Tišina slika – Da li objašnjavati muziku? Pridodati joj drugu formu da bi se bolje razumela (ako se ona uopšte može razumeti)? Proširivati je dodavanjem slike, teksta, video zapisa u cilju da je opravdamo? Da li toproširivanje muziku obogaćuje ili zapravo sužava zarobljavajući je unutar nove dimenzije koja joj i nije potrebna, a time i priznavajući da nije samodovoljna nego ekspresivno siromašna?

A da li umetnik svoju muziku tim pomoćnim sredstvimane osvetljava, nego je dodatno mistifikuje? Ukazuje na druga značenja svoje maskirane poruke? Namerno zalazi u paradoks, da bi izbegao da slučajno upadne u njega – jer je paradoks svakako neminovan.

Fotografija sve češće igra ulogu jednog ovakvog posrednika. Osim u marketinške svrhe, umetnici često koriste ovaj medij da prošire značenje svog dela, da ga naglaseili pak-da ga izbegnu. Izbegavanje značenja zapravo je sve češća ambicija savremenih umetnika, zbog ličnog priznavanja zbunjenosti nad svetom i nerazumevanja istog. Nerazumevanje se ne odnosi samo na spoljašnji, nego i na unutrašnji-umetnikov lični svet, u kome zarobljen sa sopstvenim talentom, negira sebe kao nosioca tog talenta. Sa druge strane, umetnici se sve češće ogradjuju od svake definicije i interpretacije svog dela, ne zato što ne znaju da ga objasne, nego zato što objašnjenja ni nema. Ovo ogradjivanje zapravo je nedostatak autentičnosti. Siromaštvo duha prikriva se prividnom misterioznošću i izveštačenom egzotičnošću, koja je zapravo već postala ukalupljena i prepoznatljiva (bežanje od klišea vodi u kliše). Fotografija češće do svih drugih umetnosti pri tome ispašta, jer je nju najlakše zloupotrebljavati.

Sa druge strane, fotografija takodje trpi uticaj drugih medija na sebi. Primaoci-gledaoci skloni su da joj pridodaju “pomoćne” medije radi lakšeg tumačenja. U tome je ona slična muzici – večito je bežeća, neuhvatljiva, sve(ne)prisutna. U pregrštu emanentnih oblika prirode, bilo koji od njih može da postane zvuk ili slika, i kao takav je potencijalno umetnički. Izgleda da priroda tek otkriva sebe kroz njih. Ili ih čovek otkriva, a priroda mirno ćuti? (“Priroda je ravnodušna.” odnosno „Priroda voli da se skriva.“)

U tom “bežanju” pojedinih forma umetnosti, u tom nepristajanju na konkretizaciju, umetnici se služe kombinovanjem dve ili više formi, radi lakšeg, odnosno težeg razumevanja dela.

Sa druge strane, neki umetnici ovo kombinovanje izbegavaju, smatrajući da su sve umetničke forme samodovoljne, i da u suprotnom i nisu umetnost. Muzika je svakako prva medju njima kao najslobodnija forma. U njenoj je prirodi da bude bespredmetna i kao takva ne zahteva nikakvo širenje i prelazak u konkretno. Jedan od stvaralaca sa ovakvim stavom svakako je gitarista Džon Frušante:

Muzika nema potrebu za rečima ni slikama, u tome i jeste njena svrha- ona predstavlja čistu energiju.

Možda zato njegov najmelodičniji album i nosi naziv “To Record Only Water For Ten Days”, a umesto fotografije na sebi nosi plavu boju. Time se pokazuje da je nedostatak fotografije zapravo najbolja moguća fotografija. Teži se za izbegavanjem svake konkretizacije, zarad nestajanja u apstraktnom.Ipak, nestajanje kao i svako nestajanje, vraća se poput bumeranga tražeci bilo kakvu potvrdu konkretnog. Zato jedan od Džonovih stihova glasi: “If something is nothing, it mustnot be something in any possible way”.

U sličnu nirvanu upala je i Nirvana, zamalo. U utopijskom plavetnilu nalazimo drugačije ništavilo – američki dolar na udici. Ko se ne bi upecao? Ako i odbijete da se upecate i okrenete se od udice, onda će Vas staviti na udicu. Desilo se Kurtu Kobejnu samom. Smrt se uvek najbolje prodavala. Tako je dolar doneo smrt Kurtu Kobejnu, a smrt Kurta Kobejna donela je dolare drugima. Onima koji su držali udicu.

