Hronične neuroze Franka Kafke

Smiluj se na mene, grešan sam
do u najskriveniji kutak svoga
bića. A imao sam dara, sklonosti
koje nisu bile sasvim za preziranje,
male dobre sposobnosti, rasipao
sam ih, nerazborito stvorenje
kakvo sam bio, sad se bližim kraju,
upravo u vreme kada bi se
spolja sve moglo okrenuti na dobro
po mene. Ne guraj me među izgubljene.

Iz Kafkinog Dnevnika, 20. jula 1916.

Malo je pisaca koji su kao Franc Kafka ostavili za sobom tako dubok trag i tako se snažno utisnuli u psihu čoveka dvadesetog veka i u isto vreme nosili u sebi ne samo obilje protivrečnosti, što je uvek tipično za značajne stvaraoce, već i obilje bolesti, što takođe može biti tipično za izuzetne ljude, ali nije uvek.

Kada psihijatar počne da proučava biografiju ovog neobičnog pisca i njegova dela: pripovetke, romane, aforizme i dnevnike i kada je on u prvi mah toliko zapljusnut podacima, primedbama, saopštenjima, koji upravo kipte od nerazmrsive mešavine neobičnog, skoro genijalnog, abnormalnog, još u granicama normalnog, pa sve do nesumnjivo bolesnog, onda se psihijatar najpre oseća pobuđenim da strese sa sebe ono profesionalno i naučeno, kako bi mogao da priđe ovom mučeniku (nije slučajno da ga je neki slikar tražio kao model za sliku sv. Sebastijana) najpre kao čoveku, zatim kao nesumnjivo vrlo značajnom piscu i naročito kao sabratu. Ovo izlaganje treba da bude posvećeno fenomenu straha kao jednoj od osnovnih karika u Kafkinoj ličnosti, onako kako smo ga mogli sagledati, pre svega kroz njegov dnevnik, zatim pisma, aforizme, pripovetke i romane.

Ima neurotičnog i neneurotičnog straha. Nije neurotično, na primer, biti u strahu, brizi i proživljavati krivicu, jer bez ovih egzistencijalija, kako ih je nazvao Hajdeger, nema za čoveka napretka, individuacije, stvaralaštva i slobode. Neurotično je i bolesno, međutim, kada čovek odbaci stvarnu krivicu, pa se zadovolji samo doživljavanjem osećanja krivice, kada odbaci egzistencijalnu brigu, pa počne da brine o komforu i karijeri, kada nema snage da se sukobi sa strahom, pa počne da se boji svakog šušnja u travi i svakog podozrivog pogleda svoga bližnjeg. Žao nam je svakog čoveka koji je na ovaj način neurotičan, ali kada je na ovakav ili sličan način neurotičan Franc Kafka i kada još uz to ovako neurotičan ostane do smrti, koju je sebi sam prizvao i svoj grob unapred ocrtao, onda osećanje žaljenja u nama, prerasta u bol.

Postavljamo sebi najpre pitanje da li ćemo uspeti da objasnimo zašto je Kafka prototip stvaraoca – neurotičara našeg veka. Možda odgovor nije težak, jer od dveju komponenti koje tek zajedno čine Kafkinu ličnost, a to su natprosečan književni talenat i neuroza, ovu drugu komponentu čini nam se da prilično poznajemo, ako već pred onom prvom stojimo gotovo sasvim nemoćni.

O neurozi kao bolesti postojanja, čvornovatom štapu u točku čovekovog individualnog razvoja, o neurozi kao posledici ometenog seksualnog razvoja, ili pak kao smetnji u njegovoj nagonskoj potrebi za važenjem i moći, ne mislimo da pišemo, jer je o ovoj temi bilo dosta rečeno i pisano, tako čitalac ima bar približnu predstavu o tome šta je to neuroza. Dovoljno je da napomenemo dve činjenice. Prvo: nema ozbiljne, hronične neuroze, od koje je Kafka nesumnjivo patio, bez psihičkih trauma u ranom detinjstvu i drugo: neuroza bez bilo kakvog oblika straha nezamisliva je.

Kao što svako ljudsko biće mora neminovno da prođe kroz izvesne stadijume u razvoju, svejedno da li je ono rođeno kao sasvim prosečno ili sve ovo biće zove Leonardo da Vinči, Dostojevski ili Kafka, tako je i razvojni put neuroze vrlo sličan, naravno u njenim osnovnim linijama postanka i razvoja, i kod sasvim običnog i kod genijalnog čoveka. Kada ovo ne bi bilo tako onda bismo morali imati ne samo dve nauke o neurozama, od kojih bi jedna važila za obične a druga za izuzetne ljude, već i više ovakvih teorija od kojih bi svaka bila konstruisana samo za jednog određenog čoveka. Da je jedna ovakva pretpostavka sama po sebi apsurdna, govori nam ne samo praksa i iskustvo velikog broja psihologa i psihijatara u celom svetu, koji su se složili u nekim bitnim pitanjima čovekovog psihološkog razvoja uopšte, pa, dakle, i psihopatološkog razvoja, već i izvanredne i od većine stručnjaka priznate patografije velikih ljudi iz pera skoro isto tako velikih psihologa i psihoanalitičara. Dovoljno je da pomenemo samo Frojdove studije o Leonardu i Dostojevskom, pa da razumemo o čemu se radi. Bez poznavanja osnovnih činjenica psihološkog i naročito psihoseksualnog deteta, bez pomoći izvesnih psihoanalitičkih postavki koje danas teško da mogu naići na ozbiljnu kritiku, Sigmundu Frojdu bilo bi nemoguće da nam jasno i logično prikaže neke poremećaje u detinjstvu Leonarda ili u pubertetu Dostojevskog koji objašnjavaju neke njihove karakterne crte i osnovni tip njihovog ponašanja.

Tragičnost Kafkinog genija počiva na strahovitom sudaru između njegovog velikog talenta, čiji ćemo izvor i uzrok sasvim ostaviti po strani, jer ga jednostavno ne znamo, i njegove neuroze. Čak je suvišno prepustiti se privlačnom nagađanju šta bi bilo od Kafke da je njegov talenat bio jači od njegove neuroze, kao što je to (možemo s pravom da pretpostavimo) bio slučaj kod Dostojevskog, ili šta bi se desilo sa Kafkinim stvaranjem da je njegova i onako jaka neuroza bila još jača.

