u kuću i baštu (jer, ljudi su važni: nesavršeni, obični i neobični), ona ne mari što će oskrnaviti ružičnjak i uprljati stolnjake. Upravo ona se buni protiv češkog porculana i zlatne noše. Ona je ta koja brine o gomili dece: svoje, usvojene, o unučadi, o mnogim generacijama sve dok ne počnu, već staru i slepu, da je koriste kao živu lutku u svojim igrama.
 
Može biti da je to roman o sto godina Ursuline samoće, o životu normalne Ursule, a ne o Malkijadesu, pukovniku Aurelijanu ili Raheli. Ili je bar isto toliko koliko o njima, roman i o njoj.
 
Draga, normalna Ursula. Uopšte nije lako biti normalan. A biti izuzetan na silu; eh, pa to je 21. vek…
 
Ali, da krenemo od početka. Mesto radnje je Makondo. Ali ne na samom početku. Nekim ljudima je suđeno da za svoj život sami moraju da stvore mesto radnje, kao da su prvi ljudi na svetu, kao Adam i Eva, pognani iz Raja. Takvi su i Hoze Arkadio i njegova žena Ursula. Zavoleli su se i venčali uprkos upozorenjima da su rođaci i da će roditi decu sa prasećim repovima. Nisu dozvolili da ih to odvrati od venčanja, ali Ursula ipak nije imala smelosti da sa mužem podeli bračnu postelju. Nesreća je krenula da prati njihov život od trenutka kad je jedan od meštana, isprovociran što je njegov petao poražen u borbi petlova, Hozeu dobacio uvredu na račun njegove muškosti…
 
 
Vreme radnje: pre nego što je pala teška, zlehuda kiša i nešto malo posle toga. Vreme dovoljno da se izrodi sedam generacija Buendija (valjda ih je toliko bilo; nisam sigurna, ali ni sam Markes nije mogao napamet da se snađe u zamršenoj šumi potomaka koju je stvarao, nego je na zidu imao šeme sa iscrtanim granama porodičnog stabla). Hoze i Ursula sa nekolicinom mladih, avanturistički nastrojenih porodica, odlaze u potragu za rajskim, rajkolikim mestom gde će izgraditi novo naselje, novi i bolji svet za sebe i svoju decu, neku već rođenu – koja su putem uz njih skakutala gladna i naduvenih trbuha, a neku koja će se tek roditi i koja su se već prevrtala u stomacima žena dok su im na nogama pucale vene. Tražili su more, ali nikako da ga nađu – na kraju su odustali (tako blizu mora; voda je zapravo bila sa svih strana), i napravili selo koje su imenovali: Makondo. Hoze Arkadio, kao najpreduzimljiviji (on simbolizuje i težnju ua napretkom, jer tokom većeg dela svesnog života pokušava da nađe naučne i alhemijske načine da promeni svet na bolje) – uređuje selo tako da sve kuće imaju podjednako svetlosti tokom čitavog dana.
 
U Makondu: kuće su umesto satovima ispunjene pticama. Prvi koji se rađa u selu je Aurelijano Buendija, drugi sin Hozea i Ursule, i on je već od malih nogu tako neobičan, da sve podilazi jeza. Povremeno je u stanju da prorokuje događaje – jedan od njih je dolazak nepoznatih. Zaista, neki ljudi dovode devojčicu koja nije sa njima u srodstvu, a koju će ipak očuvati kao svoju (uprkos tome što je dete očigledno bolesno i jede zemlju); to je Rebeka. Ona je prva u nizu dece koja će biti prihvaćena u kući Buendija iako nije sasvim jasno njihovo poreklo – neka od njih su vanbračna deca muškaraca iz porodice. Porodica je, iako na izvestan način najuglednija, prepuna afera iz kojih se rađaju takvi potomci, a nije lišena ni čudnih, incestuoznih veza, iako su Hoze i Ursula pokušali da pobegnu od toga. S jedne strane Ursula, vredna i poštena, žena „starog kova“ i jasnih moralnih obzira, pokušava da drži stvari pod kontrolom. S druge strane, život je daleko maštovitiji od pravila kojima se ljudi služe da izbegnu nesreću. Ti konopci kojima ona pokušava da usmerava kočiju Buendija – umašćeni su i klize joj iz ruku. Ona shvata taj život i ljude oko sebe, iako se rve s tim. Tako njena tolerancija prihvata sve što se može prihvatiti, ali ume i da stavi tačku na neku stvar. Na primer, kad se neko od potomaka previše zaigra rata, može da uzme i bič i da ga natera u povlačenje, i to u konačno povlačenje, koje muškarci nisu bili u stanju da izdejstvuju. Može i da zapreti rođenom sinu, pukovniku Aurelijanu, da će ga ubiti ako pređe granicu i izda, to jest pogubi najboljeg prijatelja i saborca (Aurelijano je već dotad prešao mnoge granice i vodio preko trideset ratova, ne znajući ni sam zašto ratuje, i nakon sve te prolivene krvi neće biti u stanju da se zaustavi, sve dok ga ne osvesti majčina pretnja). Ne mogu se oteti utisku da je Makondo pod Buendija-muškarcima, ili patrijarhalni svet oko nas, naopako nasađen, i da je Velika Majka, Ursula ili zvana bilo kojim imenom, bila bolje rešenje. Sama Ursula sugestivno dodaje nakon svoje pretnje, da bi isto učinila i da se rodio sa prasećim repom. Shvatamo da svi oni nose svoje praseće repove, samo nisu vidljivi: svi su od početka zadojeni prokletstvom koje se manifestuje u potragama bez rezultata, u samoći i hladnoći, u tome da ne mogu zaista da se povežu sa svojim potomcima ili ostaju bez njih, ne mogu da dopru do žena koje žele, ili čak, kao blizanci – zamenjuju mesta i ceo život prožive kao „neko drugi“.
 