Kada vam se umetnost bazira na buntu protiv sistema, a onda tom istom umetnošću ostvarite profit i direktno postanete proizvod/žrtva tog istog sistema, onda posle imate problem da tematizujete svoju umetnost, a da istovremeno izbegnete upadanje u paradoks. Iz tog razloga, rok muzika i jeste puna raznih paradoksa. Pank je nastao kao marketinški trik- kao pokret modne industrije, a muzika je bila samo izgovor. Pitajte čoveka koji ga je stvorio. Hipi pokret je takodje bio paravan mnogim izgubljenim dušama koje su htele leba bez motike, koristeći se raznim ideološkim koještarijama i prodavanjem magle. Svim tim pokretima preteča su svakako bili hipsteri, koji su negovali kompleksni multiumetnički koncept, za koji možemo smatrati da je bio iskren i autentičan. Medutim, u medjuvremenu se se stvari okrenule, pa je savremeni hipster (“savremeni hipster” – nije li to antonim?) postao (nesvesna) parodija na hipstera iz šezdesetih godina Amerike. Džek Keruak se prevrće u grobu. Čak su i “All star” patike biledeo sportske opreme koju su koristiliprofesionalni košarkaši, a Bukovskog je od rok muzike bolela glava. Što bi rekao Aca Lukas:

Nos i usne probušeni, nokti crno namazani-pile moje, to se zove pank. Ne treba to sada meni, i obrni i okreni, svidja mi se više ovaj šank.

Ne verujem da je na nekom splavu dobio odgovor od “pileta”: Punkis not dead.

Vizualizacija muzike u obliku fotografija, postera, spotova , scenskog nastupa, “imidža”muzičara-na kraju postaje samo jedna velika slika (nije slučajno što “imidž” i znači “slika”), obrazac ponašanja na koji se neformirane nezrele ličnosti ugledaju radi potrebe za afirmacijom. Time i postaju žrtve celog tog marketinškog trika. Potreba za pripadanjem odredjenoj grupi- ubacivanje sebe u šablon, da bi se pronašlo sopstvo, na kraju dovodi do gubljenja tog sopstva. Uklapanje u ”sliku” je kontradiktorno, jer se beži od sebe da bi se našao identitet. Bežanje iz gomile vodi u utopljavanje u drugu gomilu -gomilu koja bezi iz gomile. Ta šablonska, globalna ličnost zapravo je odsustvo ličnosti. A kad neko nema ličnost on će je videti na televiziji, pa će otići u prodavnicu da je kupi. Zato – nije to sve bio samo rokenrol, kao što kaže Dejan D. Marković.I nije.Muzika je bila kreativna kulminacija i eksplozivna energija jedne ere. Nekima. A nekima mamac na udici sa Nirvaning albuma. Iza rokenrola se oduvek krila ta bljutava kombinacija umetnosti i komercijalnog šou biznisa. Ta je kombinacija bila tragična za Kurta Kobejna – on je beba koja se udavila u vodi bežeći od dolara- a ne plivajući ka njemu.

Smrt se uvek isplati drugima, jer mrtvima očigledno nema kako da se dostavi ček. Milanu Mladenoviću na primer. “Ja ću pucati pravo u ledja , baaam, ja sam rodjen da vladam.” Zavladao je tek kad je umro. Dobio je malitrg i par sporednih uličica. Dotad je sedeo u hladnim kišnim sobama, i iz crnog mrtvog praznog mrtvilaposmatrao na zidu crtež crnog crnila.A kao i svaki zid – možete ga premazivati kojim god bojama želite, na kraju će ga neko prešarati sprejom : ”Džaba ste krečili ovaj zid”. Nisu dovoljne reči da ga vrate u život, ali jeste promenio svet do kraja pesme. Zato što je putovao rečima, a razmišljao koracima.Zato sto i sada mirno spava i sanja svoje lice. Bledo je.