Može neko da primeti da je Kafka i takav kakav je bio, sa čitavom svojom još u ranom detinjstvu razvijenom neurozom, sasvim dovoljno napisao i dovoljno snažno uticao na duhove našeg veka i da zbog toga nije potrebno osvrtati se na suštinu i oblik njegove neuroze. Kada bismo čuli jednu ovakvu, dosta opravdanu primedbu, mogli bismo iskoristiti priliku da kažemo dve stvari. Najpre onu značajniju, o kojoj je već bilo povremeno reči – ovoga puta reč je istina o našem subjektivnom, ali upečatljivom utisku – da je Kafka nosio u sebi više nego što je to mogao da iskaže. I upravo to što on nije mogao do kraja u sebi da proživi, mnogo manje zato što nije bio pisac ranga jednog Dostojevskog, mnogo više zato što je bio sputan mrežama teške neuroze, možda je to bilo ono što je imalo da donese svetlost i njemu i možda nekima koji ga čitaju. Ja ne znam šta bi drugo ovo neiskazano i nedoživljeno moglo biti nego ono što neki egzistencijalisti zovu „skok u veru“, sa drugom vrstom profetskog nego što je Kafka ovo profetsko u stvarnosti nosio.

Druga stvar koju smo želeli da iznesemo, kao odgovor na pretpostavljenu primedbu, jeste naša hipoteza da je Kafkino delo moralo i moglo da ima svima poznati snažan odjek u dušama ljudi samo i jedino u našem veku. Nezamisliv je Kafkin uspeh i uticaj u prošlom ili bilo kojem ranijem veku, i, sada ovo smelo pretpostavljamo, Kafka neće biti jedan od prvih pisaca u idućem veku, bez obzira na to kako zamišljali čovekov razvoj u budućnosti.

Bez predaka, bez braka, bez potomaka, sa pomamnom žudnjom za precima, brakom i potomstvom

Prvi put u našem veku čovek je dospeo na jednu raskrsnicu i prekretnicu, u jednu „graničnu situaciju“, na prag susreta sa veoma jakim silama, spoljašnjim i unutrašnjim, pozitivnim i negativnim, koje apeluju na njegovu slobodu i njegovo samostalno odlučivanje. Od kolektivnog izazova jednog mogućeg atomskog rata, preko građanskih ratova rasa i nacija, do sasvim unutrašnjih i intimnih, za svakog čoveka vrlo značajnih odlučivanja na ličnom planu slobode njegovog „individuacionog procesa“, svuda smo svedoci sukoba, konflikata i rascepa, pri čemu se odlučna bitka bije za ili protiv čoveka i njegove budućnosti.

Franc Kafka ne samo da je proročki naslućivao veličinu i težinu ove borbe koja tek što je otpočela, nego je i na sasvim ličnom planu unutrašnjih kataklizmi, u kojima su se do neba uzdizala nadanja i očekivanja i do pakla stropoštavala očajanja i nemoć, pokazao sa kakvim se problemima susreće i sa kakvima će se još susretati čovek našeg veka kada pokuša da ostvari sebe i svoje pravo na stvaranje i slobodu. Sve vrste otuđenja o kojima je toliko pisano kada je bilo reči o Kafki, i ona kapitalističkog društva u krizi, i habzburške monarhije u raspadanju, i mlakog jevrejstva rodne kuće, nedovoljne su da do kraja objasne onu vrstu otuđenja koju je Kafka tako intenzivno doživljavao otuđujući se od samog sebe, ne savlađujući svoj neizbežno rasplamsali sukob sa egzistencijalijama svakog čoveka, strahom, brigom i krivicom. Jedan od razloga zašto je ovo otuđenje od samog sebe bilo tako teško i nesavladivo, bila je opakost i postojanost njegove neuroze. Pokušajmo sada da joj priđemo bliže.

Jedna od najstalnijih formi dečjeg straha, jeste strah od gubitka ljubavi i gubitka priznanja svoje vrednosti. Što je ranije dete pretrpelo ovaj strah i što je on češće bio ponavljan, i od okoline, najčešće nesvesno, održavan, to su i posledice teže, neuroza dublja i neizlečivija.

U značajnom Kafkinom pismu upućenom ocu, koje je pisao u novembru 1919. godine, a koje nikad nije dospelo u očeve ruke, u kome Kafka slobodno, iskreno i neometano od bilo kakvih unutrašnjih prepreka, kojih je bilo tako mnogo kada bi se našao sa ocem licem u lice, iznosi sve godinama potiskivane i silom ugušivane prekore koji se penju direktno do optuživanja, Kafka ističe svoju najglavniju primedbu ocu: očevu nesposobnost da sinu obezbedi sigurnost, ljubav i priznanja unutrašnjih vrednosti.

„Uvek i svuda imao sam potrebe za ohrabrenjem“, piše Kafka, „ta ja sam bio pritisnut već samom Tvojom telesnošću. Kao otac Ti si bio suviše jak za mene, naročito jer su moja braća umrla rano, sestre su došle na svet mnogo kasnije, ja sam znači morao da izdržim prvi udar, za ovo bio sam isuviše slab. Hrabrost, odlučnost, sigurnost, radost za ovo ili ono, nisu istrajavale u meni kada si Ti bio protiv toga ili kada je Tvoje protivljenje bilo samo pretpostavljeno; a ono je moglo biti pretpostavljeno gotovo pri svemu onome što sam ja činio… Molim Te, oče, razumi me dobro, bile su to po sebi potpuno beznačajne pojedinosti, one su me pritiskivale tek onda kada se Ti sam, koji se i za mene bio tako presudan, nisi pridržavao zabrana koje si meni postavljao. Na ovaj način svet je za mene bio podeljen na tri dela, na jedan u kome sam živeo kao rob, pod zakonima koji su samo za mene bili izmišljeni, a kojima ja nisam mogao, ne znam zbog čega, da odgovorim; zatim na jedan drugi svet koji je beskrajno od mene bio udaljen, u kome si Ti živeo, zaposlen režimom, izdavanjem zapovesti i ljutinom zbog njihovog neizvršavanja i, najzad, na jedan treći svet u kome ostali ljudi žive, srećan i slobodan od naređenja i poslušnosti. Neprestano sam se nečega sramio, ili zato što sam slušao Tvoja naređenja koja su važila samo za mene, ili zato što sam im prkosio, jer kako bih smeo da budem prkosan, ili zato što nisam mogao da ih sledim jer, na primer, nisam imao Tvoju snagu, Tvoj apetit, Tvoju spretnost, iako si Ti ovo od mene zahtevao kao nešto samo po sebi razumljivo; ovo je bila upravo najveća sramota. Ovako dete, istina, ne razmišlja, ali ovako oseća.“

