Strip ili potraga za sobom samim

Živi smo dok smo na putu traganja. Za srećom koja je ljubav koja je mir sa svakim dualizmom, podvojenošću. Taj mir je konačna smrt bića. Mi više ne rastemo. Naše traganje je završeno.

Čovek je prirodom svojom putnik, lovac u potrazi za plenom. Ako nađe, kad nađe, on ubije traženo. Ali i smisao svoje potrage. Smisao svog postojanja. Ponovo se vraća u svet neslobode. Svet zacrtanih granica. Sa njom rađa se i praznina. Dosada. Nemaštovitost. Pospanost nalik normi građanskog identiteta. Svi kreativni potencijali su usahli.

Kao u seksu. Ljubav ocrtana seksom, u kome umišljate da više niste dvoje. Ali, vi znate, da i dalje postoji dualizam. Trebalo bi se probuditi iz okova privida i započeti novu potragu za novim plenom, svežim, inspirativnim. Lovac sam, dakle jesam. Ne mogu da budem zadovoljan nađenim. Moram da nastavim dalje. I da ne ubijem traženo. Ali ako je moja utroba prazna, znam da moram ubiti plen i tragalačku igru. Ljubav može da rađa. Lovca, tragaoca, neki novi početak. Ali ne i konačnost potrage. Kad nađemo traženo, mi ubijamo sebe sama. Smisao traganja, potrage. Preispitivanja koje nas preispituje. I od koga rastemo. U umetnosti potraga nikada ne prestaje. Naš mozak, naša duša,naše ja je predajnik koji ne prestaje da pita. Da se pita. Od svemira smo, od beskonačnog ili beskrajnog. I zato nikada ne možemo naći traženo. Koje mora biti privid. Ne možemo potpisati ugovor o nađenom.Ugovor o boljoj konačnosti. Možda jedino ugovor o nekom drugom, možda mnogo boljem početku. Ali koliko novom i koliko drugom?

Strip crtač voli da crta. A neki stvaraoci su autori. Koji vole da crtaju i da pišu. U trenutku kad potpišu ugovor, oni potpisuju pristanak na smrtnu kaznu. Autor stripa, češće crtač koji crta prema scenariju koji je odobrio glavni urednik, a potpisao gazda izdavačke kuće. Strip je postao posao. Umetnost traganja, avantura lutanja otala je zakopana u sećanju malobrojnih.

Ljubav prema pričama u slikama je sreća koja se traži. A život je lep i smislen dok postoji avantura traganja. Strip autor crta ponovo. A kad ponovljeno nacrta, nije zadovoljan. Zadovoljstvo uspavljuje, čak umrtvljuje. On, autor, ne sme da dozvoli sebi da bude zadovoljan.

Svaka linija je za njega korak napred ka cilju kome se ne vidi kraj. Svaki crtež. Svaki prizor. Svaki strip kadar. Ka novom početku. Dete u njemu, autoru, linijom beleži svoj rast, gledajući upitno otvorenim očima svet oko sebe. Njuši ga poput nedavno rođenog psića, nezasito, halapljivo. Postavlja naivna pitanja. Za koja filozofi kažu da su filozofska. Baš kao što slično kažu i psiholozi. Učeni ljudi, što bismo rekli. Umetnik je sačuvao dete u sebi, razume se. I dalje raste, igra se, izmišlja nove igre, zaplete, priče. Zato nikada ne okiva sreću, koja je za tebe, u tvom oku možda žena. Nastavi da je tražiš u predelima sveta slobode. Neograničenosti. Od koje smo sačinjeni.

Crtaj dok pišeš, piši dok crtaš, novi strip u kome glavni protagonista, ili smisao potrage, nije žena, već vrata. Koja tek treba otvoriti. Zato strip nije niz jednostavno povezanih slika, prizora. Strip je bliže snu, prizori su relativno povezani. Svako tumačenje je izlišno, jer san ima moć da sam sebe tumači.

Tumači literaturom koja lebdi u balončićima oko protagonista. I koja doprinosi zagonetki koja je nacrtani san, produbljuje snevano. Ne tumači, ne objašnjava. Literatura pleše, ili to pokušava, pokušava da nađe korak sa sanjanim.

Strip je san koji je naizgled dovoljan sebi samom.

Za razliku od stripova koji su postali oslonac za umno i duhovno lenje. Strip koji je dete koji je trip danas više nego ikad u skladu sa vremenom. Koje zahteva prilagođavanje. Na vreme koje ga proždire. Samoubistvo na koje se sa osmehom na licu pristaje. Isplativo je biti privezak Zemaljskog carstva. Nebesko carstvo je tu da upotpuni izgubljenu celinu. Našu tragalačku prirodu koju smo razumno prodali. Gazdin najamnik jeste mera uspeha. U kapitalističkom poretku stvari, pogotovo.

Koliko mediji na čelu sa televizijom doprinose lažnoj slici uspešnog strip crtača, ne autora, dakako!

Naročito ako ste vi njihovog brdašca travčica, rado će vas dovoditi u TV studio, ili pisati o vama u dnevnoj štampi.

Sedenje na stolici slabi kičmu. Sedenje na stolici kapitalizma, uspavljuje, umrtvljuje. Zaglupljuje. Inteligentni su najćešće opasni zavodnici psihologiji gomila. (Za razliku od onih koji su vični umeću snevanja otvorenih očiju.) Slave se u svim vremenima, od pronalaska vatre, možda. Stripovi su često, suviše često postali nalik nacrtanom uputstvu za upotrebu nekog aparata. Ili ni toliko.

Kad sretnem nekoga ko mi kaže da je ljubitelj, obožavalac stripa, pretvaram se da ga nisam čuo ili nastavim svojim putem.

*Ilustracije su table iz stripa „Ljubav nije odgovor” autora ovog eseja.

Za P.U.L.S.E: Đorđe Milović.

  Društvo, Đorđe Milović, Strip