Bio jednom jedan pas koji je odgrizao mesec. Možda vas je to ujeo za dušu Bora Čorba kada se pojavio u Grandu, tamo sa “i naravno Džej”. Doduše, on je davno priznao da mu “neke čudne materije teku kroz arterije” , a danas izgleda neke još čudnije. Možda se taj nastup može opravdati sa “danas nema mleka, danas nema hleba, zato jedi govna, možda tako treba” ili “ja ću da pevam kud puklo da puklo”, ali zašto nas je onda zavaravao sa:

Veliko hvala, neću da budem dvorska budala. Nadjite drugog, ko vas jebe, ja sam budala samo za sebe.

Eno ide istina dronjavo obučena, krvava, pretučena… Previše pokvarene mašte i prljavih strasti. Ćutim i grize me čir. Let it be. Let it bleed.

Kada već aludiramo na Bitlse: Red Hot Chili Peppers – The Abbey Road EP. Mnoge žene se hvale da su držale ovaj poster na zidu. Ja, moram da priznam – nisam, patrijarhalno sam vaspitana. Jedna od tih devojaka pohvalila se na sred Vudstoka ovim podatkom, pa joj se Entoni Kidis u svom maniru zahvalio popevši se na binu i javno joj posvetivši pesmu:”Party on your pussy”. Džaba je posle krečila taj zid.

Ali nisu Pepersi samo oličenje dosadne parole “Sex, droga i R’n’R”, ni dobra reklama za turizam Kalifornije. Nije nimalo naivan put koji je taj bend prošao od garažnog “gomila buke ni oko čega” punk-funk benda, pa do ovog današnjeg -kojeg Kidis stidljivo opisuje na sledeći način:

Domaćice su naši najveći fanovi. Mogu da ih zamislim kako kuvaju ručak dok pevuše pesme Pepersa u svojim kuhinjama.

Od golišavih, istetoviranih, ofarbanih, promiskuitetnih zavisnika od teških droga nije se ni očekivao smisao za metafiziku. Medjutim,   njihova “estetika” zavarava.I njihove kontradiktornosti, banalnosti, neobazrivosti za čist koncept, neopredeljivanje za jedno – takodje zavaravaju. Pepersi sve vreme nose jednu poetsko-filozofsku notu, koja se može sadržati u stihovima:

Does it go from east to west, bodyfree and bodyless, come again just to start afresh and once again to find a home in the moment of the meantime.

Možda se taj obrt Pepersa iznutra da objasniti i ovim Entonijevim stihom: “Boomerang into a bigger bang” (a ovaj Bigger Bang nema veze sa onim Mik Džegerovim). Njihova sposobnost za introspekciju (“Please, don’t look to close at me, you might not like what you see”)i empatiju (“Take care of me, cause I might be you”) ujedinila se putem emocionalne i socijalne inteligencije u (samo)kritičku svest, i okrenula se protiv sebe. Ako su Pepersi isuviše američki, oni su bili najbolji baš kad su ustali protiv tog američkog u sebi.Tako su ga i prevazišli.

Džaba što se okean izdigao do neba i postao nebo samo, ljudi će se ipak kupati u lavi pošto je već sipana u bazen. Pogotovo što je i odmah pored bazena stolica za sunčanje. “Space may be the final frontier but it’s made in a Hollywood basement.” Tri put ura za Nila Armstronga i njegov portert na Mesecu, ali naslovna strana albuma Californication je ipak bolji portet istog. Moj deda je ’69.-e rekao :”Pih, kakav crni Mesec, pa ovo izgleda kao da je snimano u mom dvorištu”. “Trow away your television”, rekao bi mu Entoni, by the way.

Ipak, Kalifornija nije samo to. Postoji neka druga Kalifornija, ona iz pesme Led Zeppelina:

Going to California with the aching in my heart. Someone told me there’s a girl out there, with love in her eyes and flowers in her hair. To find a queen without a king, they say she plays guitar and cries and sings…lalalala.

Možda zato album “Californication” počinje sa “Around the World” , ali se ipak završava kalifornijskim suncem:

Blue you sit so pretty west of the one, sparkles lights with yellow icing are just a mirror for the sun.