Jednostavne, dirljive i iskrene reči odraslog koji još oseća kao da je i dalje dete, a koje verno i bolno ponavljaju milione sličnih optužbi dece upućenih roditeljima, nikad izgovorene i napisane, koje je Kafka za sve jednom napisao i tako mnogo objasnio ono što može da izgleda nerazumljivo i nezahvalno u ponašanju dece i kasnije odraslih neurotičara. Ali Kafka je ovom potresnom ispovešću vrlo mnogo objasnio i sebe svojim potomcima, onima koji će ponavljati sličan put neuroza, samo bez Kafkine snage da ovo literarno izraze. Kao da smo ovim pismom dobili ključ za razumevanje Kafkinog opusa. Zar ova tri sveta u kojima je Kafka naizmenično živeo, ili još tačnije, pokušao da živi, jer zapravo nije ni u jednom stvarno živeo, nisu predstavljeni u većini njegovih pripovedaka, setimo se samo Jazbine ili Umetnika u gladovanju, ili Presude. A tek koliko od ovih svetova ima u Procesu i naročito u Zamku!

Upadljivo je koliko je Kafka malo pisao o majci, o odnosu prema njoj, o svojim intimnim osećanjima i željama. Tu i tamo, mestimično samo, navodi kako je bio od majke preterano mažen i koliko je ona bezgranično dobra prema njemu, ali i to opet da bi istakao koliko je teško doživljavao očevu strogost i neumoljivost.

Iz ovakvog odnosa prema majci mogli bismo da pretpostavimo dve stvari. Jednu, koja je manje verovatna: da je upravo odnos sina prema majci bio presudan u porodičnim odnosima, baš zbog toga što je ovaj odnos Kafka tako malo i retko pominjao, namećući sebi i preuveličavajući značaj svoga odnosa prema ocu. Za ovakvu vrstu psihološkog skotoma, nedovoljne pronicljivosti i tada zaista i suviše slabog poznavanja sebe, morali bismo pretpostaviti neku ličnost daleko slabijih sposobnosti i za psihološke finese unutrašnjeg života mnogo manje obdarenu nego što je to bio Franc Kafka. Druga, verovatnija pretpostavka, koju nam dovoljno bogato potkrepljuje sam Kafka, kako u nastavku pomenutog pisma ocu, tako i u Dnevnicima, jeste da je odnos otac-sin u Kafkinoj porodici od ranog detinjstva bio tako snažan i presudan, koban po dalji lični razvoj Franca, da se psihoanalitičkim jezikom možda može govoriti o poznatom fenomenu jedne ublažene varijante obrnutog Edipovog kompleksa. Bezgranično divljenje, puna identifikacija i strahopoštovanje koji su u detinjstvu postojali u odnosu sina prema ocu, koji mu je intimno bio toliko suprotan, bili su još pre puberteta, a onda naročito u to vreme, pokolebani ne samo zbog preterane očeve strogosti, njegovih „džinovskih zahteva“ koje je postavljao svojoj okolini, a naročito sinu, već i zbog očeve surovosti i nepravednosti. Ambivalentna osećanja čovekova, koja se, prema psihoanalizi, otkrivaju već u oralnoj fazi malog deteta, dakle u toku i na kraju prve godine života, i koja se kreću u oštrim suprotnostima osećanja zadovoljstva i nezadovoljstva, ljubavi i mržnje, agresije i potrebe za potčinjavanjem, osećanja koja samo kod harmonično razvijene i kasnije dobro integrisane i zrele ličnosti doživljavaju svoju punu diferenciranost i stvaralačku sintezu, u svim slučajevima neurotičnog, a naročito psihotičnog procesa, ostaju trajno nediferencirana, odnosno trajno ambivalentna dakle teško remetilačka upravo za kasnije najznačajnije, životne odluke. Mislimo u prvom redu na odlučivanje u pogledu izbora bračnog partnera, poziva i životne filozofije. U svim ovim odlukama, koje mu je sam život neminovno nametao, Kafka je ispoljio sasvim upadljive znake neurotične ambivalencije, kao što su, nepoverenje prema sebi, strah i osećanje krivice, koji su proizlazili najvećim delom iz nikada do kraja razrešene neurotične veze sa ocem.

Čak i onda kada u odnosu između sina i oca postoji jaka identifikaciona spona, u kojoj moćan, patrijarhalan otac svojim autoritetom natkriljuje svaki drugi mogući uticaj, čak i onaj majčin, za koji pouzdano znamo da je u ljudskim odnosima i prvobitniji i snažniji, još uvek postoji nada da – prepoznavanjem realnih kvaliteta toga oca, pre svega uočavanjem njegovih slabosti – ovakav sin zbaci sa sebe očev jaram i izbori sebi samostalnost i samopriznanje.

Postoje razni mogući putevi za prebacivanje prejake identifikacije sa oca na druge realne i apstraktne objekte, kao što su učitelj, prijatelj, neki književni autoritet, neka ideja ili ideologija, najzad, ovo prebacivanje moguće je postići i na najapstraktniji mogući autoritet, na samog Boga. I pred Kafkom su ovakvi i drugi slični autoriteti realno bili prisutni, on je za njih čak znao i povremeno pokušavao da ostvari novu identifikaciju. Sve je bilo uzalud, jer su sumnje, strah i naročito nedostatak poverenja u sebe (poverenja koje mu otac, jedina osoba pred kojom je Kafka u ranom detinjstvu mucao, nije pomogao da stekne), bili toliko moćni da mu je svaka realnost izmicala, ostavljajući ga uvek iznova u bezvazdušnom prostoru u kome oseća samo silan strah. Strah od sebe, drugih ljudi, žena, Boga, koji nije mogao biti niko drugi nego strogi Jehova iz prvih početaka stvaranja starozavetnog jevrejstva, i, naravno, neprekidno i najviše, strah od oca.