Makondo se menja kako dolaze nove generacije, kada muškarci počinju da se žene ženama iz drugih mesta. S jedne strane to i dalje ostaje selo u kome mnoštvo ljudi neprekidno zuji obuzeto svojim poslovima (Ursula, na primer, izdržava porodicu praveći slatkiše u obliku životinja; Hoze Arkadio naprotiv stalno rasipa stečeno bogatstvo u svojim ludim pokušajima da smisli neku inovaciju). Ursula simbolizuje ženski princip: život u stalnom pokretu, majčinsku brižnost, spremnost na naporan rad, ali i razumevanje za neku vrsta haosa koji život sam po sebi jeste. Odlikuju je ljubav i bezgranična trpeljivost, jer samo ljubav i donosi razumevanje za ljudske nesavršenosti i prokletstva. Te odlike deo su njene prirode – one joj prirodno pripadaju kao velikoj majci; ipak – pokazaće se da od svih žena u romanu jedino ona ima te osobine: ostali ženski likovi, ako su obdareni snagom i posebnošću, nemaju saosećanja i ljubavi dovoljno za osnivanje velike porodice i stalni napredak, a ako su trpeljive, onda im nedostaje snaga, pa se njihov život svodi na večito služenje, kao da nisu deo porodice nego služavke. Jedino starica, sasvim obična, u svojih sto godina samoće (jer svako je sam), ispada autentična egzistencija, osoba – i snažna, i moralna, i saosećajna. Njeno staračko slepilo, njeno postajanje lutkom za dečje igre koje je posebno potresno, njen polagani prelazak u večito bdenje i nadgledanje (uprkos gubitku vida, koji krije) gomile načetih duša o kojima je zadužena da se stara, nadziranje njihovih koraka s neke druge, nepojamne strane postojanja (tamo gde se već može govoriti o vidovitosti), zapravo uopšte nije nešto obično, nego je podvig i posebna vrsta nenapadne neobičnosti.
 
 
S druge strane, nove žene, moderne dame – lepotice iz nekog drugačijeg sveta – donose ručavanje u tačno određeni čas, stolnjake od damasta, čaše od češkog porculana, zlatnu nošu i čipkaste spavaćice. Fernanda je neka vrsta Snežne kraljice, samo bez nadnaravnih moći. Dolazi iz porodice koja je zarađivala praveći pogrebnu opremu. Njeno najveće dostignuće je – prazna kuća u kojoj je red. Čipkasti rub njene svadbene spavaćice je granica hladnoće koja se polako ali sigurno širi kao poledica usred zime na zaleđenim prozorima. Suprotno od Ursule, njene odlike su neljubav i razumevanje samo za sopstvena htenja, nesigurnost koja proizvodi sujetu i malograđansko obraćanje pažnje samo na to kako kuća Buendija i njihovi životi izgledaju posmatrani očima drugih. Ta mlada žena od Makonda pokušava da napravi Ledeni Zamak. Njena je samoća od drugog materijala nego Buendija-samoća, donela ju je sa sobom iz radionice sa mrtvačkim sanducima: ona preti da se proširi i zarazi sve što dotakne, da se sve umrtvi, umiri, da svako ko ispruži ruku ne bi li dodirnuo deo tog sveta, oprlji prste na toj hladnoći i skameni se u tom nepokretu. Slika koja najbolje oslikava taj nepokret je slanje poklona zapakovanih u mrtvačke sanduke.
 