I ti stihovi su vizuelno opredmećeni jednim onakvim spotom koji je oda sutonu Tihog okeana, a koji možda na kraju krajeva i jeste dobra reklama za surfovanje i za road trippin’ po Kaliforniji. Pri tom, ne zaboravimo da i kod Led Zeppelina žena o kojoj je reč has never never never been born. Pa sad ti imaj dream of Californication.

Kada pričamo o vizuelnim rešenjima pesama Pepersa, svakako treba spomenuti Otherside. Dimenzija prostora predstavljena u tom spotu svakako upućuje na “Cemetary where I marry the sea” i direktan je dokaz muke koji Pepersi imaju sa prostorom. Njima je ovaj svet tesan. Uzimanje halucionegenih droga bio je logičan izbor- vrata za “ulazak u prostore koje drugi ljudi nikad ne posećuju”. Neki drugi prostori se nalaze i u ovom našem prostoru, samo su fizički daleki (”Yelling through a telescope, aimed it at the star of hope, built to last & known to roam, touch me on my chromosome”), neki su vremenski daleki (“under water where thoughts can breathe easily, far away you were made in a sea, just like me”), a neki psihički daleki (“When I find my peace of mind I’m gonna keep it for the end of time”). Ali svi oni dolaze pravo iz metafizike. I zato, nemojte mi reći da samo domaćice slusaju Peperse dok čeprkaju po špajzu.

Pa ipak, da, Džon Frušante jeste napustio Peperse, klizeći u svoje ništavilo, jer je osetio miris zaprške iz kuhinje tih domaćica.Osetio je da se tu nešto krčka. Ili je čitao Selina:

Rekao sam im da mi njihova Amerika liči na loš vašar i da me jako čudi zašto se toliko uporno trude da taj njihov vašar uspe.

Možda zato što Show must go on.

Kada se dodje do “Show must go on” faze , odnosno do “biti ili ne biti” dileme, Kurt Kobejn se odlučuje za onu “bolje sagoreti nego izbledeti”, Džoni Štulić postane taksista u Holandiji, Džona Lenona ubiju, članovi EKV-a pomru, Džon Frušante napusti Peperse, Bora Čorba se pojavi u Grandu…

… A Rodžer Voters pljune na koncertu svog fana iz prvog reda, a onda snimi album “The Wall”. I don’t need no arms around me. Zid koji je podigao izmedju sebe i drugih, otelotvoren u ovom albumu- a samim tim srušen, negiran, zapravo je automatski podigao novi zid- unutar samog benda Pink Floyd. Jaz izmedju Votersa i Gilmora nastupa sa ovim albumom , iako se već ranije protezao kroz “Animals” i na kraju kulminirao sa “Final Cut”. Pre toga oni su bili two lost souls swimming in a fish bowl year after year, odnosno dva čoveka koja se rukuju, a od kojih jedan gori. Ili je to bio Sid Baret, nije važno. Bilo koji od njih trojice upleten je u čvor (ne)prisustva koji Voters opisuje ovako:” Wish WE Were Here.”, i svaki od njih trojice istovremeno gori.

Zbog ovog večitog osećaja mentalnog i emotivnog neprisustva u prostor/vreme okviru kome se istovremeno fizički pripada, Pink Floyd biva shvatan kao psihodeličan. There is someone in my head-but it’s not me. Ovaj jaz je eskplodirao na “The Wall”.

Zid ima najširi raspon metafore. Jasno je da je to Rodžer video od Sartra. Sartrovski rečeno – pakao su drugi.Ali i mi smo drugi drugima i njihov pakao. Svako od nas je nečija cigla u zidu. Pa ipak Voters pruža malo nade sa “together we stand, devided we fall ” – ali to je nešto što bi rekle i cigle. I zato nije džabe krečio, a ni rušio onaj zid.

Rodžer je takodje čitao Orvela, pa otud album “Animals”. Kada Orvel završi “Životinjsku farmu” sa :

Više se nije znalo ko je svinja, a ko čovek”, i kada Bitlsi kažu da “svinje uzimaju noževe i viljuške da jedu slaninu,

Pink Flojdi puštaju svinjče da leti industijskom zonom. Tako priča o kapitalizmu i totalitarizmu kulminira. A to nas onda dalje vodi do stihova: “The grabbing hands grab all they can, all for themselves after all”, što znači da je vreme za (re)konstrukciju.