Pokušaćemo još jednom da analiziramo ove strahove, ovu nemoć postojanja, stravičnu ambivalenciju koja je Kafku snalazila pred svakim novim pokušajem odlučivanja, udaljavanja od oca i potvrđivanja sebe, prateći dalje njegovo čuveno pismo ocu i njegove Dnevnike.

Na jednom mestu u dnevniku s početka 1922. godine, dakle dve godine pre smrti, Kafka je pisao:

„Bez predaka, bez braka, bez potomaka, sa pomamnom žudnjom za precima, brakom i potomstvom. Svi mi pružaju ruku: preci, brak i potomci, ali odveć daleko za mene“.

I tako je bilo celog njegovog kratkotrajnog života. Sve ono bitno i najznačajnije u čovekovom životu, što mu daje smisao, što čoveka može da učini stvarno punim i zadovoljnim: svest o vezi sa prošlošću, i to ne bilo kojom, već prošlošću svoga naroda i rase kojoj pripada, brak koji uvek iznova pruža čoveku šansu da ostvari ono najteže, da od dva bića bude jedno, i opet da ostane svako svoje i, najzad, potomstvo, od fizički prisutne dece, do stvaralačkih dragulja koji nadživljavaju vekove, sve ovo bilo je Kafki na domaku ruke i, činilo se, nije trebalo da učini više nego da pruži ruke, da uzbere zreo plod koji ga je čekao. Zar jevrejstvo nije bila dovoljno bogata i duboka riznica koje se nije morao da stidi niko ko je imao u nju pristup; zar dve veridbe koje je oba puta Kafka raskinuo, razočaran u sebe, a ne u svoje izabrane verenice, nisu obećavale ispunjenje zahteva Talmuda, u kome se veli: muškarac bez žene nije čovek i, najzad, zar njegov književni talenat, koji mu je već bio doneo priznanje, i koga je on bio svestan, nije obećavao besmrtnost! Zašto nije pružio ruku i uzbrao plod? Najvećim delom svakako zbog neuroze, to jest, zbog mazohističke potrebe za patnjom, zbog nepodnošljivog, ali već sa slašću doživljavanog i održavanog osećanja krivice, zbog straha od odgovornosti i onog bitnog – zbog straha da postane samostalan onda kada za ovu samostalnost otac nije dao blagoslov. I opet je Kafka bio taj koji je sebe najtačnije definisao. „Moj život je oklevanje pred rođenje.“

Šta je značilo jevrejstvo za Kafku? Veliko je pitanje da li se čovek rađa kao Jevrejin, Francuz ili Srbin, ili on ovo postaje tokom života, jer živi u određenoj sredini i govori njenim jezikom. Ono što se čoveku rano utiskuje kao pečat nekog naroda, čijim će se predstavnikom ubuduće zvati, izgovarajući ovo narodno znamenje samosvesno, ravnodušno ili stideći se, jeste pre svega porodica i u njoj otac. Da li je Kafkin otac umeo i mogao da prenese sinu nešto od onog što smatramo, s pravom ili ne, da je specifično za jevrejstvo? Kafka sam o tome piše u pismu ocu ovako: „Isto tako malo spasenja pred Tobom nalazio sam u jevrejstvu. U njemu bi bilo zamislivog spasenja, čak i više, bilo je moguće zamisliti da mi i jedan drugoga nađemo u jevrejstvu, ili da smo obojica, složni, iz njega izašli. Ali kakvo je bilo to jevrejstvo koje sam ja od Tebe dobio! U toku godina postavljao sam se prema njemu na tri načina. Kao dete, prebacivao sam sebi, dajući Tebi za pravo, što nisam dovoljno odlazio u hram, što nisam postio i tako dalje. Verovao sam da time ne činim nepravdu sebi, već Tebi i svest o krivici koja je uvek bila spremna, skroz me je prožimala… Ti si odlazio u hram četiri dana u godini, tamo si bio bliži ravnodušnima nego onima koji su hram shvatali ozbiljno, strpljivo si obavljao molitve kao formalnosti… U stvari Vjeruju Tvoga života sastojalo se u tome što si verovao u bezuslovnu ispravnost mišljenja jedne određene jevrejske društvene klase, a pošto je ovo mišljenje pripadalo i Tvojoj naravi i sam si u njega poverovao“.

Nema podataka da se Kafka pre 1911. godine interesovao za jevrejstvo i jevrejsku religiju. Ali te i sledeće godine, kada je u Pragu gledao predstave varšavskog jidiškog pozorišta, njegovo interesovanje za jevrejstvo bilo je oživelo i sa povremenim pauzama ostalo živo gotovo do kraja života. U ovom razdoblju on je pokušavao da uči hebrejski jezik, spremao se za odlazak u Palestinu, sve u žarkoj želji da napusti oca i mlakog Jevrejina u njemu, sluteći da postoje i drugačiji Jevreji, sa drugačijim odnosom i prema jevrejstvu i prema religiji. Da li je bilo već kasno (telesna bolest se u njemu polako sve više razgorevala), ili što ni ova želja nije bila jača od straha, tek Kafka nije ostvario svoje približavanje jevrejstvu niti bilo kojoj religiji.

Dakle, u odnosu prema svojoj jevrejskoj prošlosti i njenoj religiji, Kafka nije mogao da postigne nijedno od mogućih rešenja: niti da se preko ove prošlosti i religije sa ocem pomiri, kao što je to učinio Martin Buber, niti da mu očeva mlakost posluži kao podsticaj za lični i originalni odnos prema ovim problemima, kao što je takav podsticaj za Junga predstavljao njegov mlaki otac, protestantski sveštenik, niti konačno da se od jevrejstva radikalno okrene i potraži u nekoj drugoj religiji utočište, kao što je to uradio u poslednjim godinama života Anri Bergson.