 
Knjiga buja od ženskih likova koji su veoma živopisno dati, i u tome je Markes otišao mnogo dalje od brojnih svojih prethodnika, pa i nastavljača. Muško pismo kao da ne razume specifičnosti ženskih likova i kao da ne dozvoljava da svaka žena bude sasvim posebna i autentična, već ih tipiziraju. Naprotiv, kod Markesa nema nikakve tipizacije, svi su živopisno ocrtani i veoma zamislivi, muškarci i žene, i njihovi odnosi prepuni strasti, osude i praštanju, rađanja i ubijanja, potrage i odustajanja. Muškarci – svaki specifičan na svoj način – osuđeni su na svoje samoće, kao da su se u jednom velikom prasku svi odjednom lansirali, svaki u svom pravcu, u potrazi za nekim svojim ispunjenjem. Da li će topiti zlato u alhemijskoj laboratoriji, ići sa ciganima, voditi ratove, bogatiti se nenormalnim razmnožavanje stoke, voditi borbe petlova ili proučavati spise na nepoznatom jeziku – svejedno je. Ono što naročito pleni su magični detalji (ne uvek magijski, nekad samo magično lepi) preko kojih nam autor oslikava njihove svetove: žuti leptiri koji se pojavljuju kad mladić dolazi da se tajno sastane sa devojkom koju ne može da ima, grabljenje i jedenje zemlje u svakoj situaciji koja prevazilazi snagu, moć neke žene da proriče budućnost kartama ili neke druge da se u njenom prisustvu stoka ludo razmnožava, neki određen miris koji budi mušku žudnju, neke mehaničke igračke i aparati, nečija zatvorenost (utamničenost) – zato što kao nezakonito dete ne sme da bude prikazan meštanima – koja se pretvara u duhovno istraživanje, nečije plutanje na vodi i sanjarenje o ženi koja je njegovo detinjstvo ispunila incestuoznim dodirima, zlatne ribice kao kruna nečijeg sumanutog života, vezanost za drvo i govor na latinskom, naizgled miran život i vezenje na terasi dok se u jednoj pakosnoj i uvređenoj svesti javlja sposobnost da se rečju ubije… To je delić, svaka stranica obiluje detaljima preko kojih je autor prikazao osebujnost i ludilo nezaustavljivog života.
 
Nezaustavljivog? Možda, ali ponekad se ispod nekog porodičnog stabla usele i crveni mravi.
 
Markes je relativno nedavno umro (2014. godine, sećam se trenutka kad je njegova smrt odjeknula svetom; mislim da je veliki broj ljudi pomislio da je upravo izgubio nekog svog). Njegova knjiga je možda najveća simfonija rečima ikad napisana. A on je svakako njome dokazao da je pesnik bez premca. U koji je Makondo otišao ovaj neprevaziđeni pesnik? Da li ga je dočekala hladna, beživotna tmina iz koje je odsutno vreme, pravilna u svojoj nepojmljivoj geometriji kao češki porcelan, malodušna kao mir kosmosa, raspredena kao gomila materije koju ništa ne drži na okupu? Ili miris Ursuline ruže iz izgaženog ružičnjaka, u kome se, nakon sto godina, nekim naknadno razvijenim čulom oseća nataloženi, naslućeni smisao i poziv ka nekoj drugačijoj vrsti nemira? Ako postoji dobrodošlica za pesnike kad se pređe onaj most, nadam se da ga je Velika Majka sačekala sa poslužavnikom na kome su se šarenile njene poslastice u obliku životinja.
 
 
Jedna od najlepših epizoda u knjizi je negde na samom početku – radi se o naročitoj vrsti zaraze koja stanovnicima Makonda oduzima san. Prvo nestaje san, ali posle dolazi zaborav. Da bi pokušali da se izbore sa tim, oni kreću da zapisuju imena predmeta na ceduljicama, zatim uz imena dopisuju i njihovu namenu, da bi na kraju prešli i na velika pitanja i konstatacije, kao – Bog postoji. Lečenje ipak dolazi sa strane, od ciganina Malkijedesa, koji se kao čarobnjak pojavljuje na početku, zatim dolazi sporadično, u doba kuge, pa još nekoliko puta, da bi se na kraju trajno nastanio kod njih. Ipak – Malkijedesa nešto izdvaja, on nije potpuno živ i telesan kao Buendije, tako da stičem utisak da je njegova funkcija u knjizi da bude neka vrsta natprirodne sile: on im donosi napredak, radoznalost, zaražuje Hozea novim idejama ali isto može i da donese izlečenje. I on piše tajnu njihove porodice i njihove budućnosti, koju on zna, ali oni ne znaju. On je – kao i svaka natprirodna sila – istovremeno i zavodnik, uvlači ih u svet spoznaje a to znači i greha – a istovremeno i iscelitelj. Jer natprirodne sile imaju u sebi oba principa, a Južna Amerika to jako dobro zna.
Ova je knjiga više nego bilo koja odjeknula u svetu, donela latinoamerički bum, redefinisala književnost uopšte. Ima jaku realističku potku, drži se stvarnosti, istorije, obojena je i politikom, ali je uspela i da pokaže fantastičnu stvarnost pravog života, protivrečnu i nesagledivu. Gotovo da verujem da je magija umešala svoje prste u pisanje ovog velikog romana.
 