Jedan od večitih-feniksovskih-nikad-neodustajućih – bendova: Depeche Mode. Njihova samoobnavljajuća energija isijava kroz meditativnu introspekciju – only when I lose myself in someone else that I find myself, pa onda kroz igru ulaska i izlaska iz sebe, vode i nas tamo- let me show you the world in my eyes. Na kraju se negde na tom putu izmedju Ja i Ne-Ja, zaglave, pa ostanu u kavezu: here is a page from the emptiest stage-a cage.

Onda prizivaju Boga: „Sitting waiting anticipating nothing , sitting praying – God is saying nothing” , pa ga kude: „The Lord himself would blush”, a onda se ipak na njega sažale: “My god what we have done to you?”. Baš kao i Džoni Štulić  „Ponekad sam usamljen, a i plašim se, držim te na stolu gospode“. Za svaki slucaj.

Sa Endi Vorholom kreće sva američka postmoderna budalaština. Ova lepota pojednostavljavanja i trivijalnosti bila je opravdana kao logično srozavanje umetnosti, kao dekadencija, zasićenje, menjanje forme na prelasku jedne epohe u drugu, ali je vremenom zlopotrebljena i zahvaljujući njoj danas svaka šuša misli da može da postane umetnik ako za pet minuta naškraba nešto na listu papira. Banana na beloj podlozi- ok.

Možda iz ovih razloga, istinski muzičari, bez kojih rok muzika ne bi bila umetnost nego show bussines, poput Bob Dilana, Tom Vejtsa, Nik Kejva, Džoni Keša, Leonard Koena, Džonija Štulića, Točka itd, svoju muziku ne kite ničim spolja. Krasi ih potpuna jednostavnost pojave, oblačenja, nastupa. Ta samodovoljnost i harmonija muzike i teksta spaja se mirno u neutralnim, skladnim, svedenim fotografijama, koje bi mogle da pripadaju žanru ulične fotografije. Sa druge strane, imamo i kontradiktornost – umetnika koji svojom pojavom negira sebe kao umetnika. Na nekim fotografijama, Džim Morison na primer, mogao bi da prodje i kao maneken koji reklamira penu za brijanje. Da ne kažem šampon za volumen kose. Gitarista Generacije 5 je iskreno izjavio:

Mi uvek tražimo lepe pevače. Ako bolje pogledate u istoriju rokenrola skoro svi uspešni bendovi su imali lepe pevače.

Sad bad true-svesno se ulagalo u seksipil, jer seksipil nikad nije na odmet. On samo doprinosi estetici. Što je ok. Ali, tako se opet iz umetnosti klizi u banalno, u primitivno, u animalno, u “hleba i igara”. Zato, možda se sva psihologija rok umetnika (umetnika?) da objasniti Kobejnovim stihom:”I’m not like them, but I can pretend. I think I’m dump, but maybe just happy. Think I’m just happy.” Shine Happy People Laughing. Kao da imamo potrebu da se izvinimo kad smo srećni, jer sreća je blaženo glupa. I feel stupid and contagious, Here we are now, entertain us.” I tako se ponovo vraćamo na konflikt umetnosti i show business-a, na propagandu, al i na onu pozitivnu stranu te širine i tog kompromisa – na Dejana D.Markovića – “Nije to sve bio samo R’n’R”. Nije, bila je to i poezija. Bio je to i film. Bila je to i fotografija.

Sinestetička isprepletanost i prožimanje umetnosti jedne drugima izgleda da nema granice. Ako je muzika energija, a fotografija materija- materija prelazi u energiju i obrnuto. Kao što bi rekao Rilke: “Muziko: disanje statua. Možda: tišino slika. Ti jeziče gde jezici prestaju…” Zaista, kada muzika progovori, reči treba da ćute.

U to ime završavam ovaj tekst, jer “Čini mi se da je svaka reč nepotrebna mrlja na tišini ništavila”. Da, onog Džon Frušanteovog ništavila. Ili Nirvaninog. Ili Sartrovog. Ničeovog. Hajdegerovog. Mog i tvog. Ili bilo čijeg.

Za P.U.L.S.E / Mirjana Vasiljević

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Fotografija, Mirjana Vasiljević, Muzika, Umetnost