Kafkin odnos prema ocu odnos je uznemirenog čoveka prema nepoznatom Bogu

Kako je Kafka prošao sa drugim pokušajem i drugom šansom da dostigne željenu samostalnost i otcepljivanje od oca, sa pokušajem zasnivanja braka i sopstvene porodice? Kao što nam je poznato, Kafka je dva puta bio veren i na pragu venčanja i oba puta veridba je raskinuta, koliko je poznato, samo i jedino Kafkinom odlukom. Da čujemo najpre Kafkino mišljenje izneto u već više puta citiranom pismu ocu. On u njemu između ostalog ovako piše:

„Osnovna zamisao oba pokušaja ženidbe bila je sasvim korektna: osnovati dom, postati samostalan“. Zamisao koja Ti je simpatična, samo što ona u stvarnosti ispada kao dečja igra u kojoj jedan drži za ruku drugog, još je i steže i pri tome viče: „Ah, pođi, idi već jednom, zašto ne ideš?… Obe devojke, iako slučajno, bile su izvanredno dobro izabrane… Nijedna od njih nije me razočarala, ja sam njih razočarao… Pri ovim pokušajima ženidbe u mojim odnosima prema Tebi tako jako su se sudarile dve suprotnosti kao inače nikad pre. Ženidba je zacelo jemstvo za najoštrije oslobođenje od sebe i nezavisnost. Imao bih porodicu, najviše što se po mom mišljenju može postići, dakle, najviše što si i Ti postigao, postao bih Tebi ravnopravan, sve stare i uvek nove sramote i tiranstva bile bi još samo priče. Ovo bi na svaki način bilo kao iz bajke, ali u ovome baš i leži ono sumnjivo. Sve je ovo previše, ovoliko mnogo ne može da se postigne.“

Zašto je ovo Kafki nemoguće da postigne? Zato što je u pitanju ženidbe njegova ambivalencija dostigla svoju poslednju i vrlo opasnu granicu. On to vrlo dobro zna i u dnevniku piše da je isto toliko nesposoban da sam podnosi život koliko mu je neophodno da mnogo bude sam, jer „sve što sam postigao, samo je uspeh samovanja… U meni samome bez ljudskih odnosa nema nikakvih vidljivih laži. Ograničen krug je čist“. Ova poslednja rečenica sušti je izazov podjednako velikog neurotičara i velikog pisca samom sebi i životu uopšte.

U psihologiji se obično smatra da se muškarac nikada ne ženi ili u slučajevima preterano jake veze sina za majku ili kada je brak roditelja tako rđav ili nesrećan da kod mladog čoveka postoji strah da će se pakao koji je već jednom u kući svojih roditelja doživeo neminovno morati da ponovi i u njegovom sopstvenom braku. U Kafkinom slučaju nije se radilo ni o jednom od ova dva najčešća uzroka neurotičnog izbegavanja braka. On izričito kaže da je, pored sve strogosti oca i bezbrojnih teškoća koje su mogle da poremete mir u braku, brak njegovih roditelja bio primer međusobne vernosti, ljubavi i razumevanja. On čak prebacuje majci da nikada u njegovom sukobljavanju sa ocem, čak i kada otac očigledno nije bio u pravu, nije otvoreno stajala na njegovoj strani, i to ne iz straha prema mužu, već iz ljubavi i poštovanja koje je imala za njega. On joj se sa ogorčenjem jednom u dnevniku obraća, odgovarajući na jednu njenu primedbu o njegovom čudnom ponašanju u kući rečima: „Svakako, svi ste mi vi strani, postoji samo blizina po krvi, ali se ona ne ispoljava.“

Nije dakle potrebno da se pravimo dubljim psihologom i većim psihoanalitičarem nego što je to bio Kafka u odnosu na samog sebe (mada je Kafka bio vrlo rezervisan i skeptičan prema Frojdovoj psihoanalizi), tražeći neki drugi, skriveniji razlog njegovim neuspesima u odnosu prema ženama od onog koji nam je on sam u pismu ocu pružio. Prevelik očev autoritet i strah da će dostići ili čak premašiti oca vezivao je Kafki ruke u pokušaju ostvarivanja samostalnosti. Jednom reči, u odnosu prema ocu, čak i onda kada je sasvim tačno uočavao sve očeve mane, loše crte karaktera, njegovu nepravednost i tiranstvo, Kafka je i dalje ostajao čovek preobražen u kukca, osuđenik u zatvoreničkoj koloniji, prinudni veštak u gladovanju, jazavac koji iz svoje jame, dakle iz potaje i krišom, pokazuje zube, ne usuđujući se nikada da se javno suprotstavi ocu, izađe sa njime na otvoren megdan i izloži sebe riziku potpunog poraza ili pobede koja otvara sasvim nove horizonte.

Mi sada bolje razumemo i njegova dva glavna romana: Proces i Zamak. Sasvim je moguće i dozvoljeno predstaviti sebi junake ovih romana kao tragične ličnosti ne samo večitog Ahasfera, nego zaista i večitog čoveka, koji uzalud pokušava da postigne ne samo pravo na ulazak u život svoga bližnjeg, ljudskog društva uopšte, već i pravo na ulazak u metafizičke tajne, pravo ne više samo na strah i trepet pred Bogom, već i na prijateljstvo sa njim. Uostalom, zar ovo prijateljstvo Hristos nije obećao svojim učenicima kada je rekao da ih više ne zove svojim slugama već svojim prijateljima? Da bi se, međutim, ovo pravo na prijateljstvo postiglo, potrebno je prethodno boriti se sa Bogom ili imati u njega neograničeno poverenje i silnu veru. Ovo su imali Kafkini daleki krvni preci, Jakov i Avram. Kafka nije stigao niti da zapodene Jakovljevu bitku, niti da prinese na žrtvenik svoga Isaka (možda svog oca, odnosno svoju neurozu), jer je ostao da se celog života bori sa nesavladanom traumom iz detinjstva, koja je bila njegov konflikt sa ocem.

Otud i možemo reći da su mnogi „procesi“ u Kafkinim romanima procesi koji su se nevidljivo i katkad vidljivo odigravali između njega i oca i da su pokušaji ulaska u željeni zamak da bi se vodio dugo očekivani dijalog sa njegovim vlasnikom, neuspeli pokušaji da se otac iznutra pročita, do kraja demaskira i demistificira i na taj način izoluje, ili da se sa ocem povede ravnopravan dijalog, pravi buberovski dijalog Ja-Ti, u kome će otac sam skinuti sa sebe nepotrebnu masku Sfinge i iskeženo lice Kronosa koji guta svoju decu.