AUTORSKI PROFIL

Јадранка Миленковић, рођена 1969, у Пули, Хрватска. Живи у Нишу, ради у Апелационом суду у Нишу, удата, мајка троје деце. Основала је и води Књижевни клуб „Прејака реч“, који окупља младе људе заинтересоване за читање, писање, филозофију и уметност, и који успешно ради од 2004. године. Пише поезију и прозу, углавном кратке приче и есеје; објављивала у часописима: „Градина“, „Часопис Путеви“(БиХ), „Бдење“, Кораци“, „Браничево“, „Квартал“, „Фантом слободе“ (Хрватска), „Буктиња“, „Уметнички хоризонт“, затим у интернет магазинима: „П.У.Л.С.Е“, „Арт-Анима“, „КУЛТ”, „Култивиши се“, „Прозаонлине“, „Глиф“, „Портал Стране“, и зборницима. Завршени роман, под називом „Хетерос“, који је био у ужем избору за награду “Мирослав Дерета” 2016., чека на објављивање; збирка прича под називом “Кроз затворена врата” је код издавача. Сарађује са Нишким културним центрум, удружењем “Литера” и другим културним институцијама у граду.

5 2 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Душко Јевтовић

Под утиском текста који нам пружа увид у један од најзначајнијих романа двадесетог века, укратко ћу се надовезати својим запажањима, јер сам и сам писао о Маркесовом ремек делу, пре свега о утицају које је имала на мене у време кад сам је први пут прочитао. Ево одломка из књиге “Мирна светлост непролазног” (поглавље: “Издржати неопходност и преобразити је у љубав”):
“Самоћа је неопходна и неиздржљива, њена природа као да је непролазна, а колико тужан мора бити човек у коме се родила мисао о сто година самоће! Нешто неизлечиво мамило ме је неизрецивошћу коју сам наслућивао, опхрван очекивањима због једног од најбољих наслова који је некој књизи дат. Међутим, књига је врвела од догађаја обухватајући људске судбине, неколико генерација једне породице и људи у селу Макондо. Недођија би био други назив за то место у коме је недохват приступачан а неизрецивост говорљива. Издржати неопходност и преобразити је у љубав “јесте људска дужност најсветија” рекао би Његош.
Почев од прве реченице роман ме је освојио тако да сам га читао у некој врсти занесености која ме извлачила из свакодневнице, у коју сам се враћао са осећањем одважности због трајно освојеног осећања непролазности. Склоп и ритам мисли које су се попут “бистре воде ваљале коритом пуним углачаних белутака” налазио је у мени одзив који се подизао из исконске дубине из које извире “вода жива од које се не жедни” чији жубор ствара наговештај љубави у подсвести. Маркесове речи су “углачани белуци” преко којих струје сећања као птице без гласа и свијају гнездо у нама. Свежина и присност наговештавају зору и то очекивање нас бодри да не клонемо духом и останемо будни у Гетсиманском врту нашег живота. (…) “Сто година самоће” читао сам упоредо са “Уводом у право”, збуњен и усхићен, осећајући како ме реченице испуњавају необјашњивом срећом. Круту трезвеност правних норми допуњавао сам нежним заносом детињства и старости, који су се на страницама романа вртоглаво смењивали.
Задивљен неразумљивим призорима, чија ме нејасна светлост привлачила тајанственим шапатом несхваћености, упијао сам поетски сутон тишине и мисли.Усамљен, попут ликова чија су ме дуга имена заносила звучношћу, пролазио сам кроз згуснуту збрку прошлости наслућујућу њену скривену лепоту, као пуковник Аурелијано Буендија пред стројем за стрељање.
Много година касније, Хелдерлинов стих “где расте опасност расте и спасоносно” помогао ми је да схватим да је живот припрема за строј за стрељање испред кога ће нас пробудити лековита снага опасности и да само они који су, како каже Милан Ракић, прошли “кроз живота хуку склопљених очију и скрштених руку” могу сматрати да је буђење узалудно.”
Надам се да и овај одломак (као коментар) допрноси бољем поимању чудесне Маркесове књиге.