A zar ovakav odnos sina prema ocu, čoveka prema čoveku, ne odražava u isto vreme i večiti odnos čoveka prema prirodi, sudbini ili Bogu? Zar čovek nije već desetinama hiljada godina, od kada je zapravo naučio da misli, tražio odgovor na večitu zagonetku svoga postojanja u odnosu prema Bogu sličnom onome koji je Kafka prikazao u Procesu, naročito u grandioznoj sceni u katedrali, ili u Zamku? Sva su osećanja i razmišljanja prisutna u čoveku koji je samo jednom do srži uzdrman ovim večitim pitanjem: strah i užas, strepnja i nada, bes i mržnja, ljubav i hladno, ironično odbijanje „ulaznice“, potpuno predavanje i vera i potpuno očajanje ili ateistički prkos. Nema ateiste koji ne može postati teista i obrnuto, samo ravnodušni i mlaki to ostaju celog života.

Kafkin odnos prema ocu odnos je uznemirenog čoveka prema nepoznatom bogu. U njemu dve podjednako jake želje biju bitku za prevlast. Jedna bi da svrgne boga sa njegovog nedostupnog prestola, da ga izobliči i pokaže laž njegovog postojanja, da se uveri da je Bog samo njena izmišljotina, nepostojeći strah koji projektuje u nebo strašljiva ljudska duša. Druga je že a večnog deteta u čoveku da ima uvek oca pored sebe, vidljivog, zatim nevidljivog, kome bi da se poveri, da isplače svoj jad, kako Kafka u pismu reče, ali i da povede s njim ozbiljan, poverljiv i ravnopravan razgovor, koji će da razveje bar jedan deo tajni koje muče dušu koja pita i traži.

A kakav je bio odnos oca prema Kafki? Bio je to tipičan odnos starozavetnog Jehove prema neposlušnom, kolebljivom i na pobunu uvek spremnog starog jevrejskog naroda. Neumoljiv i ne uvek razumljiv u svojoj strogoj pravednosti, nevidljiv i nepristupačan, uvek sa zahtevima i naredbama koje su se toliko teško mogle ispuniti. I zbog toga skoro uvek nezadovoljan i preteći. Novozavetni Bog, Hristos, koji je sišao među ljude, patio i stradao kao i oni, doživeo i strah i bol i očajanje, nije dodirnuo dušu ni Kafkinog oca ni Kafke. Otud su i otac i Bog morali ostati za Kafku nepristupačni, daleki, skoro sasvim nerealni i nepostojeći.

Pogledajmo još poslednju mogućnost koju je Kafka sam otkrio, a koja mu je pružala najrealniju šansu da pokaže i dokaže ne samo svoju samostalnost, već i svoju istinsku natprosečnost, koja je obećavala ne samo priznanje oca, već i priznanje celog sveta. Mislimo na njegovu književnu obdarenost i njegov sasvim izuzetan umetnički talenat.

Treba najpre reći da – i pored našeg ranije iznetog mišljenja da Kafkin genije zbog njegove neuroze nije dobio puni zamah krila – ono što je Kafka ostvario spada među najveća dostignuća našeg veka, kako na literarnom, tako i na dubinsko-psihološkom planu. Mi ćemo se na kraju ovog eseja još jednom osvrnuti na plodove ovog ogromnog napora, ogromnog baš zbog toga što nam je sada mnogo više poznato na kakve je sve prepreke ovaj pisac nailazio i šta je sve uspešno savladao da bi ostvario svoj umetnički talenat, koji je bio jači od njegovog straha i njegove nemoći življenja. Ipak, ne smemo zaboraviti poslednju Kafkinu poruku: da sve što je napisao, sa malim izuzecima, treba da bude spaljeno. Skoro smo uvereni da je ova poruka usledila stoga što je Kafka bio svestan da je suviše lične bolesti uneo u svoje stvaranje, koje je ne jednom nazvao „pokušajem bekstva od oca“. Bilo bi nepravedno prema Kafki, međutim, ne pomenuti i njegovu drugu definiciju pisanja koja glasi: „Pisanje je neka vrsta molitve“.

U ovoj analizi Kafkinog stvaranja pođimo od poznate činjenice da veliki ljudi moraju da stvaraju. Ne smatramo frazom i patetičnim preterivanjem kada se kaže da umetnik može da ostane bez porodice, žene, roditelja, hleba i krova nad glavom, ali ne i bez mogućnosti stalnog prisustva medija preko koga stvara. Ne jedanput pisali smo da je unutrašnji svet u kome umetnik živi i iz koga stvara ognjena posuda koja može da sprži stvaraoca ili da proizvede zlato i drago kamenje. Nije mali broj velikih umetnika koji su prolazili kroz faze očajanja, pokušaje samoubistva, pa i pravog ludila. Znao je ovo dobro i Franc Kafka i ove njegove reči dovoljna su garancija da je i on spadao u plejadu najvećih.

„Pisanje me održava, ali nije li tačnije reći da ono održava ovakav način života? Time, razume se, ne mislim da će moj život biti bolji ako ne pišem. Naprotiv, onda će biti mnogo gori i sasvim nepodnošljiv i moraće se završiti ludilom. Istina, to će se desiti samo pod pretpostavkom da ja, kao što zaista i jeste slučaj, ostanem pisac i onda kad ne pišem, a pisac koji ne piše svakako je čudovište koje predstavlja izazov ludilu.“

Pa ipak, prepreke koje su nicale jedna za drugom na putu pisanja, koje se uostalom u ovakvom ili onakvom obliku uvek isprečuju pred značajnim umetnikom, bile su za Kafku vrlo često isto onako neprelazne i dolazile su, na žalost, iz istih onih izvora iz kojih su nicale prepreke kada je trebalo da ostvari vezu sa prošlošću ili brak. Čak i onda kada je pouzdano znao šta treba da čini da bi ove prepreke pred sobom srušio, i o tome ovako pisao u dnevniku iz 1919. godine: „Žalost i radost, krivica i nevinost, kao dve neraskidivo ukrštene ruke morale bi se preseći kroz meso, krv i kosti“. On to nije mogao da učini.

On nikada neće biti zdrav sve dok ima ovaj strah

Može nekome da izgleda pomalo uprošćeno i svojstveno psihijatrima da raznolike teškoće i raznovrsne prepreke sa kojima se susreće i na kojima pada jedan neurotičar, svejedno sada što je taj neurotičar još i veliki pisac, svode na jednu traumu u detinjstvu, na snažnu frustraciju kojoj je neko bio jednom u prošlosti izložen, jedan samo kompleks, zvao se on Edipov kompleks, Elektrin kompleks, osećanje inferiornosti ili tome slično. Ovakva opasnost uprošćavanja i svođenja sveg obilja i bogatstva duševnog života nekog natprosečnog i još obdarenog neurotičara realno postoji. Činilo nam se, ipak, pa nam se i sada, u Kafkinom slučaju čini, da kada je ova svest o opasnosti stalno u psihijatra prisutna, kada ovaj nije zaslepljen nekom privlačnom psihološkom teorijom i kada, najzad, dovoljno uloži vremena i truda da jednog pisca sagleda sa raznih strana, opasnost uprošćavanja može uspešno ili bar delimično uspešno da bude izbegnuta. Moramo još jednom da naglasimo da naša ambicija i nije nikada bila da pružimo takvu studiju o Francu Kafki koja bi bila u stanju da osvetli sve uglove njegove bogate ličnosti i na taj način zadovolji većinu čitalaca. Upravo o velikim ljudima, setimo se samo Leonarda, Getea ili Dostojevskog, jedva da je uopšte moguće pružiti ovakve sveobuhvatne studije. Iz veka u vek, kamičak po kamičak građen je i nikada do kraja završen mozaik ovih genijalnih ljudi.

Pa i ovaj naš skromni pokušaj odgonetanja Kafkine ličnosti nema drugog cilja nego da iz jednog specifičnog, psihološkog i psihoanalitičkog ugla doprinese boljem razumevanju njegovih pokušaja i njegovih neuspeha, ako se uopšte može govoriti o neuspesima u Kafkinom literarnom opusu.

Ovo kažemo da bismo se ponovo vratili već davno poznatom ili pretpostavljenom uzročniku Kafkinih kompleksa i njegovog neslućenog mučenja sa samim sobom, njegovom ocu. Jer, mi ponovo, i kada je reč o pisanju, nemamo nikakvog ubedljivog razloga da tražimo na nekom drugom mestu taj kamen spoticanja; opet se vraćamo Kafkinom pismu ocu.

„U pisanju, zaista, mogao sam da se od Tebe za jedan pedalj udaljim i postanem samostalan, iako sam pomalo podsećao na crva koji, zgažen pozadi, prednjim delom se otcepljuje i vuče u stranu. Na neki način bio sam u sigurnosti, imao sam predah; odbojnost koju si Ti naravno odmah ispoljio prema mome pisanju, bila mi je, izuzetno, dobrodošla. Moja sujeta, moje častoljublje, patili su, doduše, od za nas poznatog pozdravljanja mojih knjiga: ‘Stavi je na noćni stočić’, ali u osnovi bilo mi je pri tome ipak dobro, ne samo iz željene zloće, ne samo iz radosti zbog nove potvrde moga shvatanja naših odnosa, već sasvim iskonski, jer mi je ta formula zvučala kao: ‘Sada si slobodan!’ Naravno da je to bila obmana, ja nisam bio ili u najboljem slučaju još nisam bio slobodan. Moje pisanje govorilo je o Tebi, ja sam u njemu oplakivao samo ono što nisam mogao da na Tvojim grudima otplačem.“

Možda bi nekom neopreznom psihijatru, zaljubljenom u teoriju o neurozi, prema kojoj se ovakvi kompleksi neurotičara, pri izuzetnoj maštovitosti i inteligenciji deteta, uzimaju kao neposredni i često jedini uzrok otpočinjanja umetničke aktivnosti, ovaj Kafkin citat, ova njegova ljudska ispovest, koju zaista ne treba shvatiti samo kao literaturu, mogao da posluži kao dokaz ispravnosti njegove teorije. Mi tako ne mislimo. Naprotiv, smatramo da bi Kafka bez svoje teške neuroze pisao, ako je preterano reći i bolje i više, svakako drukčije, što ne znači da poričemo očevidnu činjenicu da je upravo ovaj kompleks pružio najviše sadržaja njegovom pisanju, što uostalom potvrđuje sam Kafka u ovome pismu. Videli smo maločas zbog čega i sa kakvim ishodom.

Tako je Kafka i na trećem ispitu zrelosti, u poslednjem pokušaju zbacivanja neurotičnog oklopa, našao za sebe neko opravdanje, koje ga je moglo samo za kratko zavarati, ostajući i sada, da se poslužimo njegovim sopstvenim izrazom „paklen u svojoj nevinosti“.

Zaista ne mislimo da smo se ovim poduhvatom da objasnimo pisca njegovom neurozom, približili stvarnom biću Franca Kafke. Osećali smo samo, i to na mahove neobično intenzivno, dok smo proučavali Kafku, neko duboko i bolno razumevanje, saosećanje sa intimnim bićem ovog duboko nesrećnog i u srži čistog čoveka. Bili smo zbog toga srećni i uzbuđeni kada smo pročitali Milenino pismo upućeno Maksu Brodu još za Kafkinog života. Odjednom nam se vrlo snažno učinilo da je jedino biće koje je Franca Kafku stvarno do srži osetilo (ako i ovo nije mala preteranost), i ne samo osetilo nego i svojim natprosečnim intelektom razumelo i čak Maksu Brodu Kafku objasnilo, bila treća i pretposlednja, po nekima, kojima bismo se rado pridružili, najveća ljubav Kafkina, Milena Jesenska. Čehinja i hrišćanka, udata za Jevrejina i sama pisac i sama nesrećan čovek. Evo njenog opisa Franca Kafke, opisa kakav nije niko dao ni pre ni posle nje:

„Za njega je život nešto potpuno drugo nego za sve ostale. Pre svega, za njega su novac, devizna centrala, neka pisaća mašina potpuno mistične stvari (i one to jesu stvarno, samo ne za nas ostale), one su za njega najčudnovatije zagonetke prema kojima on ne stoji nikako tako kao mi… Ah ne, čitav ovaj svet jeste i ostaje njemu zagonetan. Mistična tajna. Nešto što on nije u stanju da ostvari i što on sa dirljivom, čistom naivnošću visoko ceni… Sve je to za njega nešto tuđe. Čovek koji brzo kuca u mašinu i onaj koji ima mnogo ljubavnica isto su mu tako neshvatljivi kao češka kruna u poštanskom nadleštvu i kruna kod prosjakinje, neshvatljivi zbog toga što su živi. Ali Franc ne može da živi. On nema sposobnosti za život… On neće nikada biti zdrav sve dok ima ovaj strah. A nikako psihičko snaženje ne može da savlada ovaj strah, jer strah sprečava jačanje. Ne odnosi se ovaj strah samo na mene, već na sve što živi bez srama… Franc će brzo umreti.“

Tek zahvaljujući ovoj značajnoj dopuni opisa ličnosti Kafke možemo da završimo svoju studiju Kafkine neuroze, jer nam se samo ovako čini opravdanim i poštenim naš rad na studiji o Kafki.

U zaključku možemo reći da Kafkina neuroza nosi u sebi nešto koliko tipično toliko i atipično. Tipični su u njoj uslovi pod kojima se neuroza uopšte stvara, zapletena mreža zbivanja u koju se žrtva neumitno zapliće, nemoć da se iz nje izvuče i, u Kafkinom slučaju, još i izuzetno zloćudan tok ove neuroze. Zbog izuzetnog bogatstva dinamičkih zbivanja u neurozi, kvantitativne i kvalitativne zaoštrenosti suprotnih sila u njoj, ali i zbog snažno prisutnih težnji ka izbavljenju iz nje, posle poraza koji je Kafka doživeo na tri odlučujuća polja bitke, tok njegove neuroze uzeo je svoj najgori, samodestruktivni put. Pošto se psiha u jednom trenutku nepovratno predala, nerešeni, a razdirući unutrašnji sukob, prešao je na telo, proizvodeći u njemu relativno brzo i smrtonosno oboljenje – tuberkulozu. Psihosomatska medicina nam je poslednjih godina pomogla da razjasnimo i dokažemo ono što su stari grčki lekari davno ne samo naslućivali nego u šta su bili uvereni. Gotovo da nema nijedne telesne bolesti, uključujući tuberkulozu, pa i rak, u čijem nastajanju, toku i ishodu psihički činioci ne predstavljaju jednu ili u svakom slučaju vrlo značajnu komponentu. Ni Kafkino telo nije izdržalo višegodišnju tešku, upornu, ali i neravnopravnu borbu koja se vodila u Kafkinoj duši, borbu za i protiv života. (O svome telu, uostalom, Kafka je imao posebno loše mišljenje smatrajući „da sa takvim telom nije moguće ništa postići“.) Tako je, ovaj toliko hipotetični Frojdov nagon smrti, Tanatos, odneo u nevreme, u 41. godini života još jednu svoju pobedu. Dok je Oto Vajninger, jedan drugi skoro genijalni Jevrejin, čija bi paralela sa Kafkom zaslužila posebnu studiju, podlegavši svojoj strašnoj neurozi, završio život u 23. godini samoubistvom, Kafka je, možda iz sličnih razloga, natovario telu za ono vreme sigurno samoubilačku bolest.

Najzad, ono što je atipično u Kafkinoj neurozi, to je ne samo relativno ređa forma kompleksa neurotične vezanosti uz roditelja, ovoga puta ne uz majku već uz oca, dakle neka vrsta obrnutog Edipovog kompleksa, već je u njoj atipično naročito to što je verovatno urođena Kafkina umetnička obdarenost, u snažnom sudaru sa neurozom, možda i delimično urođenom (u Kafkinoj porodici sa majčine strane postojali su slučajevi duševnih bolesti i samoubistava), izvojevala za sebe parče slobodnog prostora za samostalnu i sasvim originalnu aktivnost. Atipično je svakako i to što je, za razliku od običnih neurotičara, koje je Kafka sa dramatičnom istinitošću prikazao u svojoj pripoveci Jazbina kao i u liku Jozefa K. iz Procesa, ljudi uplašenih pred odgovornostima života i pri tome nepokolebljivo uverenih u svoju ispravnost i nevinost, Franc Kafka bio neurotičar drugog, ako možemo tako da kažemo, plemenitijeg tipa. To je ona vrsta neuroze, svojstvena samo značajnim stvaraocima, u kojoj ne može više biti egoizma običnih, ni straha prosečnih ljudi, već kod kojih je izdvojenost iz života i lišavanje sebe nekih uloga u njemu, podjednako vrednih i obaveznih za svakoga, simbol žrtve i odricanja. Ovu posebnu vrstu neuroze, kojoj je pripadao Franc Kafka, a koja time što je drukčija od ostalih ne prestaje da bude neuroza, Milena Jesenska ocrtala je bolje od bilo kog psihijatra rečima: „To nije čovek koji svoju askezu konstruiše kao sredstvo prema nekom cilju, to je čovek koji je svojom strašnom vidovitošću, čistotom i nesposobnošću za kompromis, prinuđen na askezu“.

Nema velikog stvaraoca koji nije okusio slasti slobode, onog najvećeg poslednjeg dostignuća čovekovog bića na Zemlji, koja je za sve druge ili za većinu onih koji nisu stvaraoci samo prazna apstrakcija i reč koja se može nekažnjeno bezbroj puta ponavljati. Njenu pravu vrednost, možda zaista jedini božanski dar, poznaju do kraja jedino veliki stvaraoci. I nema veće tragedije za stvaraoca, zvao se on Van Gog, Šuman, Gogolj, Niče ili Kafka, kada se ova jednom okušana i doživljena sloboda ne može do kraja da ostvari i izrekne. U ovoj nemoći i vidimo tragediju Kafkinog genija i njegove neuroze, ali i lucidnu dalekovidost Kafkinog najboljeg prijatelja Maksa Broda koji je nama, ljudima XX veka, borcima i mučenicima za svaku vrstu slobode, najpre onu unutrašnju, ostavio Kafkino zaveštanje, kao poruku i podsticaj.

Vladeta Jerotić

Izvor: Fenomeni

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  Fenomeni, Franc Kafka, neuroze, Psihologija, Vladeta Jerotić